Hajdučija 21. veka

NEPOZNATI LJUDI NAS VOZE, HRANE, BRANE…

Marko S. Lopušina na Srpskoj konferenciji u Pragu

Marko Lopušina

Demokratija nam je donela novi javni bonton, da se svi predstavljamo, da sve bude transparentno, kako se to politički kaže, ali taj bonton mi Srbi primenjujemo delimično i po potrebi naše lenjosti i bahatosti. Demokratija nam je donela odgovornosti, ali Srbi ne znamo šta je to. Mi kao potomci slavnih hajduka teramo svoje i srljamo u hajdučiju 21. veka.
Već godinama dobro uvežban građanin Srbije, bilo da je klijent, putnik ili kupac, uredno daje i prilaže svoja dokumenta i svoje lične podatke. Naše lične podatke tako imaju svi službenici opštinskih organa, svi bankari, svi vozači autobusa na međunarodnim linijama, svi ugostitelji svi prodavci kod kojih plaćamo karticom ili čekovima. Istovremeno, međutim, građanin Srbije, gotovo ništa ne zna o licima sa kojima posluje i od kojih zavisi ili njegov životni staus, životni standard, na kraju i sam život.
U Srbiji nepoznata lica ili NN osobe, kako ih policija obeležava kad o njima ništa ne zna, su vozači, kojima dajemo svoje živote u ruke, jer nas na primer, vozaju po Beogradu i drugim gradovima u javnom prevozu ili nas voze kombijem do Budimpešte odakle Srbi lete jeftinim letovima po svetu. Ti vozači imaju naše pasoše u rukama, podatke o mestu stanovanja i mestu putovanja, kao i naše brojeve telefona. Mi kao putnici o vozačima ne znamo ništa, jer oni ne nose službena odela sa bedžom, niti se predstavljaju.
Nepoznato lice je i službenik, koji treba da nam reši životne i administrativne probleme, jer se ne predstavlja, bilo da razgovarate telefonom ili preko šaltera. NN lice su i prodavci u privatnim radnjama, kioscima, kafanama.
Srpske ulice, stajališta Direkcije za javni prevoz u Beogradu i bandere su unakažene izlepljenim oglasima u kojima NN lica nude svoje usluge, od prodaje aparata za merenje krvnog pritiska, preko moleraja i časova engleskog, do blagoslovenog putovanja na Kosmet. Umesto da opštine postave oglasne tabele za poruke građana, Srbi se dosetili da kao hajduci napadaju prazne izloge, bandere, usamljeno drveće, stajališta, pa čak i stakla u gradskim autobusima da bi nam prodali električnu peć ili iznajmili stan za stanovanje. Nijedan od tih divljih poslodavaca nije se potpisao. Zbog tih prljavih oglasa i plakata, koje kiša uništava, komunalna policija ne preduzima ništa da kazni njihove autore.
Najgora situacija je sa nepoznatim ljudima na našim pijacama. Hranu nam prodaju NN lica bez imena i prezimena, bez porekla svojih proizvoda, bez dokaza da su proizvođači ili preprodavci. U Zemunu se građanke presvlače u prtene suknje i stavljaju marame da bi ličile na seljanke i prodaju kajmak i sir pun brašna. Niko ne zna ko je žena koja drži u plastičnoj činiji kajmak i priča da je njen. Zato je i moglo da se dogodi da se na pijacama iz ruku nepoznatih osoba prodaje i kupuje suvo meso od crknutnih životinja ili salata koja se čuva u buđavim podrumima.
Ovo je svakodnevna slika srpskih prilika i neprilika. Najgore je što smo svi mi i prodavci i kupci licemeri. jako dobro znamo kako se roba i usluge prodaju u naprednim državama, gde dosta naših ljudi radi kao gastarbajteri, ali čim dođu u Srbiju ponašaju se kao hajduci.
I dok u Mađarskoj i Švedskoj, kao i drugim državama
EU svako službeno lice nosi bedž sa svojim imenom, a svaki
pijačar ima tablu sa ličnim podacima i nazivom svog preduzeća, kod nas Uprava pijaca, koja izdaje tezge dozvoljava da na njima rade NN lica, čak i osobe bez lične karte.
Krivci za pojavu NN lica u srpskim javnim poslovima su inspekcijske službe koje ne rade svoj posao kako treba i ne
sankcionišu osobe koje rade sa građanima. Kazna za lepljenje oglasa po javnim mestima je 5.000 dinara, ali ne pamtim da je ikada i ikome naplaćena. To spada u borbu protiv sive ekonomije i ilegalnog poslovanja, ali kad država ne mari za to, što bi se mi brinuli.
Ipak, predlažem za početak da svi prodavci na pijacama moraju obavezno da imaju istaknutu firmu i svoje ime i prezime, da bi se znalo ko nas, čime i odakle hrani. A ko nas truje.