НА ГРОБУ МОГ ДЕДЕ

M S Racic 01 crn

 

Осећам се срећним, жеља ми се испунила. Емоције се мешају, радост смењује тугу. Дуго сам желео да се поклоним сенима мученика чије име носим. Сто година је прошло од када је он убијен, а мени се указала прилика да посетим место његовог страдања. Нисам веровао, када ми је мој млађи  брат Мило донео радосну вест.- Идемо да посетимо гробље у Велики (Нађ) Медер. Јуче сам путовао са мојим великим пријатељем и угледним привредником из Суботице, Ненадом Суботићем. На путу за Бања Луку, спонтано је настала прича о Великом Медеру и српском стратишту у њему. Након дирљиве приче о брату мога деде  по коме је старији брат Милета добио име, одлучио је; -Позови твог брата нека се спреми и одмах полазимо на пут. Уз радост и узбуђење вршена је припрема за пут. Све се одвијало без сметње и препрека. Пуну подршку сам добио од Савеза Бораца у Крагујевцу и његовог председника др Жељка Зиројевића. Руководство Удружења Потомака Ратника Србије од 1912 до 1920 из Крагујевца ми је омогућило контакт са председником Удружења Срба у Словачкој. Стане Рибич, који је посвећен обнови и очувању српских светиња, станује шездесет километара од Великог Медера. Поручио је да ће он доћи да нас прими и да омогући посету. И заиста смо дочекани срдачно, чиме нам није само испуњена жеља, већ нам је и дан испуњен незаборавом. Емоције су навирале, осећао сам се као да лебдим и да земљу не додирујем. По лепом сунчаном дану, као да нам помаже невидљива рука, Стане нам је детаљно представио место страдања. Гробље је дуго било запуштено, на све је личило сем на светињу. Након посете новинара др Небојше Кузмановића, који је указао на лоше стање и третман гробља, све се изменило. Гробље је ограђено, урађена је капела са скромним фрескама. Урађена је спомен плоча и надгробни споменик. Цела ливада је гробница. Још се познају обриси неравнина. Мученици су ту умирали, сахрањивани у ракама без обележја. Само је сахрањеним официрима урађена узглавница без уклесаног обележја, па је обарањем и поновним усправљањем изгубљена веза хумке и узглавља. Ипак је сада гробље уређено, прекривено је зеленом травом и украсним четинарима. По ливади су видно травом обележени, концентрични вилини кругови.

sl 01

Хроничари су записали, да је у овом логору на отвореном заточено  око 21000 српских војника и официра. Депортовани су железницом до Великог Медера,смештани су  у улици Таборској, а затим су живи и мртви пребацивани до логора на отвореном.Окружени бодљикавом жицом уз оружану стражу су боравили на голој ледини, где није било сувог места да се стопом нагази, а камоли да се спава. Официре су понижавали, тако што су их повремено гладне и жедне пуштали ван логора да од становника просе кору хлеба. У овако суровим условима заувек је уморено 5153 страдалника.

Колику трагедију направи Велики рат и сурови освајач, који се удаљи од свог прага хиљаду километара да би освојио туђу територију, а затим заробљенике одведе на тој раздаљини у ропство и смрт.

Стане Рибич, по оцу Словенац, а по мајци Србин, проучавајући документа, дошао је до података, да су  српски   заробљеници живели и умирали у суровим условима, по киши и снегу, уз зверски однос наоружаних стражара. Он каже: “Прочитам из архиве неколико страна, онда правим паузу, отплачем па наставим да читам и пишем”.

sl 02

Освајач је међу страдалницима заробио и убио Милету Савовог Рачића, чиме је повредио и самог себе. Он је био људска величина тога времена. Живео је само 32 године. У монографији  проф. Миливоја Јелића, пише да је као наредник учествовао у ослободилачком рату од  боја на Гребену  до освајања Скадра. У садејству са српском војском борио се у Македонији, у Босни, а на Гласинцу је рањен. Борио се све до пада Берана и капитулације Црне Горе. Одликован је медаљом и орденом за храброст. Он није оснивач или покретач партије и идеологије. Бранио је своју земљу и оступницу  српској војсци, а заробљен је у Беранама, на свом прагу иза чега је депортован заједно са својим саборцима хиљаду километара од свог родног краја. Тачно пре сто година 1916. је мучен и уморен у логору Велики Медер, тада Нађ Међер. Неколико његових сабораца и родбине, који су се пешке вратили у родни крај, саопштили су  трагичну вест, да је Милета убијен.

Дуго сам желео да се поклоним његовим сенима,а прилика никако да се укаже. А како и не бих, не само што носим његово име, већ зато што ми је пренето у младости и детињству са каквим је врлинама он живео.

sl 03

Оставио је две малолетне ћерке: Милицу и Станојку, које су након одрастања рекле мом оцу, Владимиру рођеном синовцу Милете Савова Рачића .-Ако твоја супруга роди мушко дете, ми ћемо му дати име Милета по нашем оцу. То се десило, мој отац Владимир је био срећан што ћу ја његов син носити име стрица, великог Милете С. Рачића. Значи Милета је мени деда, стриц. Моје тетке Милица и Станојка су ме гледале као икону. Нису дале да ме неко додирне, да ми не би наудило. Сазнао сам и то да су део наследства поклониле мом оцу како би ојачале везе са братом од стрица, као рођеним.

Када сам одрастао и почео да добијам информације из окружења, сазнао сам од каквих је врлина саткана личност Милете Савова. Сретали су ме стари људи из мог краја, загледали ме и питали како се зовем,мој одговор је покретао њихове емоције до суза. Говорили су ми “носиш име великог Милете Савова, дуго нам живео”. Дмитар Дукић, наш рођак и савременик Милете Савова, дуго ми је о њему причао. Каже он да је био веома угледан и поштован старешина војни, са чином наредника. Памтим га по џепном сату и стаситом расту. Плакао је и он, миловао моју главу и говорио: “Немој нешто да урадиш што би име Милетино окаљало”.

sl 04

Живео сам са тим успоменама и опорукама, да макар донекле оправдам име такве величине. И заиста сам имао сјајну мотивацију да се клоним свих порока.

Пролазио сам безброј пута поред споменика на Књажевцу у Андријевици и застао испод двоглавог орла, на коме је уклесано име Милете Савова Рачића, поред бројних који су страдали бранећи свој народ и државу.

На крају ове посете, после сто година, питао сам се, да ли је освајач морао да сручи толику суровост на њега и остале мученике који су само бранили своје огњиште.? Речено ми је да је освајач био наjсуровији према Србима са севера Црне Горе, због пораза на Мојковцу.

Како се посета ближила крају, осећао сам потребу, да макар још мало времена посветим сенима мога деде  Милете и осталим страдалницима.

 

sl 05

Велика утеха је то што над њима бди неуморни Стане Рибич, председник Удружења Срба у Словачкој. Његова посвећеност заслужује велико поштовање и улива нам наду да ће у подухватима које планира истрајати. У току су преговори са надлежним институцијама, да једна улица или трг носи назив Српских заробљеника. Поднео је захтев да се плоча на којој се налази списак страдалих, пренесе из улице Таборске, крај железничке станице на гробљу. Та је плоча прекривена бетоном. Такође је предвидео да се уради  плоча  на којој ће бити урезана имена страдалника у Великом Медеру. У плану је да изда књигу са именима страдалника. Све активности је предвидео да изведе у организацији Удружења Срба у Словачкој.

Осетио сам у лику Станета Рибича сродника, брата и дивио сам се његовим подухватима, па сам уверен  да ћемо и ми потомци узети учешће у некој активности.

На крају ове посете, примио нас је Заменик градоначелника Велики Медер господин Денис Микоч, који је са кајањем изговорио речи: “Опростите за злочине које су направили, недужним људима наши преци. На нама је да будуће односе оплеменимо и развијамо”.

12  04  2016                                                              Милета В. Рачић

Крагујевац