ИВАН РАЈОВИЋ ДОБИТНИК КЊИЖЕВНЕ НАГРАДЕ “МИЛУТИН”

ivan-rajovic-70

Одговорити на питање ко је или шта је Иван Рајовић данас, није ни мало лако, чак ни приближно ономе како би то требало да буде лако о некоме ко је добитник признања за књижевни рад, али ко има још много тога што његов лик, а и дело, чини доста посебним, другачијим и изузетно занимљивим. Злобници би, највероватније, одговорили нико и ништа, што можда и није тако далеко од истине, само још један очигледни доказ већ свеопште прихваћеног модела понашања, а и живота, по којем свака револуција неминовно „једе своју децу“, дакле оне најбоље, како би, како то већ у људским заједницама бива, они који су стајали по страни и чекали расплет, који су се крили по земуницама сопствених мозгова али и по оним стварним, сада удруженим снагама и сплеткама свежи и организовани дошли на власт уклањајући при том из свог видокруга све оне који би ту власт могли да им угрозе и који их као опасни и немили сведоци подсећају на оно што не би волели да се памти на путу до освајања власти.
Међутим, могло би се рећи, без обзира на неке песницима својствене младалачке лудости, да његова права животна прича почиње 1982. године, одмах после Брозове смрти и са изласком његове знамените књиге „Пси ће владати светом“ у још знаменитијој едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије. И колико год би се могло закључити да је, као што јесте, ова песничка књига, а што јој и наслов говори, осуда постојећег стања и брутална најава видовитог аналитичара онога што нас чека у будућности која је већ тада почела, она је истовремено ставила тачку на све оно што је Рајовић до тада радио и како је размишљао, определивши га као бунтовника и револуционара и истовремено постала нешто као манифест за све оно што је потом уследило.
Али, како се од поезије не живи, а да би, ипак, могао да траје, Рајовић ради као новинар, мада опозициони, прво као фабрички, потом дописник „Наше Борбе „Контакта“, „Мостова“… да би на крају стигао и до заменика директора краљевачких „Ибарских новости“ које су потом буквално уништене у једној од најкриминалнијих приватизација српских медија. Дакле, није радио за новине које су добро плаћале, већ за оне које су се бориле за истину, што се показало као још једна узалудна борба. Углавном, бројни текстови, којих данас има на хиљаде у разним новинама, порталима и тв емисијама недвосмислено показују овог писца и новинара у улози хуманисте, филозофа и идеалисте који ни по коју цену не одступа од својих уверења, мада је цена коју плаћа више него велика.
И за разлику од многих такозваних и самозваних писаца који су мирно, објашњавајући то својим потпуним предавањем магији писане речи, литератури и свету маште, безгласно посматрали најгори период кроз који је пролазио њихов народ и земља у целини, Рајовић је занемарио оно до чега му је највише било стало у животу, поезију, и стао у прве редове, па и испред њих, у борби за демократију, онако како је он то замишљао.
У сваком написаном тексту препознатљив је његов начин мишљења и та рука која је исписала хиљаде песама, десетине књига, хрпе новинских текстова, рука која је лепила плакате, носила транспаренте, држала микрофон на митинзима, а богами и узвраћала ударце помахниталим режимским преторијанцима, давних деведесетих. Сада је ту, у демократији, на само неколико десетина година од ЕУ, на самом циљу остварења својих снова и, каквог ли парадокса, никада даље од њих.
Онај који је „донео“ демократију Краљевчанима сада седи у дворишту свога дома и пише, како сам каже, као руски класици, под свећом, а све је био у животу : познат, признат, револуционар, уредник, награђиван, читан, цитиран, слављен, ношен на рукама, суђен, кажњаван…да би на крају или у најбољим својим годинам после свега постао нико и ништа, социјални случај, штићеник завода за тржиште нерада, а потом „слободни уметник” лишен елементарних права на голи живот. Човек је то који, ипак, није изгубио ни своја уверења, а ни достојанство.
Не може се, и поред најбоље воље и разрађене стратегије, увек и свуда све поништити и отерари у заборав. Рајовић је иза себе оставио сувише дубок траг да би могао да буде потпуно изопштен из актуелне нам стварности. Током живота добио је и многобројна признања и награде за свој рад. И тако долазимо до парадокса да му исти они који су били против њега коначно додељују и “Октобарску награду”, највеће признање града Краљева за све оно што је учинио у култури. Додамо ли томе и “Златно перо”, а и ову награду Гласа-Србије , можда бисмо могли и да закључимо да правде ипак има и да, и поред свега, или баш због свега тога, његово време тек долази на задовољство свих оних који још увек верују да постоје и они који нису подлегли захтевима отуђеног нам времена у којем живимо и у којем су људи, углавном, пиони у туђим рукама и о туђем трошку зарад туђих интереса.
БИОГРАФИЈА
Иван Рајовић је рођен 14. септембра 1956. године у Ушћу. Пише поезију, прозу, песме за децу и бави се новинарством. Песме су му превођене на енглески, белоруски, немачки, кинески…Добитник је Новембарске награде за допринос култури града Краљева, Октобарске награде, Захвалнице СО Краљево и награде “Стражилово” за најбољу песничку књигу 1990. године.. Награде “Златно перо Штајерске заједнице” …. безброј диплома и плакета…
До сада је објавио:
Књиге поезије: Пси ће владати светом (КОС, едиција Пегаз, Београд, 1982), Пакт (Народна библиотека Краљево, 1987), Музеј воштаних фигура („Ново дело“, Београд, 1988), Велика представа („Стражилово“, Нови Сад, 1990), Биоскоп у провинцији (Књижевни клуб Краљево, 1992), Кокета („Апостроф“, Београд, 1997), Песме („Просвета“ Београд, 2001), Шапат са ивице света („Алма“, Београд, 2008)
Књиге за децу: Страшљиви лисац и друге песме („Научна књига“, Београд, 1994), Витез слинавог носа („Сфаирос“, Београд, 1997).
Књиге документаристичке прозе: Заједно пред Милутином („Публик прес“ Краљево, 1997), Четрдесет једна прича („Ибарске новости“ Краљево, 2001). Забелешке из безумља (Хендикеп центар и Ибарске новости” Краљево , 2004).
Роман: Узгајалиште клонова (Глас-Србије, 2015)
Аутор је текстова за две позоришне представе : THE Краљевски чабаре и Витез слинавог нос

Постави коментар на чланку “О ДОБИТНИКУ НАГРАДЕ ЗА НАЈБОЉИ РОМАН ГОДИНЕ „УЗГАЈАЛИШТЕ КЛОНОВА“ ИВАНУ РАЈОВИЋУ УРУЧЕНА КЊИЖЕВНА НАГРАДА „МИЛУТИН“”

Постави коментар

Your email address will not be published.


*