U ALBANIJU SAM STIGAO SA GENERALOM DAPČEVIĆEM, A NE SA TITISTOM BEĆKOVIĆEM

 Novinar Novica Ðurić objavio je dopis Sve nam je bilo zabranjeno,- POLITIKA, Beograd, 15.VI.2015. Zahvaljujem g. Ðuriću što me pozitivno spominje u svom dopisu, kao i redakciji lista POLITIKA, što mu to nije skinuli, stvar ova koju obično čine sa mojim imenom, kad se pohvalno piše o meni.

Koliko znam, do danas, ovo titoističko glasilo mi nije spomenulo ime ni pozitivno niti negativno, iako sam ih posetio i svojeručno predao nekoliko dopisa, od njih demokratsko-titoistički persekutirani. Pišući ovo, setih se davne 1954.godine, kada me nekakav Miodrag Pavlović napao preko POLITIKE, a u vezi beogradskog lista ISKRA, kojemu sam tada stajo na čelo kao glavni i odgovorni urednik i tamo preštampao disidentnu poemu BOJANA.

Pošto me uporedio sa g. Bećkovićem, koji je prvu pesmu (Režimsku !) objavio 1957 (Znači – 5 godina nakon moje disidentne poeme BOJANA !), stavljam na znanje g. Ðuriću i svima drugima da se ja sa njim ne mogu nikako uporediti, jer smo postojali i postojimo na sasvim suprotnim stranama, antagonističkim: On kao Titoista (U grupi od 10 ližisahana Josipa Broza Tita treći je po redu !), a ja – kao Antititoista – na samom vrhu crne liste disidenata.

Pa i u Skadar, ako smo i pozno stigli, opet nismo stigli zajedno. Zajedno sam stigao sa mojim drugom generalom Vladimirom Dapčevićem, s kojim sam prethodno prošao i kroz zatvore M.Bećkovića i njegovog Josipa Broza Tita.

I, ono što je najvažnije, drukčije sam ja stigao u Skadar i sasvim drukčije je stigao M.Bećković. Ja sam stigao kao prijatelj albanskog naroda i neprijatelj socijal-fašističke klike Envera Hodže, dok je M.Bećković stigao kao neprijatelj albanskog naroda i saradnik u zločine te klike Envera Hodže.

Moje delo SKADAR – istorija grada, pre štampanja ćirilicom i latinicom od strane Izdavačke kuće SVETIGORA, pa i blagoslovom Mitropolita dr Amfilohija Radovića, štampano je godinu dana pre samo ćirilicom od Izdavačke kuće iz Niša VIKTORIJA, pošto je decenijama persekutirano od M.Bećkovića, koji nastavlja i dan-danas da me persekutira, pa – i gde mi se ukazuje kakvo poštovanje – interveniše protiv mene. Ili nije intervenirao pri Udruženju srpskih pisaca u Švajcarskoj da mi oduzvu zvanje počasnog člana tog Udruženja?! Ili se nije složio sa jugoslovenskim pograničnim vlastima u Božaj, koje su 1999. godine organizovale atentat protiv mene ?! Ili nisu bile to njegove vlasti one na pograničnom prelazu u Merdaru, koje su me upravo ove godine predale onim Albancima, koji i preko interneta traže junaka koji će doći u Ženevu da me ubije, pa su mi i preko interneta očitali opelo, primer ovaj bez presedana u istoriji čovečanstva?! Koliko znam, samo je Lav Trocki napisao “Nekrolog živom prijatelju”.

Novica Ðurić treba da zna da sam izbegao u Albaniju od terora Matije Bećkovića, koji je dan danas član te partije, koja je vršila nad nama i nastavlja da vrši taj najcrniji teror u istoriji jugoslovenskih naroda.

Ne znam da je M.Bećković bio ministar, niti član Centralog komiteta SKJ, ali znam da su i ministri, i generali, i akademici, preko svih i Milovan Ðilas, član Politbiroa i sekretar KPJ, bacili člansku kartu te partije i ujedinili se sa nama od vremena, kad su nas za to tresnuli u zatvor, pa nam čupali jezik, vadili oči i skidali glave. Matija Bećković dan-danas drži u džepu člansku kartu te partije i šuruje sa tim zločincima, koji i nastavljaju sa zločinima. Krokodilskim suzama oplakao nam je i Milovana Ðilasa i spreman je da oplakuje svakoga od nas u ime “demokratije”.

Pre što je uzeo olovku u ruke da piše, novinar Novica Ðurić treba da je sve ovo imao predvid, pa da nas ne meće sve u jednoj vreći, jer da nas i u jedan kazan skuvaju, mast nam se neće sjediniti za večna vremena.

Akademik,

Prof. Dr Kaplan BUROVIĆ