BRANIĆU MOJU SRBIJU !

      Prvo dete izbeglica iz naselja Busije, rođeno u Beogradu, odlučilo je da bude profesionalni vojnik

milica-tomic-vojnik-vojske-srbije

Milica Tomić vojnik Vojske Srbije

Gledala sam tv seriju „Vojna akademija“, zaavolela uniformu i odlučila da budem pešadinac. Pradeda mi je bio solunski borac, a ja ću biti čuvar moje otadžbine – priznala nam je vojnik Milica Tomić

Marko Lopušina

Kada su Ljuba i Sanja Tomić, sa sinom Mitrom izbegli 1996. godine iz Vukovara u Srbiju, napravili su svoje porodično ognjište u njivama sela Busije na zemunskom obodu srpske prestonice.

  • Otac i majka su nam iz Virovitice dali 2.500 maraka da kupimo plac, koji je trebalo da bude gradska deponija i mi smo dozidali neku staru štalu i napravili svoj krov nad glavom. Bili smo jedini žitelji ovog sela, sa kućom u blatu, ali smo osećali sreću što smo živi i zdravi – priča nam domaćin Ljubo Tomić, nekada srpski dobrovoljac, danas beogradski vozač.

Deo te nove sreće pronađene u Beogradu bilo je rođenje ćerke Milice, u maju 1998. godine. Kada im je lekar u porodilištu u Narodnog fronta rekao da će majka Sanja roditi devojčicu, zadovoljni roditelji odlučili su da joj daju ime po hrabroj i odvažnoj babi Milici. Otac Ljuba je četiri godine radio kod privatnika u Novoj Pazovi kao šofer, putovao autobusima na posao i natrag po 30 kilometara dnevno i tankom platom izdržavao porodicu.

  • Milica je prvo dete nas izbeglica iz naselja Busije koje je rođeno u Beogradu. Ona se oseća Beograđankom, jer ponekad u šali zadirkuje brata da je on Slavonac, jer je rođen u Vukovaru. Odrastali su u ovoj kući, u kojoj nije bilo struje i bili su dobri đaci – priča ponosno majka Sanja.

Milica je sa bratom hranila i čuvala stoku, skupljala jaja od kokošaka, učila da kuva i igrala folklor tri godine u osnovnoj školi. Bila je vesela, malo tvrdoglava, priča njena majka, koja je to poštovala, jer je shvatila da njeno dete zna šta hoće od života.

  • U detinjstvu su moji idoli bile estradne pevačice, a u mladosti, zavolela sam mlade oficire, njihovu vojnu uniformu i spremnost da se bore za svoju otadžbinu. Gledala sam tv seriju „Vojna akademija“ i odlučila da i ja budem jednog dana oficir Vojske Srbije – ispričala nam je deo svoji mladalaćkih snova Milica Tomić.

Ona je markantna crnka, sa divnim krupnim očima i dečijim osmehom. Iskrena je, ali odlučna u svojim namerama.  Njen otac je bio dobrovoljac u poslednjem ratu, ali ona nije zagledala njegovu uniformu i oružje. Nije obožavala ratne filmove, niti čitala knjige o vojci, ali tek kada je odgledala tv seriju o mladim vojnicima i oficirima, shvatila je šta želi.

  • Volim vojsku jer je ona simbol zajedništva, sloge, druženja, ljubavi prema zemlji i svom narodu ! Pradeda Stevan mi je bio solunski borac, a ja ću biti čuvar moje otadžbine – objasnila nam je vojnik Milica Tomić svoje motive da postane profesionalni vojnik.

O tome nije pričala sa roditeljima, pa ni sa drugaricama. Sama je letos otišla u Vojni odsek, prijavila se za regrutaciju, prošla kontrole i provere, položila zakletvu državi Srbiji i potpisala šestomesečni profesionalni ugovor.

  • Mislili smo da se šali, ali kada je dobila poziv da ode u Vojsku Srbije, kada je obukla uniformu, stavila pušku na rame, shvatili smo da je to njena želja i njen izbor. Podržali smo je – govore nam otac Ljuba i majka Sanja.

Kao vojnik ženske čete Vojske Srbije prošla je obuku za pešadinca u kasarni „Vojvoda Mišić“ u Valjevu. Bila je odličan strelac na 100, 200 i 400 metara sa puškom, koju može da rastavi i sastavi za minut i par sekundi. Prekomandovana je u Požarevac, gde se ovih dana obučava da rukuje sa minobacačem.

  • Volim pešadiju, jer je ona stalno na terenu, stalno je u akciji. Ne smeta mi da zalegnem na zemlju, da gazim blato i da kisnem na vojnom poligonu. U Busijama me zadirkuju da puška, minobacač i pešadija nisu za devojke, ali ja im odgovaram – i devojke su vojnici – iskrena je vojnik Milica Tomić.

Priznaje nam da joj život u kasarni, gde boravi sa još dvadesetak devojaka, ustaje u pet ujutro, posle fiskulturnih vežbi, ide na časove obuke, koji traju do kasno popodne. Svetla u deojačkoj sobi se gase u 10 sati uveče, a novo jutro donosi nove vežbe i obuke. I kada je kod kuće trči svakog jutra 2.400 metara i radi fiskulturu. U Busijama je već svi znaju i pozdravljaju dok trči:

  • Zdravo vojniče Milice !

Njene ambicije su da jednog dana, po uzoru na svog starešinu bude podoficir, pa i oficir Vojske Srbije.

  • Ako produžim ugovor, završiću vojne škole, i akademiju i braniću moju Srbiju kao pravi oficir ! – obećala nam je vojnik Milica Tomić.

Antrfile

GENERALICA IZ BUSIJA

Znajući koliko je uporna i vredna, lokalni sveštenik otac Milorad iz naselja Busije mladu Milicu Tomić već oslovljava kao oficira. I kaže:

  • Milica Tomić je naša generalica iz Busija !