POLITIČKO LEŠINARENJE

  Mediji javljaju da su na suđenju ubicama novinara Slavka Ćuruvije, koji je likvidiran u Beogradu 1999. godine, ponuđeni novi dokazi sa snimaka telefonskih razgovora. O ubicama Željka Ražnatovića i dvojici njegovih prijatelja u hotelu „Interkontinental“, 15. januara 2000. godine, koji su u begstvu negde u Africi, ništa se ne javlja. Traga se i za ubicama novinarke Dade Vujasinović, takođe, stradale pre dve decenije.

Kad čitam ovu vest o suđenju ubicama novinara Ćuruvije, postaje mi jasno zašto EU trvdi da je  srpsko pravosuđe najgori deo našeg društva. Uskoro će dve decenije od tog ubistva na javnom mestu, koje je imalo za cilj da zaplaši građane. Izvršila ga je država u liku Službe državne bezbednosti. Da država sebi neće da sudi to je u Srbiji odavno jasno. Država je pustila ubice Željka Ražnatovića da posle suđenja pobegnu na slobodu.  Država Srbija ne da sudi, već muči javnost, krši zakone, i troši milione dinara ili evra na procese bez kraja. Zašto?

Prvo zato što odgovorni ljudi ne rade svoj posao zbog zakona, već zbog sebe i svog dodvoravanja onima za koje misle da će se naći pred sudom javnosti zbog ovih zločina. Drugo jer je naš sistem pravde postavljen tako da radi samo kako predsednik suda kaže, a ne kako govore dokazi i zakoni. Ubijeni služe za političke kampanje, ubiranje političkih poena sa pričama o odgovornosti, zaštiti novinarstva. To je političko lešinarenje.

Ta vrsta zloupotrebe tuđih loših sudbina radi popuranosti u javnosti vređa žrtve, a vređa i javnost. Neki ljudi, predsednici sudova i njihove političke mecene, misle da je narod glup i lud. I da ne shvata njihovu podmuklu igru odlaganja sudskih odluka do besvesti, zato što oni nemaju hrabrosti da ispoštuju zakone i donesu presudu. Time javno priznaju da su nesposobni da vode pravosuđe. Problem je samo u tome što nema nikog u državi ko može i hoće da ih smeni i dovede časne sudije u pravosuđe. I ovakvo ponašanje je svojevrsno lešinarenje države.

Dr Marko Lopušina