KADA KRAVA MENE JEDE

     Naš reporter u poseti seljaku Savi Gudoviću u sremskom selu Donji Tovarnik

 

un

 

  • Zbog visoke cene goriva i đubriva, a niske otkupne cene mesa, gubim novac i živce na uzgajanju svinja, junadi i krava. Nadam se da će bostan da me spase od propasti – iskren je seljak Sava

 

Marko Lopušina

 

  • Ovog proleća uložio sam u poljoprivrednu proizvodnju više od 4.000 evra. Posejao sam kukuruz, pšenicu, suncokret, lubenice. Obradio sam zemlju. Najkuplje od svega mi je nafta za trakotore, jer je skupa za nas seljake. Stoku uzgajam jer moja porodica mora da jede, ali dotacije za svinje i goveda su male spram skupoće njihovog hranjenja.

Ovako je u par rečenica sabrao svoj poslovni račun seljak Sava Gudović iz Donjeg Tovarnika kod Pećinaca. Selo je dugo sa širokim ulicama i lepim porodičnim kućama. Tek kada smo ušli u dvorište familije Gudović, gde su nas dočekali domaćica Ljubica i gazda Sava sa sinovima, videli smo štalu, obore, baštu i njive dugačke oko dva kilometra. To je njihovo radno mesto.

  • Ustajemo čim svane da nahranimo junad, krave i svinju. Ja potom pomuzem krave i spremim mleko za otkup. Sava odlazi u njivu da vidi da li zemlja i usevi imaju dovoljno vlage. Poslednjih godina strepimo od suše, jer mi nemamo kanale i bunare sa vodom za navodnjavanje – priča nam gazdarica Ljubica Gudović,  dok oko deset sati priprema doručak mužu i sinovima Dejanu i Igoru.

I Ljubica i Sava ne skrivaju zadovoljstvo da su deca sa njima i da, iako su školovani momci, rade poljoprivredu. Ljubica se šali i kaže kako je poljoprivreda jako zdrav posao, jer svi Gudovići izgledaju kao sportisti, vitki su i snažni. Seljak Sava je onizak stamen čovek. Ima trbušne mišiće ravne i čvrste. Ruke jake kao klješta.

  • Rođen sam ovde u Sremu i od malena sam mirisao zemlju i povrće, ali i držao motiku. Hteo sam da budem seljak, ali me škola zavela, pa umesto da se zaposlim na našem imanju, ja sam otišao u fabriku – priča seljak Sava dok utovara tek sazreo bostan u prikolicu.

Završio je zanatsku školu u Rumi i zaposlio se 1970. godine kao mašinbravar u Fabrici gume. Prešao je potom u Fabriku šećera u Pećincima. Oženio se Ljubicom, 1982. godine, koja je bila tekstilna radnica.

  • Kada su mi otac Milan i majka Dinka Gudović umrli početkom devedesetih, nasledio sam samo jutro zemlje. Imali smo dva mala sina, Dejana i Igora, a fabričke plate tanke. Živeli smo kao golje. Onda sam morao da idem u rat. Tada sam shvatio da samo rad može da nas Gudoviće spase bede i gladi. Vratio sam se njivama i stoci i evo me, i danassve četvoro radimo danonoćno – prića porodičnu sagu seljak Sava.

Prve pare kao seljak Sava je zaradio pre 15 godina, kada je počeo na pijaci da prodaje lubenice, mleko i šunke i da hrani Zemunce. Sava Gudović je do skoro godišnje  proizvedio 400 metara kukuruza, nešto manje pšenice i suncokreta, preko 10.000 litara mleka, 2.000 kila svinjskog i junećeg mesa, 1.000 kila stajskog đubriva, 100 litara rakije od bele šljive i toliko vina, 5.000 jaja, tonu deteline i tonu slame.

Danas oboje, Ljubica i Sava čekaju pola radničku, a pola seljačku penziju.

  • Imamo deset hektara siromašne zemlje četvrte klase. Posadili smo žito i molimo Boga za kišu da nam dobro rodi. Uzgajamo junad radi prodaje klanicama, a krave zbog mleka koje prodajemo mlekarama. To je moja porodična fabrika hrane pod vedrim nebom, koja radi neprestano 365 dana u godini. Otkupna cena stoke je opala na ispod sto dinara, a mleko dajemo za 30 dinara po litru. Para imamo, ali ih brzo trošimo, jer su nam troškovi ogromni. Nekad godišnje ti troškovi narastu i do 10.000 evra. Plata nam je ono što ostane kad sve platimo – izvodi prostu računicu naš domaćin.

Nabraja nam da kupuje naftu za traktore i automobile, seme za sejanje lubenica, pšenice, kukuruza i suncokreta, da uzgaja svoju detelinu i seno za goveda. Ali i njih treba pokositi, dovesti u štalu, spremiti stogove za zimsku ishranu stoke. Plaća skupu radnu snagu.

  • Umesto da ja jedem govedinu i živim od prodaje junadi i krava, sad krave jedu mene. Kupim june za 500 evra, uložim u njega hranu za 500 evra i svoj rad za 500 evra, da kad prodam nagojenog junca dobijem toliko 1.500 evra. Goveda zarade sve što uložim u njih, pa sam na pozitivnoj nuli. To što sam “zaradio bolest”, jer me ruke bole i reuma gnjavi, ne računam – iskren je seljak Sava Gudović, koji poziva svoju Ljubicu da se slikaju u štali sa stokom.

Ovih dana Gudovići se zahvalili Bogu što im je poslao kišu. Žito lepo napreduje, a bostan lagano sazreva. Očekuje ga žetva pšenice. A kombajnere i žeteoce treba dobro platiti. Polje sa lubenicama zalivaju sistemom “kap po kap”. Nada se da će ove godine bostan roditi kao lud.

  • Jedino od bostana mogu da živim, ali nema radnika da ga oberemo. Prodajem bostan na Kvantaškoj pijaci u Beogradu i velikim supermarketima. Lane je cena bila sedam dinara kilo – priča Sava – Prodajem lubenice i dinje građanima po zemunskim ulicama. Krenem sa 60 dinara, pa padne cena na 20 dinara. Opštinska inspekcija me juri, pa plaćam kazne jer opština Zemun neće da na kraju Prvomajske ulice napravi malu pijacu sa tezgama za nas seljake. Pušta nas seljake i preprodavce da prodajemo bostan i drugo voće iz prikolice na trotoarima, a onda nas kažnjava za komunalni prekršaj. Ispada da sam kao poljoprivredni prozivođač delinkvent, a ne pošteni radnik sa sela – jada se domaćin Sava Gudović.

Ovaj Sremac je zarad većeg profita “izdao” svoj kraj, jer umesto sremske tankokorke gaji lubenice holandskog  porekla. Kaže teže su i slađe od sremskih. Nada se da će ove godine od prodaje lubenica uspeti da zaradi pare da kupi novi traktor. I da “spremi” najmanje 3000 evra za naredni prolećni izlazak na njive i u štale.

Paor Sava i žena mu Ljubica su srećni ljudi. Ponosni su na svoje sinove. Dejan je električar, a Igor diplomirani turizmolog. Obojica imaju posao, ali nemaju snaše. Roditelji su im u selu kupili kuću i plac, pa ko se prvi oženi, taj će prvi da se odseli iz domaćinstva i osnuje svoje.

  • Čekam penziju i razmišljam sa sinovima šta da radimo. Uslovi rada u poljoprivredi su sve teži i sve skuplji. Troškovi rastu, a otkupne cene naših proizvoda padaju. Pitamo se da li da nastavimo ovako da radimo pet poslova istovremeno ili da pređemo na jednu kulturu, samo na bostan, pa šta nam Bog i vreme daju – razmišlja glasno Sava Gudović, paor iz sremskog sela Donji Tovarnik.

Na ovo razmišljenje naterala ga je i činjenica da su on i Ljubica upravo postali penzioneri. Maštaju da odu na provod u Vrnjačku Banju, ali imaju para tek toliko, da uz pomoć državnih vaučera odu na sedam dana u Banju Koviljaču.

  • Eto kako i koliko mi seljaci možemo da se odmaramo– isprati nas na kapiji ovim rečima gazda Sava sa suprugom Ljubicom.