SRBI SU RASPOLUĆENI NAROD

Iz emotivne i lične prepiske oca Milana iz Srbije i sina Miodraga Pajevića u tuđini nastala je knjiga “Planina koja me je volela” koja pleni čitaoce

pajevic-milan-i-milorad

Pajević Milan i Milorad.

 

Mojim pismima sinu u Americi hteo sam da spasem njegovu srpsku dušu od asimilacije, a ispostavilo se da smo obojica poslali poruku našim ljudima u emigraciji da ne dozvole da nas tuđina podeli i zagubi – objašnjava Milan Pajević

 

Marko Lopušina

 

„Juče sam video leptira sa tri krila, najsrećnijeg čoveka na svetu, basistu kako prelazi most, gledao sam hrišćane kako maltretiraju ljude, patuljka koji dubi na glavi i ribe kako se vole. Slušao sam snimak Bukovskog dok čita, bubnjeve u glavi, zvuk stotina ljudi koji pričaju u prazno. Nebo je odjekivalo. Mislio sam da postajem lud. Na svu sreću …………. nisam.”

„Sutra već letim za Kijev, uveče vozom za Harkov, pa onda kolima za Dnjepropetrovsk i, ako ne budem morao za Donjeck, opet nazad u Kijev. Izračunao sam pre neki dan, da od juna meseca, od ovog dolaska ovde, nisam dve noći uzastopno spavao u istom krevetu u Ukrajini.“

Ovo sa odlomci iz prepiske sina Miodraga Pajevića, diplomca na Bostonskom univerzitetu i oca Milana Pajevića, poslovnog čoveka iz Ukrajine, koja je započela 1997. godine dok su obojica bili u tuđini. Miodrag je rođen 1976. godine u prvom braku Milana Pajevića sa doktorkom Draganom Čarapić. Kada je počeo raspad Jugoslaviji i građanski rat otac je postao pravi zaštitnik svoje dece, a posebno sina:

  • Čuvao sam ga od loših ljudi i neuspeha. Čitao je Kiša i Kuelja. Zbog knjige “Alhemičar” otišao je na studije u Boston – opisuje te trenutke Milan Pajević.

Otac Milan je rođen u Užicu 1952. godine. Odrastao je u Arilju i Požegi, a stasao u Beogradu. Bio je profesor menadžmenta u Rigi i Kijevu, ali i vlasnik građevinskog preduzeća, koje je gradilo objekte “Mekdonaldsa” i “Britiš-ameriken tabako” po Ukrajini.

Devedesete su bile godine njihovih seoba u inostranstvo. Pajević stariji se iz Beograda preselio u Harkov kao stručnjak i radnik na privremenom radu. Njegova supruga Dragana je sa sinom Miodragom i ćerkom Anom izbegla iz Beograda u Malme.

  • Školovanje ove naše dece platio je švedski kralj kao novim građanima izbeglom iz ratom zahvaćenog područja Bomba koja je pala na Šid 1991. bila je onaj nedostajući faktor koji je za Miškovu majku, njegovu sestru i njega, bio dovoljan da po hitnom postupku dobiju dozvolu ulaska i boravka u Švedskoj. Tamo je već živela porodica mog bivšeg tasta, koji je tamo radio kao lekar i imao dobar kredibilitet kod lokalnih vlasti – otkriva nam Milan razloge prinudne migracije familije Pajević.

milan-pajevic-03-704x318

MILAN PAJEVIC

Oterani su obojica početkom devedesetih iz otadžbine na put bez povratka. Nestala je Jugoslavija, zemlja u kojoj su odrasli. Srednja klasa je umrla u Srbiji, pa je Milan Pajević iznenada osiromašio i duhom i materijalno. Univerzitet u Beogradu se zaljuljao, pa je Miodrag krenuo na studije u SAD. Prepiska sa sinom počinje jedva godinu dana nakon potpisavanja Dejtonskog mirovnog sporazuma kojim je završen rat u Bosni kao najkrvavija deonica ratnog raspada Jugoslavije i koji je implicirao međusobne događaje, bombardovanja Srbije i šarenu revoluciju u Ukrajini.

  • Tuđina nas je spojila. Patili smo za porodicom, on u Bostonu, ja u Harkovu. Pisao sam mu racionalno i sažeto, proračunato kao što se izražava svaki roditelj i inženjer mašinstva. Miško je meni odgovarao kao pesnik, maštovito i neracionalno. Mojim pismima sinu u Americi hteo sam da spasem njegovu srpsku dušu od asimilacije. Dijaspora je tuđina koja raspolućuje srpski narod. Iseljenji Srbi su podeljene ličnosti, jer moraju da budu stranci, a istovremeno i Srbi. Ispostavilo se da smo, kada smo Miodrag i ja tu našu prepisku ukoričili u knjigu, poslali poruku našim ljudima u emigraciji da ne dozvole da nas tuđina podeli, posvađa i zagubi – priča Milan Pajević danas o svojoj prepisci sa sinom.

Milan i Miodrag samo nisu želeli da njihove porodične niti budu pokidane  u dijaspori. Za skoro četiri godine dopisivanja napisali su jedan drugom 1101 elektronsko pismo. Stalno su hrabrili jedan drugog:

“Stani. Odmori. Zatvori oči. Skini naočare. Udahni duboko. Ćuti.

Zapali cigaru. Sutra će sve biti bliže!”

U knjizi je objavljeno najinteresantnijih 150 pisama. Ovu biografsku bajku izdao je novosadski „Prometej” pod naslovom „Planina koja me je volela“. Podnaslov glasi: „Bostonske i druge priče“, a ispod tog naslova stoji: „Belgorod – Boston – Beograd – Kijev 1997 – 2001 – 2017“.

– Njihovo dopisivanje, u kome oni nisu pristajali da ih razdvojenost udalji, ni emocionalno, ni mentalno, ni intelektualno, ni imaginarno – sada postaje i  deo sećanja šta nam se ovde dogodilo. To je i više od dokumenta koji obznanjuje istinu junaka bostonskih i drugih priča. A kad prate svoje unutrašnje protivnosti, junaci ovog posve neobičnog i originanog spisa stižu do literarnog narativa i umetničkog obzorja – kaže profesor Ratko Božović, recenzent zbirke pisama koju su otac i sin objavili kao knjigu.

Drugi recenzent Muharem Bazdulj, očaran ovim delom kaže:

  • Knjiga predstavlja izbor iz njihove elektronske prepiske vođene i evocirane tokom dvadeset godina i ispisivane na različitim kontinentima. Ova elektronska prepiska za čitaoca u tom smislu predstavlja svojevrsnu digitalnu čajanku. „Planina koja me je volela“ se čita lako i nosi čitaoca kao bujica. Nije to na prvi pogled planina koju je teško „osvojiti“. Kad pročitaš, međutim, knjigu, kad se popneš na vrh planine, čeka te panorama vredna pogleda.

Iz emotivne i lične prepiske oca Milana i sina Miodraga Pajevića u tuđini čitaoci su izvukli deliće sopstvenih sudbina. Jer, danas u Srbiji nema porodice u kojoj neko ne živi i radi u inostranstvu. Mnogi čitaoci su delo „Planina koja me je volela“ doživeli kao porodični savetnik o tome kako komunicirati sa vlastitom decom u dijaspori. Iznenađen velikim interesovanjem čitalaca i potrebom da se štampa treće izdanje ove neobične knjige, koju su kao autori potpisali otac i sin, Milan Pajević objašnjava:

  • Roditelji su dobro prihvatili našu knjigu, jer se uklapa u njihove porodične želje da im se deca vrate iz rasejanja. To roditelji pričaju javno, dok potajno žele da njihova iseljena deca ostanu u dijaspori, jer im je tamo mnogo bolje, nego u otadžbini. U Srbiji je velika kriza i roditelji ne žele da svoju decu vraćaju u takvu Srbiju.

Otac Milan i sin Miodrag se više ne dopisuju. Razgovaraju preko telefona ili skajpa. Milan kao beogradski penzioner sakupi na jednom mestu obe svoje familije, staru i novu, da zajedno osete čari porodične sreće. Miodrag kao švedski drvodelja mašta o drvenim kanuima, koje bi pravio svojim rukama i živeo u stalnom kontaktu sa prirodom. Pesimista po karakteru, Miodrag Pajević, koji predviđa apokalipsu čovečanstva, ali ipak veruje da će njegova deca, rođena u Švedskoj, biti srećnija od njega.

 

Antrfile

ČOVEK SA 17 ADRESA

Milan Pajević je mašinac iz Užica, koji je posle studija radio u beogradskim industrijskim gigantima. Otišao je 1992. u Ukrajinu da spasava preduzeće “Energoinvest” i ostao naredne 21 godinu u tuđini.

  • Živeo sam na 17 adresa u šest država sveta, i nisam se izgubio, ostao sam Srbin. Mislim da se to dešava i ostalim iseljenim Srbima, koji nisu postali Nemci, Amerikanci, Šveđani. Ostali su svoji.

 

Antrfile

MIŠKO IZ MALMEA

Miodrag Pajević zvani Miško je rođeni Zemunac. Pohađao je Desetu beogradsku gimnaziju, završio gimnaziju u Malmeu i 2000. godine okončao studije komunikacija na Bostonskom univerzitetu. Živeo je i radio u Rimu, ali se vratio u Malme gde radi kao diplomirani drvodelja. Oženjen je, ima troje dece i mašta da ode na Tibet.