Kakve su penzije Srba u rasejanju

MALO PARA, MALO ŽIVOTA
radosav-zdravkovic-levo-i-penzioneri-iz-praga
Radosav Zdravković, levo i penzioneri iz Praga.
– Kao u svuda u svetu i u SAD penzioneri su teret državi. Vole nas dok radimo, a kada se penzionišemo hteli bi da odmah umremo – iskrena Nikoleta Ilić iz Vašingtona

Marko Lopušina

Prema podacima Statističkog zavoda Srbije oko 800.000 naših građana prima gastarbajterske penzije. To su nekadašnji radnici na privremenom radu u zemljama Evrope, koji su zbog malih penzija došli da žive u svom zavičaju. Anketirali smo srpske gastarbajtere i iseljenike u tuđini da bismo otkrili kakve su penzije naših ljudi u rasejanju?
– Penzije srpskih gastarbajtera u Evropi su male i loše, jer su Srbi dok su radili odbijali da uplaćuji novac u PIO fond. Mnogi od njih su, da bi bili bogatiji varali državu, izbegavali da plaćaju dažbine za penzijsko i zdravstveno osiguranje i danas su sirotinja. Penzije su im jedva 400 evra. Zato su se vratili u Srbiju da žive kao lažni bogataši iz dijaspore – otkriva ovu surovu istinu Jovica Andonović, bizmismen iz Stokholma.
Kako trenutno najviše naših radnika ima u Nemačkoj, skoro pola miliona, a kako su prvi gastrabajteri iz šezdesetih godina danas nemački penzioneri, oni su nam prvi i odgovorili:
– U Nemačkoj su penzije za gastarbajtere mizerne, a stadnard života loš. Moja tašta je, na primer, radila u fabrici bonbona i sada dobija penziju od 612 evra mesečno. Moja sestra je radila u “Simensu” i potom u jednoj mesari, pa je potom dobila penziju od 730 evra. Teško je živeti sa tolikom penzijom, jer u Nemačkoj je život jako skup. Prosečna mesečna kirija za stan u Berlinu je oko 700 evra, pa ti živi – kaže Đuro Plavšić, poslovni čovek i srpski aktivista iz nemačke prestonice.
Plavšić nam otkriva da je imao Program malih investicija u staračke domove deviznih penzionera u Srbiji, ali naša vlast za to nije htela ni da čuje.
– Umesto Srbije penzionerski domovi, koje su naši ljudi prozvali “Dođite da umermo zajedno u otadžbini”, napravljeni su za nemačke penzionere u Španiji, Poljskoj, Češkoj i čak na Tajlandu – kaže Đuro Plavić, koji danas živi u Aranđelovcu.

Radosav Zdravković iz Češke javlja da su njihove penzije iznad 400 evra i da se zato teško živi. Kako nam je rekao Marko Babić, profesor iz Varšave, penzije u Poljskoj su u proseku od 300 do 600 evra.
– Postoji neveliki broj penzonera koji primaju od 700 do 1300 evra. Poljska država ima dugogodišnji rast bruto nacionalnog proizvoda tako da će penzioneri osetiti blagodeti tog rezultata privređivanja – očekuje Ranko Tomović, počasni konzul Srbije u Katovicama.
I u bogatoj Švajcarskoj naši gastarbajteri muku muče sa svojim penzijama, kako kaže Tomislav Perić, srpski aktivista iz Ciriha:
– Da nemamo dodatno penzijsko osiguranje, ne bi mogli uopšte pristojno da živimo u Švajcarskoj. Ovde visina penzija zavisi od radnog staža i doprinosa koji je uplaćivan. Maksimalna radnička penzija je 2.370 franaka, ali kirija za dvosoban stan u Cirihu košta preko 2.500 mesečno. Šta je još gore, muž i žena, ne dobijaju dve penzije nego jednu i po. Fino je vama tamo ! Lepše je biti penzioner u otadžbini, nego u tuđini – zaključuje Tomislav Perić, koji u zavičaju gradi novu kuću za svoj povratak.
U Brazilu živi oko 5000 naših iseljenika. Većina su penzioneri i teško žive:
– Penzije kod nas u Brazilu su očajno niske, jer država uzima od ljudi sve što može. Penzioneri su siromašni i trpe, jer oni nemaju gde da pobegnu ili da se isele iz Brazila – odogovrio nam je profesor Aleksandar Jovanović iz Sao Paola.
Na petom kontinentu penzije su minimalne i nije važno koju si radničku struku imao i gde si radio.
– Svi primamo istu svotu – odgovorila nam je Nada Vuletić, penzionerka iz Sidneja, koja prima 1.200 dolara.
Milutin Ivković, čelnik Srpske zajednice u Tasmaniji je nešto precizniji i odgovara:
– Ja i žena dobijemo mesečno, oko, 2.400 dolara. Samci penzioneri imaju 1.800 dolara mesečno. Neki naši su našli način kako da prevare državu Australiju. Razvode se da bi dobili samačku penziju. Žive odvojeno od žene, a ne deli ih ni zid i tako dobijaju 3.600 dolara. Ja i moja baba živimo dobro i bez straha da će nas posetiti policija. Imam ja i malu penziju u BiH, koju koristim kada dolazim u posetu zavičaju – iskren je Milutin Ivković, čiji sin i ćerka imaju sjajne plate u Tasmaniji.
Nikoleta Ilić, novinar u redakciji “Glasa Amerike” iz Vašingtona ima primanja od kojih odvaja deo za otplatu kupljenog stana.
– Kao u svuda u svetu i u SAD penzioneri su teret državi. Vole nas dok radimo, a kada se penzionisemo hteli bi da odmah umremo. To nije ništa novo. Evo za neki dan punim 74 godine života. Zašto ovako dugo radim – pa da ne bih bila siromašna kada se penzionišem. Danas se u Americi penzija sastoji iz dva dela. Jedan je socijalno osiguranje, a drugi je penzija. Od same penzije ne bih mogla ovde da živim. Za srpske prilike ovdašnje penzije su oko 1.500 dolara su visoke, ali ko ovde živi jedva može da sastavi kraj sa krajem. Sve se molim Bogu da moj mužić još dugo živi, jer je sa dve penzije mnogo lakše – priznala nam je gospođa Nikoleta Ilić.
I napomenula da je u SAD političarima mnogo bolje u penziji nego radnicima. Navodi primer Bila i Hilari Klinton, koji su pre pola veka došli u Vašington iz Arizone kao golaći.
– Nisu imali ništa, pa smo ih zvali Klintonovi bezemljaši. Danas Bil i Hilari Klinton kao penzioneri imaju tri kuće, nekretnine i dolare na računima. Ko je to platio – radni narod Amerike – pita se i odgovara naša novinarka “Glasa Amerike” iz Vašingtona.
Kako javlja Dragan Serdar, majstor kuhinje sa Novog Zelanda, penzije stranim radnicima su najbolje tamo daleko na kraju sveta, jer su zagarantovane kao i svim Novozelanđanima:
– Radio ne radio kada napuniš 65 godina imaš mesečno 1.460 dolara. Dobijaš uz to niz penzionerskih povlastica – besplatan gradski transport za vozove, brodove, autobuse. Imaš dodatak za plaćanje struje zimi, bonuse za hranu, doplatu za zubara, ako ideš u bolnicu, sve operacije i lekovi su besplatni – ističe Serdar, koji vodi Školu kuvara u Velingtonu.