Amerikanci su hteli da ustoliče Radovana Karadžića da vodi Srbe od 1994. godine

RAŠA NIJE HTEO DA BUDE SLOBA

– Kako je Slobodan Milošević odbijao američke ponude zvanični Vašington je pokušao da ga smeni, a da Radovana Karadžića imenuje za vođu svih Srba, ali se ovaj toga uplašio

Dr Borko Đorđević

– Moj dolazak na Pale 1994. godine na poziv Radovana Karadžića bio je skopčan sa komplikovanom situacijom među Srbima i zahtevao je objašnjenje, koje bih ja mogao da prenesem Amerikancima. Meni nije bilo teško da razumem sankcije takozvanoj SRJ, sastavljenoj od dve republike, jer je Milošević u to vreme, izgubio uverenje Amerikanaca da je on demokrata i da želi demokratsku transformaciju srpskog društva.
Ovo tvrdi dr Borko Đorđević, republikanac, bivši saradnik Ronalda Regana i sadašnji Donalda Trampa, koji ekskluzivno otkriva kako su Amerikanci hteli da Miloševića zamene sa Karadžićem, ali im to nije uspelo. Zato je ovih dana u Hagu taj nesuđeni srpski vožd Radovan Karadžić osuđen i za dela Slobodana Miloševića.
– Već 1994. godine su Amerikanci shvatili da Milošević u suštini, nije ništa promenio, niti je imao nameru da išta promeni u SRJ. Naime, od devedesetih godina prošlog veka Slobodan Milošević je odbio sve ponude od strane Amerikanaca da privatizuje i transformiše velika, u to vreme moćna preduzeća, kao što su bili “Jugopetrol”, “Minel”, “Elektronska industrija Niš”, PKB, Genex. Privatizacija bi se izvela sa strateškim partnerima, koji su bili snabdeveni od strane KPMG-a, a sponzorisani od strane američke Vlade sa 70 milijardi dolara.
Tu ponudu Milošević je službeno prihvatio i dao Vladi Srbije, potpredsedniku Maljkoviću i Vladi Štambuko, da to procesuiraju, da bi posle 5 meseci ponudu tiho odbio. Interesantno je bilo da je u tom paketu ponude Vlade SAD bila napomena da, ako “dođe do privredne tranzicije vlasništva, neće biti uvedene sankcije Jugoslaviji”. Pošto se tranzicija nije desila, sankcije su uvedene.
U to vreme, kada sam ja u septembru 1994. godine, došao na Pale, srpski vožda Slobodan Milošević je bio u SAD definisan kao “hibridni komunista, koji je samo promenio ime Komunističke partije u Socijalističku partiju, a nastavio je da upravlja zemljom i narodom metodom demokratskog centralizma”.
Činjenica da je Milošević ostao komunista, kasnije je potvrđena stvaranjem partije zvane JUL od strane Mire Marković, što je za Amerikance bio dokaz da je Miloševićeva država jedina u regionu ostala prokomunistička i sa komunističkom ekonomijom.
Zašto je Milošević odbio Amerikance i njihovu ponudu da sa 70 milijardi dolara izvrše tranziciju u SRJ?
Prvo zato, jer bi prebacivanje društvene, komunističke imovine u privatnu svojinu za Miloševića značilo da da je on neće više imati kontrolu nad preduzećima, njihivim direktorima i radnicima, odnosno na glasače. Žrtvovao je svoj narod radi vlasti. Sankcije koje je su uvedene zbog odbijanja Meiloševića da završi posao dogovoren sa Amerikancima, bile su razarajuće i pogubne po celokupnu Jugoslaviju. Došlo je do naglog osiromašenja društva i ljudi, do porasta kriminala i šverca.
Drugo, Milošević je mislio da će preživeti sankcije i pobediti Amerikance.
Privredna proizvodnja je stala, ali se u SRJ živelo od krijumčarenja hrane, lekova, goriva, deviza, kao i od rezervi novca velikih srpskih preduzeća, koja su u inostranstvu imala oko 40 milijardi dolara. To su bila preduzeća SDPR, “Inex”, “Genex”,”Universal” i druge spoljno-trgovinske i državne firme. Ona su imale svoj kapital u inostranim bankama, koji je privatizovan tako što su ih otkupljivali komunistički direktori u inostranim zastupnistvima postavljeni tamo da bi izbegli sankcije. Tako je Slobodan Milošević privatizovao celokupnu društvenu imovinu tih preduzeća, pretvorio je u privatni i lični kapital, kojim je mogao da upravlja. Tim kapitalom Milošević je finansirao Vojsku Republike Srpske u BiH, Vojsku Republike Srpske Krajine u Hrvatskoj, kao i izabrane predstavnike Radovana Karadžića i Milana Babića.
Preko ovih armija i preko svog kapitala Milošević je kontrolisao i Karadžića i babića. Uveo je, na primer, svoje sankcije Republici Srpskoj kada je Radovan Karadžić odbijao njegov anaređenja. Ja sam se pojavio na Palama u trenutku kada je svađa između Slobodana Miloševića i radovana Karadžića bila u punom zamahu. Predsednik Republike Srpske je od mene tražio da mu kao američki državljanin i mislionar na Pale dovedem mirovnjake, ili Henrija Kisindzera ili Džimija Kartera. Odmah sam iskljucio bivšeg državnog sekretara Kisindžera, jer je prvo bio Nemac, potom Amerikanac sa teškim akcentom i Jevrejin, koji su počeli da nas Srbe optužuju za genocid.
– Bivši američki predsednik Džimi Karter je bio misionar, vlasnik Karter centra, sa blagonaklonim pogledom na Srbe. Dobro je sarađivao sa Titom, a imao je animozitet prema islamistima, od kojih je izgubio predsedničke izbore zbog džihada u Iranu – svedoči dr Borko Đorđević.
U isto vreme kada sam ja kontaktirao sa Džimijem Karterom, srpski vožda Slobodan Milošević je tražio od mog školskog druga i ministra diplopmatije Milana Milutinovića, da uspostavi taj kontakt za njega. Preduhitrio sam i Miloševića i Milutinovića, jer je njihovu ponudu da bude mirotvorac u korsti SRJ, sam Džimi Karter odbio.
Uprkos problemima sa bezbednosšću bivšeg američkog predsednika Džimi Karter je došao kod bosanskih Srba. Njegova supruga Rozalin i on su dočekani na veličanstven način. Karter je tada krjem 1994. godine sa zadovoljstvom prihvatio da pomogne srpskom narodu. Milošević je zbog toga bio van sebe od besa. Naredio je da mu tajna policija donese moj dosije sa Medicinskog fakulteta, na kome sam diplomirao i bio sekretar OOSK, da bi ga potpuno izbrisao. Sutradan je poslao poruku Radovanu Karadžiću, da se čuva mene, Borka Đorđevića, jer sam ja “špijun CIA. Naravno da Radovan Karadžić u to nije poverovao.
Boravak Kartera na Palama je otvorio svetska vrata za bosanske Srbe, a i za Srbe uopšte, jer aktivirana Kontakt grupa da dođe na Pale i započne pregovore o podeli Bosne i stvaranju sadašnjeg bosanskog entiteta.
Istovremeno su Amerikanci insistirali da Radovan Karadžić postane, umseto Slobodana Miloševića, novi vođa svih Srba i da mu se zato da sva moguća pomoć Vašingtona. SAD su cenile Karadžića kao velikog pobednika u ratu u BiH, koji je držao čak 75 odsto teritorija u BiH, koji je imao ugled u Srbiji i mogao d autiče na Beograd. Amerikanci vole pobednike i samo sa njima razgovaraju.
Za Amerikance novi srpski vožd Radovan je bio markantan, govorio je dobro engleski, nije nikada bio član Komunističke partije i verovao je u Boga, što je bila sušta suprotnost od Slobodana Miloševića. Uz to Miloševićvi politički operativci Zebić, Šainović, Bogdanović, bili su opisani od strane ambasadora Vorena Cimermana kao lažljivci i prevaranti, koji vlast drže samo radi svojih ličnih interesa, a ne interesa srpskog naroda.
Karadžić je i početkom 1995. godine bio podobna ličnost za SAD da bude novi vođa Srba u regionu. Greške koje je napravio Amerikanci su bili spremni da mu oproste. Naime, radovan s ebojao Slobodana Miloševića, bio je nervozan, nesiguran i grickao je nokte. Ipak, predsednik Bil Klinton i američka vlada su prihvatili izveštaj Džimija Kartera o miru u BiHi izveštaj o Radovanu Karadžiću. Naredili su šefu Kontakt grupe, g. Štajneru, da podeli teritorije BiH između Muslimana, Hrvata i Srba.
Ja sam, posle odlaska Džimija Kartera, ostao na Palama. Napravili smo nove mape i podelu teritorija u odnosu 51 odsto prema 49 odsto u korist Srba. Odneo sam taj plan Karteru, on ga je prihvatio i bio je spreman da ga sprovede.
U međuvremenu Milošević je preko svojih kanala insistirao kod Kontakt grupe i Amerikanaca da on preuzme vođstvo pregovora o statusu bosanskih Srba i Srba u Hrvatskoj. Obećao je da će to moći da uradi za kratko vreme.
To se i desilo. Zašto?
Zato jer je Radovan Karadžić, u narodu omiljen kao Rašo, odbio d azameni Slobodana Miloševića i postane Sloba!
Džimi Karter i ja smo izbačeni iz daljih pregovora. Predsednik Bil Klinton je stavio Ričarda Holbruka zajedno sa Miloševićem da pregovaraju o podeli teritorije u BIH i Hrvatskoj. Milošević je pozvao radovana Karadžića u Beograd da u ime bosanskih Srba potpiše ovlašćenje srpskom voždu za pregovore i sporazum o podeli BiH. Džimi Karter mi je rekao da kažem Radovanu, da ne prelazi Drinu i ne ide za Beograd da pregovara sa Miloševićem.
– To je zamka, Milošević će ga prevariti – tvrdio je Džimi Karter.
Milošević izvršio pritisak na patrijarha Pavla time što je, između ostalog, zabranio Crkvi uvoz voska iz Bugarske i onemogućio srpski narod da pali sveće u crkvama. Patrijarh Pavle je bio slomljen. A i Karadžić, jer čim je prešao Drinu, NATO je bombardovao Pale.
Bio sam u hotelu “Bistrica” i video španske špijune, koji su navodili bombe na radare. Kada je Karadžić došao u Beograd, kod Miloševića su ga čekali patrijarh Pavle, komandanti jugoslovenske i srpske vojske na čelu sa generalom Ratkom Mladićem. Svi oni su tražili od Radovana Karadžića da preda ovlašćenje Slobodanu Miloševiću za buduće pregovore u Dejtonu. To je bio početak kraja vladavine i uticaja Radovana Karadžića na događaje u Republici Srpskoj.
Početkom 1996. Radovanu Karadžiću je uručena optužnica Haškog tribunala, u kojoj je optužen za genocid. Predložio sam mu da angažujemo čuvenog americkog advokata Alena Dersovica, ali se to nije desilo. Organizovao sam sastanak zajedno sa predstavnicima Karter centra, sa Karlom Biltom, predstavnikom EU, i zastupnicima Međunarodne zajednice kako bi se dogovorio mirni odlazak Radovana Karadžića sa vlasti. To je bio lični zahtev Radovana Karadžića, koji je predlagao da napusti politiku i mesto predsednika Republike Srpske. Karl Bilt je bio vrlo skeptičan, iako su Amerikanci tu Karadžićevu ponudu prihvatili.
Ostalo je sve poznato. Radovan je otišao u podzemlje, dok nije uhvaćen, a Milošević je nastavio da pljačka Jugoslaviju. Iz budžeta Jugoslavije nestalo je 75 milijardi dolara. Milošević je slao novac na Kipar kod Borke Vučić, koja je pokušala da napravi novu banku Srbije i Rusije. DOS i Demokratska stranka su obećali da će naći taj ukradeni novac, ali su i oni nastavili da pljačkaju onu državu i narod preko lažne i neefikasne privatizacije.
Zbog takve politike Srbija postaje, u međuvremenu Beogradski pašaluk.
Presuda doživotna robija za Radovana Karadžića je sublimacija kazne i mrtvom Slobodanu Miloševiću. Naime, kako je Milošević umro u haškom sudu i nije osuđen, sva njegova “dela” pripisana su Radovanu Karadžiću i on je osuđen na večnost u zatvoru u ime Slobodana Miloševića. Time je tribunal u Hagu i njegov osnivač SAD opravdao svoje postojanje i funkcionisanje kao politička sudnica.
Ovo je ujedno i pokušaj da se Srbi obeleže kao genocidni narod i da nam se tokom ovog milenijuma i dalje svuda Srbima i Srbiji javno sudi i izriču kazne.
Uslediće ubacivanje u školske udžbenike i istoriju Srba kao gencodini narod, potom zahtevi BiH i Hrvatske za ratnu odštetu, pa ukidanje Republike Srpske kao „genocidne tvorevine“ i zabrana života Srba među Muslimanima, Hrvatima i Albancima.
Slutim da je i ova presuda ekser koji se ukucava u sanduk smrti, koji je namenjen svim Srbima sveta.
Izgubili smo Kosovo i Metohiju, izgubili smo unutrašnjost zemlje, zbog migracija Srba u Beograd, izgubili smo omladinu, koja emigrira u svet. Gubimo svoj nacionalni identitet i kao Srbi polako nestajemo. Doživećemo sudbinu Kurda, koji žive potisnuti na margine svojih granica bivše otadžbine.

Prof. dr Borko B. Đorđevic
PhD, MD, F.I.C.S., F.A.A.C.S.
American Hospital for Plastic and Aesthetic Surgery
Sava Ilica 5, 85347 Igalo
+38269043333
+382(0)31332575

Igalo, 22.03.2019