KRIVIČNO OSUĐENA PRIPOVETKA KAPLANA BUROVIĆA

Piše: Kaplan BUROVIĆ

Objavljujemo od Sreskog suda u Tetovo krivično osuđenu pripovetku KNJIŽEVNIK, napisana 1958.godine od Kaplana BUROVIĆA-Resubegovića, ali do danas neobjavljena. Pošto je njen autentični tekst uništen od UDB-e, autor ju je po sećanju, pre više meseci, rekonstruirao, o čemu piše u nastavku pripovetke.

Iako vojnik kao i svi drugi vojnici, on je bio drugačiji, sasvim drugačiji, pa i izuzetan. Ne po izgledu, već po glasu i šaputanju iza njegovih ledja, po intrigama, spljetkama, provocira-njima. Šaputali su o njemu ne samo njegove kolege, vojnici, već i oficirski kadar tog odreda. Posebno viši oficiri, koji su ga od prvog dana njegovog prispeća, gledali i kao sa podozrenjem, ni da su od njega očekivali kakvo zlo. Moguće i da ubije koga od njih, pa i samog komandanta, iako nije ni najmanje ličio na ubicu. Apsolutno ništa nije imao od takvog tipa ljudi. Naprotiv, imao je sasvim prijatan izgled lica, spirituelan izraz intelektualca, pa i književnika.
A i zvali su ga svi, ne kao ostale vojnike, po imenu, već – književnik.
I bio je književnik.
Ima četiri-pet godina, pa i više, još kao učenik gimnazije, što je počeo da objavljuje po raznim listovima, revijama i časopisima svoje dopise, reportaže, feltone, recenzije, po koju pes-mu, pripovetku. Kao student objavio je i jednu novelu. Ne baš malu i ne baš beznačajnu. A šapuće se da je već napisao i nekakav roman, da ga poslao i za štampu, pa da očekuje i da mu se objavi. Tu ga napisao, u vojnom odredu broj 112233, u kasarni, u kancelariji majora Artura Polo, koji ga povukao sa teških fizičkih poslova, koja su vršili ostali vojnici tog odreda, a gde behu i njega odredili da odsluzi svoj obavezni vojni rok.
U početku službovanja vojnog roka i on je radio sa njima, ali ga posle koji mesec, kako rekosmo, povuče major Polo u njegovu kancelariju i angažovao ga nekim administrativnim poslovima, koje je do tada sâm vršio. Stavi mu na raspolaganje i svoju pisaću mašinu, pa i svoj telefon. Dade mu i ključ kancelarije, a pošto ga upita:
-Što ti je major Džafer ?
-Brat,- reče mu književnik.
-Baš brat ?!
-Od iste majke i istog oca !
Književnik je bio siguran da je ovaj major ratni drug sa njegovim bratom. Osećao je da se i on razlikuje od ostalih oficira tog odreda. Kao što se i sam on razlikovao od mnogih drugih vojnika po mnogo čemu. Pa i po obrazovanju.
Književnik je bio jedini vojnik tog odreda sa visokim obrazovanjem, koje je stekao mukotrpno, jer njegovi roditelji nisu bili oni iz istorije pokrajine, kojoj su peripadali pre rata. Vremena su sve izmenila. Kako narod kaže sišle su planine i uzdigle se doline.
Svi su ostali vojni obveznici bili i bez srednjeg obrazovanja. Retko je koji imao srednje obrazovanje. Ovi, sa srednjim obrzovanjem, obično su, pre poziva na otsluženje obaveznog vojnog roka, proveli koju godinu po zatvorima zemlje kao politički osuđenici. Tako je jedan, koga je vodnik Vladimir Čentro držao u svojoj kancelariji kao pisara, čim je završio srednju učiteljsku školu, dopao zatvora kao član nekakve ilegalne političke organizacije. Odležao je više godina po zatvorima zemlje. Čas u jedan i čas u drugi zatvor, dok ga najzad ne dovedoše i tu, u taj radni odred, pa i njega zadužiše da radi teške poslove, da rastovaruje vagone, koji su donosili drvenu građu, obično drva za ogrev. Ali samo nedelju-dve, moguće mesec dana, jer i njega je vodnik Čentro povukao sa tog teškog posla i zadužio ga lakim administrativnim poslovima u svojoj kancelariji.
Još dok je radio na rastovarivanju vagona, Sabro Sado, kako se zvaše ovaj, priđe književniku i pohvali mu novelu, za koju mu reče da ju je pročitao u zatvorskoj ćeljiji i da mu se svidela, jako svidela.
Taj mu dan samo toliko reče, da je bio u zatvor, politički. Sutradan mu opet priđe i doda nešto o svom političkom delovanju, da je tobože bio član neke klandestine političke organiza-cije. Najzad mu jednog dana reče i da je pomagao one, koji su nameravali da beže preko granice, jer im je pretilo da se uhapse u zemlji zbog svoje klandestine delatnosti. Tom prilikom, iako ga književnik nije pitao, reče mu i ovo:
-Ako i tebi preti hapšenje, ja sam spreman da ti pomognem da izbegneš u inostranstvo, jer poznajem granicu, imam i kuću nedaleko od granice.
Pre dve godine, žena brata, tog majora, rekla mu je da se pazi, jer ga žandarmi prate na svaki korak i, ako bilo što učini protiv vlasti, uhapsiće ga. Ali on je to od vremena zaboravio, pa zato i ne poveže predlog ovog Sabra sa onim što mu je nekada rekla ona.
Njega je više preokupiralo to što ga ovaj Sabro oslovljava na TI, ma da mu je on govorio stalno na VI. Ni sâm nije shvaćao zašto mu se taj čovek nije sviđao. Iako nije ni najmanje po-sumnjao ni za što u njega, reče mu:
-Ne, meni ne preti nikakvo hapšenje, jer i nisam učinio ništa za to, pa i ne mislim da činim. Ja se ne bavim politikom.
Istina je bila nešto drukcije, jer je ovaj književnik, u suprotnosti sa svojim klasnim poreklom, a preko svojih pripovedaka, propagandirao na strani naroda, radnog naroda, radničke klase, na strani socijalista, komunista. Bio je očiti levičar, izraziti, pa i sasvim svestan toga. Svestan i da se vlastima ne sviđa. On je video da ga i tu, u kasarni, ne gledaju kao ostale vojnike, već sa nekakvim podozrenjem, nepoverenjem, popreko, da ga survejiraju na svaki korak. Izuzev majora Polo.
Ipak se nije ni najmanje uznemiravao, jer – dok nije činio ništa protivzakonskog, bio je siguran da mu ništa ne mogu. On je mislio da je njegova domovina pravna država, da oktroisane zakone poštuje, a ne da njima zasljepljuje oči onima koji u te zakone veruju.
-U svakom slučaju, književniče, možeš računati na mene. Kako ti rekoh, imam kuću nedaleko od državne granice…Kod mene imaš prijatelja, druga, koji ti ne želi zlo. Želim ti samo dobro.
-Hvala vam, hvala, ali ne mislim da ću imati potrebu za bilo kakvu uslugu od vas,- reče mu književnik i ode svojim poslom, ne misleći ni najmanje šta ima ovaj čovek te mu se tako lepi pa i insistira da mu se obraća na TI, ni da su drugovi.
Nije posumnjao ni najmanje na njega ni kada su ga premestili poslom sa rastovarivanja vagona u kancelariji vodnika Čentro. Pa i njega su premestili, i njega su smestili da radi u kancelariji! U ovakvim situacijama nije lako prozreti istinu, kamoli i otkriti je u njenoj golotinji. Žandarmerija, kad je u službi potlačivačke klase, obično igra sa svojim žrtvama kao mačka sa mišem. Isprepljeće akcije i stvara maglu, da samo specijalisti mogu prozreti istinu.
Posle nekoliko dana pozva ga u svoju kancelariju vodnik i pruži mu jedno pismo, držeći u ruci otvoreni koverat. Pismo beše na albanskom jeziku, koje je jedan vojnik tog odreda pisao nekome. Kao u poverenju, vodnik mu šapnu :
-Književniče, prevedite mi šta to piše tamo.
I ne pogledavši pismo, ovaj mu reče :
-Ja znam albanski, ali bolje od mene zna taj jezik Sabro. Njemu je to maternji jezik, što meni nije. Zato dajte to pismo njemu da vam prevede.
-Nemam poverenja u njega, književniče!- odgovori mu vodnik.
-A oklen vam poverenje u mene ?!
-Vi ste naš, niste od njihovih, Šiptar!
Sâm otvoren i iskren sa svima, književnik je mislio da su iskreni i drugi sa njim, pa i ne posumnja ništa u vodnika, ponajmanje da ga ovaj time potstiče da veruje Sabru, da ne sumnja u njega, da se i on poveri njemu, kao što se i njemu poverio taj Sabro. Sva sreća za njega što nije ni imao što da mu poveri, jer ko ga zna što bi se desilo. Ovaj mladić se stvarno bavio književnošću, a ne i politikom. Dušom i telom je bio zauzet, preokupiran tim njegovim stvaranjem. Ničim drugo !
Ali, ako se on nije bavio politikom, sve i svašta mu je jasnije i jasnije govorilo da se politika bavi sa njim.
Zato ga i vodnik gledao sa podozrenjem. A sigurno mu je zato i dao to pismo, tobože da mu prevede, kao da je to njegova dužnost, kao da ga time nisu zadužili njegovi pretpostavljeni.
Dvoumeći se, književnik primi pismo i poče da ga čita u sebi.
Jedan vojnik tog odreda, koga je književnik poznavao kao i sve druge vojnike, pisao je nekome o nekakvim ćebadima, koja mu je pre izvesnog vremena dostavio, ali mu ih još nije isplatila osoba kome se pismom obraćao. Po svemu izgleda da je on ta ćebad krao tu, u kasarni. Bar tako je ispadalo iz pisma. Toliko saznade on iz tog pisma. Ni više, ni manje.
Bilo je tu i nekih drugih reči, koje ni književnik nije poznavao, pa zato opet reče vodniku da traži boljeg poznavaoca tog jezika.
-Toliko sam ja razumeo !- ponovi mu najiskrenieje ne sumnjajući u ništa
Pri tome se osećao jako mučno, neprijatno, ni da je tog jadnika spijunirao. Zato ga i izbegavao, u dvorištu odreda i u menzi, gde god bi ga sreo.
U to vreme, sam taj vojnik, za koga je bio ubeđen da je stvarno lopov, kao da mu se priši, kao da je očekivao da mu knjževnik kaže nešto važno. Pozdravljao ga s poštovanjem, s osmehom. Ni da je očekivao da mu književnik kaže da je komanda odreda saznala za njegove krađe. Jedan ga dan ponudi i cigaretom, od onih finih, skupih.
„Sigurno od para zarađenih krađom ćebadi !“- pomisli književnik i nađe iskaz da se udali od njega, odbijajući instiktivno da mu primi ponuđenu cigaretu.
Iako mu je odbijao cigaretu i u ostalim slučajevima, on ga stalno nudio, kao da se nadao da će mu je jednog dana primiti.
Što je istina, kniževnik se nekoliko puta spremao da mu kaže sve što je saznao. Žalio ga, pa se tako danima kolebao, dvoumio, dok mu je iz dubine njegove samosvesti jedan glas šaputao: „Ostavi lopova nek pobere što je posejao! Ne pripada tebi da ga braniš, jer to, što čini on, nije pošteno…Sutra on može da ukrade i tvoja ćebad, pa i tvoj novčanik !“
Tako propade vlastima i ova provokacija, ma da prefinjena. A propale su im i mnoge druge, ne jer je knjižvnik bilo što osujetio i preduzeo mase u svoju odbranu, već samo i samo zato što on, preokupiran književnim stvaranjem, nije ni pomišljao da bilo što učini protizakonito.
I pored toga oni su ga iz dana u dan provocirali, sve prefinjenije, majstorskije, ali ih je književnik prebrodio i ne primećujući to. Svojim poštenjem i lojalnošću prema pozitivnim za-konima zemlje, ne samo što nije shvatio da ga provociraju, već ni da je stavljen u policijsku obradu da izvrši koji zločin, da bi zatim time opravdali njegovo hapšenje, njegovo likvidiranje.
Mlad i neiskusan, on ni najmanje nije analizirao nijedan od preživelih slučajeva, ni onaj sa Sabrom, niti onaj sa vodnikom i njegovim lopovom. Ponajmanje da ih povezuje i izvede koji zaključak, pa ni ono što mu je rekla supruga njegovog brata, da će ga uhapsiti, sa predlogom Sabra za emigriranje. On nije ni pomislio na to kakve su ove vlasti koje provociraju i šta mu sve može doći od njih. Bio je regrutovan za školu rezervnih oficira, a poslali ga da otsluži obavezni vojni rok u radnom odredu, gde mu ni ćoravu pušku nisu poverili, jer ni toliko nisu imali poverenja u njega ! Apsolutno za ništa nije pitao i o ničemu nije razmišljao. Kao da se nije radilo o njemu, o njegovoj koži i budućnosti, njegovom životu. Njegov mozak je bio okupiran idejama i snovima za pisanje romana, pa i pošto ga napisao i poslao za štampu, skoro svaki dan mu je pretresao po koje poglavlje i ispravljao tu i tamo koješta, izbacio ili dodao koju reč, koju rečenicu, gladio izraze, stilizirao tekst i dijaloge, monologe, opise ličnosti i situacije. Tu i tamo ispravljao je i koju štamparsku grešku, pa i pravopisnu, gramatičku, koje je ispustiio prilikom daktilografisanja.
I pored toga, i te kako je bio svestan da se njegova ideološka nastrojenost ne sviđa vlastima i da ga u korak prate, survejiraju, da mu svaku reč, pa i izgovorenu, kamoli one napisane, koje je i objavljivao preko svojih dela, odmeravaju apotekarskom vagom, izvću i prevrću, analiziraju i nastojavaju da otkriju šta je rekao i šta nije rekao, šta cilja njom i čemu služi, na čiju to vodenicu navrće vodu, šta smišlja i šta hoće.
Iako je proleće svom svojom prirodnom snagom naveliko procvetalo, vreme je bilo oblačno, mutno, vlažno, nezdravo, pa je i to uticalo na njegovo raspoloženje, na njegovu opredeljenost. U takvom stanju nije ni imao mogućnosti da bude oprezan kako i koliko treba, kako je to zahtevala situacija. Ipak je bio ubeđen da mu u službi naroda niko ništa ne može. Ko je s narodom, taj je s Bogom, često je čuo da se govori, pa je i verovao u to.
Upravo tih dana, u glavnom listu glavnog grada države, major Artur Polo objavi dugu reportažu svog učešća u borbe na Solunskom Frontu, o pobedama domaće, nacionalne vojske i saveznika, o lepšim danima, koji su posle tog rata sjali na horizontu zbivanja. To privuče pažnju svih, ne samo vojnika, već i oficirskog kadra, pogotovo što majoru dadoše za tu reportažu jedan jako debeo honorar, skoro kao njegovih pet plata.
Na sve strane kasarne odmah poče sašaptavanje o autorstvu reportaže. Skoro svi, jednoglasno su bili sigurni da je majoru tu reportažu napisao književnik i da ga on zato i povukao sa rastovarivanja vagona u svoju kancelariju, gde mu je poverio i pisaću mašinu i telefon, pa i ključ kancelarije. Tu je književnik često i do kasno u noć, pa i posle pola noći, sedeo i pisao ne samo svoj roman, već i reportažu majora. Pa ipak, iako su ga mnogi gledali ispod oka i sa podozrenjem, bilo je kod njih i nekakvog poštovanja za tu njegovu sposobnost, nadarenost.Tako se kod njih, duboko u duši, isprepljitala izvesna zluradost sa izvesnom zavidljivošću. Ne samo kod vojnika, već i kod oficira.
U tom odredu je bio i jedan pukovnik, komandant tog odreda, koji je isto tako bio na Solunskom Frontu, pa se i borio kao komandant jedne jedinice, borio se herojski i imao je što da priča i da kaže drugima, ali eto – nit mu se dalo da sâm piše, niti je to poverio drugima. Samozadovoljan je svijao brkove, jer mu je dostajala plata i prihodi od odlikovanja, pa to nije ni pomislio da učini za makakav honorar. S vremena na vreme, više radi istine i časti, čim saznade za majorevu reportažu, pomisli da i on pozove u svoju kancelariju književnika i da mu ispriča sve, da ga i on angažuje da mu napiše ne samo reportažu, već čitavu knjigu. A i od vremena beše čuo da su i mnogi drugi oficiri tako objavili svoje memoare, uspomene iz rata. Ipak to ne učini, iako je književnik porekao svaku reč i pomisao koja je kasarnom kružila o tobožnjem njegovom autorstvu te reportaže. Kako je dostojanstveno uradio to, dostojanstveno je i postojao. Pravio se kao da ništa ne zna i da ništa ne razume, što se pukovniku svide kod ovog vojnika, za koga je bio u toku da ga proganja politička policija.
Njegovo držanje se svidi i ostalim oficirima.
Sa svoje strane, pošto vide objavljenu reportažu i ču za veliki honorar, koji je dat majoru, književnik je bio siguran da će ga ovaj i dalje štititi, da neće dozvoliti nikome da ga proganja i zlostavlja. Za istinu nije ni pomišljao.
I branio ga major. Moguće iz zahvalnosti, a moguće i iz koječega drugo. Neki su oficiri bili članovi i levičarskih partija. Ali je sigurno on učinio to iz poštovanja prema njegovom bratu, isto tako viši oficir, izašao iz rata na Solunskom Frontu, gde su se borili zajedno. Činjenica je da je on bio jako zadovoljan reportažom, a i ponašanjem književnika. Zato ga i branio.
Jednog dana, beše nedelja, rano ujutro, čim se kasarna probudila, vodnik Čentro pozva književnika u magazin hrane, reče mu da sedne za sto i ispriča mu svoj doživljaj iz rata, jer je i on bio na Solunskom Frontu. Zatim mu pokaza gde što ima od hrane i pića u tom magazinu, pa dodade:
-Ovde imate sve i svašta, da jedete i da pijete po miloj voli. Što vam se prohte i koliko hoćete. Evo vam i papir i olovka! Napišite i meni reportažu, kao majoru, jer sam se i ja borio na Solunskom Frontu !
Književnik ga pogleda sa iznenađenjem i, nehotice, nasmeja mu se, ne znajući šta da mu kaže. Ipak mu kao iz puške reče:
-Majoru, gospodinu Polo, nisam ništa napisao,jer on i nema potrebu za to ! On je sam sposoban, pa je svojim sposobnostima i napisao tu reportažu.
-Recite to drugima, književniče, a ne meni, meni koji sam video ovim očima i sasvim dobro znam da ste često celu božju noć probdeli u njegovu kancelariju…pišući na njegovoj pisaćoj mašini!- odvrati mu vodnik siguran u sebe i ono što kaže.
-Ja sam tamo pisao moj roman!- uznastoja i književnik na svoje.
-Ne kažem da niste pisali istovremeno i vaš roman, ali ste pisali i reportažu majora…
-Nije istina, gospodine vodniče, nije istina ! Šta to tako govorite ?!- upinjao se književnik u svoje.
Vodnik ga pogleda iskrivljenim levim okom, i kažiprstom povuče jabučicu naniže, u znak da njemu ne može podbaciti. Zatim krenu prema vratima. Tu zastade, još jednom pogleda književnika i stavi ključ na vrata. Zaključavajući ih, dobaci mu:
-Kad budete napisali, kucnite na vrata i pozovite me. Ja sam tu, u kancelariji. Odmah ću doći da vam ih otvorim.
On nestade, a književnik, videći da nema kuda, nadvi se nad belim listom papira, misljeći kako da napiše reportažu o vojniku na Solunskom Frontu, koji se iskreno i sa požrtvovanjem borio, lio krv i bio spreman da položi i svoj život, više puta u očitoj smrtnoj opasnosti. Vodnik se i ranio, pa je tako, ranjen, nastavio da se bori sve do poslednjeg dana na prvoj liniji fronta. Književnik je najiskrenije saosećao sa svime što je pretrpeo taj vodnik, tada običan vojnik, na vatrenoj liniji fronta. I razumeo ga, duboko duševno razumeo, ni da je i sâm to preživeo. Upravo tako. Zato je i sve svoje umetničke sposobnosti angažovao, mobilizirao da i ta reportaža ispadne što lepša, što ubedljivija i što iskrenija, vaspitna, i ona u službi naroda i njegovih pozitivnih nastrojenja. Ispunjavajući želju vodnika, on je istovremeno imao u vid i svoju naklonost da preko tog svog stvaranja služi aktuelnoj situaciji razvoja svog naroda. Tako se svesno upreže da prikaže vojnika kao dostojanstvenog sina naroda, koji se bori za oslobođenje domovine, a ne za lično unapređenje, za činove i odlikovanja, ponajmanje za koješta drugo – sačuvaj bože (!) – da uzme i vlast u svoje ruke. Na to vojnik Vladimir Čentro nije ni pomišljao na Solunskom Frontu, iako je tamo bilo i takvih. Tek posle oslobođenja, kad su mu ponudili žutu traku kaplara, pomislio je da učini i karijeru bar podoficira, ako ne i nižeg oficira. Opet i ne pomišljajući na vlast, ni u čije je ruke, kamoli za što drugo.
Pišući o njemu, književnik se zane. Usisan od događaja te reportaže, on se istoveti sa njim, sa tim običnim vojnikom na frontu borbe za oslobođenje domovine od stranog okupatora, ni da je stvarno i on bio na to vojno poprište, ni da se i on tamo borio, pa i ranio. U tom transu nije ni pomišljao na provokaciju, koju mu je upravo taj vodnik učinio pre koji mesec. A nije mogao na to ni da pomisli, jer ni sâm nije bio svestan toga. Šta više, on je beše i zaboravio, ako je imao šta da zaboravi od nečega što nije razumeo. Zato je pretstavio i vodnika kao pozitivne ličnosti svojih pripovedaka, već napisane i objavljene, kao dostojanstvenog pretstavnika naroda, ne shvatajući kako i koliko treba suštinu stvari.
To se vodniku naravno svide i sutradan, čim mu književnik predade reportažu otkucanu na pisaćoj mašini majora, brže bolje pohita i, kočopereći se, predade je istom listu, koji je i majoru objavio reportažu.
Sigurno da je očekivao i honorar, ako ne kao onaj majora, bar polovinu toga. Očekivao je i priznanja, počasti i poštovanja za njegovu borbu i prolivenu krv u službi naroda i domovine. Očekivao je i dekorisanje, pa je o tome govorio i svojoj suprugi, prevrćao se i u snu sanjajući list sa njegovom reportažom, a i sebe sa odlikovanjem.
Što je istina, on je to odlikovanje od vremena očekivao. Ne za borbu i ranu na Solunskom Frontu, već za služenja tajnoj policiji, za informacije, koja joj je činio, i provokacije, koje je izvršavao njenim naređenjima i instrukcijama.
Ne poznajući ga, i književnik, kako je iskreno napisao tu reportažu, iskreno je i željeo da mu se objavi, pa i da zaradi jadni vodnik koju paru, ako ne kao major, bar približno njemu.
Vodnik je bio ne samo oženjen, već i sa čoporom dece. Radio je samo on, a plata mu je nedostojala. Troškovi za hranu i odeću su bili veći od nje.
Ali dani su prolazili, a vodnik je uzalud svako jutro kupovao list i prelistavao ga, tražeći svoju reportažu.
Privh dana je to očekivao i književnik, siguran da ju je napisao kako treba, ali nesvestan da se isticanje zasluga običnih vojnika u ratu nekome ne sviđa, jer se na Solunskom Frontu borio ko se borio, ali su pobedu izvojevali oficiri i pozadinci, pa i oni koji nisu ni bili na tom frontu, a ne vojnici, šta više – i neki koji se behu stavili i u službi okupatora !
Dok su nade kod vodnika splašnjavale, književnik je tu reportažu počeo i da zaboravi. On nije imao ni vremena da misli o njoj, jer se već zauzeo pisanjem nove pripovetke.
Sećao se nje samo kad bi se sreo sa vodnikom.
-Šta bi sa mojom reportažom ?!- upita ga jedan dan vodnik u prolazu.
Književnik spusti pogled, ni da je on kriv što mu je ne objavljuju.
Tako su dani prolazili, a oni uzaludno očekivali da se i ta reportaža objavi, jer je ne objavi ni taj ni ma koji drugi list, pošto je sve kontrolisano od vlasti.
Kad je književnik otslužio vojni rok, umesto da ga imenuju u nekoj školi kao profesora književnosti, uhapsiše ga. Njegov roman ostade neobjavljen kao zasebna knjiga, ali mu ga spasi jedan redaktor pokrajinskog književnog lista, koji mu ga objavi, praveći se kao da ne zna da je uhapšen.
Svedok Br. 1 protiv književnika bio je vodnik Vladimir Čentro, zatim Sabro Sado i – lopov. A izneli su na tom sudu i njegove reportaže, pripovetke i novelu.
Major Artur Polo nije se spomenuo ni pod istragom, kamo li pred sudom. Ali, posle koji mesec, kad u Italiji dođe na vlast Benito Musolili, i njega uhapsiše. Neki od vlasti gordili su se i javno da im niko ne može podbaciti, jer su vlasti tako sposobne da i zeca uhvate sa kolima. Aludiralo se na saradnju majora sa književnikom. Tobože ga povukao u svoju kancelariju da mu napiše reportažu, znači iz koristoljublja.
Tih je dana izgledalo kao da će u svim zemljama sveta doći na vlast fašisti, čija se avet kao bauk nadvila nad celim svetom, škropeći kao kiša strah i trepet.
Da bi spasio sebe, književnika poreče i rođeni brat.

RESTAURIRANJE PRIPOVETKE

Prošlo je 60 godina od kad sam napisao tu pripovetku. Jasno se sećam njene teme i sadržaja, ali je ipak ne znam onako kako to znam napamet mnoge od mojih pesama, pa i pesme drugih autora, pa i GORSKI VIJENAC Njegoša, i SMRT SMAIL-AGE ČENGIĆA Ivana Mažuranića, pa i EVGENIJ ONJEGIN Puškina.
Pripovetka nije pesma.
Da bi koliko-toliko shvatili o čemu se radi u toj pripovetci pokušao sam ovih dana da je, po sećanju, restauriram, da je iznova napišem, nastojeći da se pridržim one verzije koju je imala i autentična, nastojeći da je reproduciram što verodostojnije.
I evo gde vam je štampam u ovom izdanju !
Koji sam broj vojne pošte odreda postavio u autentičnoj, ne sećam se, ali sam siguran da nisam postavio broj odreda gde se događaj odigrao. Sada formalno napisah taj broj 112233, ko-liko da prikažem stvar.
Slovenca, majora Antona Pristova, prototip mog majora iz pripovetke, ne znam kako sam ga nazvao u autentičnoj verziji. Ne pamtim. Ali sam siguran da ga nisam nazvao njegovim pravim imenom, niti mu spomenuo nacionalnost. Sada ga nazivam Artur Polo, namerno zadržavajući inicijale imena i prezimena prototipa majora Antona Pristova.
Događaj u vezi sa njim je stvaran, od reči do reči, pa i ako redosled reči nije onaj iz autentične verzije. Ono i onoliko što sam i koliko sam rekao o njemu u autentičnoj verziji, rečeno je i u ovoj restruktuiranoj verziji, izuzev epiloga. Ništa ni više ni manje. Naprotiv, kao i u autentičnoj verziji, on se prikazuje kao oficir neke buržuaske vojske, bez nekih istaknutih ka-rakteristika, sem što je ratovao na Solunskom Frontu, gde nisu ratovali samo Srbi, budući Jugosloveni, već i ostali narodi, u prvom redu Grci, Vlasi, pa i Francuzi, Englezi. Moguće sam u ovoj verziji dodao ono u vezi sa njegovim levičarstvom i hapšenjem, što je reminiscencija stvarnosti. Ako se to nije desilo i prototipu, desilo se bezbroj drugim oficirima JNA, za koje je i stvoren zloglasni Goli Otok.
Vodnik se stvarno zvao Vladimir. Prezimena se ne sećam. Bio je Makedonac. Kako sam ga nazvao u autentičnoj verziji ne sećam se, ali sam siguran da i njega nisam nazvao pravim imenom. Ovde sam ga nazvao Vladimir Čentro. Kao u autentičnoj, tako i ovde prećutao sam njegovu nacionalnost, kao uopšte i nacionalnosti ostalih ličnosti pripovetke. Moguće da sam u ovoj novoj verziji dodao koju reč, koja je protekla iz moje savremene podsvesti, obogaćene novim i sigurnijim znanjima, koja, u vreme pisanja te pripovetke, godine 1958, nisam imao. Šta ćemo ?! Podsvest čini svoje.
Sabro Sado je Albanac Sabri Ramiz Sadiku, iz sela Šipkovica na Šar Planini, nedaleko od albanske granice, koga su mi u tom radnom odredu ubacili da me provocira, pa me i provocirao, sigurno instruiran od UDB-e, ne samo u tom odredu, već i po svršetku vojne obaveze, u Tetovo. On me odvukao do svoje kuće na vrh Šar Planinje i predložio mi da zajedno emigriramo za Albaniju. Postavio mi i albansku nacionalistićku zastavu (bez zvezde !) nad jastukom, u sobi za spavanje, što ja nisam prihvatio. Nisam mogao da mu otvoreno kažem da nisam Albanac, ali sam mu jasno stavio na znanje da nisam nacionalista !!! Iako nisam ni posunjao u njega, rekao sam mu:
-Književnika kao ja i učitelja kao vi, Sabrija, ima Albanija na pretek. Nema potrebu za nas. Ova zemlja ima potrebu za nas, zato ovde i treba da ostanemo i učinimo sve za boli i srećniji život ovog naroda…Ja nisam nacionalista, Sabrija, nisam za orla bez zvezde !
Crni orao bez zvezde je simbol albanskog nacionalizma.
Činjenica je da mi ga nisu izveli kao svedoka moje “neprijateljske” propagande, jer sam im ga, nekoliko dana pred hapšenje, tresnuo u lice. Upravo pukovniku Đoko Mitrevski, tadašnjem šefu UDB-e u Tetovo. Ali su mi zato izveli druge, Brisku Bahriju, još većeg i monstruoznijeg provokatora. Zato sam ulogu Bahrije dodao Sabru. Činjenice su važne, a ne autentičnost, jer u pripovetkama ne prikazujemo biografije, već “biografije”.
Sigurno da završnu ulogu Bahrije nisam mogao da unesem u moju pripovetku, jer se to i desilo posle njenog kreiranja. Ali mislim da sam ga preko Sabra inicirao kao provokatora, i to – mislim – bez ikakvog imena, kao bezimenu ličnost, kako to činim i sa “lopovom”, jer sam još u odredu počeo da sumnjam u njega.
U ovoj novoj verziji sam ga izneo kao primer provociranja, policiske obrade žrtava fašističke policije (UDB-e !) i njihove neprijateljske propagande. Ili nam svojom praksom nisu činili monstruoznu neprijateljsku propagandu protiv komunizma ?! Nikada narodi nisu mrzeli komunizam kao što ga mrze danas upravo oni narodi, koji su stalinistički “komunizam” oprobali na svojoj grbači ! To je “zasluga” Stalinista svih zemalja sveta, pa i naših Titoista. Nikada nigde se komunizam nije mrzeo i ne mrzi se dan-danas kao od ovih žrtava Stalinovog i Titovog “ko-munizma”, koji ne prave razliku između naučnog komunizma Marksa i Engelsa, sa jedne strane, i – sa druge strane – “komunizma” Stalina, Tita i njihovih homologa po svetu !
U jednom mom sonetu ja sam naglasio, da se kojim slučajem dr Karlo Marks vratio sa onog sveta i da je u bilo kojoj od “socijalističkih” država Stalina, Tita i ma koga drugo tražio status političkog emigranta, kao što sam ga ja tražio u Albaniji, ne samo što bi ga tamo uhapsili i optužili da je izdao marksizam-lenjinizam, već bi ga i kaznili kao agenta Svetoga Petra !!!1) Kao što to mene uhapsiše, pa i optužiše u Tirani za antistalinistu, a kad stigoše u Pariz (Ismail Kadare !), optužiše me za Stalinistu. Ili ovo nije istina shoku Kadare ?!
Ličnost “lopova” je sasvim verodostojno prikazana, kao i u originalu. Koliko se sećam njegovo prezime beše Komani. Imena se ne sećam. Tako figuriše i u autentičnoj verziji, bez i-mena i prezimena. Samo se ne sećam da li sam ono lopov napisao u navodnicima ili bez navodnika.
Isto tako se ne sećam da li sam istakao slaganje književnika sa pozitivnim zakonima vremena te zemlje, kao što sam to sada prikazao, u ovoj novoj verziji. Moguće je to i nesvesna re-minišcencija zgomilanog iskustva posle pisanja te pripovetke, ali svakako prirodno govori o verodostojnom stavu književnika ne samo kao ličnost pripovetke, već i kao stvarna ličnost, što sam dokazao sa mojom reportažom MATURSKA DIPLOMA, iz mog beogradskog života2), o čemu su i drugi pisali po svojim dopisima i, posebno, u biografijama, koje su pisali za mene.
Ličnost književnika, bez njegovog ličnog imena, verodostojna je sa ličnošću iz originala pripovetke. Rekao bih da joj nisam ni dodao, niti oduze nijednu reč.
Za portret autora pripovetke, jer je i on ličnost tog dela, bez obzira hteo ili ne hteo ja, ne mogu reći ništa. Taj portret, stvoren kroz moj život na nakovnju klasne borbe, duboko je prožet u meni i u mom biću, što se i ispoljava na svakom koraku i provejava kroz svaku moju izgovorenu reč. Kao takav on i diriguje svaku moju misao, ma koliko se ja uzdržao od toga. U tom portretu se ispoljava ova moja ličnost, kako me aktuelno sada zna ne samo moj narod i moji klasni drugovi, već ceo svet, bez obzira na versku, nacionalnu i klasnu opredeljenost.
Bilo kako bilo, mislim da vaskrsnućem ove uništene pripovetke, posle njene osude kao corpus delicti moje “propagande” protiv narodne vlasti i socijalizma, doprinosim, kao što sam i njenim originalnim tekstom doprineo, otkrivanju istine o režimu Josipa Broza Tita, tako potrebno ne samo našem narodu, ne samo narodima eks-Jugoslaije, već i svim drugim narodima sveta, posebno onima iz bloka “socijalističkih” zemalja, gde su indoktrinirani stalinističkim “komunizmom”.
Ništa manje ona bi trebala da posluži i svima drugima u borbi za istinu.
Upravo zato i učinih joj ovu restauraciju.
Poželjno bi bilo da se javno prodiskutira ne samo u pravnom smislu (Iako pre svega u tom smislu!), već i u smislu jednog disidentnog književnog dela, koje jasno aludira na jugoslovensku titoističku stvarnost, pa je kao takvo doživelo i službenu osudu od postojećih vlasti.
Kao što je sama pripovetka upotrebljena kao corpus delicti novodne neprijateljske propagande protiv narodne vlasti i socijalizma, tako bi trebalo sada da se i njena istorija upotrebi za demaskiranje upravo tih vlasti, navodno narodnih i socijalističkih, ne samo u eks-jugoslovnskom planu, već i u svetskom.
Samo ovako ćemo doprineti osvetljavanju istine i njene pobede, njenog trijumfa nad neistinom.
______________
1)Vidite moj sonet AGJENTI I SHEN PJETRIT (Agenat Svetoga Petra), objavljen u zbirci pesama RREZET E SHPRESES (Zraci nade), Ženeva 1992, str. 47.
2) Vidite moju reportažu MATURSKA DIPLOMA, u mojoj zbirci GRLOM U GRLO, Beograd 2015.