TURCI SE VRAĆAJU U SRBIJU

Istraživanje naših ljudi u Tuskoj, pokazalo je da sve više njih želi da žive u zemlji svojih predaka.

U ovoj zemlji danas živi oko 400.000 naših ljudi.
Srbe, Bošnjake, Turke i Jugoslovene sa Bosfora spaja njihov srpski zavičaj i srpski jezik kojim svi oni govore

Marko Lopušina

Kada sam ovih majskih dana posetio Istanbul i proverio tvrdnju nekih Srba da nas u Turskoj ima oko osam miliona, od naših diplomata sam saznao pravu istinu:
– U ovoj zemlji danas živi oko 400.000 naših ljudi. Od toga 40.000 njih imaju naš pasoš i srpski su državljani. Oni su Srbi pravoslavci, Srbi muhamedanske ispovesti, Bošnjaci, Turci i Jugosloveni poreklom iz naše zemlje i njih i njihove potomke spaja njihov srpski zavičaj i srpski jezik kojim svi oni govore. To su divni ljudi, vredni radnici, ugledne ličnosti u Turskoj i iskrene patriote.
img_2852
Prve seobe naših ljudi sa prostora srpskih zemalja u Tursku počele su još u vreme iza Kosovske bitke u 14. veku, ali to je za savremenike daleka i vrlo značajna prošlost. Moderne migracije započele su tridesetih godina prošlog veka kada je Turska postala republika i omogućila spajanje porodica ljudi poreklom sa Balkana i iz Jugoslavije. Najveći talas iseljevanja se zbio šezdesetih godina 20. veka, kada je komunistička vlast sklopila sporazume o izvozu radne snage, pa u Tursku odlaze prvo naši gastarbajteri, ali potom i članovi turskih porodica i Srba. Tada se iselilo oko 150.000 ljudi iz Srbije, Makedonije i BiH – rekle su nam naše diplomate.
konzul-ivana-elmas-i-marko
Konzul Ivana Elmas i Marko.
Naši ljudi su se od šezdesetih godina useljavali prvo u mestima na jugu Turske, a kasnije su, kako su napredovali u svom društvenom statusu prelazili u Izmir, Bursu i Istanbul.
– Turska u drugoj polovini prošlog veka nije bila, kako se to našim ljudima činilo, raj za doseljenike iz Jugoslavije i Srbije. U Bursi, na primer, nije bilo struje i vode. Doseljenici su brzo trošili svoju ušteđevinu i imovinu donetu iz SFRJ. Tuske vlasti su ih prvo pokrštavele i menjali im imena i prezimena, a potom ih raseljavali. Mi smo se tada sponatno borili da sačuvamo svoj nacionalni identitet i govorili smo srpski u svojim domovima – rekao nam je svojevremeno Šarik Tara, jedan od najuspešnijih i najugledanijih naših ljudi u Turskoj, inače poreklom iz Skoplja.
Slična sudbina zadesila je i porodicu Đukić iz Crne Gore, koja je bila u porodičnom ratu sa članovima porodice i precima Slobodana Miloševića. Zbog krvne osvete koja je odnela dvadesetak života, Đukići su prvo krajem 19. veka emigrirali u Sjenicu, a odatle 1933. godine u Tursku.
– U Tursku su se tada doselila dva brata Đukića. Vlasti su im promenile imena i prezimena, ali tako da je jedan postao Zipak, a drugi Zampak. Ta prezimena su nosili moji roditelji i stričeva porodica, ali u suštini mi smo ostali vezani za zavičaj i svi u našoj velikoj familiji u Turskoj i danas govorimo srpskim i bošnjačkim jezikom – kaže Elmas Zipak, prozivođač kožne garderobe i član uprave na Kapali čaršiji.
Elmas Zipak je napustio svoje rodno selo i početkom sedamdesetih došao na zanat u Istanbul. Učio je kožarstvo, trgovinu, ali i engleski jezik. Već krajem sedamdesetih otvorio je svoju malu fabriku kožne galanterije i prodavnicu „Elmas“ na najvećem bazaru na svetu sa čak 4.300 radnji.
– Mom poslovnom uspehu doprineo je prvo hipi pokret, kada smo proizvodili kožne jakne sa resama, torbe i obuću i prodavali mladim ljudima. Potom su osamdesetih godina u Istanbul počeli da stižu kupci iz Jugoslavije. Dešavalo se da godišnje proizvedem 15.000 jakni i da ih sve prodam. I danas su naši ljudi, pored Rusa, najbolji kupci – zadovoljan je Elmas Zipak, koji ovaj posao radi već 42 godine i planira da ga ostavi svojim sinovima.
U Istanbulu živi oko sto hiljada naših ljudi. Većina njih se doselila iz drugih turskih gradova zbog posla, školovanja i bliže svog balkanskog zavičaja. Među njima ima dosta fabrikanata, trgovaca, ugostitelja, ali i lekara, profesora. Najviše ih je u naseljima Pendik i Bajram Paša, gde neki nose stara prezimena Karadžić i Kačar, a neki nova i turska. Potomci starijih doseljenika iz srpskih krajeva su, na primer, turski košarkaši Turkoglu, Erden, Ašik, Guler, Arslan, glumac Kivanč Tatlitug, glumica Sumerju Koč i modna kreatorka Ivana Sert.
Ljude koji govore srpski sretao sam svuda po Istanbulu, a najčešće u Kapali čaršiji, Egipatskoj pijaci i robnoj kući „Morava“, koju je sagradio kao poslovni centar jedan naš čovek i dao joj ime po niškim cigaretama, koje je strastveno pušio, jer su ga vraćale u prošlost i u zavičaj
– Zemo, evo za tebe veliki popust. Prijatelju moj dođi pazari kod mene. Mi smo familija, treba da se pomažemo. Imam odličnu garderobu za vas – nudili su nam istanbulski trgovci svoju robu, čim su čuli da govorimo istim jezikom.
Srpskih tragova kulture i baštine ima malo u Istanbulu. Poznati su Beogradska kapija i Beogradska šuma iz vremena despota Stefana Lazarevića i sultana Bajazita. Postojala je naša pravoslavna crkva u kojoj se svojevremeno molio car Dušan Silni, ali je ona srušena. Postoji jedno pravoslavno groblje. I jedno groblje van grada sa 400 sahranjenih boraca iz jedinice vojvode Stepe Stepanović, ali još neobeleženo. Ambasada i Generalni konzulat ulažu napore da ovo vojničko srpsko groblje rekonstruišu i ožive kao spomenik kulutre i memorijal u Turskoj.
Poslednjih godina Tursku naseljavaju moderni gastarbajteri, uglavnom sportisti, treneri i turske snajke iz Srbije, Raške oblasti, BiH i Crne Gore. Među njima je najpoznatija pevačica Emina Jahović, ali i pedesetak Srba pravoslavaca, od kojih su najpoznatiji Milo i Pavle Bakić, suosnivači Galatasaraja, trener Željko Obradović i košarkašica Tijana Bošković, koje turski navijači prosto obožavaju.
– U Turskoj ne postoji srpska zajednica. Srpska pravoslavna crkva nema parohiju, ni svoje hramove, a Srbi nemaju svoje klubove. Srbi muslimani Turci, Bošnjaci imaju svoje udruženje, u kome neguju svoju kulturu. A to znači da igraju folklor i srpska kola i pevaju naše pesme. Privrženi su svom zavičaju i uče decu i unuke srpski, a poslednjih godina svi zajedno podnose zahteve za srpske pasoše sa namerom da posete Srbiju ili da se trajno u nju usele – rekle su nam naše diplomate, koje predano brinu o svim ljudima našeg porekla u Turskoj.
Gospodin Elmas Zipak je sa četvoricom sinova dobio srpske pasoše i sprema se da ih vodi u Sjenicu, zavičaj svojih dedova, a potom u Crnu Goru u rodni kraj svojih pradedova. Planira, ako mu se ukaže prilika da širi svoj biznis u zavičajima svojih predaka. Još najmanje deset hiljada naših ljudi iz Turske je lane podnelo zahteve da dobiju srpski pasoš i srpsko državljanstvo. Mnogi od njih su željni staroj kraja, da posete očevinu i dedovinu, a drugi da vide da li mogu da posluju u Srbiji, pa jednog dana i da se presele u stari zavičaj.

Antrfile

AMBASADOR I KONZULKA
Srbija i Turska imaju diplomatske odnose od 1815. godine. Prvi deputat, odnosno ambasador bio je Milivoje Teodorović u vreme knjaza Miloša. Današnji naš ambasador u Ankari je Zoran Marković. Poslednjih decenija službovao je u Atini i Istanbulu. Generalni konzul u Istanbulu od ove godine je prva žena srpski diplomata Ivana Pejović, koja je ranije službovala u Milanu.

Antrfile

POČASNI KONZUL
Srbija je poslednjih godina imala dvojicu počasnih konzula u Turskoj. To su bili Fikret Ozturk iz Serika i Metin Akdurak iz Izmira. Novi počasni konzule trebalo bi da bude Salih Salkano, proizvođač bicikala iz Jedrena.