ОЧАРАНОСТ СВЕТОМ АНАСТАСИЈОМ СРПСКОМ

Краљевчанка Маја Ковачевић у јавности позната као српска мајка,списатељица издавац а пре свега мајка једанаесторо деце о којој се однедавно сама брине, уз помоћ своје баке. Међутим, ова храбра и по свему судећи незаустављива и позитивно амбициозна жена, осим мајчинства показује склоности и ка многим другим областима живота у свом послу пронасла је задовољство и духовно уточиште из света који је и за многе друге прилично несхватљив и тежак за сналажење, а још тежи за преживљавање. Али како то бива, некада се многе ствари нађу на једном месту у истом тренутку нудећи се да буду сагледане као целина и као опус нечега што је неко урадио. Тако се десило да и ових летњих дана, када је Маја своје бројне школарце опремала за полазак у школу, добије и позив за гостовање у Москви, потом за промоцију своје књиге у једној европској метрополи, да се припреми за долазећи Сајам књига и то све у ишчекивању да се њен нови рукопис појави као штампано издање друге по реду њене ауторске књиге. Осим тога, а много је активности које би требало поменути, неке од Мајиних многобројних песама посвећених великанима српске духовности и историје, ових дана су освануле на Ју Тубу, као својеврстан омаж и дуг њој омиљеним Немањићима и то некако баш пред Краљевдан који се у Краљеву обележава као Дан Града.

Све то и још много тога повод је за овај интервју са једним јединим циљем да ближе и из једног сасвим другачијег угла представимо Мају Ковачевић коју већ одавно зову, како је то Бертлолд Брехт формулисао, Мајка Храброст, која није само то, већ и много више од ове одреднице која упућује на једну емоцију, а Маја их, као што ћемо видети, има далеко више и све су за поштовање и више од тога.
Да кренемо од краја, односно од најновијих дешавања у Вашем животу, која уједно представљају и највиши домет Вашег стваралачког рада и издавачке делатности.

Управо сте се вратили из Москве. Какве су Вам импресије са тог путовања и због чега сте ишли тамо?
Наше удружење „Персида Карађорђевић“ имало је част да учествује на Конгресу за живот који је овог месеца одржан у Москви. Било је то величанствено, догађај каквом никад до сада нисам присуствовала нити сам, искрено речено, веровала да нешто слично негде постоји. И прво што ми је пало напамет јесте то да се ради о нечему што је прави пример како би и ми Срби требало да кренемо тим путем.

Одушевио ме је начин како се Руси боре за спас свог народа и како је држава узела у заштиту и појављује се као покровитељ читаве те акције. Оно што код нас још увек није случај јесте да су вишечлане породице тамо практично заштићене и да имају велике бенефиције. Они се у склопу те акције боре и против абортуса и сада када смо ми били тамо имали су један перформанс који се састојао у томе да на јавним местима, трговима, улицама… остављају дечју обућу за различите узрасте са цвећем и неком бојанком уз натпис: Они би носили ове ципеле да нису убијени! Људи су пролазили и то гледали не успевајући да сакрију емоције, неке је то до суза дирнуло, али ретко ко је остао равнодушан и мислим да је то озбиљно питање над којим би свако требало да се замисли.
Тамо сте, у Амбасади Србије, што није достижно ни далеко озбиљнијим писцима, промовисали своју књигу. Какв је осећај доживети такву почаст?

Да, тамо смо имали и промоцију наше Издавачке куће „Глас Србије“ па смо у нашој Амбасади представили књигу о Светој Анастасији српској на руском и где нам је изванредан дочек приредио амбасадор Славенко Терзић који је историчар и који је показао сјајно познавање наше историје, што му је и струка, али и много тога што је везано за дешавања којима се моја књига бави. Користим ову прилику да се захвалим господину Терзићу на стрпљењу, доброј вољи и свим оним малим и великим гестовима којима је допринео да се, пре свега, ја као аутор осећам узвишено, прихваћено и почаствовано до те мере да је моје усхићење тешко описати. А осим емоција које су те вечери испуњавале свечану салу наше Амбасаде, осим музике, песме и срдачне размене мишљења на језицима братских народа и наши држављани, а и Руси, могли су по први пут да чују нешто више о Светој Анастасији на начин како сам је ја доживела и описала у својој књизи за коју бих нагласила да је писана превасходно за млађи узраст и на начин како се пишу бајке.
И, да поновим још једном, заиста је задивљујуће како су нас они дочекали, и тај начин на који су учествовали у представљању њима непознате светице која је, ипак, сада проширила круг својих „следбеника“ будући да, као и други свеци и светице, припада читавом православном свету, а и много више од тога.

Чини се да Вас је просто фасцинирао и заокупио лик, а и дело, српске владарке која је као монахиња постала Ваша заштитница и да је књига, на неки начин, дуг мајци знаменитих Немањића, али и нешто много више од тога, можда начин да јој се приближите у духовном смислу. Има ли у томе истине?
Великом милошћу Божјом, а ја мислим и великом молитвом која у мом срцу траје већ доста дуго, и љубављу коју гајим према Светој Мајци Анастасији изашла је пре годину дана књига о њој која ће бити представљена на овогодишњем Сајму преведена на Руски И енглески.Међутим, када сада сагледам како све то иде чини ми се да књига као да је тек кренула у неки свој живот, толико се тражи и купује да ја имам осећај како ће трајати веома дуго и да ће на најбољи начин обавити мисију којој је намењена, да се што више људи и деце, наравно, упозна са Анастазијом као јунакињом једног књижевног дела.
На свим тим промоцијама своје књиге ја никада не читам то што бих желела да кажем тим људима, причам из срца и неки пут можда нешто и погрешим будући да нисам баш вична тим јавним скуповима али тај осећај који сви ти људи имају док сам ја са њима и док слушају о њој мислим да је заиста посебан као што и ја имам осећај када гледам све те људе и када гледам како се мењају, како бар у тим тренуцима постају тако блиски њој и читавој тој мојој причи и свему томе што ја желим да им кажем. Та емоција је страшно велика и ја сам поносна, срећна и благодарим Богу што ми је то омогућио и што ми је Мајка Анастасија можда дозволила да у овом времену, када је заиста тешко бити човек и жена и када је тешко очувати породицу, нешто кажем што можда и сви ти људи осећају у својим срцима али нису спремни да се суоче са тим. Јер све што имамо данас то је пролазно, нико од нас неће отићи са овог света са пуним џеповима, једино што ћемо понети, или неки од нас, јесте та љубав коју носимо у себи и коју имамо и мислим да сви морамо да тежимо ка томе да сазнамо како су ти свети људи живели и да покушамо да будемо слични њима. Мислим да је то суштина целог живота, јер оног тренутка кад будемо изашли пред Бога и кад нас он буде питао: ко сте ви, шта сте и шта сте радили? питање је да ли ће неки од нас смети да га погледају у очи. И шта ћемо ми рећи нашој Светој мајци Анастасији, нашим Немањићима и да ли ћемои имати храбрости да се суочимо и са њима, али и другим великанима из наше прошлости и садашњости на које би требало да се угледамо, да сачувамо духовност српства и прилагодимо га духу новог времена у којем јесмо, а које нам, рекло би се, није баш наклоњено ако све то што се дешава не схватимо као искушење.
Пуно је тога иза Вас, а изгледа да непрекидно радите и да нас очекује још изненађења из Ваше стваралачке радионице?
Ових дана сам при крају припрема нове књиге која би требало да изађе ускоро и да се појави на Сајму. То је опет прича о једној врло светој жени, светици која је оставила велики траг у срцима свих жена и свих мајки. Но, нека то остане тајна још који дан, не толико пословна, већ више као изненађење јер сам сигурна да ће и ова књига наићи на пријем публике бар исто, ако не и више, као књига о Анастасији.

Осим тога по мојим текстовима су компоноване и две песме које се већ, како се то каже, „врте“ на Интернету, једна је о Стефану Првовенчаном, а друига о његовом оцу Немањи, односно Светом Симеону. Осим тога у преговорима сам и за још неколико песама, а све оне скупа ће се, бар се надам, једнога дана наћи на заједничком ЦД. Посебно бих хтела да поменем да је
у склопу акције „Обновимо себе, заволи – воли Глас Србије“ и поводом осамстогодишњице аутокефалности Српске православне цркве снимљена и објављена нова песма посвећена Стефану Првовенчаном, монаху Симону, првом српском крунисаном краљу. Стефан Првовенчани је, као што је познато, крунисан у манастиру Жичи, а његове мошти се данас налазе у манастиру Студеници.
Текст за песму о првом српском краљу, а потом монаху Симону, написала сам ја , мелодију је урадила Александра Гаруновић, а песму пева Слађана Јоловић. Песма је снимљена у Плавом студију Ивана Новаковића.
Инспирација ми је била моја велика љубав према Немањићима и Светој мајци Анастасији. Желела сам да направимо песму посвећену њеним синовима и њеном супругу и ето, у славу Бога, имамо песму. Неизмерну захвалност дугујем свима који су помогли да песма угледа светлост дана и надам се да ће заживети у нашем народу, као што је и песма о Светој Анастасији коју ће ускоро снимити и један руски ансамбл.
Што се тиче других аутора на Сајму књига ћемо се појавити са добрим насловима. Изашла нам је књига Антонија Ђурића „Жене солунци говоре“ и излази нам једна заиста добра књига списатељице и песникиње Љиљане Браловић. За сад бих рекла само то да се ради о штиву посвећеном женама које су ратовале и војевале кроз различите периоде опстанка српског народа. Имамо и књигу за децу „Петлић Крестић“ Олгице Лазовић. Уз поменуте биће моја нова књига, као што сам већ рекла, а биће и старих издања, уз доста пригодне и духовне музике, нових симбола, гостију и других изненађења.
Из свега реченог могло би се закључити да је „Глас Србије“ на добром гласу, да сте успели да фирму очувате и, што је најбитније, да јој удахнете неки модернији и широј публици примеренији призвук који постаје и њен заштитни знак.
Тешко је било, много је обавеза, пре свега око деце, али не без поноса могу да кажем да је фирма „Глас Србије“ стала на ноге и да никад није била јача. Оно што нас тера у животу јесте задатак да морамо да опстанемо, или да би бар требало, у мноштву издавача и у време када жеђ за књигом и није баш изражена, ако је икада била. И та снага и потреба, да опстанемо је нешто што нас тера да се боримо и да не посустанемо, јер ипак „Глас Србије“ који постоји од 1992. године објавио је много наслова и та нека традиција нас обавезује и захтева од нас да је очувамо и да све буде као што је накад било, а можда и боље, мада су услови, као што је познато, врло тешки.
Задивљујућа је та ваша жеља да истрајете, колико је познато без помоћи институција и свих оних којима би то требало да буде обавеза. Јесте ли сами у томе што радите?
Велику захвалност дугујем људима из Српске православне цркве за подршку коју ми пружају. Захвалила бих се и људима из Матице и дијаспоре, који су ми омогућили да имам промоцију књиге у Бечу, уз благослов владике Андреја, и још бих се похвалила да следеце недеље имам заказану промоцију књигу у још једној европској метрополи .Посебна ми је жеља да се „Глас Србије“ чује и у Словенији где има много наших људи који су нераскидиво везани за традицију своје домовине и надам се да ће ме и тамо неко ускоро позвати, бар после овог интервјуа за „Штајерске новице“ које су и до сад будно пратиле мој рад на чему се посебно захваљујем господину Раду Бакрачевићу.
Још бих поменула и Удружење „Кнегиња Персида Карађорђевић“ које се заиста бори за праве циљеве и мислим да смо ми заиста успели у томе јер видим да људи потпуно другачије сада сагледавају велику или вишедетну породицу, како се то каже, него што је то раније био случај, али то је тема за неку другу дискусију.
Разговарала Даница Ђошић