У манастиру Жича званично обиљежавање 800 година самосталности СПЦ

Краљево: 5. ОКТОБРА – У манастиру Жича сутра ће званично почети обиљежавање осам вијекова аутокефалности Српске православне цркве, чији је утемељивач Свети Сава.

ФОТО: РАДЕ БАКРАЧЕВИЋ (архив: Штајерске новице)

zica-800-godina-1-11
Свету архијерејску литургију, којом почиње обиљежавање једног од најзначајнијих догађаја за идентитет српског народа, служиће Његова светост патријарх српски Иринеј са свим архијерејима СПЦ.
Архимандрит Сава, тадашњи игуман манастира Хиландар, издејствовао је 1219. године аутокефалност СПЦ код никејског цара Теодора Првог Ласкариса и васељенског патријарха Манојла Првог Харитопула.
zica-800-godina-1-3
Самосталност СПЦ проглашена је 14. септембра 1219. године, а за сједиште прве архиепископије изабран је манастир Жича, задужбина Стефана Првовјенчаног, првог краља из династије Немањића.
Први српски архиепископ са титулом архиепископ српских и приморских земаља био је Свети Сава, најмлађи син Стефана Немање, оснивача династије Немањић. Сви архиепископи и српски патријарси сматрају се столницима трона Светога Саве.
Сједиште архиепископије је послије упада Печенега, 1253. године, премјештено у Пећ.
%d1%83-%d0%b6%d0%b8%d1%87%d0%b8-%d0%bf%d1%80%d0%be%d1%81%d0%bb%d0%b0%d0%b2%d0%b0
Српска архиепископија је проглашењем српског царства уздигнута на достојанство патријаршије на црквеном сабору у Скопљу 1346. године, а пећки архиепископ Јоаникије Други добио је титулу патријарха.
Патријарх је, попут цара, носио титулу патријарх Срба и Грка/Србије и Романије, а патријаршија је добила положај и привилегије по узору на Цариградску патријаршију.
patrijarh-irinej-porfirije-i-drugi
На овај уступак је Цариградска патријаршија реаговала 1350. године анатемом и изопштењем из православне цркве српског цара Душана и његове породице, патријарха и народа усљед чега је настао раскол који је трајао све до 1375.
Тада је посредовањем кнеза Лазара Хребељановића и због угрожености од Турака, раскол превазиђен, а Пећкој патријаршији признат статус патријаршије у устројству православних цркава, који је до данас одржала.
%d0%bc%d0%b8%d1%82%d1%80%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%bb%d0%b8%d1%82-%d0%b4%d1%80-%d0%bf%d0%be%d1%80%d1%84%d0%b8%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b5-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85-%d0%b8%d1%80
Тадашња Пећка патријаршија је укинута падом Смедерева и српске деспотовине под турску власт 1459. године, а обновљена је 1557. на иницијативу великог везира Мехмед-паше Соколовића, који је за првог патријарха обновљене патријаршије поставио свог рођака Макарија Соколовића.
%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85-%d0%bf%d0%b0%d0%b2%d0%bb%d0%b5-dsc07586
Јурисдикција Пећке патријаршије покривала је широку територију од Велеса, Штипа и Самокова на југу, до Будима на сјеверу и сјеверних крајева Далмације, Славоније и Паноније на западу.
Поново је укинута 1766. године. Укинуо је султан Мустафа Трећи јер су епископи и патријарси често били на челу народа против Османлија, у чему су посебно истакнуту улогу имали вршачки епископ Мелентије и патријарси Арсеније Трећи Чарнојевић и Арсеније Четврти Шакабента.Годину дана касније укинута је и Охридска архиепископија, на чијем челу су били грчки епископи.
Након тога дијелови српске Цркве, који су остали под Османлијама, ушли су под јурисдикцију Цариградске патријаршије, а већину епископа чинили су Грци – фанариоти.
Велики број Срба у то вријеме емигрирао је на подручје Аустрије. Катедра архиепископа пећког премјештена је из Пећи у Сремске Карловце, а у мају 1848. уздигнута на ранг патријаршије.
%d1%80%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85-%d0%ba%d0%b8%d1%80%d0%b8%d0%bb-nis-7-do-9-oktobar-925-001
Након успостављања српске аутономије 1832. године, у Београду је проглашена аутономна митрополија под јурисдикцијом Цариградске патријаршије, а аутокефалност је добила 1879. године.
У току балканских ратова од 1912. до 1913. године у састав Београдске митрополије ушле су и Скопска, Велешко-дебарска и Призренска епархија.
Услови за црквено уједињење, односно обнову Пећке патријаршије, створени су проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године.
Сједиште СПЦ је од 1920. године у Београду, а Црква има достојанство патријаршије. Патријарх СПЦ од тада има титулу митрополит београдско-карловачки, архиепископ пећки и патријарх српски.
Цариградска патријаршија је 1922. посебним томосом признала уједињење покрајинских српских цркава и стварање патријаршије, као и пренос јурисдикције на СПЦ на простору дотадашњих епархија у Далмацији, БиХ, Старој Рашкој, Метохији, на Косову и у вардарском дијелу Македоније.
%d0%b3-%d0%b8%d1%80%d0%b8%d0%bd%d0%b5%d1%98-%d0%b8-%d1%98%d0%b0
Први српски патријарх обновљене Патријаршије био је митрополит Србије Димитрије /Павловић/, у чије вријеме је основано неколико нових епархија, Богословски факултет у Београду и Загребу, те Богословија у Битољу.
Црквени Устав донесен је 1932. године за вријеме патријарха Варнаве /Росића/. У његово вријеме је, између осталог, изграђена зграда Патријаршије у Београду, а 1935. године започета је градња Храма Светог Саве.
Патријарх Варнава, који се одлучно успротивио великим привилегијама Римокатоличке цркве у Југославији, које су угрожавале православну и остале вјероисповијести, изненада је преминуо у ноћи између 23. и 24. јуна 1937. у вријеме изгласавања конкордата у Народној скупштини.
%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%82%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d0%b2%d0%b0
По избијању Другог свјетског рата, патријарх Гаврило /Дожић/ и Свети синод СПЦ противили су се приступању Тројном пакту.
Током рата убијено је 515 свештеника, монаха и вјероучитеља, а патријарх Гаврило је заробљен и одведен у логор Дахау у Њемачкој. Током цијелог рата, до његовог повратка, мијењао га је Свети синод са скопским митрополитом Јосифом /Цвијовићем/.
По завршетку Другог свјетског рата, СПЦ није исплаћена ратна штета, а комунистичке власти су Цркву одвојиле од државе, одузеле јој око 70.000 хектара земље и 1.180 зграда.

urednik-pravoslavlja

%d0%bf%d0%b0%d1%82%d1%80%d0%b8%d1%98%d0%b0%d1%80%d1%85-%d0%bf%d0%b0%d0%b2%d0%bb%d0%b5-2

Притисак комуниста на Цркву био је велики у доба патријарха Викентија, који је устоличен 1950. године, а због патријарховог одбијања да буде размотрено питање “македонске цркве” Богословски факултет је 1952. избачен са Београдског универзитета.
На челу СПЦ је од 1958. до 1990. године био патријарх Герман и у том периоду су основане четири нове епархије, обновљен рад Богословије у манастиру Крка, настављени радови на Храму Светог Саве, те саграђена нова зграда Богословског факултета у Београду.
Патријарх Павле устоличен је 1990. године, који је двије године касније успио да превазиђе раскол СПЦ у Америци. У његово вријеме установљено је шест нових епархија.
2-savo-kosojevic-i-patrijarh-pavle-2-dsc07640
Током ратова у БиХ и Хрватској већина епархија на тим просторима је опустошена, цркве и манастири разорени, а српски народ расељен.
Већина српског становништва је 1999. године усљед НАТО бомбардовања и тероризма Албанаца напустила простор Косова и Метохије, гдје је спаљено и порушено више од 80 цркава и манастира, међу којима и неки из 14. вијека.
На челу СПЦ данас је Његова светост патријарх српски Иринеј, који је устоличен 2010. године.
Српска православна црква се, према важећем диптиху Цариградске патријаршије, налази на шестом мјесту, послије Руске, а прије Румунске.
Има 39 епархија, више од 3.500 парохија, 204 манастира, око 1.900 свештеника, око 230 монаха и 1.000 монахиња.
У шест богословија школује се више од 1.000 ученика, а на богословским факултетима и Академији студира више од 1.000 студената.