Мало позната прича о Србима који су живели у Источном Берлину

Мало позната прича о Србима који су живели у Источном Берлину

НАПУШТЕНА ИСТОЧНА СТРАНА НЕМАЧКЕ

– У главном граду НДР постојала је југословенска колонија од 150 наших породица. Њој се придружило и око хиљаду радника. Сви они су добили отказ када је срушен Берлински зид и Немачка уједињена

Марко Лопушина
Berlin, 1990
Берлин поглед преко зида пролеће 1989.

Када су 8. маја 1945. године велике силе, СССР, САД и Велика Британија, на конференцији у Јалти поделиле Немачку на четири окупационе зоне, од бившег Рајха направили су две независне државе. Крајем маја 1949. створена је западна, Савезна Република Немачка, већ октобра исте године источна, Немачка Демократска Република.
Нова НДР држава била је комунистичка и социјалистичка земља од 1949. до 1990. године. Територијално је била мања од Западне Немачке и имала је 19 милиона становника у време оснивања. На простору Источне Немачке живели су Лужички Срби као национална мањина, Срби познати као племе Венди.
Берлин, главни град Немачке Демократске Републике био је заправо совјетски сектор Берлина. У њега су већ педесетих година прошлог века почели да се досељавају први модeрни Срби из Југославије. Сведок ових догађаја био је Иван Ивањи, политичар, писац и преводилац, који је у есеју “Устанак немачких радника” описао живот у НДР-у:
– Кренуо сам на пут у НДР да као новинар листа “Омладина” пишем репортаже из те земље. Пасош сам добио на препоруку Централног комитета Народне омладине Југославије. У мом пртљагу налазили су се двопек, салама и неколико кутија “зденка” сира. Тог 17. јуна 1953. године на телевизији су приказивали совјетске тенкове како тутње кроз источни Берлин и гоне противнике режима који су протестовали на улицама. Била је то прва побуна против стаљинистичког система у једној источноевропској земљи, свега три месеца после смрти самог Стаљина.
Источна Немачка је била земља у којој су Факултет страних језика и тајну школу Коминтерне у Кушнаренкову походили и ту студирали Титов син Жарко Броз и кћерка Долорес Ибарури Ла Пасионарије.

13-bojan-predojevic-sin-ambasadora-roden-u-berlinu

Бојан Предојевић син амбасадора рођен у Берлину.
ЈУГОСЛОВЕНСКИ КЛУБ

Званично Југославија је признала Немачку Демократску Републику и успоставила дипломатске односе са њом 15. октобра 1957. Први амбасадори Југославије у Источном Берлину били су словеначке дипломате Митја Вошњак, политичар, новинар, писац и комунистички уредник и Бојан Полак Стјенка, спортиста, партизан, народни херој
Словеније. У време њихових мандата, до краја шездесетих главни град Берлин имао је око 670.000 житеља.
Први Срби у НДР били су дипломатски службеници. Један од њих, Милан Предојевић био је последњи амбасадор СФРЈ у Источном Берлину. Службовао је у Немачкој у четири наврата: у Источном Берлину од 1967. до 1971. године, као аташе за штампу Амбасаде СФРЈ у НДР. И потом у Источном Берлину од 1986. до 1990. године, када је НДР угашена.
Милан Предојевић је рођен 1936 године у Санском Мосту. Био је ратно сироче. Студирао је у Загребу. Дошао је у Београд у Министарство спољних послова и постао каријерни дипломата. Током службе у Источном Берлину зграда амбасаде СФРЈ се налазила у Албретх штрасе број 26. Југословенско дипломатско присуство у Источном Берлину давало је земљи приличан значај. Амбасада СФРЈ у том делу града имала је неку врсту отворене мензе, која је пекла ћевапчиће, где су и друге дипломате долазиле да размењују информације.
– Југословенска амбасада је била берза информација Истока и Запада – признаје новинар и дописник Душан Рељић, који је радио и у Источном Берлину.
Предојевић се са супругом доселио 1967. године у Источни Берлин. Ту је рођен њихов син Бојан Предојевић 1969. године.
– Живео сам само прве две године у Источном Берлину. После смо се преселили у Бон, где сам ишао у обданиште и основну школу. Вратили смо се у Источни Берлин 1986. године, где сам завршио Гимназију и потом уписао студије економије – прича син Бојан Предојевић.
У Источном Берлину је постојала мала југословенска колонија, коју је чинило око 150 породица државних службеника, дипломата и привредника. У Источном Берлину су била представништва свих највећих југословенских предузећа, од којих су најпознатија била предузећа “Генекс”, “Астра”, “Инекс”, “Хемпро”.
Сходно билателарним уговорима о привредној и културној сарадњи, многи Срби и Југословени су радили у Источном Берлину. Београдски професор Живорад Баралић са Економског факултета је више пута био на специјализацији и стручном усавршавању у Западном и Источном Берлину. Баралић је крајем шездесетих година био председник Одбора за оснивање Клуба југословенских грађана у Источном Берлину, а касније и председник Југословенског клуба у ДДР. Ово удружење Југословена у Источном Берлину основано је при Амбасади Југославије и његови чланови су, углавном, били државни службеници и представници на раду у Источној Немачкој.
Архитекта Селман Селмановић је, на пример, радио на обнови порушеног Берлина и у источном делу града пројектовао и градио највећи стадион.
Професор Тома Савица, који је рођен 1951. у Србији, студирао је германистику у Београду и Источном Берлину. Био је преводилац првог дела Гоетховог ‚Фауста’на српски, као и дела Wернера Хафтманна, Милана Ивановића, Бернхарда Руппрецхта/Маxа Хирмера, Wолфганга Есцхкера и Лотхара Алтманна. Преминуо је у Београду 2009. године.
Међу Србима у Источном Берлину били су новинари, иначе, дописници југословенских медија – Божидар Дикић и Мирослав Стојановић из “Политике”, Ђорђе Милошевић из Танјуга, Никола Живковић, као и Михајло Ковач из Телевизије Београд.

14-gojko-mitic-kao-vinetu-i-old-seterhend

Гојко Митић као Винету и Олд Шетерхенд.

ДЕТАШИРАНИ РАДНИЦИ И ГАСТАРБАЈТЕРИ

У Источну Немачку су из СФРЈ на привремени рад долазили само тзв. деташирани радници.
– Наша предузећа су слала само неопходне раднике и стручњаке на рад, који су били строго евидентирани и под контолом власти НДР. Дружили су се на прославама Дана републике 29. новембра и других државних празника у југословенској амбасади. За нас младе није постојала Југословенска школа – сећа се Бојан Предојевић, данас представник немачке компаније у Србији.
Крајем седамдесетих у Источни Берлин долазе и први наши радници на привременом раду. Било их је око хиљаду у целој Источној немачкој, а највише у престоници Берлину.
За неке Србе источни део града био је само успутно стајалиште на путу ка западном Берлину. Такав случај је са Миливојем Лековићем, пореклом из Нове Вароши, који се давне 1978. године нашао у Источној Немачкој. Миливоје је рођен 1957. године у породици Јеленка и Душанке Лековић. Завршио је металостругарску школу и запослио се у фабрици “Гоша”.
– Крајем седамдесетих отишао сам на рад у Брандербург, који се налазио у Источној Немачкој. Радио сам као монтер фирме “Гоша” из Србије на раду у Стадт Бранденбург – прича Миливој Лековић
Његова девојка Рената Васиљева, рођена је 1959. године имала је држављанство НДР. Рената је у Софији завршила Државну кореографску школу. У Источни Берлин је дошла са родитељима 1977. године. Радила је у опери и театру Стаатстхеатер Бранденбург.
– Након неког времена одлучили смо да се венчамо, за шта је мени као Немици по мајци требало одбрење државе Источне Немачке – сећа се тадашњих мука и данас Рената Лековић.
Наиме, она је поднела држави захтев за венчање за странца, Србина из Нове Вароши, али је била одбијена.
– Морала сам да пишем писмо Ериху Хонекеру, председнику Источне Немачке, да би притиснуо државну администрацију да узме мој захтев за веначање поново на разматрање и одобре ми брак са странцем – прича Рената Лековић.
Чим су се венчали и Миливоје и Рената су почели да планирају како да напусте Источни Берлин и одселе се у западни део града.
– Одлучили смо да се 1981. године уселимо у Западни Берлин. Кренули смо заједно аутомобилом до Нирнберга, а Рената је одатле авионом, а ја колима до Берлина. Добио сам посао у Борсигwерке, а моја жена као кореограф у Деутсцхе Опер – каже Миливоје Лековић.
И Илија Хаџи Малинић био је један од ретких Срба који је пуних пет година живео и радио у Источној Немачкој.
– Рођен сам 1959. године у Драгочају код Бања Луке. Завршио сам средњу металску школу као алатничар. Радио сам у Марибору у предузећу „Хидромонтажа“. Посао ме водио по градилиштима свуда по свету, тако да сам 1984. године стигао у Источну немачку. у НДР сам радио на градилиштима и фабрикама од Котбуса до Берлина.
Господин нам је признао да је као југословенски радник, Србин и странац доста пристојно живео у НДР. Плату је добијао од свог југословенског предузећа. Као странац био је донекле изолован од житеља НДР и имао је много бољи стандард од њих. Илија Хаџи Малинић није био оптерећен чињеницом да ради у одељеној држави Источној Немачкој.
– У јануару 1989. долазим у Западни Берлин да радим у фирми „Борсигверке“. Одмах сам се ангажовао да волонтерски радим за СПЦ и српска друштва, пре свега за СКУК. Био сам – говори Илија Хаџи Малинић – члан црквеног савета при храму Светог Саве у Берлину. У више наврата сам био и кум Храмове славе, као и кум Светосавске прославе.
Илија Хаџи Малинић је потом био председник Српског друштва „Берлин“, које није више активно.

СРПСКИ ВИНЕТУ

Србима на раду у Источном Берлину НДР је била прва станица ка путу у Западну Немачку на рад. Неки од њих су пар година провели у Источном Берлину, пре него су прешли у западни део града да буду гастрабајтери.
Југословени и Срби су имали привилегију да могу да пролазе стого контролисане прелазе и иду из источног у западни део града и натраг. А када би кренули аутомобилом на годишњи одмор у СФРЈ, морали су чак три пута да прелазе границу две немачке државе. Ево како је радник Ђуро Плавшић доживео подељену Немачку.
– Ја сам као Југословен могао сваки дан са том визом да се крећем на релацији запад-исток Берлина, али западни Немци то нису могли. Морали су – напомиње Плавшић – да пишу молбу за добијање излазне и улазне визе. У молби би наводили свој разлог за посету Источном Берлину, код кога иду, којом трасом планирају да путују и колико дуго ће остати. Потом би чекали на одговор на молбу и по неколико недеља. Неким западним Немцима би улазак у источни део града био одобрен, а некима не. Грађани НДР нису могли нигде да иду на запад, па ни у западни део Берлина. Њима је било забрањено и да гледају западне телевизије, да слушају западне радио станице и да читају западно-немачке новина.
Житељи Западног Берлина нису много били љубазни према странцима, нарочито не према оним који долазе са Истока. Сматрају да су они криви због положаја у коме се налазе. Они су у некој врсти гета. Живели су на скученом простору, изоловани са источне стране зидом, а са западне територијом Немачке ДР.
– Најпознатији Србин у Источном Берлину био је глумац Гојко Митић, који је тамо живео и радио, односно снимао филмове о Индијанцима и каубојима– рекао нам је бивши источно-берлински ђак Бојан Предојевић.
– Каријера Гојка Митића из Источног Берлина – каже новинарка Биљана Божин – никада не пада у заборав. Гојко Митић је направио значајну каријеру у некадашњој источној, а касније и у уједињеној Немачкој. Најпознатији је по улогама Индијанаца у авантуристичким филмовима шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Гојко Митић не живи у прошлости, али је задивљујуће колико је она присутна у његовом садашњем животу.
Рођен је у Стројковцу код Лесковца 1940. године. Као младић Митић се бавио различитим спортовима: гимнастиком, фудбалом, веслањем, џудом и мачевањем. По завршеној гимназији преселио се у Београд и уписао на Високу школу за физичку културу. Захваљујући свом изгледу и вештини у више спортских дисциплина, филмску каријеру започео је као каскадер у југословенским филмовима а онда је, на позив главног филмског студија у Демократској Републици Немачкој, отишао у Берлин.
Одскочна даска за Митића био је филм “Синови велике медведице” (Дие Сöхне дер гроßен Бäрин, 1966), његова прва главна улога. Током следећих година наставио је да тумачи ликове Индијанаца и постао веома популарна и омиљена личност у Немачкој, што је и дан-данас.
Запад је имао Пјера Бриса, Исток Гојка Митића. Иако није снимио ниједан филм као Винету, него је тек касније у истоименој представи у Бад Зегебергу наследио Бриса у тој улози наредних 15 година, Митић је за сва времена добио надимак „Винету Истока“, који само делимично одговара његовом глумачком опусу.
– Највећу популарност и славу сам доживео у улогама Индијанаца, који су заиста постојали у прошлости, попут поглавица Текумсех и Осцеола, и који су се истински борили против америчке најезде – открива нам Гојко Митић.
Због тога су се у ДДР-у радовали сваком новом Гојковом филму као што су се радовали Божићу. Док је Запад уживао у Џон Вејну, Пјер Брису и шпагети-вестернима, на Истоку су хит били немачки ДЕФА-филмови о Дивљем западу, у којима су Индијанци били позитивни ликови, а каубоји агресори. Била је то слатка освета капитализму са оне стране гвоздене завесе.
Део своје уметничке каријере и режисерка Мира Ерцег је градила у позориштима Источног Берлина.

ОТКАЗ СРБИМА

После рушење Белринског зида 9. новембра 1989. године многи источни немци су прешли на запад, због чега је привреда НДР доживела колапс. Тај тренутак био је лош за Југословене и Србе на раду у НДР, јер су остали без посла.
За стране раднике у ДДР-у су наступила чудна времена. Иако грађани Југославије нису спадали у тзв. уговорне раднике који су из социјалистичких земаља попут Кубе или Вијетнама одлазили на рад у ДДР, и за њих се ствар променила. Уговорни радници су убрзо морали напустити уједињену Немачку, а слично је било и с представницима страних представништава. Југословенски клуб у Источној Немачкој и Источном Берлину је угашен. Југословени и Срби су враћени кућама. Они спретнији