Srbi biznismeni u Berlinu

Srbi biznismeni u Berlinu

NEMAČKA “MILA” I “MORAVA”

1-restoran-mila-u-berlinu

Kada stignete u glavni grad Nemačke najbolje ćete se osećati u nekom od naših restorana. U opštini Špandau, odmah iz katedrale, nalazi se restoran “Mila”, koji vodi mladi Aleksandar poreklom iz Bačke Palanke. Na meniju su uglavnom srpska jela sa roštilja, koja vole i nemački Srbi i sami Nemci.
– I naši i Nemci vole da se hrane po restoranima, pa zato poslednjih godina uvek imamo prijatnu gužvu u našoj “Mili”. Jelovnik smo prilagodili nemačkom ukusu,
– malo oporo sa mnogo piva. Najtraženiji su ražnjići i ćevapi – priča nam mladi gazda Aleksandar.
I poznati biznismen Dragan Mitrovski, inače, predsednik Crkvene opštine Sveti Sava, ima više firmi i lanaca tradicionalnih restorana i kafeterija. Pionir je fast-fud franšiza u Nemačkoj. U opštini Špandau ima veliki restoran sa samoposluživanjem i delom restorana za pušače, pa je popularan. U Njega dolaze uglavnom Nemci sa sitnom decom i suprugama na doručak i rani ručak.
Kako se kaže – da gde ima Srba ima i kafana – pa se istorija Srba u Berlinu meri po starim srpskim restoranima. Ljubinka Mitrovski-Španović je držala “Šlemerštube”.

37-divni-restauran-morava-iz-1988-godine

Divni restoran Morava iz 1988. godine.

U Berlinu se pečenje i srpska salata mogla pojesti i u “Šumadiji”, “Slavi”, kod Miroslava Petrovića i kod “Rujne zore”. A velike proslave se održavaju u restoranu “Dionisijus” u berlinskom Hermsdorfu, čiji je vlasnik Lalica Arsić. Jedan od poznatijih restorana je “Morava”, koji vodi Slavoljub Slavko Danković,.
– Obogatio se, vredan i dovitljiv. Čudno poskakuje kad govori, pomalo se krivi i klati, i stalno anegdotski pojašnjava svaki pokret. Ima dva sina i unučad u Berlinu – opisao ga je pesnik Nenad Grujičić.
Gazda “Morave” prepričava prilike u kojima se zaticao, a da nikad nije bio prevaren, već on je pobeđivao i izvlačio dobit. Kaže da je reč lokal nastala od glagola lokati.
Restoran “Morava” je u više navrata pominjan u nemačkim medijima. Najviše zbog toga jer su u “Moravu” dolazili srpski zvaničnici, umetnici, sportisti, a i nekadašnji premijer Zoran Đinđić.

37-petrovic-antonije-na-radnom-mestu

Petrović Antonije na radnom mestu.

MLADEN U BIZNISU

Mladen Manojlović je vlasnik firme “Mazeka”. Kada je pesnik Nenad Grujičić bio u Berlinu opisao ga u svom putopisu:
– Mladen ima veliko skladište začina latinoameričke hrane za meksičke i argentinske restorane. Tu se trenutno nalazi roba u vrednosti od pola miliona evra. Zaljubljen je u svoj posao i precizno ga vodi. Videh i dve savremeno opremljene kancelarije u kojima radi sedam ljudi.
Mladen Manojlović i njegova supruga Mirjana prošli su težak put do svoje firme u Berlinu.
– Već prvih meseci mi strani radnici smo osetili diskriminaciju – pričao je Mladen Manojlović, koji pamti jednu dramatičnu scenu sa svojim šefom u nemačkoj fabrici.
– Kad god bi došao neki novi radnik Nemac, automatski bi njega pisali na normu, iako sam ja duže radio na toj mašini. To sam odmah primetio i išao kod majstora da se žalim, ali njega nije interesovalo šta hoću, nego se čudio kako sam za pola godine naučio nemački. Kad sam video da nema vajde od žalbi, počeo sam da pišem bolovanja i čekao da prođe ugovor od godinu dana, a onda potražio drugi posao.
Danas se kao gazda Manojlović trudi da u njegovoj firmi svi radnici, i strani, i domaći, budu ravnopravni.
Kao srpski patriota Mladen Manojlović je vodio Srpsko kulturno i sportsko udruženje u Berlinu (SKSU). Organizovao je javnu diskusiju o statusu i pravima stranih radnika u Nemačkoj.
Šapčanin u Berlinu, poznat kao Pera Bonasera, je vlasnik firme koja se bavi ventilacijom. Radio je poslove u drezdenskoj Operi posle velikih poplava. Govorio je da su njegovi radnici Nemci, a
ne Srbi:
– Naši radnici neće da slušaju Srbina-gazdu. Ja sam rođenoj kćerki dao otkaz, baš zbog toga što je podrazumevala vlasnika oca. Bilo mu je teško, grlo se stezalo, ali posao je posao, a rakija – rakija. Otkaz!
Pera Bonasera je decenijama u Berlinu. Naši ga ljudi opisuju pomalo romantično:
– Uspešan biznismen. Govorljiv i vrcav, bivši bokser iz Šapca. Bonasera se predstavlja kao bivši mladi kriminalac iz popravnog doma u Kraljevu. Hvali se da je tad tukao, pored ostalih, i čuvenog Ljubu Zemunca. Ponosan je na svoj nadimak. Imao je, ističe, sreće sa ženom Ljubicom iz Šijekovca, rodnog mesta Duška Trifunovica kod Bosanskog Broda. Imaju dve kćerke, od trideset i dvadeset godina.

38-duro-plavsic-levo-u-matici-iseljenika-u-beogradu

Đuro Plavšić, levo, u Matici iseljenika u Beogradu.

CVEĆAR I GROBAR

Biznismen Antonije Petrović je u nemačkom glavnom gradu poznat kao cvećar i kao grobar. Kako kod Srba cveće i groblje, odnosno sahrane idu zajedno, to nije neobično da je Petrović aktivan u oba ova posla. Cvećaru je otvorio 1998. godine, a pogrebno preduzeće 2002. godine.
– Cvećaru sam otvorio zato što sam voleo taj posao. Jako je lepo spremati cvetne aranžmane za venčanja i svadbena veselja, za proslave dečijih rođendana i bračnih godišnjica. Sve su to lepi događaji, koje ne doživljavaš svakodnevno – pričao nam je Antonije Petrović – Pogrebno preduzeće „Besttatung – Petrovic“ sam otvorio kada sam video koliko se naš narod u Berlinu muči da sahrani bližnje, pa mnoge pokojnike voze i sahranjuju u zavičaju.
U vreme bivše Jugoslavije u Berlinu je godišnje sahranjivano u proseku oko šezdesetak naših ljudi. Veći broj pokojnika je u to vreme vožen u otadžbinu i „dole“ sahranjivan. Poslednjih godina, kaže Petrović broj sahrana u Berlinu je porastao.
– Sve veći broj naših ljudi sahranjuju se u nemačkoj prestonici, jer njihova deca i unuci žive u Berlinu i porodica želi da izlaze na groblje i obilaze svoje pretke, ovde gde su blizu, a ne da za to putuju u zavičaj – iskreno kaže Petrović.
Antonije Petrović nije imao lak život. Rođen je 1971. godine u Vrnjačkoj Banji. Svog oca nikada nije uponao, pa ga je kroz život vodila vredna majka Ružica Petrović.
– Majka me školovala i jednog dana 1982. godine dovela sa sobom u Berlin – seća se Antonije Petrović svoje emigracije – U Berlinu sam se školovao za trgovačkog putnika. Zaposlio sam se u trgovačkom lancu „Kajsers“. Želja da se u poslu osamostalim i budem svoj gazda povukla me da u opštini Tempelholf otvorim cvećaru. Potom sam otvorio i firmu „Besttatung – Petrovic“ da bih sa pogrebnim poslovima zaokružio program mog poslovanja.
Za samog Petrovića, koji je zadovoljan svojim poslom i društvenim statusom, kako nam je rekao, Berlin je jedan izazovan i lep grad, ali malo veliki za druženje ljudi u poslu, kakav je on i njegovi prijatelji.

BIZNIS U ZAVIČAJU

I za poslovne ljude Miodraga Mileta Mićanovića i Željka Markovića prestonica Berlin je grad sa kojim su se srodili.
– Sve što imamo i što smo stekli potiče iz Berlina. Mi smo deo Berlina – kažu Mile Mićanović i Željko Marković.
Njih dvojica su zemljaci i poslovni partneri. Po godini rođenja, 1968. su vršnjaci. Kao ortaci imaju od 2003. godine zajedničku građevinsku firmu “Mile Bau” sa oko dve stotine radnika. Mićanović je odrastao u porodici oca Slavoljuba i majke Ruže Mićanović u Ljuboviji. Završio je Mašinsko-tehničku školu i radio u beogradskom preduzeću “Trudbenik”.
– Godine 1988. odlazim kao građevinac u Pariz da se iskušam u graditeljstvu. Na poziv poznanika i kolega Rajka Radinovića ja sam 1995. godine prešao u Berlin. U nemačkoj prestonici sam dosta novog naučio u građevinarstvu, posebno nove tehnologije gradnje. Radio sam “na crno” i pristojno živeo – priča Milorad Mile Mićanović.
Berlin mu se očito jako mnogo dopao, jer je u njemu upoznao buduću suprugu Marlenu, sa kojom je izrodio petoro dece – Živorada, Danila, Dimitrija, Mihajla i kćerku Anastasiju. U glavnom gradu nemačke upoznao je i svog budućeg kuma i sadašnjeg ortaka.
Željko Marković je poreklom iz Loznice. Oženjen je i ima decu sa istim imenima kao njegov kum– Isidoru i Dušana.
– Željko Marković je veliki humanitarni radnik srpske kolonije u Berlinu. Poznat je kao uspešan organizator Vidovdanskog turnira u fudbalu, na kome učestvuje i po dvadesetak timova iz Evrope – hvali ga Đuro Plavšić.
Obojica su građevinci, ali su stalno pričali i Mile i Željko, kako treba da imaju svoju firmu i svoje poslove. Jedna od ideja je bila da Mile i Željko imaju svoj biznis u otadžbini.
– Odlučili smo 2012. da pokrenemo proizvodnju rakije, koja će da postane nemački, ali i srpski brend. Dali smo rakiju na analizu i iz nemačkog Instituta za kvalitet dobili pozitivne ocena za našu šljivovicu, jabukovaču i kajsijovaču – otkriva nam Mile Mićanović.
U svom zavičaju ortaci Mile Mićanović i Željko Mitrović izgradili su pogron za proizvodnju rakije, kojoj su dali brendirano ime “Vrelo”. Flaše su rađene po italijanskom dizajnu. Rakija se izvozi u Nemačku i EU. Ova dvojica poslovnih partenra planiraju uskoro da u Berlinu otvore posebnu prodavnicu rakije za naše ljude.

MAJSTOR SRPSKE KUHINJE

I Vidosav Gavrić, zvani Gavra je ugostiteljski radnik, ali se u Berlinu afirmisao kao sjajan kuvar. Danas je vlasnik firme „Gavro ketering“ i opslužuje berlinske Srbe i Nemce sa odličnom hranom. Gavra je još kao mladić bio predodređen da postane majstor srpske kuhinje. Rođen je 1963. godine u selu Kravice kod Bratunca. Otac Milorada i majka Stoja su ga poslali u Gimnaziju ,,Mihajlo-Pupin,, u Beograd da postane odličan đak i ponos porodice.
– Moji roditelji su posle moje mature bili ponosni na mene. Ja sam bio jako zadovoljan, jer sam dobio stipendiju hotela „Jugoslavija“ da se školujem za kuvara. Učio sam od vrhunskih kuvara, kao na primer: Duško Ivanović, Slobodan Kuzinac ,Sibinka Jovanović i profesor Rodjko Stojanović. Poslali su me potom na specijalizaciju u Norvešku, da usavršim kulinarstvo. Radio sam u Beogradu sve do 1989. godine, kada sam doneo odluku da se iselim u Berlin – priča nam Vidosav Gavrić.
Lako je našao posao, afirmisao se kao hotelski kuvar, pa je zbog jako ukusne hrane i sjajne dekoracije, postao miljenik berlinskih gostiju. Upoznao je gospodina Đuru Plavšića od koga je mnogo čaučio o biznisu, ali i o ljudskom poštenju i dostojanstvu. To ga je ohrabrilo da otvori svoje preduzeće za proizvodnju i usluživanje hrane „Gavro ketering“.
– Srpska zajednica je bila moj prvi klijent, jer sam pripremao razne đakonije za svadbena veselja, rođendanska slavlja, slave i druge porodične praznike. Bilo je velikih svadabi, čak sa dve hiljade svatova u poznatom ICC centru kod Funkturma. Na jednoj svadbi sam poslužio hranu od morskog psa, jer su mladenci tako želeli. Svatovima su pevali velikani srpske strade Lepa Brena, Zorica Brunclik, Šaban Šaulić i mnogi drugi, koje sam lično upoznao – otkriva nam draži svog zanata majstor Gavra.
Gospodina Vidosava je, na primer, angažovala berlinska parohija „Svetog Save“ za proslavu Hramove slave, na kojoj je trebalo da nahrani čak 1.500 zvanica i gostiju. U Ambasadi Republike Srbije u Berlinu radio je za vreme proslave Dana državnosti, Dana Vojske Srbije i drugih državnih svečanosti.
– Zahvaljujući svom majstorstvu i poslu upoznao sam u našoj ambasadi dvojicu predsednika Srbije. Borisa Tadića i Aleksandra Vučića, ministra Ivicu Dačića, kao i ambasadore Ognjana Pribićevića i Ivu Viskovića. Za profesora Viskovića sam, na primer, priredio poslovnu večeru, na kojoj sam poslužio dosta uglednih i uticajnih ljudi – zadovoljan je Vidosav Gavrić, zvani Gavra.
Kako nam se poverio, njegov san je da pored svih poslovnih obaveza u Berlinu, može da sa suprugom zoricom i sinom Aleksandrom, ode u zavičaj i ispuni dušu srećom.
Doktor Miloje Milićević se kao biznismen u Berlinu bavi trgovinom nekretninama. Porodica Milićević ima dve firme: “Nekretnine Dr Milićević” i “Upravljanje nekretninama Dr Milićević”. Obe firme su društva građanskog prava i uspešno u Berlinu posluju. U želji da što bolje sarađuju berlinski biznismeni su svojevremeno formirali u Ber¬li¬nu i poseban srpski Cen¬tar za pri¬vre¬du, koji je vodio upravo dr Mi¬li¬vo¬je Mi¬li¬će¬vić. Jedan od ciljeva ovog centra je bila poslovna saradnja sa Srbijom.

DOMOVI ZA PENZIONERE

Poslovan čovek i patriota Đuro Plavšić je građevinac u ostavci. Danas je Plavšić je savetnik u svojoj bivšoj firmi, koju je prodao. Ipak i dalje je u poslovnom svetu, jer se u nemačkoj bavi nekretninama, a u otadžbini investicijama.
– Nas Srba u Nemačkoj koji radimo ima više od 400.000. Godišnje napravimo kapital i promet vredan oko 60 milijardi evra. Mi gradimo Nemačku, a želimo da gradimo i maticu Srbiju i sve srpske zemlje – kaže Đuro Plavšić.
Njegovo angažovanje poslednjih godina raste uporedo sa željom da se konačno vrati u maticu, u Srbiju i u Republiku Srpsku. To je prvo pokušao da učini kroz poslovne angažmane, ali u tome, kako kaže nije uspeo zbog birokratskih podmetačina u otadžbini. Potom je kupio jedan zaoušten pogon u Prijedoru, renovirao ga i osposobio za rad. Zaposlio je 12 radnika, a planira još troje.
– Mi iz Nemačke želimo da radimo i gradimo u zavičaju, ali nam ne dozvoljavaju. Nude nam najgora preduzeća, firme u stečaju, kako bi mi rešavali njihove opštinske probleme, a ne ulagali u zdrav posao. Tako sam ja u Aranđelovcu hteo da otvorim pogon za proizvodnju elektroda, ali nisam uspeo. Hteo sam da podignem i novu deponiju za sortirnicom i fabriku prerade otpada pri Gradskoj čistoći. Pregovarao o tome sa čelnicima opštine 1995. godine, da bi mi rekli da moram da preuzme njihovih 32 radnika, vozni park sa starim kamionom i traktorom. Kada sam pitao šta će mi to za 400.000 DM mogu da biram šta ću da kupim i da radim, rečeno mi je: “Uzmi ili ostavi!” I ostavio sam taj posao – iskren je Đuro Plavšić.
Govori kako ne traži ništa posebno kao ulagač iz inostranstva, sem da posluje u normalnim uslovima i da dobija poslovne garancije od svojih partnera, i od države, i od opštine, i od banaka u zavičaju. Ali kako toga nema, Plavšić poteže svoje argumente o važnosti investiranja ljudi iz dijaspore u razvoj otadžbine.
– Mi tražimo svoja prava i svoju šansu kao privrednici, jer Srbiji šaljemo, po mojoj proceni oko 5 milijardi dolara godišnje. Samo Srbi u Nemačkoj imaju godišnji promet od oko 60 milijardi evra. Predlažem da dijaspora bude stub srpske privrede i spoljne politike, jer smo mi vredniji od MMF-a i Svetske banke. I dajemo bez ikakve ucene. Ja sam uložio u izgradnju kuće više 300.000 evra. Dajem i davaću, ali moji unuci možda neće, jer ih država sve više udaljava od Srbije. Svojim lošim odnosom prema dijspori Srbija će na duže staze da izgubi vezu sa mladim naraštajima, a tada neće biti ni para, ni pameti iz dijaspore za otadžbinu – smatra Plavšić.
Uporan kao patriota Đuro Plavšić je poslednjih meseci u više navrata posećivao političare u Srbiji i Republici Srpskoj da bi ih ubedio da uđu u „posao veka“, koji nudi odličnu zaradu i građevinarima i državi.
Španija, Poljska, Češka, čak i Tajland poslednjih godina grade domove za penzionere i stara lica, o kojima brinu i duhovno, i medicinski i kulturno. Naime, u evrpskim državama, ne samo Srbi, već i Nemci, Holanđani, Skandinavci, ne mogu da žive pod stare dane od svojih penzija od oko hiljadu evra. Zato se sele u jeftinije zemlje i borave u staračkim domovima, koje u proseku mesečno plaćaju oko 500 evra.
– Ponudio sam Beogradu i Banja Luci da izgradimo lanac takvih domova za gastrabajtere, iseljenike, ali i za strance. U Srbiji niko nije pokazao interesovanje za ovaj sjajan posao, dok su u Republici Srpskoj prihvatili moj predlog i već se grade domovi u Banja Luci i Prijedoru – priča Đuro Plavšić, koji svoje penzionerske dane misli da provodi u Aranđelovcu.

Marko Lopušina