Kradljivac lopti spasava “Partizan”

       Posle Dragana Stojkovića Piksija, koji iz Kine stiže u Srbiju da spasava naš fudbalski državni tim u Beograd stiže Zoran Savić iz Barcelone da spasava košarkašku ekipu crno-belih.  Uprava „“Partizana“ se odlučila za ovog proverenog zvezdaša da preuzme prvi tim, jer Savić ima jako bogatu igračku karijeru i uspešan je menadžer mladim srpskim košarkašima u Evropi.

        Savić će na klupi kao glavni trener zameniti Nikolu Lončara, svog kuma i bivšeg košarkaša u Španiji, koja je poslednjih godina postala utočište mnogih srpskih sportista.

      „ Želeo bih da se “Partizan” vrati na svoje mesto i na stare staze, da iskoristimo taj nekadašnji uspeh i brend “Partizan”a. Nisu problem ni stranci, ni domaći igrači, već moramo da razmišljamo o tome da sastavimo ekipu od igrača koji imaju taj duh “Partizana”,, rekao je Savić po dolasku u Beograd.

       Zoran Savić je oličenje srpskog sportskog uspeha. U rodnoj Zenici (1966.) sa 16 godina počeo je da igra za KK “Čelik” i KK “Čapljina” toliko dobar da je 1989. prešao u šampionski tim splitske “Jugoplastike”.  Odmah je sa Splićanima osvojio Prvenstvo i Kup Jugoslavije, a stigao je i do finala Kupa šampiona Evrope protiv KK “Barcelona”. Savić se tada pokazao kao idealni “drugi čovek”, zamena za centra Dinu Rađu. Sjajan u odbrani, a u napadu odličan šuter sa distance i poznat kao kradljivac lopti koje je ubacivao u koš.

      Posle dve sezone u Splitu prelazi u splitski KK POP, pa 1991. u KK “Barcelona”, u kojoj je bio drugi strelac. Opet posle dve godine prelazi (1993-95.) i igrao je kao stranac u grčkom klubu PAOK. Donosi mu titule prvaka Kupa Radivoje Korać i Kupa Grčke sa prosečnih 15 poesna i 10 skokova.  Potom se Savić kao sportski gastarbajter seli u poznate evopske timove “Real Madrid”, “Virtus”, “Efes Pilsen” i “Skiper” .

       Sa njima je osvojio  tri titule prvaka Evrope , Kup Radivoja Koraća 1994. godine, prvenstvo i kup Španije 2001. godine, prvenstvo Italije 1998, kup Italije 1997, kup Grčke 1995. i Superkup Turske 1998. godine.

          Visok 206 cm i snažan u dvobojima Zoran Savić je u reprezentativnom timu Jugoslavije, pored Divca i Paspalja,  bio košarkaš odluke. Kada treba da se zaustavi opasan protivnički centar, Savić je ulazio u igru. Kada je trebalo u napadu da se razbija odbrana protivnika, Savić ulazi u igru. Kada ne ide šut reprezentativaca, Savić puca nepograšivo.    

          Kao član državnog tima okitio se zlatnim medaljama u Argentini (1990) na Svetskom prvenstvu, i u Italiji 1991. potom Grčkoj 1995. i Španiji 1997. na Evropskim prvenstvima u košarci. Srebrnu medalju zaradio je u Atlanti 1996. na Olimpijskim letnjim igrama.

       „ Kada sam završio igračku karijeru, Italijani su me angažovali da budem generalni menadžer Skipera iz Bolonje.            

Bili smo dobri. Osvojili smo prvenstvo, ušli u finale Evrolige, ali sam se ja 2005. preselio u KK „Fortituda“, napravio dobar tim i prešao u KK “Barcelona”, sa kojom sam, takođe, osvajao prvenstvo i kup Španije“ – govorio je jednom prilikom Zoran Savić.

         Tih godina sa Divcem. Stojkovićem, Bodirogom, Danilovićem, Paspaljem i drugima bio je član Humanitarne organizacije „Grupa 7“, koja je pomagala mlade Srbe u nevolji.

       Kada je 2008. godine otvorio svoju Agenciju za košarku i bio menadžer mladim sportistima, kao što su, na primer, Milana Mačvana, Marka Gudurića, Filipa Petruševa, Vojislava Stojanovića i Stefana Nikolića, danas prvotimca “Virtusa” iz Bolonje. Poslednjih pet godina nije regrutovao igrače, radio je u svojoj agenciji na razvoju košarke.

        Kao sportista i čovek stare garde Zoran Savić se prema ovim mladim igračima ponašao kao dobar otac. Takav stav, kako reče, ima i danas prema prvotimcima KK “Partizan”.

    “ Vratio sam se u našu košarku, jer su svi sportski radnici meni kao porodica, imamo neki familijarni odnos. Po mom mentalitetu, klub mora da funkcioniše kao familija. Mene teren najviše interesuje. Sve van njega me ne zanima. Moramo da napravimo mlade igrače”, rekao je Zoran Savić kad je kročio ovih dana u KK “Partizan”.

Marko Lopušina