Јелена Вујчић из Београда у Америци
ПОЗНАЈУ МЕ ПО СМЕЧУ И ПО ОЦЕНАМА
-Ја у Чикагу нисам никог од наших упознала,немогуће је,овде се учи,тренира,игра и ради-каже девојка са Новог Београда
Пише Марко Лопушина
Када се Јелена Вујичић вратила на свој четврти семестар на престижни ИИТ Универзитет у Чикагу,11.јануара, сачекало је обавештење да се јави свом “адвајзеру” са факултета.Каже,одмах је потражила пријатну професорку са политичких наука а затим се нашла у чуду. Жена је од Јелене тражила да Департменту уступи белешке са часова из прошлог семестра.
-Зашто-упитала је девојка збуњено.
-Имали сте најбоље оцене(фор поинт ол. Пракса је да се такве белешке са предавања уступе факултету и даље другим студентима-објашњено јој.
-Али,ја сам белешке писала на српском-није могла Јелена да дође себи.
-Дакле,преводили сте симултано предавања са енглеског,писали на вашем језику и тако сте учили-чудила се и професорка.
-Управо тако, деси ми се да неку енглеску реч не напишем исправно па ми је још увек лакше да учим са свог језика-правдала се девојка.
-Штета што и други студенти не знају ваш језик-нашалио се и адвајзер,оставивши Јелену у конфузним мислима о Америчком сну.
Девојка са Новог Беграда,на привременом школовању у Америци ову причу нам је испричала на Мичиген авенији у ресторану Старбакс,где има навику да учи.Овде је уз једну кафу,дозвољен боравак цело поподне. Има и интернет.Запослени је знају а постао им је симпатичан језик на коме повремено прича преко скајпа са неким далеко.Додуше,како нам рече наша саговорница,на почетку су јој прилазили запослени и упозравали да се “не свађа на јавном месту”преко телефона али су се убрзо навикли да говори језик на коме се и најпростије емоције и запажања изговарају грлено,уз смех који понекад личи праштање пиштоља из тексашких салуна.
Јелена Вујчић
Вујичићева је студент друге године на престижном ИИТ(Илиноис институт оф технолоџи).Добила је каже две стипендије како би могла да студира и игра одбојку за универзитетски тим Скарлет Хоукс.У Београду је била одобојкашица Радничког са Црвеног крста а прошлу годину је завршила у Њу Орлеансу на Ксавијер универзитету.Позив тренера из Чикага да се придружи “Хоуксима”вели није могла да одбије јер то је истинска премија.Ова девојка скромно каже да је она само једна од преко 1000 наших студената и спортиста из Србије који су шансу да студирају у САД зарадили спортском вештином.
Јеленина спортска вештина тема је за себе.Средином новембра 2015.по завршетку сезоне,када су статистичари Одбојкашке конференције у којој наступа њен тим,завршили свој посао, Јелена Вујичић је ушла у “идеалних шест”,односно у прву поставу целе конференције. У лиги у којој се такмичи преко 40 универзитетских тимова,то је велики успех.Бивша одбојкашица “Радничког”са Црвеног крста наводи да јој је од овог спротског признање драже само то што је оправдала поверење тренера Кети Зуланд захваљујући чијем залагању је дошла у “најлепши град Америке” и која јој је помогла у апликацијама за стипендије које јој плаћају школовање.
Амерички сан наше саговорнице почео је прошле године у Њу Орлеансу.Завршила је прву годину на овом универзитету уз просек 3.8.Претходно је са својим бившим Универзитетским одбојкашким тимом била шамипион Јужне НИАИ одбојкашке конференције и већ у првој години факултета наступала је у финалу Државног женског одбојкашког првенства.Јелена каже да,иако је њен тим изгубио у првом колу Државног,схватила је да је то велика ствар у Америци ,важна и за личну спортску биографију.
– Ксавијер универзитет је стипендирао прву годину мог студирања спортском стипендијом-прича Јелена.Одласку у Америку надала сам се од 14.године када је схватила да са висином од 173 не могу да играм у врхунском клубу или у репрезентацији Србије.Ипак тренирала сам два пута дневно и играла у кадетима и јуниорима знајући да ће ми се овај “занат” исплатити.
У залеђеном Чикагу,Јелена Вујичић нам прича о врелој Лујизијани.
-Сусрет са Њу Орлеансом никада нећу заборавити-наставља она.Када сам августа 2014.изашла из расхлађеног Луј Армстронг аеродрома умало се нисам срушила од врућине.Наравно,промашила сам излаз и нисам срела тренера који ме је чекао.Онда сам отишла таксијем на Универзитет и није било никог у “адмишну” јер је било поподне.Сама испред Управне зграде на Универзитету где није било студената(спортисти крећу раније на припреме) хтела сам да плачем и да се враћам.Срећом да је после сат времена наишао тренер.
Ипак и у Њу Орлеансу ову девојку је сачекала “срећна српска звезда”.Видевши да је очајна,жена из “адмишна” која се појавила,одмах јој је саопштила да су Срби овде познат “сој”и да ето код њих предаје енглески професорка Биљана Обрадовић.Биљана је из свог дома дошла врло брзо .Јелена препричава тај сусрет.
Прва утакмица у Њу Орлеансу
-То прво вече у Америци добила сам позив да сиђем из студентске собе јер ме чека професорка-наставља Вујичићева.-Сишавши видела сам жену раширених руку,професорку Биљану.Одмах ми је рекла да ништа не бринем.Додала је да овде предаје математику и Влајко Коцић професор из Београда а да их све заједно(око стотинак Срба)у Њу Орлеансу “пази” Грег Русовић један од најугледнијих грађана овог града и наш почасни конзул у Лујизијани.
Њу Ореланс је према Јелениним речима такође чудо.Њихов “Френч квотер”је најлуђи кварт у Америци пун џеза,лудила и провода.Једна од најјачих религија овде је “Вуду” а како прича наша саговорница то је исто што раде и наше “росуље”током ритуала влашке магије.Мери Луин је и даље врховна Вуду свештеница(иако је живела у 19 веку)а Јелена каже да је била на њеном гробу где се свакоденвно окупљају вуду врачеви из целог света.
-Моје највеће изненађене било је када сам ушла у Вуду храм наследника Мери Луин и видела “моју” икону Светог Ђорђа како стоји уз лобање,перје,пилеће ноге и жабе у тегли-наставља Јелена.Онда су ми објаснили да је Мери Луин у ствари мирила црначку магију коју су донели робови из Африке са хришћанством.Испоставило се да црнци у Лујизијани и ја имамо “истог заштитника”.
А боравак у црначкој средини је такође прича за себе.Јелена каже да је од “белих”имала на факултету одбојкашицу из Бугарске Ралицу и једну Немицу а ту је била и тенисерка из Француске и тенисер из Русије.Белу колонију употпуњавали су још њен тренер и помоћник(две дивне девојке-вели Јелена)и захваљујући њима Ксавијер је и 2014. био првак своје Јужне НИАИ одбојкашке конференције и они су одвели факултет на Државно првенство.
Чикаго је према Јелениним речима ипак град и средина у коју се заљубила на први поглед.Факултет на који је дошла је место о којем сањају многи њени вршњаци,а она је ето имала среће.
На овом факултету између осталог су изумели бар код,прве летеће дронове,овде постоји годишња студентска награда од милион долара за генијалце који направе нешто што ће унапредити технолошки прогрес.Тврди да је ИИТ један од ретких факултета где се рецимо продаје пиво и додаје да она никада није видела никог омамљеног.Даље,Јелена се смеје и прича да 90 одсто студената факултета носи наочаре.На истом кампусу су и два Албанца,два студента из БиХ,једна девојка из Србије.Каже да су се сви упознали и разменили телефоне али нико никог не виђа јер сви имају своје обавезе.Студенти са нашег поднебља баш сви, додатно раде послове на факултету трудећи се да зараде на студентским пословима што више.Многима (и њој)ова свота је потребна да додају на постојеће стипендије како не би родитељи морали да доплате….
-Живот студената спортиста на факултетима у САД није лак али је прелеп-наставља Јелена.Ми који смо се од малена бавили спортом навикли смо на ове ритмове тако да устајање у 5.15 када тренинг почиње у 6.00 није никакав проблем.Када заврши,вежбање има се времена само за туш јер настава креће од 9.Када је сезона,уторком,суботом и недељом су утакмице,путује се што аутобусом,некад авионом и наравно носе се књиге. Моји “Скарлет хокси” били су до пола сезоне у шампионском ритму и чинило се да сигурно путују у државу Њујорк на завршни турнир а онда смо од 10 утакмица изгубили осам.Да се то догорило у лиги у Србији све би их из тима растерали.
Ипак на ИИТ је прво факултет па спорт.Како каже Јелена,ако имате лоше оцене не можете да студирате на елитном колеџу.Са друге стране, диплома ИИТ гарантује будућност па сви воде рачуна.Тако је већини из тима концентрација одлутала због учења у октобру и новембру те нису успели да оду до краја.
Јелена даље прича као је фасцинирана радном атмосфером на новом факултету.Каже најмање 80 одсто студената су рођени генијалци док осталих 20 одсто покушава да их стигне.Овде се учи да”све прашти од тишине”.
-Иако имам најбоље оцене на свом Департменту,ја знам да нисам генијалац-смеје се накадашња ученица елитне Девете београдске гимназије.-За моје оцене иземeђу осталог заслужни су и професори који увек имају времена за консултација а ја сам се навикла да их без пардона питам све што ми се учини нејасно на предавањима.Овде се знање “не крије”као делом код нас у Србији на факултетима где професори често воле да изигравају велике научнике.
Девојка из Београда са нама је поделила још једну тајну.У Чикагу где има десетине хиљада Срба-никог од”наших”није упознала.Школа,тренинг,посао, спавање и тако сваки дан….
-Тачније,срела сам само Алекса Бурековића власника АБ компани из Чикага преко којег ми је је тата слао неки новац-додаје она и прича како јој је то био најбољи дан у Америци. Наиме, господин Алекс власник је фирме која увози највише прехрамбених производа из Србије,Хрватске,Македоније и Босне-објашњава саговорница.
-Пошла сам одмах после тренинга и имала сам спортски огроман ранац са собом.Путовала сам са три превоза Чикагом јер је зграда АБ компани мало даље.Када ме господине Алекс видео, био је запрепашћен како сам уопште нашла зграду .Његови људи су ми одмах “отели” ранац када сам пошла назад на кампус имала сам на леђима килограме наших чоколада,еуро крема,кекса…
Antrfile
А КОЛУМБИЈА, ИЗАЗИВА
ПРВИ пут у САД Јелена је дошла у лето 2013.када је на Одбојкашким камповима у Њујорку и Провидесу покушала да пронађе одбојкашку стипендију за школовање на најпрестижнијим факултетима.
-Имам вере у себе можда и превише-прича ова девојка.Тако сам наговорила родитеље да три године не иду на одмор већ да штедимо паре како би ме пратили на овом путовању.Ја сам била убеђена да својом вештином могу да добијем стипендије са своје студије.Наравно прошла сам у тимове и на Брауну и на Колумбији али се испоставило да ти велики факултети не дају стипендије за спорт већ само за академске резултате.Како их тада нисам имала,нису могли ни да ми понуде неке услове које би моји родитељи да финансијски испрате.Ипак,мене је Колумбија на овај или онај начин “прогањала”,од 2013.
Јелена прича да јој је сан био да студира на Менхетну и да је тренер из 2013.имао одличну вољу да је “потражи”уколико академски задовољи на неком другом факултету.Када је завршила Ксавијер,тај тренер је отишао.Све време 2014.гледала је како “Лавице”из Њујорка играју преко интернета.
-Када сам се враћала у Чикагу у авиону из Београда поред мене је села девојка из Крагујевца која је,испоставило се, докторант на Колумбији.Као да је судбина,она ми је све време пута причала о овом универзитету и поново је у мени упалила жар да покушам са Колумбијом.Међутим,то ћу пробати за две године када планирам да конкуришем на тамошњу Правну школу.Њујорк је центар света,Колумбија је можда наидеалнији универзитет на свету али је Чикаго најлепши град.Леши и од “Велике јабуке”.
Antrfile
ПРЕЦРТАНЕ ПЕГЛЕ
Девојка из Београда открива шта је прво научила студирајући у Њу Орлеансу.Каже,то је да спортисти студенти у својој гардероби не смеју имати било који комад одеће на коме “није прецртана пегла”.
-Од обавеза нема шансе да се стигне да се нешто опегла него идете кроз кампус као да вас је крава жвакала целе године -вели она.
Antrfile
ПЕЛИКАНСИ И БУЛСИ
ЈЕЛЕНА Вујичић наводи да је једна од најлепших ствари у САД у ствари НБА лига.Као студент у Њу Орлеансу преко факултета водили су их да волонтирају као разводници публике у чувеном Супер дому на утакмице Пеликанса и ту се први пут срела са америчком кошарком.У Чикагу је гледала прву припремну утакмицу Булса баш против Пеликанса(била само 20 долара) .
-Управо сам чула од оца да је преко пријатеља нашао пријатеље фамилије Миротић из Црне Горе и да је кошаркаш Булса обећао да ће ме ставити на бесплатну карту на неким утакмицама у Чикагу-прича Јелена.То је у Америци врхунац среће.Наш Миротић је овде велика звезда.Замислите,старији од мене две године а зна га цела Америка.