PROMOVISANA KNJIGA SAŠE KOŠANINA

U Domu kulture “Studenica” u Ušću, 16. januara je održana promocija knjige “Te oči srne” ušćanskog pesnika Saše Košanina. Pred prepunom salom ljubitelja poezije, prijatelja i gostiju iz okolnih mesta i Kraljeva, što je gotovo nezamislivo i za takozvane kulturne centre, ako takvih još uvekima, održan je i prigodan program u kojem su učestvovali učenici O.Š. “Milun Ivanović” i članice Odbojkaškog kluba “Ušće”. Program je vodila direktorka Doma kulture Mirka Stojanović, a o kjnizi i stvaralaštvu Saše Košanina, govorili su ušćanski pisac Rade Ristovć i potpisnik ovog teksta.

Za Sašu Košanina bi se moglo reći da je plodan autor koji je za samo šest godina objavio četiri pesničke zbirke. Ono što ga izdvaja od drugih jeste njegova samosvojnost koja ga čini posebnom i prepoznatljivom pesničkom pojavom, a što je i ovog puta došlo do izražaja. Naime, kako u knjizi, tako i na promociji, i pored brojnih i kompetentnih gostiju, autor je na sebe uzeo obavezu da progovori o sebi i svom stvaralaštvu. U skladu s tim, obraćajući se prisutnima, on je, između ostalog, rekao:

“Moje pesme govore o čoveku, njegovim načinima života, običajima, o lepoti, sreći, ljubavi, ali i o njegovom teškom životu, strašnim sudbinama, patnji i bolu. Čovek je razapet između lakomislenosti i pohlepe, istine i laži, dobra i zla, ljubavi i mržnje, patnje i nemira, a njegovo stvaralaštvo ne može bez motiva, povoda, pojava, i bez heroja vremena u kome živi. Pesme sam pisao srcem i dušom, slobodom bez granica, jednim skromnim pravom koje sam sebi podario. Za mene je najveće bogatstvo, bogatstvo duše, jer ostala dobra su podložna velikim gubicima. Ono bez čeg poezija ne može, to su život i smrt, bez čega život i smrt ne vrede, to je poezija moja. Ono što sanjam, ono što zamišljam, ono što želim i ono što se događa, to je poezija moja. Svaki čovek ima svoju sopstvenu prirodu i svoju sopstvenu ljubav, a moja poezija zbližava i sjedinjuje neraskidivim vezama sve duše koje je vole. Poezija je hvatanje slike, napeva ili talenta u smišljenu prizmu reči, ali je i ona jasan dokaz života kada nas ljubav ili tuga dodirne. Ako staviš svoj život u stihove, bićeš bliže istini, bliže životu. Pesma je govor duše, jezik i molitva srca. Kad je um spreman, mesto i trenutak u saglasju, misao silazi, pesma se rađa, a gde je isti potpis i ispod pesme i ispod uma koji tu pesmu donosi na svet.

Pišući poemu u koju sam uneo najviše što sam mogao pružiti, doživljavao sam takav bol, jecaje, koji su uzimali oblik gotovo potpunog pomračenja svih čula, a ruka se kretala po hartiji, vođena diktatom neshvatljivog i osećajem nepomirljivog u sebi. Od kada su me stavili na led u meni sve ključa. Ali niko od mene nije tražio da činim ono što jedino umem, da pišem pesme. Neka književni kritičari i čitaoci kažu ono što misle o ovoj poemi i pesmama u zbirci ,,Te oči srne“. Postavlja se pitanje, da li su oči srne lepše u šumama, na livadama, netaknutoj prirodi, ili na zidu kao trofej? Zašto su izgubljeni mladi životi, naši najmiliji sinovi?

O, groblja, nasilni dome mladost i 

Kome za volju zagrabiste kosti? 
Na kraju života, pesnik završava svoje delo, umire, a svetlost ostaje u njegovoj duši. Znam da je svaki pesnik najsrećniji kada mu poezija ne ostaje u knjigama, već kada je neko čita na glas. Zato će ovde violinski ključ biti sama pesma, a instrument moj glas i glas ovih predivnih odbojkašica i najboljih đaka OŠ ,, Milun Ivanović“ iz Ušća.”

Međutim, ono što je karakteristično za najnoviju Košaninovu knjigu jeste da se ona bitno razlikuje od prethodnih za koje bi se moglo reći das u rađene po istom ključu i istom tehnologijom  na različite teme po čemu se uglavnom i razlikuju. Knjiga “Te oči srne” sastavljena je iz dva dela od kojih je drugi u skladu sa već uhodanim pesmopisom, kako stilski tako i tematski, dok se prvi bitno razlikuje i  mogao bi da funkcioniše i kao zasebna celina. Naime, u pitanju je poema u desetercu koju je Saša posvetio svom bratu blizancu Srđanu, kapetanu I klase, koji je poginuo u ratu na Kosovu 1999. godine . I koliko god ova potresna poema bila natopljena emocijama koje samo direktni učesnik jedne ovakve tragedije može da ima i da ih ispiše, one je i svojevrsna slika prilika u Srbiji u to vreme, ali ponajviše odnosa odgovornih prema onima za koje bi se moglo reći da  su dali živote, ne za ovo što imamo danas, već za ono čime bi danas trebalo da se ponosimo. U stvari, sve se svodi na to, a tako je oduvek, da u tim takvim prevratima i sukobima nacija ili socijalnih grupa uglavnom stradavaju najbolji kojima se niko nikada ne oduži za uludo izgubljene živote. Na taj način svaki takav gubitak svojevrsna je nacionalna bruka i tragedija koja se uglavnom doživljava u krugu porodice. O svemu tome, kao niko do sad, progovorio je Košanin u svojoj poemi ostavljajući na taj način neizbrisiv trag o nečemu što je doživeo, preživeo, što ga je za čitav život “obeležilo” i uputilo ka ispisivanju stihova.

Saša Košanin je rođen 04. februara 1968.godine u Ušću. Osnovnu školu je završio u Ušću, a Srednju veterinarsku u Šapcu. Oženjen je i ima ćerku Sanju 12.godina. Radi u Veterinarskoj ambulanti u Ušću od 1998.godine. Do sda je izdao tri zbirke pesama i to: “Olovna noć“ 2010.godine, „Nema istina“ 2013.godine i „Jedanput u životu“ 2014.godine.

Ivan Rajović