Свечана сала Градске куће је била право место за промоцију

–Венети, Венеди, Бојки, Раци, Леци, Луги, Сораби, Сербоwки, Серви, Срби, Све су то историјски називи за један исти народ Јужних Словена, који је изникао иза Урала и у источним крајевима Старог континента. Бојкија, Венедија, Горњој Земљи, Лехија, Лешка земља, Лужица, Сербоwка, Сервиа, Бела Сербиа, Бела Крајина, Ово су само неки стари називи српских земаља на Истоку Европе. Реч је о Србима и о Србији на Истоку. Трагао сам за њима читаву једну деценију.-, ово је у уводу промоције своје књиге „ Срби у Источној Европи“ (1-2) рекао јуче (20.09.) Марко Лопушина, новинар-публициста у Свечаној сали Градске куће у Новом Саду у присуству бројних званица из Града Новог Сада и Покрајине, међу којима и Александар Петровић, помоћник градоначелника Новог Сада.

Реализатори Пројекта Зоран Колунџија, Марко Лопушина и Радомир Чубрановић.

Поред Лопушине, иначе новинара и нашег листа, у представљању књиге учествовали су и др Небојша Кузмановић, заменик Покрајинског секретара за културу, јавно информисање и односе са верским заједницама, Зоран Колунџија, уредник новосадске издавачке куће „Прометеј“ и Радомир Чубрановић, председник удружења EUprogress из Новог Сада и уједно уредник нашег листа за Војводину.

Уводничари промоције Колунџија, Кузмановић, Лопушина и Чубрановић с лева

Др Небојша Кузмановић је истакао невероватну продуктивност аутора Лопушине о српској дијаспори, тајним службама, полицији и мафији. Посебну  пажњу је посветио књигама и стваралштву посвећеном српској дијаспори које ће, како је рекао, остати упамћене у меморији српског народа. По његовим речима, та издања ће много значити и будућим истраживачима било политичке, економске или културне историје Срба у дијаспори. Иначе, први том овог издања, објављен је 2014, бави се Србима који живе и раде у Словачкој, Русији, Украјини, Молдавији, Белорусији, Азербеџану, Грузији, Казахстану и Чешкој, а други (објављен ове године) онима у Пољској, Словенији, Мађарској, Румунији и Бугарској.

Група Исон је одушевила репертоаром старих српских песама.

Зоран Колунџија је подсетио да обе књиге „Срби у Источној Европи“ имају више од 600 страна и да , као и све претходне представљају капитална дела на тему дијаспоре, а и шире. Иначе, „Прометеј“ је у сарадњи са удружењем EUprogress објавио и књиге Лопушине „Срби у Аустралији“ и  „Срби у Америци 1815 – 2010.“. По речима Колунџије са Лопушином је остварена изузетна сарадња захваљујући ауторовој невероватној енергији, великим знањем и посвећености на тему српског расејања, стога није ни чудо да је Лопушина и сарадник Српске академије наука и Матице српске на СРПСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ, поглавље о исељеницима и дијаспори.

Аутор Лопушина је поптисао бројне примерке своје књиге.

Радомир Чубрановић је духовито образложио сарадњу са Лопушином и „Прометејем“ а и објансио мисију удружења EUprogress:

-Мисија удружења EUprogress је у складу са овом мишљу Достојевског: „Будите најпре добри, затим поштени и на крају не заборављајмо једни друге.“

Некако баш у складу са овим речима ова књига је заслужено угледала светлост дана. Бизнисмени кажу: „Посао чине људи“. Баш тако: аутор Лопушина и ја смо пријатељи. Он новинар – ја новинар. Он сарађује у „Вечерњим новостима“ – ја сарађивао. Обојица и сада пишемо у „Штајерским новицама“ – Марибор нарочито о животу наших људи у расејању… Што се тиче једне од најбољих српских издавачких кућа „Прометеј“ довољно је да вам „образложим“ да ми је уредник Зоран Колунџија – веначни кум. Све у свему, посао око ове књиге је договорен за 5 минута: Марко ће писати, а „Прометеј“ и EUprogress ће издати књигу…- Чубрановић је подсетио да је Канцеларија за дијапору при Министарству спољних послова Србије финансијски подржала штампање књиге „Срби у Источној Европи“.

Тандем Штајерских на промоцији Лопушина и Чубрановић.

Радомир Чубрановић је потом упознао скуп са веома богатом биографијом Марка Лопушине, рекавши да је Лопушина сарађивао и уређивао бројне листове и часописе:

–  Данас је Лопушина репортер ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ из Београда. У дијаспори: репортер портала “Сербиана” у Детроиту, “Огледала” из Чикага, “Српског Гласа” у Мелбурну, “Новина” из Торонта, Српског радија у Лос Анђелосу и Сиднеју, „Штајерских новица“ у Марибору и портала у Хрватској и Македонији. Сарадник је Српске академије наука и Матице српске на СРПСКОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ, поглавље о исељеницима и дијаспори…  Аутор је педесетак фељтона о исељеницима, обавештајним службама, делинквенцији, као и 37 књига о српској дијаспори, тајним службама, полицији и мафији. Добитник је десетак новинарских и литерарних награда. Лопушина је увршћен у едицију Конгресне библиотеке у Вашинтгону за 2008/09. годину “Who is who in USA and Canada”, као и у књигу “Ко је ко у Србији”. Члан је Удружења новинара Србије, Удружења књижевника Србије и Удружења риболоваца Земун. Члан је Конгреса српског уједињења из САД и члан асоцијације Српска веза из Београда. Почасни је члан Теслине научне фондације у Филаделфији од 2012. године. Сарадник је Српског института у Вашингтону .

Добитник је награде “Лаза Костић” Удружења новинара Србије за 2002. годину и власник златног прстена као један од најбољих новинара за 2004. годину. После Признања издавачке куће “Народна књига” у 2003. години Лопушина је постао најбољи публициста у Србији и Црној Гори. Добитник је Бронзане повеље на Интернационалном фестивалу репортаже 2004. године у Сомбору. Власник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за 2008. годину.

Носилац је ордена Вук Стефановић Караџић за допринос новинарству, српској култури, информисању и очувања идентитета Срба у дијаспори. Власник је најновије награде “Златно перо 2013.” Српског културног друштва “Штајерска скупност” из Марибора. Последња признања која је добио су Плакета Народне скупштине Србије, Одбора за дијаспору, фебруара 2014. године и прва награда за публицистику “Драгиша Кашиковић” за 2014. годину…

…Ипак, од свих ових признања највише цени и највише му значе речи мајке Радмиле, која је једном рекла: “Нисам знала да је ово моје дете тако храбро и да има одважно перо у рукама!”

Марко Лопушина живи у Земуну, ожењен и има сина, ради у Београду, а и даље пише широм српског расејања…-

Говорећи о мукотрпном десетогодишњем истраживачком раду на овој најновијој књизи, Марко Лопушина је истакао:

– У том трагању су ми помогла и двојица Новосађана. Први као инспиратор и историчар Љубивоје Церовић, а други као организатор потраге Стане Рибич, данас угледни житељ Словачке. На листи сарадника којима се захваљујем за труд су и Славомир Гвозденовић, и Раде Бакрачевић, и Никола Тодоровић, и Пера Марјановић, Бранка Кубеш, још један Новосађанин, новинар Ђорђе Милошевић и многи други, као  Ненад Кузмановић и Вукман Кривокућа.

На просторима који су у новије доба припадали земљама Аустро-Угарске, царске Русије и потом Варшавксог пакта живи и ради данас, према слободним проценама, више од 250.000 наших људи.  Највише их је у Руској федерацији, око 80.000, Словенији, до 60.000, Мађарској и Румунији по 30.000, Словачкој, званично 678, а незванично више од 3.500. –

Заједнички снимак промотера књиге

Говорећи о судбини наших људи у расејању, Лопушина каже:

-Нажалост истовремено у протекла четири века Срби су на Истоку били и ратни заробљеници и интернирци, логораши и смртници. Иза себе су остављали више гробаља и костурница, њих 56, него ли славолука својих победа и успеха. Само Арадска тврђава убила је на хиљаде Срба, а костурница у чешкима шумама је већа од оне у Зејтинлику. За умрлим Србима у логуру у Великом Међеру се и даље трага. Идуће године Срби и Словаци ће у овој вароши да подигну спомен музеј страдалим Србима.

Трагови боравка Срба на истоку Европе су дубоки, али не баш видљиви… Бранили су Срби у време Бранковића, али и у доба Карађорђевића, чешки и словачки народ од Мађара и Немаца. Били су Срби словачки народни хероји, и то нам званична Братислава није заборавила. Постала нам је искрени пријатељ.

У Русији је Сава Владиславић био царки картограф, миротвоац, гроф и обавештајац, чије карте раздвајања са Кином данас чита и председник Владимир Путин…

Где год да су крочили Срби били су светосавци. Од 60 наших храмова на Истоку Европе, већина носи име овог свеца. Чак се и у Кремљу, на стубовима Арханђелског сабора, те саборне цркве Русије, налази икона Светог Саве, његовог оца и цара Лазара…

Источна Европа није привлачила само Србе у невољи и ратнике, њој су одлазили и наши школарци са обавезом да се врате отаџбини као интелектуалци… Кроз Будим и Праг прошли су и Пупин и Тесла, а Миланковић је своја капитална дела стварао као кућни затвореник у Будимпешти. У Пољској је професор Данко Шипка постао светски признати слависта и речникописац. Немања Емир Кустрица се као светски режисер родио у Прагу. Као и Горан Паскаљевић…

Нажалост, отаџбина понекад не уме да разуме источне Србе, а њима се чини да их то матица заборавља. Приморани су, жалили су ми се, да сами без помоћи Србије морају да се боре за свој национални идентитет и свој понос. У овим земљама нове демократије Срби имају заштићени статус националне мањине само у Мађарској, Румунији, Словачкој и Чешкој. У Бугарској и Русији су етничка група, а у Белорусији, Молдавији, Словенији и Украјини не постоје као народ…  Ови исељени Срби желе да им матица помогне да остану народ са својим именом и ликом. Љути их чињеница да отаџбина више новца издваја за збрињавање националних мањина, односно странаца у Србији, него ли за бригу о нашем народу међу странцима у туђини…

Србе у земљама Источне Европе данас муче два велика проблема. Први је етничко нестајање, утапање или асимилација. А други је отворена крађа српског националног идентитета. Све мање је Срба у Мађарској и Румунији, јер постају Мађари и Румуни. Срби нестају у Словенији као да нису тамо ни постојали, јер их дежела не признаје ни као народ, ни као етничку групу већ их третира као избрисане људе.  Србе краду у другим земљама Европе, јер их државним декретима и присвајањима претварају у Црногорце, Бошњаке, Влахе, Украјинце, Бугаре и друге странце… У случају Срба на Истоку Европе, точак историје се и даље окреће. Наш национални круг се полако затвара. Исток и југ се опет спајају.

Срби се све више враћају у своју постојбину, у земље Источне Европу. Не иду тамо само да раде као лекари у Чешкој, грађевинари у Русији, као гастарбајтери у Словенији и Мађарској, као сезонци радници у Словачкој и Румунији. Срби тамо одлазе код својих предака и код својих пријатеља.

Ова књига све то бележи. Дело Срби у Источној Европи је споменар свих Срба са истока Старог континента.

Не смемо да заборавимо наше источне Србе. Ни живе, ни мртве. Треба их похвалити и наградити за њихов труд, макар ордењем ако немамо паре да им финансирамо српске културне центре, библиотеке и програме сарадње са странцима.-

На крају своје уводне речи Марко Лопушина је констатовао:

–   Ми Срби нисмо народ расут по свету, како то политичари воле да говоре. Ми смо по свету пустили своје корење и тамо трајно живимо. То је историјска чињеница. Зато још више вреди чувати и те Србе и њихове пријатеље из држава са Истока Старог континента!

                            Текст и фотографије: Александра Чубрановић