PIŠE: Dr Marko Lopušina

Od Njivica do Nautilusa proteže lekovito morsko blato u banji Igalo. Ono je divlje, neukroćeno, a plaža neuređena. Po blatu gaca ko kako stigne. To blato je postalo simbol Igala, jer pluta slobodno i osvaja okolne uređene plaže. Crno more ispred Instituta “Simo Milošević” je oivičеno ispucalim trotoarom, improvizovanim tezgama sa turskim i kineskim aritklima i voćem sumnjivog porekla. Umesto mirisa mora duž keja i Šetališta Pet Danica oseća se smrad zagorelog ulja, masti i hrane iz tridesetak restorana i kioska sa hranom.

Turisti ne mogu da plate usluge karticama, jer ovi letnji objekti trgovci i ugostitelji rade samo sa gotovinom, da tako isplate vlasnicima uloženu paru i zaradu. Šetalište je rogoobatno i ružno, što ne priliči drugaricama Danicama, herojinama Boke Kotorske i Igala, čiji lik nigde javno nije prikazan. Niko ne zna kako Danice izgledaju, ali znaju kako izgledaju raznorazne pevaljke. Lica svetaca naše strade izlepljena su svuda, i gde treba, i gde na treba. Čak i na vagonu ruševini Titovog plavog voza, koji je pretvoren u javni klozet.

Herceg Novi je uložio dosta para da elitna kultura blista ovog leta, ali nije ništa uradio za običan narod iz BiH i Srbije, koji je došao u banju da se samo leči i odmara. U Institutu su pacijenti i gosti prepušteni buci koju prave sportisti i omladinci, kada noće u ovoj bolnici. Turista je u banji Igalo prepušten blatu, u vodi i u flašama, paklu morskih kamenitih plaža, izlokanim trotoarima na keju, smradu kuhinja i buci turbo folk muzičara.

Gosti iz Srbije su prepušteni samovolji pojedinaca, koji državni parking Instituta koriste kao privatno vlasništvo. Naime, posle dve nedelje parkiranja u Institutu, kao saradnik klinike, izbačen sam sa parkinga pod pretnjom da mi “pauk” odnese auto. Za to nisam dobio nikakvo objašnjenje. A imao sam potvrdu za parkiranje, koja je uvažavana 14 dana. Potvrda je iznenada prestala da važi, jer kako mi rekoše “uprava ima nešto protiv vlasnika klinike”. I strada gost iz Beograda. Na mesto mog auta stiglo je vozilo lokalnog građanina, koji je došao na kupanje u banju.

U Kotoru i Durovniku za goste iz Srbije ima popusta od 20 odsto prilikom plaćanja usluga, i svi nude dobar parking. Tako posluju Hrvati. Ali Igalo nije ni Kotor, ni Dubrovnik, a ponajmanje lepo uređeni Cavtat u komšiluku iza brda. U Igalu se vidi sva beda Crne Gore, a u  Budvi se vidi lažni sjaj Montenegra. U Budvi nastupaju estradne zvezde, koje potom putuju Crnogorskim primorjem i svraćaju u Igalo. Njihovo gostovanje se najavljuje i preko pokretnog bučnog razlasa čitav dan. Sajam knjiga, Muzički festival, Filmski festival se u Igalu ne najavljuje preko razglasa, samo nemim plakatima. Za gotovanje Milene Dravić na Filmskom festivalu u Herceg Novom saznao sam iz beogradske štampe.

Putovao sam u staru prestonicu, da posetim Cetinjski manastir i upalim sveće za žive i pokojne. Cetinje nije Dedinje. Manastir je okružen urušenim kućama i psima lutalicama. Ispred matastira jedan čovek laže ljude i sakuplja novac za kobajagi lečenje ćerke u Rusiji. Potom ode u kafanu. Najčešći gosti manastira su Rusi i poneki Srbin. Put do Lovćena i Njegoševog mauzoleja je loš. Čeka se da vlast pomogne ove srpske zadužbine.

Dakle, na samo 30 kilometara od bleštave Budve zjapi praznina nekadašnje prestonice. Njegoša zagledanog u nebesa, i njegov svetski uzdignuti mauzolej turisti slabo posećuju. Montenegro duhovno hrani turiste folk muzikom, disko bukom, saboraćajnim kolapsom, majicom sa  holivudskim likovima i američkim sloganima, bez slika šampiona Jovetića, Danilovićke, Đokovića, Čuka, lepotom mora i Igalskim blatom, koje leči reumu i stare kosti. Nažalost, to blato nema ko da spere pa ga nosimo kao glavni poklon i utisak iz Igala.