У српском расејању много је музичких уметника, али тренутно су најпознатији мајстори на дугметари

СРБИ ХАРМОНИКОМ ОСВАЈАЈУ СВЕТ

Професор Јован Павловић (лево) на прослави у Норвешкој.

– Наши хармоникаши су тростурки прваци света у музицирању. Један је ушао у Светску енциклопедију храмонике, а други је светски шампион у свирању 17 тонова у једној секунди

Марко Лопушина

Већ две деценије талентовани српски ђаци одлазе на усавршавање своје музичке вештине у Беч, Берлин, Москву, Париз, Лондон, чак у Њујорк и Токио. Српска јавност је неколико година гледала и слушала браћу и сестру Пилер, хармоникаше који су музицирали на београдском асфалту и обрадовала се када су ови талентовани млади људи кренули по знање у аустријску престоницу.
Данијел, његов годину дана млађи брат Дарко и сестра Сандра Пилер, постали су познати као победници првог такмичења “Ја имам таленат”. Потом је Данијел Пилер постао апсолутни победник Међународног фестивала „Дани хармонике 2012“. После се Пилерима губи траг из Србије.
– Била је то Данијелу Пилеру двадесет и прва диплома, али прва коју је освојио као мој ученик. Имао је тек осамнаест година када је у септембру 2012. године Данијел Пилер постао бечки студент – изјавио је тада професор Јовица Ђорђевић, са Конзерваторијума „Прајнер“, који је радио као ментор и био велики лични узор младом хармоникашу.
Захваљујући подршци професора Ђорђевића, талентовани Пиларови су постали житељи Беча.
– У аустријску престоницу смо се преселили са мајком Надом, оцем Стеваном и нашом најстаријом сестром Санелом. Лепо смо се снашли у Бечу, уклопили у ново окружење. Дарко студира виолину у класи професора Петра Максимовића, док сам ја био на Одсеку за хармонику. Свакодневно смо вежбали по пет-шест сати. – причао је стидљиво Данијел Пилер и откривао да са братом и сестром често свира по улицама Беча.
Уз помоћ професора Ђорђевића млади талентовани Пилерови су постали велики мајстори музике и звука родног краја. Наступају широм Европе. У Аустрији и даље имају статус националних уметника. Почетком 2019. године Пилерови су као гости свирали и на рођендану Александеру ван де Белену, председника Аустрије у Хофбургу. Тада је аустријски председник изразио жељу да Пилерови одсвирају “Соммер престо” од Вивалдија, “Токату и фугу” у де-молу. Били су пресрећни због ове почасти.

РЕКОРДЕР НА АРМОНИКИ

За Јовицу Ђорђевића, професора музике у најбољим годинама (46), који већ шеснаест година живи и ради у Бечу, светски стручњаци за озбиљну музику кажу да је чаробњак хармонике. Уместо за пет, студије хармонике на Конзерваторијуму у Кијеву завршио је за само три године и једини је, такође пре рока, магистрирао на Академији “Петар Иљич Чајксовски” у Кијеву са оценом 10 плус. Јовица Ђорђевић је светски рекордер, јер на хармоници дугметари за секунду може да одсвира чак – 17 тонова!
Са хармоником, Јовица је почео да се дружи још кад је имао три године. Од свог оца, Николе Ђорђевића Цивре, у Србији надалеко познатог хармоникаша народне музике, научио је прве тонове на „дугметари“.
Његово образовање је текло брзо и сигурно. Рођен је 1973. у Ваљеву, али се школовао у Београду. У нижој Музичкој школи “Даворин Јенко ” у Београду савладао је хармонику, а у нижој Музичкој школи “Ватрослав Лисински” клавир. Године 1988. уписује Средњу Музичку школу“ Корнелије Станковић” у Београду и инструмент хармонику у класи проф. Љиљане Ивановић.
За време школовања, Јовица је поред одличних оцена имао и доста успеха као солиста на хармоници и много наступа широм Италије, Шпаније, Русије, Украјине, Немачке, Аустрије, Француске, Алжира, Марока, Туниса. Године 1997. објављује самостални ЦД “Соло хармоника” у продукцију ПГП-а и у току промоције наступа као солиста са Београдским симфонијским оркестром и Нишким симфонијским оркестром.
Од 2002. године Јовица Ђорђевић ради прво на Конзерваторијуму “Густав Махлер”, а од септембра 2012. на Конзерваторијуму “Праyнер” у Бечу.
Неколико година након доласка у Аустрију, већ сам често у Бечу држао концерте – присећа се професор Ђорђевић. – Једном, стигне ми позив да се јавим у Магистрат у вези са држављанством. Одем, зачуђен, јер држављанство нисам тражио. Службеници ми објасне да је стигао допис министра културе Аустрије, који је био на једном мом концерту, у ком ми нуде њихово држављанство. Понуду нисам прихватио, јер је то подразумевало да се одрекнем српског држављанства.
Јовица Ђорђевић у главном граду Аустрије живи са супругом Зорицом, такође Лазаревчанком, сином Стефаном и ћерком Нином. Последњих година често наступа са својим сином Стефаном, који као хармоникаш, има четири награде на интернационалним такмичењима (Италија, Мађарска, БиХ, Аустрија) у категорији до 12 година. На истом такмичењу ћерка Нина је као хармоникаш освојила прво место у категорији до 10 година. Сада у породици Ђорђевић раде три хармоникаша, три чаробњака музике.
Професор Ђорђевић као педагог учи музици и хармоници српске и аустријске студенте. Са поносом истиче да је студент из његове класе, Николас Лазић, Србин који има аустријско држављанство, на Конзерваторијуму дипломирао са само 17 година.

МАЈСТОРИ ДУГМЕТАРЕ

Један други Јовица “армоникаш”, Петковић, живео је, стварао више од три деценије и умро у Бечу 2015. године. Иако је преживео два тежа мождана удара, свакодневно се дружио са својом хармоником, пријатељима говорећи:
– Само ме хармоника држи у животу !
Рођен је у Смедереву 1927. године, али је одрастао и школовао се у Сарајеву. Хармонику је учио да свира код хармоникаша Драге Кеца. Био је члан Народног оркестра РТВ Сарајево.
Свирао је Јовица Петковић левом и десном руком соло и прве импровизације у народној музици за Радио Сарајево. Компоновао је и аранжирао народне композиције. Свирао је десетак година у Београду. Најпознатије његове песме су: “Са Игмана погледат је лијепо”, “Нека моја душа вене”, “Дани дуги, сваки ко година”, “Да сам птица”, “Када моја младост прође”. Успешно је сарађивао са певачима Надом Мамулом, Сафетом Исовићем, Заимом Имамовићем, Зехром Деовић. Објавио је десетак албума са српским колима и песмама – причао нам је певач Миле Богдановић о овом мајстору армонике, како су га колеге звале.
Почетком осамдесетих година Јовица Петковић се преселио у Беч, где је отворио Академију хармомике. Похађали су је талентовани свирачи из Србије, БиХ, Аустрије и Немачке, које је професор Петковић учио мајсторијама. Често је са хармоником наступао на Бечкој телевизији, али и на концертима у српској заједници широм Аустрије. Био је добитиник многих уметничких признања и Смедеревске повеље за животно дело.
Мануела Маја Миљковић је од тренутка када је од баке Наде и деке Живојина Миљковића добила праву “далапе” хармонику, постала свирач без премца. Два пута је побеђивала на избору најбољег хармоникаша у Аустрији и у Србији. Свирала је музику завичаја својих родитеља, мајке Јелене и оца Радише Миљковића из неготинског краја, на бечким прославама које организују наша црква и наши клубови. Данас је Маја Миљковић професор српског и немачког језика у Бечу.
Стопама славног мајстора “армонике” Јовице Петковића у Беч кренуо је из Србије и хармоникаш Љуба Радосављевић. Одрастао и школовао се у Србији у којој је крајем осамдесетих победио на такмичењу “Прва хармоника Југославије”. Одлази потом у Аустрију да се усавршава и гради уметничку каријеру. Компоновао је око 40 песама за наше познате певаче бивше Југославије. Снимио преко 70 кола (“Чаробна хармоника”, “Мајчина душа”, Шмекерско коло”, “Миланкино коло”) у народном оргиналном мелосу. Наступа широм Европе, Америке и Аустралије са најпознатијим извођачима, певачима и звездама народне музике.
У Бечу је мајстор Љуба Радосављевић 1989. године основао Музичку школу за младе талетне, извођаче на хармоници. Кроз школу је прошло на стотине ученика, од којих су неки (Предраг Милић, Саша Игњатовић, Никола Зарић, Филип Радосављевић и Драгољуб Бркић ) постали победници на такмичењу “Прва хармоника Србије” у Сокобањи.
Деведесетих година Радосављевић оснива и Музичку агенцију за вокалисте, инструменталисте, бендове, оркестре, за народну и забавну музику. Почетком 21. века Радосављевић покреће хармоникашко такмичење “Диаспора 2002” на коме су учествовали извођачи из више европских земаља. У жирију за избор најбољих свирача на хармоници били су те године професор Јовица Петковић, професор Љуба Радосављевић, магистар Јовица Радосављевић, Петар Максимовић и Ангел Вангелов. Они су одлучили да првак у категорији до десет година буде Раде Ђаковић, до 12 година Дален Траиловић, до 15 година Дамиан Динучић и до осамнаест година првак је постао Саша Игњатовић.
Временом ово такмичење је постало квалификација за Прву хармонику Србије, фестивала који се сваке године одржава у Сокобањи.
Тренутно, професор Љуба Радосављевић ради са тридесетак вокалних солиста и три дуета певача (Андреја Младеновић, Филип Цветковић, Петар Марковић, Илија Панајотовић). Наступа са својим оркестром и ученицима на српским манифестацијама и музичким такмичењима у Србији и Аустрији.

ЗАГРЕВАЊЕ НОРВЕЖАНА

Норвешки професор храмонике Јован Павловић свира од шесте године. Завршио је (1993) Средњу музичку школу „Станковић”. Уписао студије модерене музике и харминике на Трондхајмском конзерваторијуму. Уз стипендију Југословенско-норвешког друштва завршио прву годину студија и потом дипломирао. Свира озбиљну и народну балканску музику на хармоници, а бави се компоновањем и импровизацијама. Његова музика је од критике окарактерисана као “wорлд мусиц са снажним утицајем јазза и балканске музике”. Са супругом, која је Норвежанка, свира у бенду „Бенгало”, у коме су и Грци и Швеђани.
Свирао на венчању норвешке принцезе у највећој катедрали Нидаросдомен у Скандинавији. Данас је професор музичке ритмике Балкана и џеза на Трондхајмском конзерваторијуму. Учествовао је на многим светским џез концертима. Заступао је Краљевину Норвешку на Светској изложби у Шангају и на изложби „Експо 2010″. Добио је награду града Трондхајма и титулу „најбољи уметник 2010. године“. У Београду је уз помоћ Амбасаде краљевине Норвешке основао удружење „Тути Србија” и Центар за светску музику. Живи у Трондхајму.
Светску славу досегао је и Миливоје Петровић, познатији као Мишко Плави, који је јако популарна у Јапану. Био је свирач у оркестрима “Виа талас, Д’Боyс”,” Пилоти”, ЕКВ, који су обележиле историју југословенске музике.
– Хармоника је мој први инструмент. Још у другом разреду основне школе учитељица је уочила мој музички дар. Звала је родитеље и инсистирала да ми купе неки инструмент и упишу у музичку школу. Но, отац, доктор агрономије, није желео да му син буде музикант. Ипак, након неког времена и више позива из школе мајка је успела да га наговори, те је он, родом из села поред Крагујевца, одабрао шта друго – хармонику. Нисам имао ништа против. Брзо сам научио да свирам. То је свакако период који је обележио прву половину мог живота. Била је велика привилегија путовати, упознавати људе и свирати по тадашњој дивној и великој земљи, препуној различитих култура – Југославији. Онда сам отишао у свет и освојио Јапан и пола Азије – у шали говори Мишко Плави, који је више пута држао концерте у Београду.
И Петар Гојковић је професор музике, али у Паризу и познати српски патриота. Београђанин, који је похађао средњу музичку школу “Јосип Стравински”. Студирао организационе науке на БУ, а завршио Академију музичке уметности, одсек кларинет у Новом Саду. Свира као хармоникаш у француском оркестру “Балкан Омнибус”, чији је вођа.
Гојковић је покретач и организатор преко шест стотина културних манифестација попут Светосавски бал, ,,Дани светосавља“, ,,Дани Србије и српске културе у Паризу“, ,,Фестивала дечјег стваралаштва“. Основао је и Српски радио дијаспоре, преко ког шири српску песму и игру по Француској и Паризу.
Јован Повић, млади хармоникаш из Куле, који живи у Аустрији, покренуо је са својом породицом патриотску фејсбук-страницу “Унапредимо културу”, којом се позивају људи из наше земље и иностранства да помажу рад културних институција и одржавање културних манифестација. Иначе, Повић свира хармонику у интернационалном ансамблу “Дистриго”.
Како новинари пишу, док у Србији за виртуоза Петра Мариц́а знају само они који се музиком професионално баве, његов вансеријски таленат и сценска доминација пуне дворане широм света. Постигао је значајне успехе, промовише српска кола, свира популарну класичну и варијете музику, а познат је и по томе што је први унео класичну хармонику у Кенеди центар у Вашингтону.
Хармоникаша Марића прихватила је публика од Хаваја до Јужне Кореје, у САД, Аустралији, на Новом Зеланду. Обожавају га на северу Европе, у Финској, Норвешкој, али и у земљама у којима овај инструмент има дугу традицију – у Француској и Италији.
– Извођење народне музике на хармоници је нешто по чему смо препознатљиви широм света. Хармоника има неку другу врсту културе извођења и јако често се нађем пред хиљадама људи у театрима, великим салама, на стадионима – каже маестро Петар Марић.
У суседној Мађарској хармоником се прославио Урош Димитровић, шеф оркестра “Село”. Он је један од главних организатора троднедвног семинара за хармоникаше са циљем да инструменталисти у Мађарској, који желе да свирају правилно, то постигну уз стручну помоћ прослављених српских виртуоза на “армоники”.
Колико су српски хармоникаши цењени у свету говори и чињеница да се Влада Веселиновић, хармоникаш и композитор, пореклом из Пирота, нашао у Светској енциклопедији најбољих хармоникаша данашњице. Енциклопедија је издата у Њујорку. Ова енциклопедија, иначе, садржи комплетну биографију Веселиновића за кога се каже да је аутор многих нотних и стручних записа о хармоници и да је до сада објавио 13 разних збирки, а најзначајнија је “Школа народне музике за хармонику”.
Маестро на хармоници, како називају Дејана Јовановића у Немачкој, спаја ромски мелос са филмским џезерским хармонским токовима, уз кокетирање са симфонијским бојама модерног доба
– За лаике све звучи као балканска музика. Али када проникнете у њу, видећете колико је другачија. У мом родном Обреновцу звучи другачије него у петсто километара удаљеној Румунији- каже четрдесетдвогодишњи хармоникаш Дејан Јовановић.
Тако је ученик Музичке школе „Корнелије Станковић” у Београду, осећајући да је хармоника инструмент његовог живота, доспео до престижне немачке музичке академије „Ханц Ајслер” и наступао у концертним дворанама Москве, Лондона, Сингапура, Холандије, Француске и Немачке?
Крајем деведесетих прошлог века Јовановић је добио позив да оде у Берлин. Добар пријатељ Рајко Ђурић позвао га је у летњу школу за Роме 1998. године. У пролеће 1999. положио је пријемни испит на берлинској Академији музике „Ханс Ајслер” за класичну хармонику. Недељу дана пре полагања испита, ушао је у Немачку с визом.
У Берлину је отворио школу за хармонику у коју долазе клинци, студенти, али и професионални музичари, чак и професори који желе да проникну у тајну различитих балканских стилова. Компоновао је музику за филм „Марија”, режисера Михаела Коха 2015. године, затим за представу „Џипсис” о животу Рома у немачком театру, како би људи више упознали ромску културу и разбили стереотипе о њима.
Писао је Дејан Јовановић и музику за представу „Дете на листи”, која описује ужасе из времена Другог светског рата и нацистичког логора смрти Аушвиц.
Како на младима свет остаје, тако и наши млади уметници на хармоници иду путевима међународне славе. Дејана Радановић, студент хармонике у класи проф. доц. Николе Пековића, освојила је Прво место на једном од најпрестижнијих такмичења хармонике у свету “Светски трофеј” одржан 17. новембра 2018. године у Викторији, Канада. А Александар Ранковић, виртуоз на хармоници из Винче код Тополе, освојио је прво место на престижном светском хармоникашком такмичењу ПИФ.