Као земља кандидат за чланство у ЕУ, од Србије се тражи да смањи емисије угљен-диоксида, а као алтернатива се помиње већи ослонац на нуклеарну енергију
Пише: Властимир Вујић (Будимпешта)
Србија и Русија су 2018. постигле споразум о сарадњи у пољу употребе нуклеарне енергије. Редовни критичари српско-руских односа су у овоме одмах видели проблем и неко ново руско мешање. Међутим, када је о енергији реч — српска привреда од домаћих извора има на располагању само угаљ и хидроелектране а нафта, њени деривати и гас се увозе. Као земља кандидат за чланство у ЕУ, од Србије се тражи да смањи емисије угљен-диоксида, а као алтернатива се помиње већи ослонац на нуклеарну енергију. Искуства Запада показују да је окретање нуклеарној енергији неминовно за напајање све многољуднијег света и нарастајуће привреде, те да ће вероватно и Србија морати тим путем. Који су ризици, које су предности и да ли је будућност у нуклеарној енергији?
Уранијум је један од најтајанственијих светских тржишних производа, који је основа производње нуклеарне енергије. Они који се не информишу из стручних медија, створиће сасвим „обичну“ слику — да је то начин производње енергије који има силазну путању. Разлог такве констатације се види у све већем ширењу (повољнијих) решења за зелену енергетику као и рециклирања, која ће преузети примат.
Проблем је, међутим, што ниједна од горе наведених ставки — није тачна. Ова површна слика „вара“. Најважнија чињеница о којој врло мало може да се чује и прочита је да свака индустријско-економски развијена земља има потребу за такозваним 24/7 основним оптерећењем (base load) или, прецизније, поузданом и увек на располагању постојећом производњом енергије која не зависи од спољашњих фактора (као што су сунчеви зраци, ветар, плима…). Дакле, управо од оних фактора који дају основу зеленој платформи, другим именом — обновљивој производњи енергије!
Од времена индустријске револуције, традиционални извори такве основне производње енергије били су угљоводоници. Нуклеарна производња уведена је педесетих година прошлог века. Уз дотадашња очекивања, састављена од константности и поузданости, сада је придодата и потреба за — нивоом чистоће при процесу функционисања. Поменути „микс“ у овом тренутку може да задовољи само једна производња — производња нуклеарне енергије!
Она, у времену данашњем, задовољава 11 посто светских потреба за електричном енергијом, а унутар тога највећи део њене производње је са нултом емисијом. Неколико држава се фокусира на производњу енергије по овом основу: Француска предњачи (са 70 процената), Мађарска је у самом светском врху — са 50 одсто — док је Сједињене Америчке Државе (за сада) користе са 20 посто. Значи, ако заиста жели да се учини нешто конкретно против глобалног загревања, а у међувремену настави са производњом електричне енергије и снабдевање растућег становништва планете, једноставно другог решења осим производње нуклеарне енергије — нема!
Одлична ствар у поступку за добијање зелене енергије је та, што она подстиче даље техничке иновације и развој. Међутим, због своје зелене природе она је високо зависна од природних сила и није погодна за преузимање задатака 24/7 производње основне енергије! Погодна је само за допуну у управљању врховних капацитета и делимичном задовољавању енергетских потреба мањих заједница, нарочито у осетљивијим природним окружењима (у близини националних паркова, плажа, станишта дивљих животиња). Сублимирано речено — ДАЈЕ БОЈУ ЕНЕРГЕТСКОЈ ПАЛЕТИ, АЛИ НЕ ПРЕУЗИМА ПРИМАТ!
За нас Европљане сигурно да је најпоучнији и најјаснији показатељ на овом пољу — анализа немачких и француских примера. Ево најважнијих стручних детаља…
Након несреће реактора у Фукушими (Јапан) 2011. године, немачка влада најавила је да ће укинути производњу нуклеарне енергије и прећи на зелену и обновљиву производњу. Врло брзо Берлин је то и урадио! Искључио је своје реакторе, што је већ у „првом кругу“ индустрији Немачке ударило „велики шамар“! Електрична енергија изгубљена на овај начин замењена је француском (углавном нуклеарном!), купљеном по веома високим ценама. То је условило и повећану употребу руског природног гаса (који је такође био скуп), док је са друге стране довело до геополитичке рањивости Немачке! У овом тренутку реч је о астрономској суми — Берлин је у обновљиве изворе енергије, ветар и соларну енергију уложио 160 милијарди евра.
Ово није била успешна политика канцеларке Ангеле Меркел (чији фијаско је ефикасно „склоњен“ од очију јавности). Последице краха постајале су све видљивије, јер је снабдевање енергијом из домаћих извора било непоуздано и непримерено за континуирано и поуздано задовољење потреба огромне немачке индустрије. Због тога је Берлин био принуђен да поново покрене највеће произвођаче примарне енергије: електране на угаљ и лигнит! Ово је очигледно било све, осим једног — није чиста енергија. Производња зелене енергије у Немачкој је чиста, али, због големих инвестиционих и оперативних трошкова — истовремено врло скупа. резултат поменуте одлуке канцеларке Меркел је трошак електричне енергије произведене у немачкој (киловат сати), у поређењу са истом статистиком Париза — двоструко је већи од Француза! штавише — емисија штетних гасова у атмосферу по јединици била је десет пута већа(!) него у француској, која користи 70 одсто нуклеарног извора.
На другој страни постоји наравно, француски увоз, који је такође скуп због недостатка дугорочних уговора, као и руски природни гас. Резултат тога је да се немачка држава не усуђује да то призна становништву, из тог разлога им ни не ставља на терет разлику у цени. Ту „рупу“ Берлин попуњава државном помоћи која је последњих година већ чинила половина немачког буџета за одбрану, и износи 20 милијарди евра годишње!
Упоређујући немачку и француску енергетску политику, чињенице говоре да немачка политика није успела, да је „пала“. Емисија енергије не само да није нестала, него се и повећала. У међувремену, трошкови производње струје су се удвостручили. Нису постигнути циљеви ни у заштити околине, нити у политици индустрије. Напротив, ситуација на оба фронта постала је гора. Зашто? Јер су се одрекли нуклеарне енергије!
Сагледавајући такозвану густину енергије, важно је увидети и то, да је нуклеарна енергија — далеко најбоље решење. Како се пролазило кроз период сагоревања дрвета, угља, преко нафте и гаса, тако је растао и поменути показатељ. Уран, који се користи у нуклеарним реакторима, уклапа се у овај историјски процес, јер има највећу произведену енергију по јединици масе (густина енергије)!
Истовремено, обновљиви извори користе веома „раштркан“ извор енергије, што у завршници води (а то није зелени циљ) коришћењу великих површина земље и имовина (зграде, машине). И то много више. До десет пута више по јединици произведене енергије! Само један застрашујући пример: сунчана енергија, као и енергија ветра, захтевају 300 до 600 пута више земљане површине, мерећи са једном нуклеарном електраном која производи исту количину енергије!
А ако постоји нешто што је количински ограничено и спада у групу ресурса који нестају, то је свакако — слободна и расположива површина земље…!
Зато није случајно што се у глобалу нуклеарна енергија заиста не потискује, већ живи, цвета и шири се. Велике регије, попут Кине, Индије, Блиског Истока, па чак и неке земље Африке и Јужне Америке, излазе са програмима ширења нуклеарних електрана. Сједињене Америчке Државе такође ће ући у свој програм нуклеарне енергије (доказ томе је да су у недавној предизборној кампањи били део укупног инфраструктурног програма оба председничка кандидата, и Трампа и Бајдена!). Ситуација, дакле, указује да велике индустријске фирме и велики урбани центри (градови), у овом тренутку, константно и поуздано могу бити снабдевени искључиво (једино!) енергијом из нуклеарних извора!
У групи заговорника Гејтс и Шеленберг
Све више људи прати овакав начин размишљања. И не само аналитичари из поменуте гране индустрије, већ и познати еколози почињу да почињу да прихватају нуклеарну енергију као стварност савременог света.Иза производње нуклеарне енергије стао је и један од водећих глобалних мислилаца — Бил Гејтс. Недавно је рекао: „Нуклеарна енергија је идеална за борбу против климатских промена, јер је једина која је без састојака угљоводоника, може да се мери на скали по слободној процени, и доступна је 24 часа дневно“.
Познат је и пример Михаела Шеленберга коме је магазин „Тајм“ доделио титулу Хероја животне средине за 2008. годину. И он спада у групу заговорника нуклеарне енергије. Притом, реч је о човеку који је потпуно променио мишљење о овој теми. Он је у претходној деценији непристрасно узимао редом примере и чињенице из стварног живота, и на основу њих је пре две године из основа променио ранији став.
…