КУЛСКИ “ПРОФА” ЗА ГИНИСА

Маратонац Зоран Јанковић лауреат и у седмој деценији

Intervju u januarskoj zimskoj idili – Zoran Janković i autor teksta Vlastimir Vujić

                            КУЛСКИ „ПРОФА“ ЗА ГИНИСА!

          Куљанину Зорану Профи Јанковићу (66) кошарка, коју је (уз фудбал и стрељаштво) највише волео, тог априла 1982. у Новом Саду променила је – спортску судбину! Отишао је  на „баскет“ на култно Ђачко игралиште, али пошто није имао екипу за игру „три на три“, поражени састав из претходне партије настављао је нови меч. И тако још неколико пута… Да не би даље узалудно чекао Зоран (тада већ професор историје у чувеној новосадској гимназији „Јован Јовановић Змај“) отворио је метална врата која су одвајала терене за мале спортове од стадиона ФК „Индекса“ и обрео се на атлетској стази која га је окруживала. Истрчао је на њој својих првих 25 кругова! Сутрадан – 50 кругова… После два дана одмора, трећег је поново био на стази. Када је завршавао први круг, у други је паралелно ушао са још једним (старијим) тркачем. „Дечко, колико трчиш данас“? – питао га је овај. „Сто кругова“ (што је готово једнако маратону!) – одговорио је Јанковић. „Зашто? Хајде са нама. Ми идемо напоље на дужину“! – одговорио му је атлетичар поред њега… Био је то легендарни српски и југословенски маратонац Јован Чалија, потом (уз Бранислава Петровића) и тренер Зорана Јанковића – који му је први открио „тајну“ овакве врсте трчања и научио га свим његовим финесама…!

                Месец дана касније, 22-23 маја 1982. Зоран Јанковић побеђује на својој првој трци – 88 километара дугом Планинарско-Фрушкогорском маратону (невероватној стази не само по дужини, већ и по подлози, кросу, стотинама узбрдица и низбрдица, рекордном броју од 8.000 учесника!)

                                      Први маратон – државно првенство

                     Наредна Јанковићева трка је, ни мање ни више, него – првенство СФРЈ 19. јуна 1982. У Оџацима (код Сомбора). Тај свој (званично) први маратон „Профа“ је истрчао за 3:10,57 и заузео 24. место на Државном првенству…

                      Тако је почело! Постао је маратонац, тркач, такмичар… За четири деценије (колико је активан) истрчао је 823 трке – од 800 метара до бројних ултра маратона. Три пута је 100 километара истрчао испод осам сати, 63 маратона испод три сата, 17 полумаратона испод 1:10,00 и 150 полумаратона испод 1:30,00. Лични рекорди су му – маратон, 2:28:47 (С. Димитре, Бугарска 1987.), 60 км, 3:42:43 (Загреб-Чазма, Хрватска, 1986.), 12 сати, 148 км (Палић, Србија, 1995.), 100 км, 7:17:17 (Палић, Србија, 1996.)… „Профа“ има и једини истрчани Ратни маратон у историји светских маратона (Београд, Србија, 17. април 1999.), за Гинисову књигу рекорда су – да је државни првак Србије у трчању на 100 км био у 58. години живота, као и да је на првенству Србије на 50 км треће место и бронзану медаљу освојио са 62. животних година (13. мaja 2018.)…!

                          За себе каже да је по професији професор историје коју је предавао у највећем делу свог радног века (у пензију је отишао из кулске Економско-Трговинске школе у 2021. години). Никада себе није сматрао професионалним спортистом (и ако је у припремном периоду тренирао и два пута дневно). Највећа подршка увек му је била породица (супруга Анка и три ћерке – Маријана, Јелена и Александра). Потписнику овог текста рекао је да је присталица тренинга лаганих дужина, темпо трчања и врло мало понављања деоница.

                            Чаробне формуле не постоје

                           „Тврдим да брзе деонице исцрпљују организам и да је каријера класичног тркача кратка (траје свега неколико година). Мој избор је дијаметрално супротан. Не јурим резултате и рекорде. Желим дуго да трајем и да се понављам. Да се такмичим што дуже, да имам што више претрчаних километара и трка“! – рекао нам је Зоран Јанковић, који је на препоруку др Беле Келера код др Драгана Петровића завршио и за атлетског тренера, а уз атлетичаре Чупорта и Мишовића један је од оснивача и све масовније „Кулске школе трчања“. Истиче такође да је за маратонца и од најбољег тренинга важнији –  о д м о р  (о п о р а в а к), уз „тајну“ да он пред полумаратон прави дводневну, а пред маратон тродневну паузу.

                         И за крај савет почетницима.

                         „Чувајте се тзв. друштвених мрежа, нарочито чаробних формула које за кратко време дају врхунске резултате. Тога нема! Запитајте се, где су они који су брзо „заблистали“ па нестали. Или, сви они рекордери и шампиони којих данас нема на тркачким стазама. Слушајте прво оне који дуго трају! Како у животу, тако и у трчању. Стално се учи“…! – поручио је Зоран Профа Јанковић.

                          … Ми додајемо. Потпуно је у праву. А најбољи аргумент за то је – његов лични пример!

                                                                                         За Штајерске новице

                                                                                         Властимир Вујић

Антрфиле

                                        Екстернакс и Аурисино

                          Данас у року од седам дана истрчати два маратона на врхунском нивоу (и то још у иностранству) – незамисливо је за српске маратонце! Зоран Јанковић је (комбинујући возове и аутобусе на дугим путовањима до одредишта и увек присутне потешкоће око смештаја) – оба ова маратона истрчао 1989. године. Први у луксембуршком граду Екстернаксу 29. октобра, а други 5. новембра у италијанском месту Аурисино. Обе трке завршио је у водећој групи маратонаца која је прошла кроз циљ. У првој је имао време 2:34,08 а у другој 2:33,46!

Антрфиле

                                                   Хришћанско сагласје

                              Маратонциу свакој трци у одређеном тренутку имају „кризу“. Шта тада раде, како је решавају?

                              „Трудим се тада да направим сагласје тела, душе и духа! Волим да истакнем да се маратон трчи „свега“ 12 километара, остало се „возаш“!? У првих 5 километара слушаш себе, процењујеш шта и колико можеш, а потом се до 35-ог километра „возаш“. Последњих 7 километара крећеш без калклација и трчиш колико можеш“ – каже наш саговорник.

                                Врло интересантно је и његово тумачење још једног важног сегмента – исхране маратонаца.

                                 „Уз периодизацију тренинга, система опоравка, спортске масере и стручне пратиоце на тркама, врло важно је и развијање осећаја шта организму маратонца од хране треба! Ја сам своју исхрану прилагодио хришћанском начину живота, јер сам уз основну професију у радном веку у три Средње стручне школе радио и као Православни катихета – вероучитељ! Такав начин живота не подразумева само пост, већ много, много више! Он није непознаница. Напротив. Не треба од свега правити тајну“!