ПРОШЛИ ГОЛГОТУ И ВАСКРС СРПСКЕ ВОЈСКЕ И ДРЖАВЕ!

Липар, насеље на северу Србије, има 26 Солунских добровољаца носилаца Албанске споменице

Albanska spomenica solunskog Srpskog dobrovoljca Trifuna Vujića

ПРОШЛИ ГОЛГОТУ И ВАСКРС СРПСКЕ ВОЈСКЕ И ДРЖАВЕ!

                  И ако је основна социопсихолошка одлика Добровољачког покрета у Великом рату (1914-1918 године) била да су 98 процената правих добровољаца-бораца који су дошли на фронт чинили Срби, Југословенски одбор је строго захтевао да се добровољачке јединице равноправно третирају као – српске, хрватске и словеначке (и ако ови други и трећи никада  нису били за искрено југословенство, поготово не са Србима!)

Odavanje pošte junacima minutom ćutanja

                     Добровољачки покрет у Срба има дугу традицију. Најмасовнији обим и највећи квалитет достигао је у Првом светском рату. Историјски, он се третира као специфична и јединствена појава у свету! Тај покрет имао је три битне карактеристике: прво – СРПСКИ НАЦИОНАЛНО-ОСЛОБОДИЛАЧКИ КАРАКТЕР,  друго – БИО ЈЕ ЗАСНОВАН НА НАЈДУБЉЕМ, ИЗВОРНОМ, СРПСКОМ ЧИСТОМ РОДОЉУБЉУ, БЕЗ ИКАКВЕ ПОЛИТИКЕ И ИДЕОЛОГИЈЕ ИЛИ МАТЕРИЈАЛНОГ ИНТЕРЕСА, и треће – БИО ЈЕ АНТИАУСТРОУГАРСКИ УСМЕРЕН. У таквим околностима Добровољачки покрет је нужно имао и неке особине романтизма, непатворених националних емоција, својствених младим и поштеним људима.

                     Основна и једина истинска мисао водиља сваког добровољца била је – СРПСКА ОТАЏБИНА! Сваки добровољац  био је свестан и мотивисан у Првом светском рату, а нарочито после одступања српске војске преко Албаније, када су Аустроугарска, Немачка и Бугарска послале страшне поруке у свет – да српска војска и држава више не постоје, да се ради О БИТИ ИЛИ НЕ БИТИ СРПСТВА.

Rodoslov hrabrog srpskog dobrovoljca Trifuna

                       Након повлачења српске војске преко Албаније 1915. године, када је Србији и њеној војсци била потребна свака помоћ – Добровољачки покрет узео је пуни замах (и управо су храбри српски добровољци одиграли кључну улогу у пробоју крвавог Солунског фронта, септембра 1918. године!). Добровољци су имали само један једини мотив – што пре доћи и ојачати истрошену војску. Поглед Србије и њених савезника, у првом реду, био је уперен на Србе – аустроугарске војнике и заробљенике из тадашњих Аустроугарских територија (Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Славоније, Босне, Херцеговине, Војводине и других крајева), али и на Србе исељенике у Америци и другим земљама. Основна социопсихолошка карактеристика Добровољачког покрета у Првом светском рату била је да су 98 процената правих добровољаца-бораца који су дошли на фронт чинили Срби, али је Југословенски одбор строго захтевао да седобровољачке јединице равноправно третирају као – српске, хрватске и словеначке (и ако ови други и трећи никада нису били за искрено југословенство, поготово не са Србима!).

Stalni dopisnik Štajerskih novica iz Mađarske, Vlastimir Vujić, pokazuje prstom na Spomeniku ime i prezime svog rođenog dede TRIFUNA VUJIĆA, Solunskog srpskog dobrovoljca, nosioca Albanske spomenice i Ordena za hraborst!

                        О питању укупног броја добровољаца (и о њиховој националној структури!) много се манипулисало, нарочито после Другог светског рата. Прави потпуни подаци (који су били у архиву Војноисторијског института), дуго су били затворени по наређењу комунистичке власти да се не би сазнала пуна истина о том покрету и разбио тада наметнут наратив јавности о њему. Неке од новијих података изнео је др Никола Поповић (Зборник радова са научног скупа у Кикинди, Србија, априла 1996.). По тим подацима у Добровољачким одредима 1914-1915 (пет одреда) и у српским јединицама било је 2.700 добровољааца. Из руског заробљеништва је до 1. октобра 1915. године Дунавом приспело још 3.500 добровољаца. У главном списку добовољаца из САД наводи се 6.048 добровољаца. Број добровољаца из Русије, по овом извору, на крају је достигао цифру од 19. 472! Из Италије је дошло 260 добровољаца, из Аустралије и Новог Зеланда било је 78 добровољаца (претежно Срба-Далматинаца) које довео енглески пуковник Вокер. На Солунском фронту (12. септембра 1918.) било је укупно око 30.000 добровољаца, од чега је било 26.000 бораца. У УКУПНОМ БРОЈУ ДОБРОВОЉАЦА БИЛО ЈЕ САМО – ОКО 200 ЦРНОГОРАЦА. 

                  … После рата борци су у ослобођеној земљи 1921. направили српске добровољачке колоније, највише у северном делу данашње Србије. Колонизовани су у Бачку и Банат, добивши за тзв. Добровољачку част и по пет (5) хектара обрадиве земље. Две стотине педесет један добровољац насељен је у бачкој пустари ЕМУШИЋ (који се потом звао КУЛСКИ СОКОЛАЦ, а данас ЛИПАР). Међу њима је било 26 носилаца АЛБАНСКЕ СПОМЕНИЦЕ и сви су се најдуже борили (од 1914/1915 – 1918!). ОНИ СУ ПРОШЛИ ЦЕЛОКУПНУ ГОЛГОТУ И ВАСКРС СРПСКЕ ВОЈСКЕ И СРПСКЕ ДРЖАВЕ. РЕЧЈУ – БИЛИ СУ ПРВОБОРЦИ ДОБРОВОЉАЧКОГ ПОКРЕТА. ОД 26 НОСИЛАЦА СПОМЕНИЦА ЗА ВЕРНОСТ ОТАЏБИНИ  (АЛБАНСКИХ СПОМЕНИЦА) У ЛИПАРУ, БИЛО ЈЕ ЛИЧАНА – 11 (43 одсто), ХЕРЦЕГОВАЦА – 7 (27 одсто), ДАЛМАТИНАЦА – 4 (16 одсто), БОСАНАЦА – 2 (7 одсто) и ЦРНОГОРАЦА – 2 (7 одсто).

                          Носиоци Албанске споменице у Липару су – Спасоје БАЉ, Стеван БОДРОЖИЋ, Драгутин ВУЈАНОВИЋ, Милош ВУКОБРАТ, Трипо ВОЈНОВИЋ, Томо ВУКОВИЋ, Трифун ВУЈИЋ, Саво ЂУРИЋ, Јово ЈЕЛИЋ, Ђорђе КРУЉ, Петар МИЛЕУСНИЋ, Миле МИЛИСАВЉЕВИЋ, Ђуро МИЛОВИЋ,  Никола МИЛИСАВЉЕВИЋ, Стеван МИЛИСАВЉЕВИЋ, Лазар МИЛАНКОВИЋ, Новак НИНКОВИЋ, Јован ПЕТРОВИЋ, Стеван  ПОЧУЧА, Миле РАКИЋ, Мијат РАДУЛОВИЋ, Милош РНИЋ, Ђуро СТАНИЋ, Павао СТАНИЋ, Крсто ЋОРОВИЋ и Никола ЏОМБА!

                             Међу 26 носилаца СПОМЕНИЦЕ ЗА ВЕРНОСТ  ОТАЏБИНИ је и рођени деда потписника овог текста – ТРИФУН ВУЈИЋ, рођен 1892. године у селу Тужевићи (Вујићи), Бриње, Лика. У СРПСКУ ВОЈСКУ је пребегао из аустроугарског 13. корпуса на Дрини 1914. До Солунског фронта био је у Добровољачком одреду славног Војводе Вука. На Солунском фронту у Југословенској дивизији борио се ДО КРАЈА РАТА. Носилац је Албанске споменице и више других високих одликовања, као и добровољачког уверења број 10171/31 од 18. августа 1931. године  Умро је и сахрањен у Липару 1968. године.

                          … Дан пре обележавања Дана ослобођења Куле и насеља која припадају њеној општини (међу којима је и Липар) у Другом светском рату, 19. октобра ове године, Властимир Вујић је у име Треће генерације породице Вујић, као и у име политичке странке ЗАЈЕДНИЦА СРБА (ХРВАТСКЕ И БиХ) чији је одборник у СО Кула и која баштини националну традицију својих предака и политички се бори да сваку од генерација њихових потомака што брже и лакше интегрише у друштвени систем матице Србије – положио је венац на Спомен-комплекс у Липару и одао почаст своме деди и свим осталим херојима који су се у Великом рату заједно борили за Србију.

                        ПРЕЦИМА ПОШТОВАЊЕ – ПОТОМЦИМА НА ЗНАЊЕ!

            За „Штајерске новице“     пише: Академик Властимир Вујић