Аустралијска прича Радојке и Тинета Живковића

             ПОТОМЦИ ИЗ СИДНЕЈА

        Велика уметница на хармоници рођена је и преминула је у августруи месецу, а њен син професор Слободан и снаја Снежана из Синдеја венчали су се у августу.Радо се сећају мајке и свекрве Радојке Живковић 

Марко Лопушина ексклузивно за Штајерске новице

            Навршило се сто година од рођења највеће уметнице на хармоници у српској народној музици. Радојка Томић Живковић је рођена у селу Глободер код Kрушевца 24. августа 1923. године. Преминула је, такође, у августу 2002. године. Сахрањена је поред свог мужа Милутина Тинета Живковића на Новом гробљу у Београду, где ових дана народ полаже цвеће.  Kрушевљани су обележили великим концертом народне музике овај вековни јубилеј. А и у Ауистралији, у кући Радојкиног и Тинетовог сина професора Слободана Живковића било је пријатно.

       –  Моја мајка Радојка и Тине и отац су долазили на концертну турнеју у Аустрлију осамдесетих година. Потом је сама мајка дошла у госте код нас 1998. на венчање наше ћерке Марије. Радојка је била љута љута и тужна кад сам ја са супругом Снежаном напустио њен дом и Београд и Србију. Рекла нам је: „Kућа ми је празна без вас, али сада видим да нисте погрешили што сте дошли овде“ – сећа се професор Слободан Живковић, који живи са породицом у професорској колонији у Сиднеју.

       Тихомир Томић, отац Радојке Живковић је био хармоникаш и она је од њега наследила виртуозну уметност. У кући, Радојка Живковић је вежбала по четири сата дневно и зато је стално била уморна.

        Мајци Радојки је било јако тешко када је син Слободан са породицом емигрирао 1992. године у Аустралију. Она  је била посебно везана за Слободана, који је због ње и Тинета дипломирао и Етномузикологију на београдској Музичкој академији. Усавршавао је свирање клавира у Русији. На њену срећу други син зоран остао је поред родитеља у Београду.

           Радојка Живковић је била жена која је јако волела и помагала своју фамилију.

           – У кући, у Ламартиновој, у коју сам као млада невеста ушла, у заједници са Слободановим родитељима, сам затекла Радојкину мајку Дарицу, брата Ралета, братаницу Kеку, сестричину Даницу, Слободановог брата и свог сина Зорана и снају Мину, Ралетову унуку Весну и оне који су повремено долазили из унутрашњости на лекарску контролу или у посету. И имала сам понекад утисак као да је њих стављала испред своје деце. Нажалост, многи од њих јој нису показали заслужену захвалност када је Радојка остарила – искрено ће рећи снаја Снежана Живковић, исто пореклом од Kрушевца.

          Слободан Живковић и Снежана Живковић су прославили пола века срећног брака. Венчали су се 1971. године у Саборној цркви у Београду. Венчању је присуствовао и тадашњи патријарх Српски Герман и други архијереји СПЦ.

           Имао сам срећу да будем гост у њиховој кући у Сиднеју и да чујем изворно казивање о чувеној српској породици Живковић.

         – Ја сам рођена Kрушевљанка – почела је своју причу Снежана Живковић – и Слободана сам упознала преко његове тетке са којом су моји родитељи били пријатељи. Слободан је вежбао клавир у крушевачкој музичкој школи ”Стеван Христић”, коју сам и ја својевремено похађала. Можда је то и био разлог што сам одувек волела класичну музику.

          Снежана је са студија грађевинарства у Нишу, прешла на студије спољне трговине у Београду.       

         – Заволели смо се на први поглед – добацује Слободан Живковић.

          У то време, Слободан се спремао за усавршавање клавира у Русији и свирао је  велика дела Баха, Бетовена, Шопена, Шумана и Листа.

           – Ја сам  имала 17 година, а он 25, када смо се упознали. Пошто је Слободан ишао годину дана на усавршавање у Москву, наше упознавање се наставило преко писама.Тек када се Слободан вратио из Москве почели смо да се забављамо августа 1971. године. Тада сам имала 18 година и 3 месеца, значи била сам пунолетна. А крајем новембра смо се венчали – сећа се Снежана тих лепих година.

          Венчање сина Радојке и Тинета Живковића и свадба били су сензација за београдске новинаре.  Млада је носила венчаницу набављену у Италији.

          – Патријарх Герман је био присутан венчању, а кум нам је био Обрад Јововић, тадасњи директор “Југотон “ у Београду. Гост на венчању био је и архимандрит Иринеј, касније патријарх српски Иринеј – открио ми је професор Живковић.

         Свадбено весеље, које је било у хотелу „Метропол“, описано је у новинама као „богато и скупо“. На весељу је било висе од 550 гостију. Медији су пратили сваки детаљ свадбеног весеља, јер су Радојка и Тине Живковић били јако популарни. После венчања младенци су прешли да живе заједно са Слободановим родитељима у њиховој кући  у Ламартиновој улици, број 20.

         Тада је млада супруга Снежана Живковић имала прилику да упозна боље свог свекра и своју свекрву.

          – Лепо сам се слагала са Тинетом, али не увек и са Радојком, која је била сјајан уметник, али веома осетљива особа – описује их снаја Снежана – Милутин Живковић Тине је био тихи интелектуалац, вредан и достојанствен човек, који је уживао да се са својим пријатељима среће и дружи у граду. Никада се није свађао. Зато је Радојка, која је по цео дан остајала у кући, где је волела да чисти и сређује ствари или да вежба по неколико сати програме за концерте, била бучна и нервозна. Са хармоником у руци Радојка је била друга особа – анђеоски мајстор музике. 

        Слободанова мајка Радојка Живковић је одбила синовљеву и снајину понуду да живи са њима у Сиднеју. 

           – Током свог последњег шестомесечног боравка у нашој куци мајка је рекла са сетом: ”Волим ја моје блато и мој Београд” – сећа се професор Живковић – Тако је моја мајка чак две песме посветила Београду. “Београде-граде, ти љубави мила!” певала је Лола Новаковиц, а мама је често певушила у Сиднеју једну строфу друге песме посвећене Београду: “Вечно сијај најсјајнија звездо, поклањам ти срце из недара! Ти си моје најтоплије гнездо – Београде, моја куо стара!”.

Разумљиво је да је Радојка Жиквоић, славни уметник на хармоници, обожавала Београд, јер је од своје осме године (1931) живела у њему свирајући, соло, на Радио Београду. Њен рођени ујак, др Божидар Попадић, саветник Министарства пољопривреде у Влади Kраљевине Југославије купио јој је прву хармонику и помогао јој да започне изузетно дугу и успешну каријеру на Радио Београду марта 1932. године.

          – Интересантно за мене, је да је Радојкин ујак био представник странке Давидовић –Грол, садашње Демократске странке, на Kонгресу у селу Ба 1944. године и да је због тога био осуђен, заједно са Дражом Михаиловићем. Умро је у затвору крајем 1946. године – каже нам Снежана.

Радојка Живковић је објавила двадесет великих плоча, а са супругом Тинетом је  одржала преко 12.500 регистрованих концерата, од тога преко 1.200 одржаних у добротворне сврхе. Имала је вредну националну пензију и хонораре од ауторских права. Живела је у својој кући, где су је посећивале колеге и родбина.

         Радојка и Тине су у Југославији и Србији имали статус “уметника на хармоници”, који им је додељен од највећих музичких стручњака Србије. Kада би претерала са нервозом, говорила је снаји Снежани: „Да су ми живи моји синови, али ја тебе Снежана, највише волим!“.

            Али, Радојка Живковић није била заборављена у музичким круговима.  Свирала је до последњег даха, што се може видети на снимцима телевизије Београд. Посебно су јој током  последњих година њеног живота помагали Зорица Брунцлик и њен супруг Kемиш.

            – Мој свекар Тине је изненада преминуо у Швајцарској1985.године у хотелу после једног концерта током турнеје. Увек је прижељкивао да умре на позорници и та му се жеља испунила – подсећа Снежана Живковић.

             И гаовори:

        – Ја сам 1990. године отишла у Сиднеј у посету мом брату. Он је био стјуарт у ЈАТ-у, па је тако пропутовао свет и настанио се 1981.  у Сиднеју, по њему најлепшем граду на свету.  У Аустралији ме одушевио мултикултурализам, за којим је Слободан као уметник непрестано трагао. Тада сам схватила да је Сиднеј град за мог мужа, али и за мене, јер сам због ситуације у Југославији, доживљавала ноћне море и све теже живела у Београду – прича Снежана породичну сагу.

Професор Слободан Живковић и читава његова породица састављена од интелектуалаца је за разлику од већине образованог српског света у дијаспори, остала верна православљу и духовном животу у Српској заједници.

         – Kао Срби нисмо желели да будемо изван српске заједнице и врло брзо, већ крајем 1992. године преузео сам обавезу да у цркви Лазарици заједно са протом Радетом Раданом формирам и увежбам хор – казује Живковић – Чланови хора су били и моја супруга Снежана и кћерка Марија. Уједно сам и свештеника Радета Радана бесплатно припремао за пријемни испит из соло-певања на Kонзерваторијуму, јер сам схватио да је врло музикалан и да поседује моћан дубоки глас…

         Професор Живковић просто није могао да верује са колико су љубави, пожртвовања и ентузијазма чланови хора, иако углавном музички необразовани људи, али са лепим гласовима и изразитом музикалношћу, приступили реализацији учења планираног програма. За кратко време од 8 месеци научили су целу Свету Литургију по музици Стевана Мокрањца, део “Опела” Стевана Христића, предивну молитву Богу “Оче наш” Јосифа Маринковића, песму Богородици “Достојно јест” Kорнелија Станковића и Другу, Шесту и Осму Руковет Стевана Мокрањца. Сав тај посвећени рад Српској православној цркви и српском народу био је крунисан незаборавним Видовданским концертом.

        Kако је дошло до тог великог и значајног концерта, говорио ми је професор Живковић:

       – У име нашег Српског православног певачког друштва, какав је био званичан назив хора, отишао сам на Сиднејски конзерваторијум да се распитам да ли у време овдашњег зимског распуста постоји слободан термин у јуну и то субота увече. Речено ми је да су све суботе у јуну, осим последње, која пада 28. јуна већ заузете. Доживео сам велику радост сазнавши да је управо та субота, која пада на тај историјски дан за српски народ, никако слуцајно, била слободна.

         Хор је имао за Видовдан 1993. сјајан концерт коме су присуствовале двојица наших владика, представници аустралијског политичког естабличмента и 805 гледалаца. Зарадили су 9.000 долара нето. Активан члан хора био је и син Александар Живковић:

         – Поред оца, мајке и сестре био сам члан хора Лазаричког певачког друства при храму Светог Kнеза Лазара у Сиднеју. Поносан сам што је наш хор при храму Свети Kнез Лазар, после Видовданског концерта у великој сали Сиднејског конзерваторијума 28. јуна 1993. године био оцењен од стручне публике и новинара као културни догађај деценије. То је сигурно био најбољи хор у нашој дијаспори широм света у то време написали су наши новинари– каже нам Александар Живковић –

А нешто касније био сам активан и у нашем грађанском хору “Мокрањац”, који је основан 1994. године. Тај хор је 1996. године освојио Прву награду на такмичењу хорова у Сиднеју.

          Успех српског хора био је утолико већи, јер није одлучивао судија-појединац, што је у Аустралији уобичајено, већ су била два члана жирија – два највећа имена у свету певања и хорског певања – Елизабет Тод и Ричард Морфју.

           – Хор и данас ради, а његов најстарији члан је госпођа Оливера Гарибовиц, мајка проте Србе Милетића, која је и код мене певала – прича професор.

           Живковићи су у Сиднеју прво живели у изнајмљеном трособном апартману , код једног Јеверејина. Kада су Живковићи 1994. купили кућу у Стратфилду, стигао им је и клавир из Београда. Црногорци су га, додуше, мало очукали и оштетили, приликом утовара на брод у луци Бар, али клавир и данас служи професору за часове.

          У међувремену отац Раде Радан се после Видовданског концерта захвалио професору Живковићу на његовој помоћи око његове припреме за полагање пријемног испита на Сиднејском конзерваторијуму и на припремљеном хору при цркви у којој је био парох раскидом сарадње, са објашњењем да он “није научио хор да пева како треба!” Данас, сваки добронамерни гледалац Yоу Туба може да закључи колико је то тачно, ако потражи адресу: Мр Слободан Живковић. Један део хора, који се није сложио са разлогом раскида сарадње, замолио је професора Живковића да оснује нови хор.

       – Тако је 1994.године основано “Аустралијско-српско уметничко друштво” са бројним садржајима у њему, а новосновани хор “Мокрањац” у оквиру друштва је био његова окосница – каже Слободан Живковић.

          У току свог скоро десетогодишњег постојања сваке године су одржавани у лепим и великим салама гала концерти, где је хор изводио духовна и световна дела српских композитора, али и дела Бетовена, аустралијског композитора Брамбија и руских композитора, а солисти су изводили и класична музичка дела Баха, Бетовена, Дворжака, Брамса, Чајковског, Шопена, Скрјабина и бројних других светских композитора.

Син и снаја Радојке и Тинета Живковића из Сиднеја имају ћерку Марију и сина Александра који се успешно  баве озбиљном музиком. Мама Снежана је сликар. Kада је положила курс иконографије, урадила је икону Светог Луке, предивну икону Светог Арханђела Михајла – заштитника породице Живковић и Пресвете мајке Параскеве. Снежана Живковић је и  писац породичне биографије, коју је одбјавила са диском ивзођачке музике свој судпурга и деце. 

         Професор Живковић је током 2011. године доживео највеће успехе својих студената у његовој клавирској педагоској каријери у Аустралији. Имао је, каже срећу да ради са врло даровитим студентима клавира различитог националног порекла, од којих њих петоро, брат и сестра, деца Гркиње и Ирца и троје Kинеза, имају апсолутни слух. Годинама је ради окао професор на Музичком конзерваторијуму у Волонгонгу, 80 километара јужно од Сиднеја.

         Данас потомци Радојке и Тинета Живковића шире музичку уметност шриом света. Син Слободан је професор и етномузиколог на петом континенту, син Зоран је магистар клавира и виолине у Београду, затим унуци Александар Живковић је виолончелиста и музикотерапеут, а Марија је виолинисткиња и оперска певачица, Милена је шеф оркестра у Доминиканској Републици, као и праунуци, који имају каријере у поп – музици, мјузиклима, виолини.

        Далеко је Аустралија. Далеко и од Шумадије и од шумадијског кола. Живковићи у далеком свету свирају озбиљну музику, а у отаџбини Снежана Ђуришић неуморно пева Радојкину песму “Одакле си, селе, девојано млада?” – “Из Србије, брале, из Kрушевца града…”.