Марко Лопушина

     

       У ЗЕМЉИ БАНАKА И СИРЕВА ОСТАВИО САМ ЗДРАВЉЕ

       Проседи тихи човек Васлија Обреновић данас има 72 годинe и живи у општини Лопаре. Јесте поседео од живота, али се није уморио. Духовно и физички је здрав и свеж. Што је најважније размишља и понаша се по моделу славног писца Добрице Ћосића, код кога је све било стварно и могуће. 

       Пола века Васлије Обреновић је радио као физички и грађевиснки радник, као пословођа и као социјални радник. Изградио је Швајцарсцима три стотине насеља, читаве мале вароши и највећи затвор, Изградио је камене и асфалтне друмове, али и бушио тунеле кроз Алпе. Швајцарска му никад аније доделила никакво признање за тај ударнички рад и развој ове земље. Не жели се, јер је срећан што је у тој туђини подигао своју породицу и развијао српство.

    Данас док чека швајцарску пензију сећа се Васлија Обреновић тог периода живота, који нимало није био лак.

       –  Одлазак на рад у иностранство за нас са села није био лак. Пратиле су га три тешке трауме, које је свако од нас доживљавао на свој начин. Прво, желели смо да одемо, да зарадимо и да се вратимо у завичај, да направимо нову кућу и живимо боље. У Швајцарској нам нико није гарантовао да ће то тако и бити. Друго, свако од нас је страховао, па и ја, шта ћу тамо да нађем. Како ће нас странце Швајцарци да приме, како ће да ме третирају? И трећа траума је била носталгија за родним кућом и породицом. Ја сам у селу оставио младу супругу Смиљу и сина Славишу, који су ме испратили са сузама и тугом у очима. Носталгија и данас, свих пет генерација наших радника у Швајцарској, мучи до бола – искрен је Васлија Обреновић

       Да би претрепо своје трауме Васлија се, како признаје, просто затрпавао пословима. Радио је истовремено као грађевинац на изградњи швајцарских путева и грађевинских објеката, усавршавао своје грађевинско образовање и учио фрнацуски језик на фонетски начин, слушајући га.

– Памтим да сам 1979. године добијао седам франака на сат. Потом је сатница скочила на 15 франака, па сам месечно примао око 3000 франака. Трошкови живота у Швајцарској у то време нису били много велики – рачуна Обеновић.

     Стан је плаћао 300 франака, приватно социјално и пензијско осигурање 200, а за храну је давао месечно 400 франака. Уз то је плаћао порез од седам одсто на зараду, таксу за незапосленост 0,5 одсто и пензијско осигурање 5,05 одсто. Пушио је „марлборо“ цигарете, биле су 1,5 франака паклица, а у кафане није излазио. Штедео је новац да школује децу, да помаже родитеље и да направи нову кућу у селу Козјак код Лопара.

• Рад у иностранству је напоран и опасан. Уме да разори брак и породицу. Швајцарска је – коментарише Обреновић – једина земља која страницама помаже индиректно у разбијању породице, основне ћелије једног друштва. Када дођеш, добијеш визу „А“ са којом можеш остати и радити девет мјесеци сам – без породице. Да би стекао право на годишњу визу „Б“ требају четири визе „А“ по девет мјесеци. Ако у те четири године мањкају два дана губиш право на остварење захтјева за годишњу визу Б. Када си остварио право за годишњу визу Б стичеш право после шест мјесеци за подношење захтјева у реализацији груписања породице са визом. У старим данима, старосне пензије су мале, ако нема додатних осигурања не може се живјети са стеченим примањима која се понзионерима у браку додјељују.

      живео легално и нормално са породицом   

     Доста Швајцараца је у пензији напуштало Швајцарску и одлазило у Шпанију да тамо живи. Данас је то другачије. Увођењем другог стуба пензијског осигурања – ЛПП пензионер може лијепо живјети у тој држави. Ако је наш човјек додатно правио уговор животног осигурања, онда му се луксузни живот побољшава – тумачи нам Обреновић административна правила живота у Швајцарској.

     Његова супруга Смиља Обреновић је имала само завршену осмогодишњу школу у коју је путовала осам километара у једном правцу пјешице преко ливада, али је она нашла себе у ресторану трговачког ланца „Пласете“ у Швајарској. Од раднице постала је одговорна особа у припремању слаткиша и салата. Обреновићи су тако имали две швајцарске плате  И били задовољно

То Васлија и наглашава:

• Мени је Швајцарска спасила брак, Дјелимично не поштујући правило као и други. Супругу и дјецу сам доводио илегално да бораве непријављени. Швајцарци нису били ригорозни – толерисали су моје госте. Визу Б сам добио у времену после четири сезоне и одобрено ми је спајање породице. После десет година боравка добио сам визу Ц. Тако да сам 1980. године живео легално и нормално са породицом у Швајцарској – признао нам је господин Обреновић.

        Радећи и градећи своју пословну каријеру у Швајцарској, сеоски зидар из Козјака и мајстор грађевине Васлија Обреновић постао је шеф градилишта фирме „Ернест Габела“ Тежак грађевински посао на њему је, међутим, оставио болан траг. Кичма му је попустила, па је Обреновић 1994. године морао да је оперише. Наредних 15 година покушавао је да постане други човек, а да не буде инвалид. Кроз рад се школовао за социјалног радника.

       Обреновић јесте заволео овај социјални посао, јер се у суштини састојао у томе да раднике на привременом раду у туђини припреми за нови живот.

     Васлија потиче из села Козјак, општина Лопаре. Рођен је октобра 1951. године. Његов прадеда Глигор Обреновић потицао је из породице Деспотовића – село Тобут у истоименој општини.

        Васлијин отац Бошко Обреновић и мајка Живана преминули су природном смрћу 1990. и 2012. године. Васлија је са женом Смиљом добио два сина. Син Славиша Обреновић је рођен 1973. године у Лопарама, а крштен је у мачковачкој цркви Рођења Пресвете Богородице. Њихов прадеда Глигор је почео грдању ове цркве 1913. године записано је у шематизму Епархије зворничко-тузланске. Син Саша Обреновић је рођен 1980. године у Тузли. Крштен је у Мачковцу, у најактивнијој цркви 20. века у општини Лопаре.

заволео сам Мајевицу и наша села

       Обреновић се крајем шездесетих школовао у Тузли. Завршио је 1971. године Грађевинско-техничку школу, мада није хтео да буде грађевинар. Живот му је, међутим, другачије уредио. Као стипендиста предузећа први посао је добио у ГП „Мајевица“ која се брзо затворила због политике стварања великих предузећа.  Одатле је прешао у ГП „Техника“ у Тузли где је упућен на терен у Дуго село код Загреба да гради фабрику посуђа. Потом је пребачен на градилиште Петрушевац на Грађевински институт Хрватске

• Плата ми је у ГП „Мајевица“ била добра, друштво јако интересантно. Као омладинац био сам председник омладине села, секретар Културно-уметничко друштво „Младен Стојановић“. Био сам и начелник самосталне чете извиђача „Др Роса Хаџивуковић“, партизанке која је погинула 20 фебруара 1942 у Вукосавцима. Памтим да сам дочекивао Цвијетина Мијатовића – Мају, високог политичког функционера родом из Вукосаваца, општина Лопаре, првог предсједника СФРЈ после Титове смрти, који је био јако цијењен у читавој Југославији и посебно код нас на Мајевици  – памти Обреновић.   

       У време када је он ишао у школу у Лопаре, ишао је пешице неких 1500 метара. Друга дјеца су долазила из  даљине више од шест километара. Пут је био аустро-угарски макадам изграђен прије Првог свјетског рата. Асфaлт је у Лопаре, каже Обреновић, стигао тек 1963. године.

• Још док сам био ђак пешак заволео сам Мајевицу и наша села. Уживао сам док сам ходао по Брдима и Торини, који су било моја дедовина, и ишао даље према превоју. Ишчекивао сам излазак сунца да ме огреје и обасја читав пропланак. Мајевица је најлепша у пролеће када озелени и када њена поља и њиве замиришу – диви се свом завичају и данас Васлија Обреновић.

          Ипак, признаје нам, Лопаре је било мало место, а села су била још мања. Раштркана по мајевичким брдима, села су ипак била пуна живота. Народ се бавио, углавном, пољопривредом и сточарством, а оно мало радника одлазило је на посао у пилану, у циглану и у грађевинско предузеће. Одређени број њих је одлазило у Тузлу запошавајући се претежно у руднику „Крека-Бановићи“ Тада је било десетак аутобуса дневно који су превозили раднике, рударе, ученике тузланских школа, као и болесне за спецјалистичке прегледе.

• Тражио сам посао у Словенији, па у Хрватској, а онда сам се одлучио да идем у Швајцарску – прича нам  Обреновић.

       Када је господин Васлија стигао у Швајцарску крајем седамдесетих година у њој су већ били српски радници, већински неквалификована радна снага, највише пореклом из Свилајнца и Прокуља.  Од Мајевичана седамдесетих година у Ивердону код Лозане радили су Ђоко Тешић, Велимир Лукић, Спасоје, Ђоко и Ђорђо Божић,  Ристо Рико Алексић, Цвијетин Ђурић, Михајло Радовановић, Станоје Лукић, Милан Ристић. Обреновић је упознао и зубара доктора Николу Милева, чију ординацију данас води његов син Бојан Милев.

       После распада Југославије  упознаје и друге особе наше националности. Један од њих је био и Драгослав Поповић, стоматолог, велики хуманисста. Др Поповић је пореклом из Србије, из Житорађа, села у ком су рођени Ивица Дачић, српски министар и Светлана Цеца Ражнатовић, српска народна певачица.

         У то време, почетком деведесетих година, др Поповић је био преседник Српског културног савеза у Швајцарској. Ова кровна организација српске дијаспоре у Швајцарској настала је крајем 1992. године уједињавањем Српског друштва “Никола Тесла” из Цириха са још шест српских друштава. У време санкција Међународне заједницe према Југославији и Србији, швајцарске власти су дозволиле регистрацију под именом Српски културни савез.

       Циљ му је био да окупља Србе и Југословене, њихове клубове и удружења, организује друштвени, културни и спортски живот. Помогао је у оснивању појединих клубова (Радио клуба “Младост”), удружења (Удружење лекара и зубара, Удружење привредника, Удружење жена “Милева Ајштајн”) и појединих савеза (Савеза фолклорних група).

        Савез је организовао јавне протесте и демонстрације против антисрпског деловања Међународне заједнице у Цириху, Берну, Паризу, Берлину и Бечу. Водио је акцију “Негујмо српски језик”, одржавао је Дане српске културе, Свесрпски самит у Цириху, Фолклорни фестивал “Све боје јесени” у Лозани, обнављао је културу сећања на хероину Милеву Ајштајн и хуманист др Арчибалда Рајса. Само у току бомбардовања Србије од стране НАТО 1999. године, прикупио је близу 2,5 милиона франака и послао српском народу у матици.

        Српски културни савез је од 2010. године одлично сарађивао са Удружењем Мајевичана, нарочито на прикупљању хуманитарне помоћи за најсиромашније Мајевичане. Милион франака била је помоћ која је 2014. године послата из овог савеза страдалима од поплава у Србији, БиХ и Републици Српској. Од 1992. до 2022. године савез је имао десет председника. Међу њима били су Стојан Стојановић, Томислав Перић из Угљевика, док је Васлија Обреновић био члан управе Српског културног савеза у Цириху.

ДВА СИНА, СНАЈЕ И УНУЦИ   

      Две швајцарске плате биле су довољне Обреновићима у Ивердону да школују синове, која су одрастали у селу Козјак и пристигли у Швајцарску.

• Наш старији син Славиша Обреновић је у Швајцарску дошао после завршене осмогодишње школе у Лопарама. Уписао је средњу школу у Ивердону, у којој је добро учио. И ђаци и професори су му говорили да би могао завршити факултет. У средњој школи је завршио за електроничара смјер ниске струје. Није хтио одмах наставити школовање на факултету, јер  је желио мало да ради. Славиша је мало радио у „Пласети“ на продаји информатике, телевизора, радија – сектор wi-fi.  После је прешао у „Сибелек“, интернационалну фирма за производњу компјутера и програма за радне машине за обраду метала. Своје производе је ова фирма продавали широм свијета, највише по Турској. Код нас купац је био „Јешиград“ из Бања Луке. – прича нам Васлија Обреновић о свом старијем сину.

        Славишина супруга Миланка, пореклом из Црне Горе, завршила је текстилну-техничку школу у Подгорици и дошла у Швајцарску код сестара. У Швајцарској је Миланка упознала Славишу Обреновића. Родила је Славиши кћерку Настасију и сина Немању. Обоје дјеце су рођени у Ивердонским Бањама и православно крштени у Мачковцу.  Нажалост, остали су без оца, јер је Славиша преминуо 2016. године од карцинома. Дjеца данас похађају швајцарску гимназију. Мајка Миланка ради у локалној клиници као инструметалка у операционој сали за дневне захвате. У тој клиници пацијент дође ујутро, оперишу га и  поподне иде кући.  

        Млађи наш син Саша је у Швајцарску дошао из села Козјак у прољеће 1981. године. Имао је само пет месеци. Обавезно школовање је завшио у Ивердонским Бањама, а средњу школу у Лозани.  Кроз посао је студирао менаџмент у Лозани. Њихово образовање Обреновиће није пуно коштало.

• Саша је радио у њемачкој међународној фирми „Wаго“, која производи елементе за разне конекције. Од прошле 2021. године  је запослен на швајцарској жељезници – казује нам Обреновић.

       Сашина супруга је Јокица Обреновић из села Мртвица. У Лопарама је завршила куварски занат и ради као куварица у ивердонској болници. Родила је ћерку Валерију, данас гимназијалку и сина Луку, данас ученика у основној школи. И ови унуци Васлије Обреновића су крштени у селу Мачковцу у цркви Рођења Пресвете Богородице.  

       У Ивердонској бањи, где је Васлија Обреновић живео три деценије, и где су живели и радили његови синови и снаје, било је чак педесетак српких породица порeклом са Мајевице и других крајева Југославије. У Ивердону је био југословенски клуб „Никодије Стојадиновић – Татко“ где су се окупљали наши Југословени чувајући своје обичаје понесене са собом, a остављајући своја огњишта.

ЧЛАН САВЕЗА СРБА

       Распадом Југославије почетком деведесетих су Мајевчани и други Срби у Швајцарској пришли оснивању завичајних српских клубова. У Ивердону су основали српски културни клуб „Српска Слога“. Та гастарбајтерска „Слога“ није дуго потрајала међу швајцарским Србима као и други српски клубови и удружења широм Швајцарске. Угасили су се због нерада и српских свађа и неслоге. 

        Славиша, следећи очеву идеју, основао је фудбалски клуб ФК „Будућност“. Предајући клуб другом руководству брзо је и ФК „Будућност“ ставила кључ у браву.

      Везан водиљим чувања обичаја донешених из роднога краја Славиша оснива фоклорно друштво „Бројаница“ Захваљујући дјеци и брату Саши, кћерки, братичини, супрузи, снајки и вриједном и добром нашем подмладку овај фолклор и данас живи.

      Питали смо Васлију Обреновића да ли памти Швајцарску по скупоценом накиту, сатовима, сиревима и чоколадама. Обреновић искрено каже:

• Нисам особа која се истиче по бренидираним стварима. Имам класични сат „Тисо“ а чоколаде „Милка“ и „Каје“ се подразумевају као обични слаткиш. Од аута возим „Сеата“.

       Питали смо га да ли зна колико милиона франака је вредан његов рад у Швајцарској, јер ју је својим рукама градио? и да ли је од Швајцараца добио призање за тај вишедецнисји рад?

         Васлија Обреновић каже да је захвалан швајцарском народу И њиховим властима да су их удомили, дали посао и шансу за нормалан живот.   

    – Швајцарска је хумана земља, али је везана само за своје Швајцарце. Никада у Швајцарској код Швајцарсца нећете чити или видети да хвале неки туђи производ или туђи рад. Швајцарац живи прво за Швајцарску, па онда за себе – искрено нам је одговорио Васлија Обреновић.

        Последњих година Обреновић је активан у Удружењу Мајевичана у Швајцарској. Бави се хуманитарним активностима и са својим зељацима помаже српски народ у завичају. Сваког Божића искусни активиста Васлија Оберновић набавља до стотину прасића, које пеће и потом са члановима Удружења поклања социјално угроженим житељима града Лопаре и околних села.

–         Ми желимо да наш народ буде срећан, да заједно са нама из туђине у завичају прослављано најдароснији црквени празних рођење Исуса Христа – искрено ми је рекао господин Васлија Обреновић, грађевинац у Швајцарској, а пензионер у Републици Српској.