• Izbledele i pocepane farmerice danas u Srbiji uglavnom nosi sirotinja, dok bogati nose skupe teksas pantalone. Njihova cena je od pet do 700 evra, a znak su srpskog amerikanizma

Piše: Marko Lopušina

         Kada je pre nekoliko godina tadašnji ministar pravde primio delegaciju radnika i sindikalaca na razgovor o njihovim pravnim problemima, bio je razočaran i to javno rekao:

• Nisam znao da su naši ljudi tako aljkavi i siromašni. Došli su u Vladu Srbije u izgužvanim farmerkama i masnim duksevima !
• U međuvremenu, visoki funkcioneri srpske države počeli su na posao da dolaze u farmerkama, ali brendiranim i skupljim.  Izbledele i pocepane farmerice danas u Srbiji uglavnom nosi sirotinja, penzioneri, radnici, seljaci, omladinci i omladinke. Bogati nose skupe teksas pantalone. Njihova cena je od pet do 700 evra, a znak su srpskog siromaštva, elitizma, ali i srpskog amerikanizma.

        “Blu džins” ili teksas pantalone, poznatije kao farmerke, u suštini su najgore srpske pantalone, jer ih nose svi građani Srbije, bez obzira na pol i starost. Najveći razlog za to je što su farmerke jeftine i praktične, sa jedne strane, a sa druge strane što su surogat mode, uvek aktuelne i uvek dovoljne za javno pojavljivanje, kako misle naši ljudi. 

         Jedan dobar deo srpskog naroda ubeđen je da su farmerke američke pantalone iz vremena kauboja, farmera i rudara, pa njihovim nošenjem opredeljuju se za Ameriku i Amerikance. 

         Istorija ovih pantalona kazuje nešto drugo. Farmerke nisu izmišljenje u SAD već u Evropi. Njihova preteča su pantalone proizvedene u Đenovi početkom 17. veka. Pravljene su u plavoj boji za pripadnike mornarice. Proizvodila ih je fabrika tekstila “Levi” od materijala za šatorska krila, koji je zamenio plavi denim. Vlasnik fabrike De Levi Štraus je 1886. godine patentirao logo od kože sa dva konja. A 1890. je  dodelio brojeve kao oznaku kvaliteta i tako je nastao slavni model “Levi Štraus” 501.

         Farmerke kakve se danas nose su se prvi put u masovnoj prodaji u SAD našle 1873. godine kada su ih proizvodili bavarski trgovac Levi Štraus iz San Franciska i krojač Džejkob Dejvis iz Rina u Nevadi. 

Zapravo, prve farmerke su nastale kao radne pantalone namenjene američkim kopačima zlata i rudarima. Džins pantalone su 

 postale traženije u Evropi kada se desio proboj vestern filmova na Stari kontinent, u kojima su kravari, farmeri i konjokradice nosile farmerke. 

       A kada je holivudski glumac, lepotan i simbol nove generacije Džems Din obukao u filmu američke poljoprivredne pantalone, farmerke su preko noći postale svetski modni stil. Farmerke su postale simbol slobode i nosili su ih poznati buntovnici Džon Vejn i Marlon Brando. U početku je farmerke bilo jako teško naći u Evropi jer su predstavljale dekadentni stil, a kasnije su, krajem sedamdesetih postale jako popularne. 

        Farmerice su se u Jugoslaviji pojavile šezdesetih godina dvadesetog veka. Donosili su ih iz Italije rođaci ili krijumčari. Vremenom u Studentskom gradu u Beogradu proradila je crna berza farmerica, koje su studenti poreklom iz Crne Gore ili iz Sandžaka, švercovali iz Trsta i preprodavali. Kada bi im carina oduzela ovu krijumčarenu robu farmerice su prodavane u državnim radnjama uvoznih artikala tzv. komisionima. Najpoznatije marke su bile „Levi Štraus“ ali i „Li“, „Super Rajfl“. Bilo je to vreme kada su se nosili orginalni modeli, koji su bili kvalitetni i elegnatni.

        Kada su u Srbiju iz uvoza stigle falsifikovane američke radničke plave ili modre ili crne teksas pantalone, socijalistička vlast je ocenila da su ružne i zabranila je njihovo nošenje učenicima u školama kao „neprihvatljivo dekadentne za socijalističku omladinu”! Onaj ko bi došao u školu u farmericama bio bi vraćen kući da se presvuče i „pristojno obuče“.

         Farmerice su osamdesetih godina prošlog veka počele da se proizvode u Novom Pazaru, ali kao falsifikati poznatih firmi. Radile su ih male privatne krojačke radionice u Sandžaku. Kako je Novi Pazar ubrzo postao najveći proizvođač farmerki u Evropi, socijalistička vlast je zažmurila i ove pantalone su se ilegalno i legalno proizvodile, jer su donosile prihod i opštini i građanima.       

       Novi Pazar je masovnu proizvodnju farmerica preuzeo od Turske krajem osamdesetih godina. Novi Pazar je preuzeo ovaj biznis za područje Balkana. Pazarci su iz radili u privatnim fabrikama tzv. zemunicama, gde bi noću šile  po kalupima na stotine žena. Original falsifikati proizvodili su se u garažama, pomoćnim prostorijama, na brzinu pretvorenim sobama u proizvodne pogone. Bilo ih je preko 400 i u njima je bilo zaposleno više od 10.000 radnika iz ovog, ali i gradova u okruženju.

          Svetski brendovi farmerica su iz Novog Pazara izlazile u milionima komada „preslikane“ do najsitnijih detalja. Između originala i falsifikata bio je znak jednakosti u modelu, kvalitetu, čak, i u pakovanju. A novopazarke su  bile deset puta jeftinije. Kvalitetna i „markirana“ roba, na veliko i malo, kupovala se po niskim cenama na 600  tezgi na Robnoj pijaci. U Beogradu su se najviše prodavale na pijaci Zeleni venac u centru grada. 

         Devedesetih godina prošlog veka, u Novom Pazaru proizvodilo se godišnje 20 miliona farmerica, skoro jedne farmerice po glavi stanovnika velike Jugoslavije. Tada je ovaj grad nazvan „malim privrednim čudom“ i „dolinom džinsa“. Bio je to pravi privredni bum. 

        Do prve polovine devedesetih godina u Novi Pazar se godišnje, legalno i ilegalno uvozilo ukupno 24 miliona metara teksas platna, proizvodilo 20 miliona farmerica, a dnevna proizvodnja po radniku bila je 36 komada. Tada je mesečni promet džinsa, na čuvenoj novopazarskoj pijaci bio preko 20 miliona tadašnjih nemačkih maraka. Najveći izvoz srpske farmerice iz Novog Pazara imale su u SSSR, kao i zemljama Varšavskog ugovora, a kasnije u Rusiji, Belorusiji i Ukrajini. Izvozile su se i u Nemačku. 

      „Zlatno doba srpskog džinsa“ počelo je da bledi još 2003. godine kada su Turci, zatim Kinezi i Rumuni ušli na srpsko tržište tekstila, a kada su srpske fabrike tekstila propale zbog bombardovanja NATO avijacije. Tada je u Novom Pazaru radilo samo 40 proizvođača.  

        Džins je danas u Evropi jako tražen kao materijal za pomodne proizvode od pantalona preko košulja do jakni. Danas su farmerke odeća za svaki dan i za večernji glamur, a u Srbiji su garderoba siromašnog sveta i lenjih ljudi. Kad ne znaš šta ćeš da obučeš uzmeš farmerke, a izgledaš grozno.  

       U eltinim dvoranama i hotelima u svetu zabranjen je ulaz gostima u odeći od teksas platna. Šahovski šampion Karlson je primoran da skine farmerke i obuče civilno odelo, jer ne može u elitno takmičenje sa ovim „uličnim pantalonama“. Slavna francuska glumica Brižit Bardo nije nosila farmerke, ali Klaudija Šifer jeste. Čak ih i proizvodi.

        Srpkinja iz Francuske, Sandra Simone Janković kreatorka iz Pariza smislila je lastekst farmerice, uz telo i noge. Nose ih i mršavi i debeli ljudi. A turski proizvođači nude tzv. traperice sa širokim nogavicama, uz koje idu kratke majce do pupka. Veliki prozivođač ove varijante uličnih pantalona je Rumunija u koju naši ljudi odlaze da se obuku. Cena u Temišvaru je samo 10 evra, a u Parizu 100 evra.         

       Ovim uličnim modelima bave se i dizajnerske kuće kao što su Gucci i Valentino, ali ih prodaju po visokim cenema kao elitnu odeću. Sve svetske  modne kuće koriste farmerke kao elitni proizvod za dame i momke. Među vodećim modelima 2025. su pohabane farmerke, sa neobrađenim porubima kakve nosi i srpska modna influenserka Tamara Kalinić. Uspešna influenserka i trendseterka Tamara Kalinić je nedavno prošetala Beogradom u farmerkama koje će biti hit.

        U Srbiji se poslednjih meseci najviše govorilo o farmerkama koje nosi predsednik države Aleksandar Vučić. Opozicioni mediji su pisali da Vučić nosi italijanski brend “Stefano Ricci”, farmerke koje koštaju od 1.000 do 1.800 dolara. I dok predsednik Srbije govori da ga oblači “državni fundus”, odnosno magacin, opozicija tvrdi da ovaj model farmerica nose “prebogati Rusi…” i Amerikanci. 

         Farmerice nosi i Aleksandar Šapić, gradonačelnik Beograda, koji u njima dolazi na posao ili na državne ceremonije. I mnogi ministri, kao i vlasnici tv kuća su u farmerkama. 

       Po jednima američke farmerice su danas u Srbiji simbol bede duha, a po drugima odraz srpskog glamura i srpskog amerikanizma. I mada se javno tvrdi da je Srbija naklonjena Rusiji, ali i Americi, i da sedi na dve stolice, interesantno je da Srbi ne nose ruske rubaške, ni šubare, ali nose američke pantalone i majce sa logom kompanija iz SAD.  Ko voli američke farmerice i majice, taj potajno veruje u američki san za sebe i svoju porodicu.    

        Po rečima bivšeg ambasadora u Vašingtonu, Milana St. Protića “u Srbiji i konkretno u Beogradu najbrže se primalo sve što je Amerika u to vreme želela da izveze u svet – i košarka, moda, džez i američki filmovi. Razlog za to je što je u Srbiji verovatno najviše očuvan građanski sloj i posle rata, a ona je baštinila zapadne vrednosti”. 

        Dok su francuski i engleski uticaji bili rezervisani za sam kulturni vrh, američki uticaj je bio najjači, jer je njihova pop kultura bila okrenuta prosečnom čoveku. I jeste se „Čekajući Godoa“ igrala u Beogradu odmah posle Pariza i Ženeve, ali to je bilo za uži krug. 

             Amerikanizacija u smislu gledanja američkih filmova i slušanja američke muzike i pored ovih negativnih stavova prisutna je u velikoj meri u našem društvu. “Američki san” postoji i zastupljen je u narodu u velikoj meri i pored negativnih subjektivnih osećanja koja preovladavaju u narodu kada je reč o najjačoj svetskoj velesili. O tome govori i 48,3 odsto ispitanih u jednoj anketi, koji bi sa velikim zadovoljstvom putovali u Ameriku ili 25,8 odsto ispitanih koji su na listi prioriteta u slučaju emigracije zaokružili Ameriku.

       Amerikanci su ušli u život običnog sveta i Srbi su njihov uticaj prigrlili. I to ponajviše kroz teksas pantalone. Američke farmerke kao najbolje i najpopularnije srpske pantalone prodaju se i u supermarketima, čiji su vlasnici Evropljani. A majice sa slikama američkih filmskih i muzičkih zvezda, kao i sa logom poznatih kompanija, prodaju se u sportskim radnjama, ali i na buvljacima. U Trebinju, gradu Jovana Dučića, na primer, mogu se kupiti farmerke Džems Daina i majca Elvisa Prislija, ali ne može kravata ili majca sa likom princa srpske poezije. 

        Amerikanizam je pregazio narodnu kulturu i srpsku umetnost i pretvorio ih je u sliku duhovne dominacije SAD u pravoslavnoj Srbiji. U bioskopima se daju samo američki komjuterski i igrani filmovi bez umetničkog sadržaja. U knjižarama dominiraju romani američkih ženskih pisaca. U tv programima su serijali i blokbasteri američkog porekla. 

        U medijima su glavne vesti iz SAD (Tramp ili Jokić) ili informacije u vezi sa Amerikom. Krajem nedelje u beogradskim novinama i portalima dominirale su priče o srpskom Generalštabu koji će postati američki hotel. I u kome će biti Muzej srpskim žrtvama NATO bombardovanja, koji će izgraditi Amerikanci za Srbe. 

        Javljeno je da Amerikanci traže da Rusija izađe iz Naftne industrije Srbije (NIS-a) i da naša rafinerija neće da radi. Beograd se oglasio da Vlada Srbije otvara Generalni konzulat RS u Majamiju, na američkoj Floridi. Tako smo mi Srbi opet ušli u Ameriku.