• U vremenu kome pripadamo Buđenje Srbije se često pominje i tumači na različite načine i za različite potrebe. Autor ovog dela je u tu svrhu kao moto dela istakao inspirativnu Njegoševu poruku sadržanu u stihu:

„Pleme moje snom mrtvijem spava”.

• Prva ideja vodilja ovog dela je da su nam budnost i otvorene oči danas potrebnije nego ikad! 

• Druga ideja je sadržana u poruci koja glasi: 

„Nikad nije kasno da se od delova napravi celina”.

Sadržaj knjige se na kraju sveo  na sintezu tih dvaju ideja vodilja!

Knjiga je iz posebnih, a pre svega emotivnih razloga, posvećena Topličkom Gvozdenom puku i velikanu, koji zaslužuje naše poštovanje, Dr Arčibaldu Rajsu, koji je amanetom svoje srce poklonio našem rodu. Knjiga je posvećena njima u znak poštovanja i u ovom vremenu i našoj stvarnosti. Ona se svela na bratski i roditeljski savet na putu prevazilaženja stanja u kom se kao narod i država nalazimo.

• U njoj se niko ne veliča i ne osuđuje.

Prikazujući našu realnost, autor nas opominje da u njoj ne vidimo samo sukobe i razmirice, da ne gledamo vatru koja gori. U toj vatri  treba naći uzroke i razloge za taj plamen i način da se ona ugasi. U tome se sadržaj ove knjige razlikuje od mnogih patriotskih poruka u kojima se krivci nalaze i imenuju u našem rodu, pa i osuđuju samo zbog toga što se ta realnost i budućnost drugačije vide.

Impresivan je način na koji se u ovom delu prezentiraju i obrađuju ideje o ujedinjenju Napredne omladine srpske iz Novog Sada iz 1858. godine, koje se tretiraju kao najsvetlije duhovne tvorevine našeg nacionalnog bića. Ovu ideju sam i lično, sa velikim poštovanjem, obrađivao pre svega zbog toga što sam je kao Novosađanin oduvek tretirao kao nacionalnu svetinju. Pri tom sam posebno impresioniran snagom duha koja je tu mladost vodila i načinom na koji se ona borila sa tim tegobama.

Interesantan je način na koji su te ideje logički povezane sa duhovnom tvorevinom savremene omladine, koja je stvorena posle skoro dva veka, a sadržana je u niškom Ediktu. Jedinstvo i pravda sa jedne, i borba sa privilegijama sa druge strane, se nalaze u ključnim porukama ovog dela. U tome se nalaze jaki razlozi za podršku njihovoj borbi koja je u pravcu jedinstva usmerena.

Ovakva dela se po tematici i sadržaju nalaze na području tekuće politike, pa je respektabilan način na koji je ona ostavljena po strani. Takav pristup je od velike pomoći čitaocu, pre svega zbog toga što mu se daje građa da sam izvodi svoje stavove i zaključke. U njemu se ipak nalaze i jasni stavovi autora, ali su oni svedeni na to da istinu treba prepoznati, a ne usvajati od drugih.

• Ključne poruke su ipak bile jasne, a odnose se na to da je interes naroda i države iznad svih partijskih i stranačkih interesa i da su parcijalna pravda i takvi interesi u suprotnosti sa njima. Iz duha poruka ove knjige može izvesti zaključak da su takvi  interesi izvori nejedinstva i privilegija. To se posebno odnosi na način na koji se nacionalni simboli i svetinje koriste kad se nađu u funkciji stranačkih interesa.

Impresivan je opis naše sloge prikazan na Brankovom mostu, u vremenu kad smo bombardovani od strane “Milosrdnog anđela” i način prikazivanja bratskih zagrljaja okupljenog naroda. I tada smo bili stranački opredeljeni, ali u narodnom kolu nisu bile stranke i njihovi lideri, već jedan, složan narod. Autor je, očigledno, ovaj primer koristio kao opomenu šta se može postići, ako i kad se ujedinimo. Lepo je prikazano kolo u kome igra narod, ali bez partijskih kolovođa i države, bez partijskih zastava. Samo tako sa ponosom možemo da istaknemo naše nacionalno dostojanstvo. 

U ovom delu su sa gorčinom prikazani naši stranački estradni rodoljubi, koji na nečastan način ostvaruju svoje egoistične interese  i ambicije. Oni su opisani, ali na način da na njih nije usmeren prst koji ih identifikuje. Na čitaocu je da u svom ambijentu prepozna takve rodoljube, ali i one prave.

Osnovna poruka ovog teksta je da treba razumno prepoznati i fiksirati jedinstvene nacionalne ciljeve i dosledno ih slediti

. 

U delima ove vrste se ne može izbeći strani uticaj na domaću političku scenu. Oni  su efikasniji tamo gde je već razvijena unutrašnja nesloga. Iz tih razloga, sloga je najefikasniji način da se oni eliminišu. Pravi put za nju je sabornost, ali ona sabornost koju ne vode i ne nameću političke stranke i njihovi lideri. I nju, kao i sve što se odnosi na nacionalnu sudbinu, treba da vode sinovi i kćeri ove zemlje, pa niko nema pravo da njihove sposobnosti dovede u pitanje.

Predlozi za prevazilaženje postojećih teškoća su dati u diskretnom obliku, ali su jasni i konkretni. Oni se svode na elimisanje svih privilegija, a to znači da se svako nađe na mestu koje mu pripada, da kriterijum odabira nije u poslušnosti, već u sposobnosti. Mladosti se sugeriše da se bore za pravo i pravdu i da se ta borba vodi znanjem i umećem. Vatra koja danas gori na našim poljima se mora i može ugasiti znanjem i razumom, a to znači i razvojem duha tolerancije. Za sve to nam je potrebno budno oko i hladna glava.

• Zanimljiv je konačan zaključak u kome se, generacijama koje dolaze, sugeriše da budućnost ove zemlje i svoju budućnost vide u slozi i jedinstvu i da u unutrašnjim odnosima nikad ne koriste reč „pobeda“. Razloge za to autor nalazi u izvornom značenju te reči koja se koristi samo u borbi. Mudrost nije u borbi i u podelama, mudrost je u miru i slozi.

Zanimljiv je način na koji je autor ovog dela u svojim jasnim stavovima obrazložio bezrezervnu podršku našoj mladosti. Treba biti sa njima i uz njih. Ako su u pravu treba ih podržati, a ako nisu, treba ih naučiti, treba im dati znanje koje će ih odvesti u položaj da sami dođu do pravih zaključaka. To je razlog da smo sa njima i uz njih. To je sveta dužnost svakog profesora i roditelja.

Kao građanin koji deli ovakve stavove smatram se obaveznim da istaknem ono što u ovom radu nije eksplicitno naglašeno, a to je da se u kritikama i neslaganjem sa aktivnostima onih koji se bore za drugačiju Srbiju, ne vidimo njene rušitelje i izdajnike. Treba razvijati uverenje da se u toj mladosti nalaze najplemenitija osećanja patriotizma i da je veliko zlo svaka reč sumnje prema njoj.

Sa punom odgovornošću ističem da našu mladost treba ohrabriti i u pogrešnim koracima koje čini. Ne treba je  gušiti sa pozicija odakle im se upućuju neosnovane kritike. Treba je usmeravati i hrabriti kad je na pravom putu i pomoći da na njemu ostane.  

• Zbog toga poruku koja se upućuje Srbiji u formi „probudi se” ili „otvori oči” treba ponavljati na svakom koraku. Tome je mudro dodati i poruku da našoj mladosti treba pružiti ruku podrške kad je u pravu i upozorenja kad nije. Treba je hrabriti, a ne gušiti da bi smo sa većim optimizmom videli zajedničku  budućnost.

Kao čitalac ove knjige, stekao sam uverenje da se u njoj nalaze i mnoge kritike, ali su plasirane kao predlozi i roditeljski saveti iskusnog stručnjaka, pa su date kao pouke, a ne kao grdnje. Moj zaključak je da je veliko umeće da se kritika uputi u formi saveta i veličanja onih koji su delima potvrdili svoju ljubav ljubav za ovu zemlju. U zaključnoj poruci, koja je izraz poštovanja za velikane kojima je posvećeno ovo delo, koja glasi „Slava im” u hvalospevima se nalaze kritike onima koji svoja nedela plasiraju kao rodoljublje.

Baš zbog njih i najviše zbog njih treba ponoviti „Otvori oči Srbijo”! 

                                                                                                        ( Priredio: Branislav GULAN)