• Srbija se trenutno suočava sa ozbiljnim viškom od blizu 40.000 grla jagnjadi jer su administrativne prepreke i nekontrolisani uvoz zamrznutog mesa praktično paralisali domaći izvoz. Dok farmeri beleže gubitak od 100 dinara po kilogramu u odnosu na prošlu godinu, ključna tržišta poput Izraela ostaju nedostižna zbog neshvatljivih propusta u dokumentaciji Uprave za veterinu;
• U ovčarnicima Srbije, ovih dana vlada nesvakidašnja i nimalo vesela gužva. Prvi put u poslednje dve decenije dogodilo se da starija jagnjad bukvalno „guraju“ mlađu, jer su praznici prošli, a kupci – oni pravi, tradicionalni – nisu se pojavili. Umesto da naša vrhunska roba završi na prazničnim trpezama, domaće tržište preplavila je zamrznuta jagnjetina sumnjivog kvaliteta iz Severne Makedonije, uvezena po damping cenama;
• Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je omanje stado ovaca, ukupno više od tri miliona. Danas ih je nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija. Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. Bacanje vune je naša loša svakodnevica; 
• Najbolju cenu vuna je kod nas imala u periodu od 2015. do 2018. godine, kada je dostizala evro po kilogramu. Sasvim zadovoljni zaradom, otkupljivači su je sortirali i izvozili za 1,20 evra po kilogramu. Međutim, i tada je bacano na stotine tona vune, jer za otkup nije bilo dovoljno kapaciteta;

Branislav Gulan

Srbija se trenutno suočava sa ozbiljnim viškom od blizu 40.000 grla jagnjadi jer su administrativne prepreke i nekontrolisani uvoz zamrznutog mesa praktično paralisali domaći izvoz. Dok farmeri beleže gubitak od 100 dinara po kilogramu u odnosu na prošlu godinu. Ključna tržišta poput Izraela ostaju nedostižna zbog neshvatljivih propusta u dokumentaciji Uprave za veterinu. Ukoliko se ovaj birokratski čvor hitno ne razmrsi, ambiciozna državna ulaganja u stočarstvo mogla bi završiti kao čista ekonomska šteta za  seljake Srbije. Birokratija na ražnju! Zašto srpska jagnjad ne stižu do kupaca?

• U ovčarnicima Srbije, gde se pema podacima RZS nalazi oko 1,7 milion grla ovaca, ovih dana vlada nesvakidašnja i nimalo vesela gužva. Prvi put u poslednje dve decenije dogodilo se da starija jagnjad bukvalno „guraju“ mlađu, jer su praznici prošli, a kupci – oni pravi, tradicionalni – nisu se pojavili. Umesto da naša vrhunska roba završi na prazničnim trpezama, domaće tržište preplavila je zamrznuta jagnjetina sumnjivog kvaliteta iz Severne Makedonije, uvezena po damping cenama;

Crnogorski „filter“ i izraelsko čekanje

,,Dok se naši stočari bore sa statistikom, susedi se igraju zaštite tržišta. Kupci iz Crne Gore, na koje smo navikli, ove godine su zakasnili. Razlog nije bio manjak potražnje, već iznenadna „pedantnost“ njihove veterinarske službe. Danima su se analizirala uverenja o zdravstvenom stanju naše stoke, iako je kristalno jasno da u Srbiji nema zaraznih bolesti! Strategija je bila jasna: sačekati da crnogorski planinci prodaju svoju robu, pa tek onda podići rampu za jagnjad  iz  Srbije’’, navodi predsednik novosadskog Udruženja ,,Agroprofit’’ Čedomir Keco. 

Ipak, najveći udarac stigao je sa tržišta koje nas najviše ceni – iz Izraela. Iako su kontakti otvoreni još u avgustu 2025. godine, do realizacije nije došlo. Razlog? Neverovatan administrativni nemar. Iz Izraela stižu poruke da im nikada nije dostavljen valjan dopis o „sigurnosti našeg izvoza“. Uprava za veterinu, kako saznajemo, nije pripremila dokumentaciju kojom se potvrđuje da jagnjad dolaze sa zdravstveno bezbednog područja. To što je odgovornost za kadrove u Upravi na Vladi, a ne direktno na resornom Ministarstvu, slaba je uteha farmeru koji svaki dan mora da nahrani grlo koje je već trebalo da bude prodato.

Ekologija i ekonomija: Kad „pretežak“ znači „gubitaš“

,,Sa ekološke tačke gledišta, zadržavanje 40.000 grla preko optimalne težine je čist promašaj! Svaki dan viška znači dodatnu potrošnju stočne hrane, veći pritisak na resurse i, na kraju, meso koje gubi na kvalitetu jer postaje previše masno za izvozne standarde’’, navodi Keco. 

Ekonomski bilans je još porazniji:Trenutna cena: 380 dinara po kilogramu je živa mera!

• Prošlogodišnja cena: 480 din/kg;
• Cena opstanka: 450 din/kg;

U Severnoj Bačkoj, farmeri drže 12.000 spremnih jagnjadi za Izrael. Čeka se brod, čeka se kupac koji nudi 30 odsto veću cenu od trenutne domaće, ali se najviše čeka – papir. Činjenica da je svojevremeno i sam predsednik države morao da interveniše kod sličnih zastoja govori nam da sistem negde ozbiljno škripi!

Srbija dans trebala da ima:

1. Bar oko dva milioanj grla goveda!

Bilo ih je pre dve i po decenije!

2. Oko 6,5 miliona svinja. Ili koliko i stanovnika!
3. Više od tri miliona ovaca!
4. Oko 95 mliona pilića i osam miliona koka nosilja!

Država daje, birokratija uzima!

Apsurd je kompletan kada se pogleda šira slika. Srbija ima možda i najjače podsticaje za ovčarstvo u regionu – subvencije po grlu, za umatičena stada i za prodatu jagnjad su odlične mere koje su zaista podstakle blagi rast broja ovaca. Ali, kakva je korist od dobre proizvodnje ako ona zapne u hodnicima administracije?

,,Ako se cena hitno ne vrati na bar 450 dinara za lakšu jagnjad, naši stočari će opravdano ovu godinu proglasiti „veterinarskom nepogodom“! Jer, od subvencija se živi lakše, ali se od prodaje opstaje i ostaje’’, ističe Keco.

• Bacamo godišnje na stotine tona vune, a nosimo sintetiku – zna li Srbija gde joj je raboš?
• Sredinom prošlog veka, većina seoskih domaćinstava imala je manje stado ovaca, ukupno više od tri miliona grla! Danas ih je tek nešto više od 1,7 miliona, ali to je uzlazni trend posle loših decenija. Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade. Od vune nema vajde, kažu stočari, a to je i ekonomski i ekološki problem. 
• Bacanje vune je naša loša svakodnevica. U selu Kozelju, Milodrag Petrović, mašinski inženjer koji je po odlasku u penziju na očevini zapatio stado od 50 ovaca i duplo jaganjaca, kaže da vunu baca!

Parametar tržišta	Cena (RSD/kg)	Status rentabilnosti	Napomena
Prošlogodišnji prosek (2025)	480	Visoka profitabilnost	Standard pre birokratskih zastoja
Potencijalna cena (Izrael)	494	Maksimalan profit	Cena sa 30 odsto uvećanja na trenutnu
Granica opstanka (“Nula”)	450	Održivo	Minimum za pokrivanje troškova
Trenutna cena (Februar 2026)	380	Ekonomski minus	Ponuda nakupaca zbog zastoja

“Niko neće da otkupi, i ranije je bila toliko jeftina da se transport do otkupnog mesta i ne isplati. Pre neku godinu odvezao sam do Uba, gde su je uzimali u zamenu za nešto stočne soli. Kad se uzme u obzir i gorivo do tamo, to je neisplativo. Ove godine sam je spakovao u džakove, žao mi je da opet bacim, više od 120 kilograma vune.”, stočar Miodrag Petrović.

Foto dokumenntacija ovčara Srbije –  Milodrag Petrović sa svojim stadom

• Bez obzira na okolnosti, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, teškim dva i po do četiri kilograma, leto teško pretekle. Stočari koji sami nisu vični šišanju, za ovčijeg frizera treba da izdovije 350 do 450 dinara po “frizuri”, dok će za kilogram vune, u najboljem slučaju, dobiti 30 dinara; 
• Zanatlijskih radnji koje su češljale ili drndale vunu za ručne radove gotovo da nema, jer nema ni tražnje njihovih usluga. U selima su tkalje retkost, a i pletilja je sve manje;

Drndanje vune i druge veštine

• ,,Iz više razloga, vunu nije jednostavno ni baciti. Ona jeste laka, ali je otporna, teško gori, pa ipak stočari je pale, zakopavaju, bacaju na javne i divlje deponije. A, da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe najmanje pola veka! Da li nadležni za stočarstvo, ekologiju i ekonomiju imaju plan za problem koji traje i raste’’, priča se vlasnik stada ovaca, koje ponekad ima ima i više od 700 grla u Čeneju kod Novog Sada’’, Svetozar Toza Murgarški.

U odgovoru Privredne komore Srbije kažu: “Svi proizvođači su saglasni – da bi opstala proizvodnja vune u Srbiji, neophodna je sistemska pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Neophodno je da se napravi strategija.” Dok se čeka već zakasnela strategija, podsetimo da je  vuna iy Srbije u svetu svetu poznata!

Problem je što se ovce gaje zbog mesa, jer je to put do brze zarade!

Sve do devedesetih godina prošlog veka i sankcija, vunarska industrija Srbije izvozila je 95 odsto proizvodnje. Zbog te izvozne zavisnosti, moćne firme su brzo propale. Veliki iskorak u promociji rukotvorina od vune, napravila je 60-ih godina  Dobrila Smiljanić, osnivanjem prve ženske zadruge u Sirogojnu, okupivši više od 2.000 žena koje su godišnje u svet slale 50.000 ručno rađenih džempera i drugog pletiva. Da očuva tradiciju, od 2005. godine nastoji “Etno-mreža”, koja okuplja zanatska udruženja i otkupljuje vunu za ručne radove. Deo tih rukotvorina su i protokolarni pokloni naše države predstavnicima drugih zemalja.

Vapaj za subvencijama

Od više stotina nekad, danas se na prste jedne ruke mogu nabrojati predionice vune u Srbiji, a postoje samo u zlatiborskom kraju, Pirotu i Dimitrovgradu. Najveća, “Kosteks”, ima posebnu misiju, jer proizvodi predivo za pirotske ćilime, domaće proizvođače tepiha, ali i vunicu za pletenje, vunene jorgane i jastuke.

• Vlasnik “Kosteksa” Dragoslav Kostić kaže da kao tekstilni inženjer sa iskustvom dužim od pola veka zna da za održivost vunarske industrije postoji samo jedno rešenje. “Treba gledati šta rade uspešne zemlje. Vuna je resurs koji nema cenu i svuda ozbiljne države daju subvencije onima koji otkupljuju vunu. To je uvela i Slovenija, i Crna Gora je na tom putu.”  Drugog rešenja nema, kaže Kostić, i naglašava da, i kad bi duplirao kapacitete, imao bi kome da izveze prozvode od vune. Naša vuna je najcenjenija za tepihe, pa se najviše izvozila u Indiju i Tursku! On je proteklih godina stotinu tona oprane vune, za potrebe predionice, kupovao od najvećeg otkupljivača vune u Srbiji, firme “MM 155” iz Prnjavora kod Batočine!

Bacanje vune je naša loša svakodnevnica!

U toj firmi proteklih godina sačekala nas je šokantna informacija. “U sezoni, poslao sam radnike kući, borili smo se sve do tada! Problemi su počeli sa koronom, ali mi smo sve vreme ipak izvozili za Indiju. Međutim, kontejnerski prevoz je toliko poskupeo, dupliran je, izvozili smo preko luka u Solunu i Rijeci i sada ne možemo da izvedemo računicu po kojoj bismo bili u plusu. Posle je stigla i informacija o početku intervencije Rusije u Ukrajini…”, istakao je za javnost Nenad Zečević, vlasnik preduzeća “MM 155’’.

”Naš partner iz Turske je sam organizovao prevoz, ali ni tamo više ne izvozimo. Za 25 centi, koliko su tada nudili po kilogramu vune, nismo bili ni u stanju da organizujemo pripremu vune, platimo radnike i sve ostalo. Intervencija Rusije u Ukrajini je uticala na pad tražnje i cene vune na globalnom tržištu! Izvozil se nekada i u Nemačku, Francusku i Bugarsku, ali to je stalo, jer svi su sada orijentisani da prvo iskoriste resurse svog stočnog fonda.”

Dakle, našim poslenicima u priči sa vunom jedino bi  država mogla sistemski da pomogne! Vlasnici sada u Srbiji sumnjaju da će se to desiti. Navode da za potrebe domaćih firmi uvek mogu da organizuju isporuku do sto tona vune, ali veliki izvozni poslovi u ovim uslovima više nisu izvodljivi. Još uvek  plaćaju  smanjeni broj radnika i kada ne rade, čekajući bolje dane za ovu delatnost! Čekajući te bolhje dane, mnogi koji se bave ovim poslovima odu sa ovog sveta, a da ne dočekaju te blagdane!

Dobra i loša statistika

• Najbolju cenu vuna je kod nas imala u periodu od 2015. do 2018. godine, kada je dostizala evro po kilogramu. Sasvim zadovoljni zaradom, otkupljivači su je sortirali i izvozili za 1,20 evra. Međutim, i tada je bacano na stotine tona vune, jer za otkup nije bilo dovoljno kapaciteta;
• Najgori do sada je bilans iz prošle godine. Poznavaoci procenjuju da je bačeno više od 2.000 tona vune, prema podacima Privredne komore Srbije. Upravo toliko je otkupljeno, što se i matematički uklapa, jer se šišanjem 1,7 miliona naših ovaca dobija 4.000 tona vune!

Šišanje ovaca i bacanje vune!

Ovce moraju da se šišaju  bar  jednom godišnje! Jer, im taj ,,kaput’’ od vune smeta leti! Vreme šitšanja je od sredine aprila do sredine juna. U šišanju se za svaku ovcu dobije od 350 do 450 dinara. Po jednom šišanju ovce doibje se tri dočetiri kilograma vune! Jer, taj njen ,,kaput” mora da se skine pre dolaska letnjih vrućina! U suprotnom  trećina ovaca bi uginula leti zbog sadašnjiih letnjih velikih vrućina. Šišanje jedne ovce električnom mašinom traje oko desetak minusta. Tamo gde nema električnih mašina posao se obavlja makazama i to traje oko 15 minuta. U celoj Srbiji postoji nekoliko ekipa za šišanje ovaca. Gde ima ovaca, oni se podele po regionima, posao obavljaju tako da niko nikom ne bude konkurencijca! U 2025. godini šišanje jedne  ovce se naplaćivalo po 400 do 450 dinara. Nekada je posle šišanja, to bilo slavlje kad se završi šišanja povaca. Sada je to veliki problem, šta sa vunom? 

• Jer, vlasnici ovaca sad nemaju kupce za vunu. Odnosno vunu sad u Srbiji niko neće da kupi! Nema vunovčlaa n, nema tekstilne industrije, u kojoj je nekada u Jugoslaviji bioo zapsoeolhno oko 40.000 radnika i kojiam je trebala vuna! Nekada se odmah posle šišanja, za vunu dobijala i lepa zarada. Sad je to samo prošlost! Poslednjih nekoliko decenija, vlasnici ovaca, odnosno, vune kada je prestao otkup, pokušavali su da je spale, ali to nije išlo dobro, jer, vuna sporo sagoreva! Zato imaju veliku štetu. Jer, im je vuna nekada donosila i dosta novca. Posle su je jedno vreme davali ili prodavali, da bi dobili novac i kupili so za ovce koju moaju da imaju u ishrani! Sad  je niko ne’e ni džabe!
• Poslednju najbolju cenu vuna je u Srbiji imala u periodu od 2015. do 2018.godine, kada je dostizala evro po kilogramu! Na to da se 50 odsto vune bacilo, upućuje i podatak da je zbog situacije na tržištu, najveći domaći otkupljivač, iako mu je kapacitet hiljadu, otkupio svega 400 tona vune!

I pre ove situacije, u zapadnim zemljama, ali i komšijskim, vuna je počela da se koristi kao izolacioni materijal u građevini, pelet i organsko đubrivo u povrtarstvu. U Srboiji se sad prave planovi da se od vune dobija đubrivo za poljoprivredu. U Bosni i Hercegovinji se to već radilo, ali imaju loša iskustfa sa prodajom tog đubriva! Kod nas se u tom pravcu ništa ne preduzima, ili je “pod velom tajne’’! Jer, naučuičo se das u susedi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini to već radili,ali im s eniej isplatuilo!

Startna pozicija da se iskoriste blagodeti vune, što se samog resursa tiče, sasvim nam je solidna. Prema podacima Eurostata, po broju ovaca u odnosu na broj stanovnika, među evropskim zemljema smo na 11. mestu, u rangu Nemačke i Švajcarske. A,  prema našem popisu, u petnaestak opština više je ovaca nego stanovnika, u Kosjeriću čak duplo više. U Ljigu statistički gledano, svako ima svoju ovcu.

• U sadašnjem nacrtu, odnosno Strategiji razvoja poljoprivrede Srbije od 2025 do 2034. godine, planirta  se da se broj ovaca poveća do 3,5 miliona grla! Toliko ih je bilo u Srbiji pre nekoliko decenija. To je pod uslovomk da se krene u obnovu nestalog stočarstva, da se razvije tekstilna industirja Srbije koja bi opet zapošljavala nekoliko desetina hiljada randiak kao što je to nekad bilo;

Izgubljeni raboš

U glavnoj ulici u šumadijskoj varošici Belanovici, posebnu čar davale su dve bojadžijske radnje načičkane sveže ofarbanom pređom. Mnogi đaci iz okolnih sela, osim o zadacima u školi brinuli su i o rabošu, parčetu drveta koje su im mame ili babe tutnule tog jutra u ruku, kako bi posle škole svratili da od majstora uzmu ofarbanu vunu, koju su one pre toga isprele.

Da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrbno je da prođe najmanje 50 godina!

Vuna je laka, i nejako dete može da je ponese, bar onu za čarape i džempere. Za ćilime i srdžade nosiće stariji. U svakom slučaju, raboš se nije smeo izgubiti, jer majstor ofarbano daje samo ako se to drvce uklopi sa većim parčetom, koje je ostalo kod njega.

Zna li Srbija danas gde joj je raboš?

U Srbiji se, trenutno, kako precizira autor ovih redova, prema zvaničnim podacima gaji oko 1,7 miliona ovaca, a pre samo dve i po decenije, broj je bio za gotovo dvamilion grla veći. Jer, imali smo, tada, samo na Pešteru, oko 200.000 grla ovaca. Sada, na toj planini, imamo manje od 15.000 grla ovaca. Ovo, nažalost, nije usamljen primer, tako da se smatra da bi država, ukoliko želi da posao sa partnerima iz Kine uspe, trebalo da preduzme odlučne mere, kako bi podstakla razvoj ovčarstva, tim pre što trenutno gotovo da ne možemo da podmirimo domaće potrebe za jagnjetinom. Ali, mi nemamo ni kadrove koji znaju i mogu da prodaju jagnjetinu u svetu, jer sad kupce čeka 40.000 grla.

Jer, sad od raspada Jugoslavije, nema više nekadašnjih izvoznih firmi, poput ,,Geneksa’’, .,Progresa’’, ,,Graneksporta’’ i drugih koji su znali da prodaju jagnjad uživo ili ovčije i jagnjeće meso. Nema kadrova koji to mogu da proaju. Bivšem nesvrstanom svetu, Jer u njima je povećan  broj stanovnika pa je porasla i potrošnja ovog mesa. Eto, to je i naša šansa da prodamo jagnjad i meso. Interesovanje za kupovinu ovaca, jagnjadi i mesa, pokazalo je 60 bivših nesvrstanih zemalja prethodnih godina koji su učestvovali na velikom agrarnom sajmu u Riminiju u Italiji, ali i drugim zemljama gde se održavaju sajmovi gde učestvuju ove zemlje i postoje izložebe stoke! Poznavaoci prilika objašnjavaju da u ovčarstvu imamo sliku koja je slična onoj u tovnom govedarstvu. Pošto već godinama imamo otvorena vrata za izvoz ,,bebi-bifa’’ u EU, ali, tu mogućnost još uvek nekoristimo. Daleke, 1991. godine iz tadašnje Jugosalviej u svet se izvozilo godišnje po 54.000 tona ,,bebi bifa”. Stigle su sankcije, ratovai raspada Jugoslavije, nestanak stočnog fodna pa je ispdo sad 100 puta manji. Izvozi se smkao po 400 tona!

• Jer, i sad  imamo za prodaju oko 30.000 grla tovne junadi, ali naši stručnjaci za spoljnu trgovinu sa tašnom i mašnom neznaju da pronađu kupce. Rešenja postoje, da se potraže kadrovi iz bivših izvoznih firmi, kojih i sad ima u Srbiji, da se osnuju specijalizovane izvozne zadruge, po ugledu na nekadašnaj izvozna preduzeća, pa da se  bave nekadašnjim izvoznim poslovima po kojima je Jugoslavija bila poznata u svetu!
• Posmatrano dugoročno, posebno u odnosu na prosek 1988 – 1990. godina, broj goveda u Srbiji manji je za 20,2 odsto, svinja za 22,5 odsto, ovaca za 26 odsto i živine za 22,7 odsto, U u torovima  Srbija sad ima 1,7 miliona ovaca, što je kao pre pola veka. U stajama se nalazi samo 698.605 goveda, koliko ih je Srbija imala i pre 100 gpodina! Uoborima je sad samo 2.349.176 svinja, koliko ih je približno u Srbiji bilo daleke 1947. godine, posle Drugog svetskog rata!   Ova nepovoljna kretanja ukazuju na to da se mora hitno reagovati, ali je to ostajalo bez odjeka kod nadležnih, kako bi se zaustavio dalji pad i dalja devastacija stočnog fonda! Raqzlog takvog njeodgovorngo rada kreatora agroekonkimske politiek je da je Sribja izguboial prehrambeni suvreniete. Njega sad štoi ptre treba da vratui nova Strategija razvoja poljoprivrede Srbije od 2025. do 2034. godine. Vođa tima koji je radio tu spasailaćku strategiju ya spasavanej poljorpvirede i slea Srbije vodi  dr Tatjana Brankov, profesor Ekonoimskog fakulteta u Suboticii predsednik Društva agroekomista Srbije. Ona ističe  da uspoeh tre Strategiej zavisi od toga da li će podrđžta i država Srbija.

Da se situacija ipak lagano popravlja, međutim, pokazuje primer Laze Smiljanića, predsednika Udruženja odgajivača ovaca i koza “Sirmium” iz Ležimira, koji planira da, uz 50 koza, koliko trenutno gaji, “zapati” i toliko ovaca. Kako navodi, o poboljšanju situacije govori i to da je upravo u ovo selo “stigao” nagrađeni rasni ovan, sa Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, za kojeg je jedan od odgajivača platio 900 evra. Državni podsticaj od 10.000 dinara po ovci  koje dobijamo kada ga predamo klaničarima, pokazao je dobar efekat, jer broj odgajivača polako raste, ukazuje Smiljanić.  I ja planiram da nabavim 50 ovaca, pošto se, nažalost, pokazalo da je kozji sir suviše skup za naše uslove. Kilogram ovčijeg kiselog mleka prodake se za 700 dinara, ali nema dovoljno kupaca. Naravno, dragoceno bi mi bilo kada bih znao da će ovakvi podsticaji potrajati…

Radoje Vasiljević, predsednik Udruženja odgajivača ovaca “Šumadija”, takođe, smatra kako je ovčarima, pre svega, potrebno – vreme… Nije ovca krmača koja sad u svetu prasi po 42 praseta – šali se Vasiljević. Rase, koje gajimo, jagnje se tri puta u dve godine, tako da je jasno koliko je vremena potrebno da se broj ovaca poveća. Nadam se da će državni organi imati “sluha” i da će podrška ovčarima biti nastavljena…

Računica 

Da bi prosečna porodica mogla da živi od ovčarstva trebalo bi da nabavi bar 200 ovaca  po gazdinstvu i da za njih priprema hranu, na oko 15 hektara oranica. Naravno, neophodni su i pašnjaci, kojih, kako se broj ovaca i koza smanjio, ima sve manje zbog uzourpacija u Srbiji… Valјda će krenuti.Ne samo jagnjetina prema Kini, nego i srpskoj polјoprivredi. Jer upravo je stočarstvo uvek bilo merilo zdravlјa polјoprivrede, a ono nam odavno nije za hvalu!

Očekivalo se da će prvi kontigent jagnjećeg mesa iz Srbije u Kinu krenuti pre nekoliko godina da će to ići non – stop. Ali, to je još uvek u pričama i obećanjima. Kada krene jedan tovar, pa drugi, treći onda će to dai de, ali, kada će  to biti – nezna se! A, obećanja i dozvole za rad postoje! Pre nekoliko godina bilo je i reči o probnom kontigentu transporta 3.000 jagnjadi, koje je tao meso trebala da pripremi klanica iz okoline Pećinaca u Sremu za tržitše Kine. Meso je trebalo da bud otpremljeno u kontejnerima.

• Kako se tada pisalo u javnosti, pva dozvola za izvoz jagnjećeg mesa u Kinu bila je i dobijena, a očekivalo se da će takve sertifikacije dobiti još osam klanica. Bilo je i reči da je trebalo da uslede i dozvole za izvoz govedine, a uskoro i svinjskog mesa… A, na tome je ostalo. Jer, je Srbija, umeđuvremenu, izgubila prehrambeni suverenitet,  jer ni za svoje stanivništvo, njih 6,6 milion, odnosno potrošača,  nema tog obećanog, mesa za izvoz. Nekadšnji presednik Srbije bio  je obeća godišnji ivozu u Kinu 500.000 tona  junećeg mesa!? Srbija je tada proizvodila godišnje oko 76.000 toga tog mesa. I danas se nalazi na tomk nivou! Reeskport je i danas dozvoljen, ali sve dok vas neuvate!

Beza sela nema opstanksa ni Srbije!

Srbija i sad u obećanjima ima otvorena velika vrata još većeg kineskog tržišta i mogućnost da počne da podiže stočarsku proizvodnju. Ali, kako su realno govorili dosadašnji ministri agrara, ne treba preko noći očekivati čuda, jer ni problemi sa stočarstvom nisu nastali preko noći. Nemamo čarobni štapić da arešimko preko noći. Potrebno je bar pla veka koliko je i unoštavano sotačrstvo. Plan je pravlјen za narednih  dvadeset – trideset godina, tokom kojih će se zajedno oporavlјati i podizati i izvoz i domaća stočarska proizvodnja. Jer, bez oproavak storstva nema ni izvoza. A, bez izuviza nema ni opstanka sela. A, bez sela ni Srbije! 

A, ona  u tim poslovima i očekivanjima konstantno nazaduje od devedesetih godina prošlog veka. Profesor Polјoprivrednog fakulteta dr Miladin Ševarlić ukazuje da je dovolјno samo uporediti podatke iz 1990. i 2012,  2018 I 2023/24 godine kada je urađen polјoprivredni popis. Te 2012. godine broj goveda bio je 68 odsto manji, broj svinja čak bio 380 odsto manji nego devedesete godine, a broj ovaca smanjen je 90 odsto. I posle 2012. godine pad stočarske proizvodnje je nastavlјen, godišnje oko dva do tri odsto. A, stočarstvo je uvek bilo mera uspeha jedne polјoprivrede u svetu. Ono sada u Srbiji u ukupnom prihodu polјoprivrede učestvuje tek sa manje od 28,1 odsto, a sve ispod 60 odsto se smatra slabim rezultatom!

• Već iz tog podatka je jasno koliki nas posao na oporavku stočarstva čeka. Zato ne treba da čudi konstatacija dosadašnjih ministara agrara da nema izvoza u Kinu preko noći. Izvozne dozvole, kao i memorandum o razumevanju sa Kinom o bezbednosti hrane, predstavlјaju tek osnov za razvoj stočarskog sektora i izvoza mesa u narednih 20 godina! A, mi se tek spremamo za oproiavak stoapčrsta kako bi imali sopstveni prehrambenui suverenitet, a posle toga da imamo i prehrambeni suverenitet. Toke posle toa možemo da razmišljamo o tržišnim viškovima I povratku izvoza gde binaša roba bila konnkurentna!

 Šta može država da učini da olakša postojećim stočarima, ali i nove privoli tom poslu. Tim pre što je od 4.720  sela u Srbiji svako četvrto na putu nestajanja, jer čak u 1.200 sela ima manje od po sto stanovnika. U 600 sela nema više ni jedne krave… U 1.000 sela prema podacima PKS nema nijedne prodavnice… Za deceniju između dva popisa, u Srbiji se stanovništvo smanjilao za 500.000 žitelja. Seosko stanovništvo je manje za oko 311.000 žitelјa, odnosno za 11 odsto. Vlada je za 2026. godinu  za agrarni budžet izvojipačak 147,5 milijardi dinara. Ali, ni to neće pomoći. Jer,  da bi pomoglo potrebno je da imamo zdavu poljoprivredu, a da novac iz nejga dobijajuu pavi proizvodači, odnosno stočari, a ne partijski odlikaši!

Uredbom Vlade Srbije iz februara 2021. godine, utvrđeno je da se za direktna plaćanja subvencija u polјoprivredi izdvoji 18,67 milijardi dinara, od čega 1,3 milijarde na ime podsticaja za tov junadi, jagnjadi i svinja. Sad su podsticaji za tov znatno veći, možda i   najveći u Evropi!

Kako procenjuju agroekonomisti, nema oporavka svinjarstva sa malo više od 100.000 krmača prasilja, niti sa uvozom za jelo oko 500.000 prasića, koliko ih je biloodobreno  2025. godine, a stiglo je oko 474.000 grla u Srbiju.  Sa dodatnih 100.000 junadi, što znači oko 200.000 goveda, bile bi podmirene domaća tražnja i kvota koju imamo za izvoz u EU, a tek sa dvostrukim uvećanjem moglo bi da se razgovara i o izvozu u Kinu!

I u Ministarstvu polјoprivrede smatraju da su, uz mere državnih podsticaja za podizanje novih stada i izgradnju farmi i prerađivačkih kapaciteta, neophodne investicije. Bilo da je reč o srpsko-kineskim zajedničkim ulaganjima ili samo kineskim. Ubrzano uvećanje stočnog fonda je moguće uz svež kapital. Naravno, i za to je potrebno vreme. Pogotovo u govedarstvu, gde za novo tele i njegov tov treba oko dve godine.

• Podizanju stočarstva, sela i polјoprivrede uopšte trebalo bi da doprinese i pokušaj vraćanja zadruga koje su devastirane. Hitno je potrebn vratiti prehrambeni suverenitet Srbiji i formirati specijalizovane izvozne zadruge! Sekretar Udruženja za stočarstvo u Privrednoj komori Srbije, Nenad Budimović, kaže da je dobijanje prvog sertifikata za izvoz jagnjećeg mesa u NR Kinu bio dobar i pozitivan signal da se krene u ozbilјnije stočarstva! On smatra da je država dosta uradila kroz podsticaje, ali da nadalјe treba razgovarati i o mogućnostima finansiranja proizvodnje posredstvom povolјnijih kredita;

I po oceni posebno je važno pronalaženje strateških partnera, potencijalnih ulagača u razvoj stočarstva Srbije, na čemu država tek treba da radi. On ukazuje da bi bila dobrodošla i edukacija samih proizvođača kako bi njihova proizvodnja odgovarala zahtevima probirlјivog kineskog tržišta. Nije problem organizovati edukacije, da li kroz lokalnu samoupravu ili Zadružni savez Srbije. Srbija, kako se ocenjuje, ima dovolјno stručnjaka da to uradi.

• „Ima dosta korisnih saveta šta je to što kupci traže u smislu kvaliteta i sledlјivosti, odnosno da li je roba stvarno srpskog porekla, i sigurno da je edukacija te vrste dobrodošla ne samo za sva tržišta“, podvvlači sekretar Udruženja za stočarstvo PKS-a.Srbija, kako je zaklјučio, ima potencijalne kvalitetne kupce, što je danas u biznisu najteže obezbediti;

Evor oprfimerqa o oproavaku ovčarstva u Srbiji. Nikad ne mogu znati tačan broj u sadu, kad svaki dan se ojagnji bar jedna, dve ili tri ovce. Retko koja ojagnji jedno, nego većinom dva jagnjeta, malo ređe bude i trojki, ali to me uopšte ne interesuje – veli Murgaški. – U ovčarstvu sam od 2002. godine, a stado sam umatičio 2009. godine zbog subvencija iz državne kase. Povećane su subvencije po grlu, blago je povećan i broj grla u torovima, ali ukupan brojse još neprimećuje u zemlji!

Doduše, Murgaški objašnjava da njegovim ovcama uopšte ne daje za obrok žitarice, nego ga spravlja od otpadnih zrna kukuruza, žita i soje iz silosa, a procenjuje da su njegovo matično stado, jagnjad za trpezu i priplodna šilježad prvoklasni.

– Ovce koje se nisu ojagnjile idu na ispašu, a inače jaganjci i šiljegice ne idu na ispašu više od godinu i po dana, dok se ne ojagnje posle prvog mrkanja, jer onda se dobije dobra krupna ovca. Čim ti odmah pustiš jagnje na pašu, ne može od toga da bude kvalitet, nikad. Prava, kvalitetna ovca mora težiti bar 80 do 100 kila, a moje su takve, ima ih koje teže i više od stotinu kila, pa kad je prodaš i za klanje dobiješ novaca. A, šta možeš dobiti za ovcu od 35 kila, pa se i zbog toga mora posvetiti dosta pažnje uzgoju. Uz „vitemberg” imam nešto još zaostalih ovaca rase „il de frans”, još od vremena kada sam kupio čopor pa nikako da ih utamanim, držim ih, pa neko jagnje bude i mešano, ali nema veze, za klanje se sve to proda od kuće. Sve su to domaći kupci, jer mi dovoljno jagnjetine  imamo samo u obećanjima,  za strane kupce, Arape i Kineze. To su priče za malu decu, ne možemo dovoljno ni za naše tržište da proizvedemo.  Seje Murgaški pšenicu, ječam, tritikale, zob, kukuruz i soju, pod kojom će ovog proleća zasejati 30 jutara, mada je lane pod ovim usevom imao preko 50 jutara.

– Robu na čuvanje nigde ne treba ostaviti, samo kod sebe u ambaru, a ako za to nema mogućnosti, najbolje ju je odmah prodati. Najgore je kada ono što proizvedeš nekom poveriš, on to proda pa se dešava da ostaneš i bez novaca i bez robe. Ostavljam kod kuće na sigurnom zob, stočni grašak, tritikale, graoricu i to sve ode, ali ostavljam i nešto soje novosadske sorte „indijan’’ koju selektiram i plasiram kao semensku jer se više ne proizvodi od 1999. godine, a odlično se pokazala. Soja se inače dobro pokazala, pre ovoih suša,  bio je i dobar prinos.

Pripreme za proleć nu sertuv u Srbiji naviešod dva miliona hetkara u krenule. Najveće površien opet će zauzeti kukuruzl Namsa sad treba oko 3,5 milioajt oaj kikuruza. –toi je zamilionja manje nego ranjje, jer se smanjio u stočni fond! Prolećna setva je krenula, međutim, farmer sa Čeneja, Svetgozar  Murgaški, kaže da se radi nekako bezvoljno, zato što se poljoprivrednicima stalno smišljaju novi propisi i nova pravila igre, a paorluk pritiskaju i sve veći troškovi ulaganja u proizvodnju.

Troškovi proizvodnje su povećani. Skupi su veštak, herbicidi i ostalo. I ja ću veštak uzeti na kredit. Sve ove godine poslednji čas sam podnosio papire za obnovu registracije gazdinstva. A, besz toga njema ni stimuacija. Nikako da se stigne, uvek ima nekog posla i obaveza u poljoprivredi svih 365 dana u godini. Država i svi treba da cene seljaka koji proizvodi mleko i meso, da ga drže kao malo vode na dlanu, a ne da ga ponižavaju, jer ovo što se već dugo radi je jako sramno! 

Dakle, jutro zemlje nema da se kupi za  20.000 evra! Svetozar Murgaški, uz ovčarsku farmu, u vlasništvu ima svega 13,5 jutara zemlje. Ostalo oko 40.000 hektara uzima u arendu, kako bi obezbedio dovoljno hrane za ovce.  „Kod nas na Čenej sa svih strana doleću i kupuju zemlju, pa ne možeš da skupiš dovoljno novaca da proširiš posed. Za jutro zemlje treba izdvojiti više od 20.000 evra! Jeste zemlja dobra, ali nema novca ni zemlje da se kupi. Oba sina su zbog toga morala da se zaposle, bez obzira što svake godine još obrađujem 70, 80 ili 90 jutara, kako koje godine uspem da uzmem u zakup. Nema mogućnosti da se više uzme u zakup, jer sa mehanizacijom bi se moglo obraditi i mnogo više, ali je na drugoj strani kočnica realno mali prihod koji možeš da ostvariš. Jer arenda po jutru je nije ispod 250 evra, zavisi kako koja parcela”.

Posmatajuči ovo stanje u Srbiji, kada se pogledaju evropska sela vidi se da i o ni gube mlade i radna mesta. Ruralne sredine u EU sve više upadaju u ,,zamke razvoja” odnosno nisu sposobne da zaustave masovni odliv stanovništva, posebno mladih, i da privuku ljude u radnom dobu. Prema podacima Eurostata, nešto više od 30 odsto stanovništva u EU živi u ruralnim područjima, koja čine oko 80 odsto površine Evropske unije. Zbog nemogućnosti da konkurišu velikim poljoprivrednim kompanijama za 15 godina je ugašeno dva miliona malih komercijalnih gazdinstava i sa njima je nestalo 3,8 miliona radnih mesta! Bitka za podmlađivanje sela vodi se na više frontova, od predloga da se uvedu efikasniji finansijski podsticaji za manje razvijena područja, do razvoja kratkih lanaca snabdevanja i posebnih ekološkiju regiona – biodistrikta.

                                                (Autor je analitičar i publicista)