Zdravstveno zadrugarstvo na selu u Srbiji

Zdravstvene zadruge su inicirane još 1895. godine na Prvom velikom kongresu

zemljoradničkih zadrugara. Koncept je predložio dr Gavrilo Kojić. Primer dobre prakse u

Srbiji je i trenutno aktivna zdravstvena zadruga ,,Zdravlje’’ iz Čačka čija je pretežna

medicinska delatnost opšta medicinska praksa

Piše: Branislav Gulan*

Koncept udružianja rada ostvarivanja ličnog i zajednčkog interesa ima dugu istoriju.

Koncepoti koji su bili nalik modernism zadrugrastvju su imali korene u starom Rimu ali su

nkih osnivali i Sloveni i Germani. Moderni konceot zadugarstva su otpočeli svolj razvoj u

Engleskoju gradu Ročdelu (1844. godine) da bi nakon toga bili osnovani u Slovačkom

gradu Slobovištu, a zatim i u Bačkom Perovcu (već 1846.godine). Dakle, istorija modernog

zaderugastva je veoma bogata i u Srbiji. Iako su i pre toga postojale tzv.rodbinske zadruge,

koje su imale velike zasluge za opstanak našeg naroda ali i za održanje značajnog nivoa

morala u narodu. Prema nekim podacima u Srbiji s kraja XVIIIi i početkom XIX veka nije

bilo značajnih nivoa prostitucije i prosjačenja dok je to bila pošast u velikim gradovima

zapadne Evrope poput Londona i Pariza. Osim toga, jedna od ređe zabeleženih amoralnih

društvenih pojava je bila ona u Jermenovcima kada je Knjaz identifikovao pojave incesta.

Rodbinske zadruge su radile za interese svih ,,zadrugara’’ odnsono i članova porodice te

samim tim predstavljale njjihovu ,,sigurnu luku’’. Zdravstvene zadruge su inicirane još

1895. godine na Prvom velikom kongresu zemljoradničkih zadrugara. Koncept je predložio

dr Gavrilo Kojić, i ta ideja je usvojena jednoglasno na skupštini. Naravno, tome je

prethodilo gotovo dvadesetogodišnje uveravanje narodnih poslanika i značajnih ljudi od

uticaja ne bi li se na kraju ta ideja prihvatila. Za dr Gavrila Kojića nemamo podatke o

tome da li je pristupio masoneriji. Takođe, iako je masonerija u to vreme i nakon toga bila

vrlo uspešna na razmatranoj teritoriji, vežno je razdvojiti profesionalno delovanje

pojedinaca od uloge same masonerije. Međutim, veoma značajni učesnici u procesu

uspostavljanja zdravstenog zadrugarstva su bili masoni. Jedan od njih bio je i prof. dr

Andrija Štampar (hrvatskoj porekla) koji je glasio za svetskog konsultanta u razvoju

zdravstvenih sistema. On je i predsedavao sednicom na kojoj je osnovana Svetska

zdravstvena organizacija.

Stradanje Srba, novi oblik siromaštva

Nama je možda značajnija znamenita ličnost koja je podržavala svesrdno razvoj

zdravstvengoi zadrugarstva bio prof. Mihajlo Pupin koji je od inicijalne ideje zastupao

tezu o značaju ovakvog oblika udruživanja radi spasa srpskog naroda. Preko udruženja u

Čikagu u kome je bio i predsednik ostvario je jako dobro saradnju sa American Child

Wlefare Associjation koja je bila od izuzetnog značaja za razvoj i napredak zdravstvenih

2

zadruga u vremenu između dva rata. Ova organizacija je pomagala kako finansijski (kroz

različite oblike donacija) tako i savetodavno. Pored navedenih stručnjaka u razvoj

zdravstvenih zadruga značajno je sudelovao i dr Milan Jovanović Batut. Ovaj model je

predstavljao veliki uspeh našeg naroda jer je prvi put globalno ovakav model zdrastvene

zaštite osmišljen. Nakon dva teška Balkanska rata i kasnije Prvog svetskog rata, srpski

narod i srpska država je bila devastirana. Izuzetni teški uslovi su vladali za život u tadšnjoj

posleratnoj Srbiji, a američki stručnjak Hoimer Folks je 1924. godin napisao da nikada

nijedan narod nije stradao u toj meri kao srpski narod nakon Prvog svetskog rata. Zatim

je i napisao i da se mora koristiti novi termin en.new kind of poor – novi oblik siromaštva,

jer je situacija bila toliko teška da se i siromaštvo kao kategorija moralo redefinisati.

Zdravstvene zadruge su omogućile oporavak od bolesti koje su zahvatile populaciju,

demografski oporavak (a posebno opoavak na polju smrtnosti kod odojčadi) kao i

prosvetni preporod našeg naroda. Koncept zdravstvenoig zadrugarstva koje su naši

stručnjaci iznedrili su zatim kopirali Japanci, Indijci, Amerikanci, Francuzi, Bugari,

Poljaci, Rumuni i drugi. Nemci su tad hvalili naš zdravstveni sistem baziran delom i na

zadrugama i postoje tekstovi u klojima se napominje da su naše zdravstvene zadruge toga

doba savremeniji model od onih koje oni imaju u svojim ruralnim područjima iako mnogo

investkiraju u to. Prof. Štampar je bio i međunarodni konsultant i pomagao razvoj

zdravstvenih zadruga u Amerkici,. Prof. Mihailo Pupin je zajedno sa Kraljem

Aleksandrom Prvim Karađorđevićem (koji je takođe bio mason prema nekim izvorima)

pružao kontinuiranu podršku zdravstvenim zadrugama. Kralj Aleksandar je inače bio i

prvi zdravstveni zadrugar, i njegova podrška je bila daleko od deklarativne prirode.

Koncept zadrugarstva je bio oduvek interesantan našoj masoneriji o čemu svedoči i to da je

jedna od najstarijih loža na ovim prostorima ( 1882. godine osnovana) i loža pod nazivom

,,Srbska zadruga’’. Interesantno je da je od osnivanja prve zemljoradničke zadruge prošlo

svega 40 godina do osnivanja masonske lože koja u svom nazivu sadrži naziv ,,zadruge’’.

Univeryalnost masonskih principa koja se ogleda i u zadružnom životu je očigledno naišla

na određena preklapanja koja se, pre svega, ogledaju u tome da se svome narodu, da se

stvori interes jedinke, a po tržišnom načinu poslovanja, da se obavlja kontinuirano

prosvećivanje širokog obuvhata stanovništva, da se rešavaju složeni društveni problemi.

Naši stručnjaci toga doba koji su navedeni u ovom tekstu su zajedno sa Kraljem i brojnim

političarima sa svojim neposrednim zalaganjem iznedrili srpski izum o kome je pisao svet

toga doba, a pisane ih je u Beogradu ostavio Đorđe Vajfert.

Moderni koncepti zravstvenog zadrugarstva toga doba predsavljaju klasične ali i hibridne

modele zadruga koje su pronašle svoj put u ostvarivanju interesa zadrugara. Podaci

Međunarodnog zadružnog saveza ukazuju na značajan trend rasta u broju zdravstvenih

zadruga, zadrugara ali i usložnjavanju usluga u velikom broju država. Danas najveće

zdravstvene zadruge na svetu ostva veći promet u bruto iznosu od preko milijardu dolara.

Primer dobre praakse u Srbiji je i trenutno aktivna zdravstvena zadruga ,,Zdravlje’’ iz

Čačka čija je pretežna medicinska delatnost opšta medicinska praksa.

U periodu posle Drugog svetskog rata, u razorenoj i opustošenoj zemlji, pored teških

prvredeno – ekonomskih, trebalo je rešavati i krupne socijalno zdravstvene probleme.

Gubitak velikog broja lekara i drugih zdravstvenih radnika tokom rata napovoljno se

3

odrazio i na pružanje zdravstvene zaštite, naročito seoskom stanovništvu. U takvim

uslovima, a na predlog mladog lekara dr Gavrila Kojića, pristupilo se osnivanju

zdravstvenih zadruga i njihovih zdravstenih ustanova, na osnovama na kojima su poslovale

zemljoradničke zadruge. Finansiranje je bilo obezbeđeno članskim ulozima zadrugara, u

takozvane bolesničlke fondove, namenjenih za pomić u slučaju bolesti i smrti zadrugara i

članova njihovih porodica. Mesečna uplata je zavisila od broja članova porodice i od toga

kakve se prava žele ostvariti.

U proseku je jedna zadruga obuhvatala 300 do 500 porodica-prve zdarvstvene zadruge su

osnovane 1921. godine, a njihov broj je do 1939. godine narastao na 87, zadružnih lekara

na 97, kao i na 71 apotekara. Prosečna cena lekarskog pregleda je iznosila 3- 4 puta manje

nego u privatnoij ordinaciji, a lekovi su takođe kupovani s određenim popustom.

Dakle, zdravstene zadruge su se pokazale kao veoma značajan segment u okviru

organizacije zdravstvenog sistema kroz istoriju Srbije. Još u Kraljevini Srbiji su se pokazla

dva modela zdravstvene zadružne organizacije: prvo – model zadruga osnivan u

zemkjoradničkim zadrugama kroz takozvane bolničke fondove i drugi – osnivanje

zdravstvenih zadruga kao nezavisnih oranizacionih entiteta (po svom obliku potrošačkih i

nabavno prodajnih zadruga).

Zdravstvene zadruge, značaj za ruralne sredine

Razlozi za osnivanje zdravstvenih zadruga su se, pre svega, ogledali u nihovom

anticipiranoim, a kasnije i potvrđenom im značaju za ruralne sredine u Srbiji, pre i nakon

Prvog svetskog rata, pa sve do 1949. godine kada su abolirane. Dr Gavrilo Kojić se smatra

osnivačem zdravsteno zadružnog pokreta, a Kralj Aleksandar Prvi Karađorđević je bio

deklarisan za prvog zdravstvenog zadrugara u periodu i nakon Prvog svetskog rata. Još

1895. godine na Provm kongresu zemljoradničkih zadruga je pokrenuta i inicijativa za

osnianje zadružnih entiteta za pružanje zdravstvene zaštite. Iste godine je osnovan i

Međunarodni zadružni savez, a Srbija je bila jedna od 13 država osnivačla, navodi dr

Milorad Stamenović, naučni sartadnik, projektni menadđer u medicini. Dakle, zdravstveno

zadrugarstvo je oblik oranizovanja zdravstvene zaštite stanovništva u Srbiji koji je

postojao u vremenu između dva svetska rata. Prve zdravstvene zadruge osnovane su 1921.

godine, a do 1937. godine bilo ih je ukupno 87, u kojima je radilo 97 lekara i 71 apotekar.

Finansirane su od članarine zadrugara i u proseku obuhvatale po 300 do 500 porodica.

Krajem XIX veka u zadrugarstvu se rodila ideja za izvesnim ulaganjem koje bi obezbedilo

..najpreče potrebe naroda’’ – lekarsku pomoć lekove, kao i unapređenje zdravstene kulture

seljaka. U početku bili su to fondovi za uzajamnu pomoć (koncepcija koja je prihvaćena na

Prvom kongresu Glavnog saveza srpskih zemljoradničkih zadruga). Tokom vremena ideja

se uspešno razvijala i unapređivala tako da je na IV Kongresu u Čačku, 1901. godine

prihvaćeno da lekarsku službu, uglavnom udaljenu, treba približiti seljaku koji je, zbog

,,siromaštva i neprosvećenosti’’, ne koristi u dovoljnoj meri. Posle Prvog svetskog rata

pedlog dr Gavrila Kojića, da se formiraju zdravstvene zadruge, upućen američkoj misiji

bio je prihvaćen, tako da je prva zadruga osnovana 25. novembra 1921. godine u Uzičkoj

Požegi. Ubrzo se osnivaju i zdravstvene zadruge na području timočke Krajine. Zdravstene

zadruge bile su zdravstvene ustanove koje su se bavile lečenjem bolesnih i unapređenjem

4

zdravlja. Od osam odredbi njihvoog rada, šest se odnosilo na preventivu i unapređianje

zdravlja. U to vreme na područje Timočke Krajine dolazi i dr Gavrilo Kojić, lekar

Centralnog higijenskog zavoda u Beogradu, koji je njihov i glavni vođa zdravstvenog

zadrugarstva u Srbji. Došao je u Timočku Krajinu da bi prisustvovao osnivanju prve

zdravstvene zadruge Timočke Krajune u Brusniku 1925. godine. Najveće zasluge za

osnvivanje zdravstvene zadruge u Brusniku imao je seoski učitelj Dušan Jeremić. Za

osnivanje zdravstvenih zadruge u Rgotini i Brzoj Palanci takođe su bili najzaslužniji

učitelji – zdravstveni zadrugari.

Zdravstvena zadruga i varošici Bučje osnovana je 14. januara 1928. godine. Zadružni lekar

bio je Andreja Butkov. U Kraljevom Selu osnovana je zdravstvena zadruga 1930. godine.

Osnivanju je prisustvovao i dr Ivanović iz Higijenskog zavoda u Beogradu. Posle toga

osnivane su i druge zadruge. Oktobra 1938 godine počela je sa radom zdravstvena zadruga

u Čitluku. Zadružni lekar bio je dr Mirko Blum. U periodu izmeđz dva svetska rata, na

ovomj poderučjzu osnivaju se i rade 13 zdravstvenih zadruga.Najvažniji uspeh

zdravstvenog zadrugarstva u timočkoj Krajini nalazio se u činjenici da su u sela stigli

lekari – zdravstveni zadrugari. Oni su najbolje osećali i znali da procene kakav je značaj za

zdravstveni i ekonomski napredak sela i seljaka.

U okviru zdravstvenih zadruga, niej se radilo samo na kurativi, veći na peventivi i

obazpovanjuu stanovništva, uticalo se, između ostalog, na izgadnju vodovodne mreže, ali

niej izostalpa ni edukacija stanovništva u vezi sa pravilnoim ishranom. Godine 1949. Ove

zadruge su ukljulhne u sisemk javnog zdravlja, a odna smo ih s početkom etatizuma, sami

ukinuli.

Ali, vratimo se aktuelnom trenutku. Ako analiziramo i strkturu korissika invalidskih

penzija, možemo videti da su u oko 30 osto slučajeva uzrok preradnog penzionjisanja –

tumori, a u 26 osto – bolesti krvotoka. To je veliko opterećenje za penzioji fond.

Zahvaljujući prevenciji i edukaciji ukupan broj obolelih mogao bi da se smanji za 50

odsto! Upravo to su nekada radile zdravstvene zadruge u oblasti infektivnih bolesti. Osim

toga, rast ebroj penzionera, baš kao što se produžava i životni vek, ali, činji se s razlogom,

postoji bojazanj da će savremena medicinska dostignuća biti dostupnja korisnicima

penzija u Srbiji. Argument više u prilog tezi da su zadrvstvene zadruge, takoreći,

nephodne. Utoliko pre, što se ovakvim oblikom udruživanja mogu prevazići brojni

problemi.

(*Autor je analitičar i publicista)