FOTO: RADE BAKRAČEVIĆ, arhiv Štajerskih novosti
– Како националне телевизије у Србији више не морају да имају културу, образовање и дечји програм, то значи да су легализовани незнање, простаклук и све врсте пратећег менталног насиља.
Пише: Марко Лопушина
До скоро је по правилима понашања националних медија култура морала да чини 20 одсто телевизијског програма. А то је значило да образовање, уметност, култура понашања и стварања, дечији школски програм морају да буду у свим медијима присутни. Од прошлог месеца ово правило више не важи.
Одлуку да одредбу изостави из новог правилника донело је Регулаторно тело за електронске медије (РЕМ), иначе задужено за контролу радио и телевизијског програма. Документарни, научно-образовни, културно-уметнички или дечји програм, у правилнику наведен као „квалитетан програм“, ни раније није био присутан у прописаном обиму, упозорили су након одлуке из више медијских удружења у Србији. Сада је верификовање то стање избегавање културе у целини, које ће се претворити у драстично неемитовање културно-образовног програма.
Они који уочавају проблем стварања простачке Србије, протествовали су код РЕМ-а zbog zanemarivanja културе и образовања упрограмима масовних и националних медија, али без успеха. Поједини јавни радници, уметници писали су поруке упозорења новој министарки за бригу породици и демографију Милици Ђурђевић Стаменковски, у којима се каже:
– Деца су нам окружена старлетама и медиокритетима ! Да ли знате, госпођо мистарко да у Србији преко 122.000 деце нема основне животне услове? Да ли знате да се родитељи задужују да би им купили уџбенике или их послали на екскурзију?
Министарка се овим поводом није огласила.
Низак ниво писмености, непознавање ћирилице и латинице, некритички однос према новим технологијама, незаинтересованост за учење… Нажалост, ово су, према речима наставнице српског језика и књижевности Весне Војводић, неке од одлика данашњих средњошколаца које су посебно дошле до изражаја у овој школској години, након првих писмених задатака. Ни код основаца није боље – и они подлежу “копи-пејсту” са интернета, не знају да се изразе реченицом, а мешање ћирилице и латинице им је постало уобичајена ствар.
Наши ученици основних и средњих школа, којима смо се дивили због њиховој општег знања и образовања, на тестовима показују све већу количину непознавања матерњег језика и историје српског народа. Млади говоре сурогат језиком, који је настао као комбинација уличног српског речника, комјутерских фраза, говориа са друштвених мрежа и покваренох енглеског. У моди је узречица “брате” код младих људи, која се претворила у нормалан говор.
Како националне телевизије у Србији више не морају да имају културу, образовање и дечји програм, то значи да су легализовани незнање, простаклук и све врсте менталног насиља.
Уз то Србији има 357.406 грађана који немају основну школу, а 138.000 љуиди је неписмено. Ти неписмени су половични људи, који не желе да се промене, да се образују. Радије би да и даље седе или леже по плочницима и просе милостињу. У центру Београда таквих просјака је највише.
У Србији је умрло 700 села. Њихови житељи су се преселили или на гробља или у градове. Природно је да неуки човек из шуме жели град да претвори у своју шуму. Баца отпатке око себе, пикавце на тротоар, лепи умрлице по дрвећу. а огласе по бандерама, шверцује се у градском превозу, не даје мигавац кад вози ауто, пракира где се не сме, псује уместо да разговара са комшијама.
Срби су мали полуписмени народ који је неко преварио да је небески. Има коплекс више вредности, све зна, а ништа не чита. Срби су технички писмени, али су оперативно неписмени. Не умеју себи да организују живот, нити да се радно ангажују, да зараде динар, већ чекају да им држава да паре.
У нашој земљи класина средња класа, која је у свакој земљи чувар друштвених вредности, је нестала у процесу рушења државног система и приватизације привреде. Уместо ње никла је каса “брзих бзинисмена”, који су се обогатили деведесетих година преко ратног профитерства и кријумчарења. Данас су такви људи власници киоска, кладионица, перионица, кухиња брзе хране, кафића и ресторана. Они имају по три мобилна телефона и џип купљен на лизинг, па се представљају као српска елита. У суштини су дрски, бахати и неваспитани.
Док су се они богатили током деведесетих година њихова деца су одрастала на улицама, учествовала у тучама, еспериментисала са алкохолом и наркотицима, градила своије личности на насиљу према школским друговима и другарицама, учитељима и наставницима. Та деца су данас млади људи, дрски, бахати и неваспитани.
Њих, припаднике нове средње класе и родитеље не интерсују образовање, култура и знањем већ улица, телевизија, јавна показивања, сива економија и лаки криминал. Тако се понашају и њихова деца. И једни и други нису заинтересовани за старе друштвене вредности српског друштва, (породица, заједништво, лепо понашање, поштовање, рад) већ гурају у јавност своје нове вредности – новац, моћ и насиље.
Ови и овакви људи не знају шта је нормално, јер они живе ненормално. И њима је јако тешко објаснити како треба да се понашају у складу са друшвеним правилима и вредностима. Зашто нам се то десило?
Корона вирус, инфлација од 15 одсто, брз раст цена намирница и рат у Украјини кључни су фактори који су допринели расту сиромаштва у последњих неколико година. Народ у Србији је сиромашнији него ли икад раније. Просечна плата од 830 евра је за 500 евра нижа од оне у суседној Хрватској. Агенције у оквиру УН израдиле су пројекцију сиромаштва у Србији за 2023. годину, а подаци су показали да се 12,1 одсто грађана Србије, односно 800 хиљада, налази у апсолутном сиромаштву. Око 2,5 одсто становника прима социјалну помоћ.
Симбол српског сиромаштва су излизане или поцепане фармерке, које већина житаља Србије носи. Чак и професори универзитета, уважени чланови академија, на посао долазе у америчким сељачким панталонама, јер немају друге. Једном приликом министар Никола Селаковић је примио на разговор овећу групу радника и стручњака и после изненађен да су дошли обучени у белидм и масним фармеркама, гласно се упитао “Министар Никола Селаковић се питао: “ Зар смо толико сиоморамшни?”
Фармерке су симбол српске имитације Америке, а у суштини су слика наше материјалне и духовне беде. Сиромаштво је данас највећи проблем српског народа. Не могу учитељице, наставници и професори, који су понижени ниским примањима, да образују и васпитавају децу, одрасле и друштво. Био сам сведок ситуације у којој ученик осмак свом наставнику продаје 50 евра. Био сам присутан када родитељи прете наставнику свој детета батинама, зато што га је пријавио властима због вршњачког насиља.
То су два примерка како функциониште простаклук у Србији. Друштвена свест је мртва, на снази је лична свест, егоизам и мржња.
Простаклук оличен у ружном понашању, небригу за ближне људ еоко себе, чистој себичности и поганим речником, често изазива јавну реакцију. Једна мајка дечака са инвалидитетом изазвала је праву буру објавом на друштвеним мрежама свог протеста због ругања комшија њеном болесном детету, када је објавила:
– Окружени смо себичњацима и простацима!
Глумац Ненад Јездић је током извођења монодраме “Књига о Милутину” у Звездара театру, неколицими људи у публици, који су користили мобилне телефоне, морао да каже:
– Господо, опростите, пола сата сте били на телефону. Зашто ме ометате док радим ?
Други глумац Воја Брајовић, који је некада био министар културе је ту врсту побуне против ненормалних појава дефинисао као пораз норамлвног света у Србији:
– Изгубили смо битку против примитивизма. Они који воде државу афримишу простаклук, агресивност, лажи и криминал!
Са насиљем у школама, у којима ђаци пребијају вршњаке и наставнике, у којој ђак убија учанике и чувара, простаклук у Србији је толико узео маха да унижава и уништава читаво друштво. Наставници и професори већ две године упозоравају Владу Србије на насиље у школама, тража заштиту и измену закона по коме би та врста агресинвости била проглашена за кривично дело. Власт ћути.
Има аналитичара и критичара власти и друштва који сматрају да је простаклук резултат политичке воље да се приоритет даје полусвету и губитницима, јер је њих најлакаше убедити да гласају по наруџбини. Њима није потребна свест и начитана савест већ директива. А директива се сажима у пар речи:
– Ради шта код хоћеш, само гласај за мене !
Има и аналитичар аи критичара који верују да је простаклук rezulatt све мањих државних давања за развој културе и образовања, јер су они наводно много скупи. Једини приватно позориште у Београду добија мале дотације за свој рад, док једна естрадна певаља добија милион евра за свој музички пројекат. Неко сматра д аје нашој деци боље да одрастају уз турбо-фолк, него ли уз дивну комедију „Коферче“.
Брижни, паметни и нормални људи на све ово кажу:
– Култура није скупа, много скупљи су некултура и незнање! Простаклук нас неће нигде одвести, а култура и знање хоће да нас одведу право у будућност !