Iako je jedno od najmanjih sela u opštini Bačka Palanka, Karađorđevo je ove godine bilo domaćin Miholjskih susreta sela, manifestacije koja okuplja ljude, običaje, igre i mirise prošlih vremena. Saznajte u nastavku kako je izgledala manifestacija u ovom šarmantnom selu.
Od najmlađih koji su se nadmetali u spretnosti, do najstarijih koji neguju kulturu i tradiciju, svako je pronašao svoje mesto.Čulo seu Krađorđevu kod Bačke Palanke. Čulo se na susretiam u Krađorđevu!
Miholjski susreti sela: Praznik tradicije i zajedništva koji spaja Srbiju
Na bini su se smenjivali igrači i pevači svih generacija, a selo je na jedan dan postalo mesto pesme, igre i zajedništva. Kako nam je posvedočila Maja Pilipović iz opštine Bačka Palanka, manifestacija Miholjski susreti sela se već peti put zaredom organizuje u selu Karađorđevo, sa bogatim kulturno-umetničkim programom u kome su učešće uzeli gradski hor ,,Zvono” i Klub klasične gitare ,,Akord”.
Tu je takmičenje u kuvanju pasulja, ali i dečija olimpijada koja je izazvala veliku pažnju, a u okviru koje se takmičilo čak sedamdeset mališana. Naša sagovornica smatra da je ova manifestacija, podržana od strane Ministarstva za brigu o selu, ključna za očuvanje tradicije i kulturnog života sela, pa se nada da će se i narednih godina organizovati u Karađorđevu
Miholjski susreti sela u Karađorđevu © AGROmedia/Youtube screenshot
.
Poseban deo programa činila je izložba ručnih radova i tradicionalnih jela. Vredne žene iz udruženja iz Bačke Palanke i okolnih sela pokazale su da se tradicija prenosi iz ruke u ruku.
Miholjski susreti sela u Karađorđevu još jednom su pokazali da sela nisu zaboravljena, dok god ima igre, pesme, domaćih zalogaja i ruku koje se rado pružaju jedne drugima. Termine održavanja Miholjskih susreta sela u drugim mestima možete videti na sajtu Ministarstva za brigu o selu, piše u saoptšenmnju Mimnistarstva za brigu o selu Vlade Srbije.
Prognani, a ugošćeni
U selima Vojvdooemj sad se proiep,marmju za obeleđavanje osam decenkija kolonizacije. Tako je i u Karađorđevu, ali ćeE najveća mankifestacija biti u obližnjem Mladenolvu. Jer, U Vojvodini je 668.000 hektara dodeljeno bezemljašima i kolonistima. Iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije pristiglo je tada u Vojvodinu oko 250.000 novih stanovnika
Agrarna reforma i kolonizacija 1945. godine, dakle, tačno pre sedam decenija, dva su izuzetno važna događaja u istoriji socijalističke Jugoslavije i današnje Srbije. Jer to su bili ne samo prvi akti nove narodne vlasti posle oslobođenja, nego i odluke od dalekosežnog značaja za dalji razvoj ekonomskih i društvenih odnosa. Agrarnom reformom, ozvaničenom zakonom koji je 23. avgusta 1945. usvojen na Trećem zasedanju Avnoja ogroman zemljišni fond od 1,5 miliona hektara prešao je iz ruku veleposednika i neprijatelja revolucije u ruke ljudi koji će je obrađivati. Najveći zemljišni fond stvoren je u Vojvodini. Više od 668.000 hektara oduzeto je uglavnom od pripadnika izbegle nemačke narodnosne grupe. Inače, valja naglasiti da je KPJ još pre Drugog svetskog rata zahtevala agrarnu reformu.
Kada je završetak rata bio izvestan, KPJ i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije doneli sumarta 1944. godine odluku o sprovođenju agrarne reforme i kolonizacije odmah posle oslobođenja. Svega petnestak dana posle donošenja Zakona o agrarnoj reformi u Vojvodinu su počeli stizati ,,vlakovi bez voznog reda” iz svih krajeva zemlje – Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i Metohije. Nije bilo dvoumljenja oko toga ko može dobiti kuću i zemlju u Vojvodini – samo oni koji su se borili s puškom u ruci na strani Narodnooslobodilačke vojske. Na mesto oko 300.000 Nemaca proteranih iz zemlje, u ovo podneblje stigli su pripadnici svih naroda. Preciznih podataka nema, ali dr Nikola Gaćeša, autor knjige „Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945–1948”, navodi da je među 250.000 kolonista bilo 72 odsto Srba, 18 odsto Crnogoraca, pet odsto Makedonaca, tri odsto Hrvata i po jedan procenat Slovenaca i Muslimana.Prvi „vlak bez voznog reda” stigao je u Novi Sad 12. septembra 1945. Oko 900 žitelja bosanskih sela iz okoline Kupresa – Vukovskog, Rilića i Ravnog – putovali su na nova ognjišta u Banatski Despotovac.
Istoričari kazuju da je kolonizacija posle rata bila najveća seoba na Balkanu u poslednjih nekoliko vekova, veća čak i od poznate seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Vojvodina je još više dobila u nacionalnoj šarolikosti. Kolonisti su sobom doneli svoje običaje, moral, shvatanja života. Mnoga vojvođanska mesta dobila su tada nova imena, koja su gorštake podsećala na junake iz rodnog kraja i druga znamenja. Tako je Čib prekršten u Čelarevo, Filipovo u Bački Gračac, Kraljevićevo u Kačarevo, Bukin u Mladenovo, Buljkes u Bački Maglić, Hajfeld u Nove Kozarce, Torža u Savino Selo, Krnjaja uKljajićevo, Šupljaja u Krajišnik, Veprovac u Kruščić, Sekić u Lovćenac, Martijica u Lukićevo, Parabuć u Ratkovo, Vrče u Sutjesku. (B.G.)