Za Štajerske novice iz Budimpešte piše: akademik Vlastimir Vujić
IDENTITET SE PRVO NAPADA U JEZIKU, PISMU, ŠKOLI i KULTURI!
U svakoj od evropskih nacija postoje pojedinci koji su uložili ceo svoj život u borbi za ujedinjenje kako bi političko i nacionalno zaokruženje dobilo svoju istorijsku formu. To nisu bili slučajni događaji, već rezultati dugih procesa u kojima su takve osobe polagale temelje – često plaćajući visoku ličnu cenu. Svi oni istovremeno su branili prava svojih nacija i zdušno se zalagali za građanske slobode svih naroda. Upravo u tome leži njihova savremenost, u uverenju da identitet i saradnja nisu suprotnosti, već preduslov stabilnosti! Zato su takve osobe i u današnjem vremenu vrlo aktuelne.
Stane Ribič član Saveta Vlade Slovačke uručuje Diplomu, Sertifikat i Miletićev orden potpisniku ovih redova
Kod Srba to je Svetozar Miletić (u istorijskom periodu Austrougarske monarhije). Miletić je bio urednik lista „Zastava“, osnivač Srpske narodne slobodoumne stranke, dva puta gradonačelnik Novog Sada (1861. i 1867. godine), predsednik Matice srpske i narodni poslanik u Ugarskom parlamentu. On je razumeo da se identitet najpre napada tamo gde je najvidljiviji, u jeziku, pismu, školi i kulturi. I upravo zbog toga ta Miletićeva borba i danas je izuzetno savremena! To postaje jasno kada svedočimo incidentima sa ćiriličnim natpisima, lomljenju tabli, otporu dvojezičnosti i(li) političkim raspravama. Dakle, pitanje koje je Svetozar Miletić otvorio pre više od jednog veka – nije nestalo!
Svetozar Miletić politički vodja i veliki kulturno-prosvetni pregalac Srba u Austrougarskoj monarhiji
Miletić je zbog svojih javnih beskompromisnih stavova dva puta hapšen i osuđivan (iako je u tim trenucima imao poslanički imunitet?). I oba puta tamnovao je u Ugarskoj, u zloglasnom kazamatu u blizini grada Vaca (ovaj mađarski zatvor i danas je u funkciji!?). Drugo utamničenje u Vacu (od jula 1876. do novembra 1879.) bilo je izuzetno teško. Najsuroviji uslovi, potpuna izolacija i ogromni pritisci vrlo ozbiljno su narušili Miletićevo zdravlje. Posle više od tri godine tamnice, car Franc Jozef ga je pomilovao (ali važno je naglasiti da Miletić nikada nije tražio amnestiju!). Njegovo oslobađanje zahtevao je Narodno-crkveni sabor, što svedoči o ogromnoj podršci koju je imao među Srbima u Monarhiji.
Zastava, list koji je menjao istoriju
Miletićeva spremnost na ličnu žrtvu za prava srpskog naroda, za jezik, kulturu, političku ravnopravnost i nacionalnu slobodu učinila ga je simbolom jedne generacije koja je verovala da se dostojanstvo naroda ne može odvojiti od lične hrabrosti pojedinaca.
U ovom kontekstu treba istaći i periode njegovog upravljanja Novim Sadom. Kao gradonačelnik Srpske Atine, prvi put je izabran 1861. i odmah je zatražio da grad usvoji zaključke Blagoveštenskog sabora (koji su se odnosili na prava i autonomiju srpskog naroda u Monarhiji). Posebno je insistirao da srpski jezik postane ravnopravan u gradskoj upravi. Uvođenje srpskog jezika u službenu upotrebu nije bilo samo administrativno pitanje, to je bio politički stav, poruka da narod koji ima svoj jezik, kulturu i insitucije ima i pravo na političku ravnopravnost. Upravo zbog takve politike Miletić je suspendovan sa gradonačelničke dužnosti, što govori koliko je njegov rad izazivao otpor tadašnjih ugarskih vlasti.
Orden Svetozar Miletić
Drugi put izabran je za gradonačelnika u proleće 1867. Predlagao je da se Srpsko narodno pozorište, u čijem je osnivanju i sam učestvovao (1861), podigne na glavnom trgu, a Gradska kuća bliže srpskom kraju (tamo gde je bio Turski han), na mestu današnje Matice srpske! Vlast je politički „vrebala“ prvu priliku da ga smeni, što je i učinila u leto 1868. Posebno mesto u tom razdoblju ima Matica srpska. Njeno preseljenje iz Pešte u Novi Sad 1864. bilo je prekretnica u kulturnom životu novosadskih Srba, a Miletić kao njen prvi predsednik u novom sedištu odigrao je ključnu ulogu da ona postane centar duhovnog i naučnog života. Matica nije bila samo književna ustanova, ona je bila životna snaga i simbol kontinuiteta kulture, jezika i nacionalnog identiteta.
U istom duhu treba posmatrati i osnivanje Srpskog narodnog pozorišta 1861, institucije koja je imala nemerljiv značaj u očuvanju jezika, kulture i nacionalne svesti. Miletić je razumeo da pozorište nije samo umetnost, već i škola identiteta, prostor u kojem narod upoznaje sebe.
Svetozar Miletić nije dočekao ujedinjenje srpskog naroda, nije video trenutak kada će vekovne težnje dobiti svoje istorijsko ispunjenje. Ali ono što nije dočekao otac dočekao je sin! Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 25. novembra 1918. godine, kada je izglasano prisajedinjenje Bačke, Baranje i Banata Kraljevini Srbiji, dr Slavko Miletić izabran je za jednog od osam predsednika te istorijske Skupštine (čime je ideja dobila svoju potvrdu u generaciji koja je došla posle njega, a nastavila do danas u pojedincima i iz sledećih generacija!). Zato Svetozar Miletić, pored u svom – živi i u vremenu našem!