LJUBAVNIK RUSKE CARICE

• Srbi kao deficitarni kadrovi selili su se u Moskvu i Sent Peterburg da bi carevima i caricama pomagali da podignu modernu vojsku i ratnu mornaricu. Ušli su u krug odabranih ljudi. Među njima je bila i porodica Zorić.

Piše: Marko Lopušina

       Srbi iz srpskih krajeva sa Balkana su na dva načina stizali u Carsku Rusiju. Prvi je bio seoba, u organizaciji srpskog vladike i ruskog cara, zbog gladi srpskog naroda, koji je naselio Odesu i okolinu i spasao se smrti. Drugi je seoba školovanih Srba kao deficitarnih kadrova u Moskvu i Sent Peterburg da bi carevima i caricama pomagali da podignu modernu vojsku i ratnu mornaricu. Desetak srpskih porodica je tako napravilo ozbiljne profesionalne karijere i  ušlo u krug odabrnaih. Među njima je i porodica Zorić.

          Petoro članova srpske familije Zorić ušlo je u rusku istoriju. Prvi je to učinio Maksim Fedeorovič Zorić (1719-1775), komandir Izjumskog husarskog puka i general-lajtnant. Živeo je jedno vreme u Slavenoserbiji i bio oficir Srpskog husarskog puka. Učesnik je Sedmogodišnjeg rata, heroj i odlikovani komandant. Kako nije imao potomke usvojio je Simeona Gavrilovića Zorića, koji je postao veliki vojskovođa i bio miljenik carice Katarine Druge. 

         Simeon Zorić, (Čurug – 1743-1799. Šklov), bio je ruski general. Rođen je u braku Gavrila Nerandžića i Stefanije Zorića. Imao je brata Davida Nerandžića. Bili su nastanjeni u Potiskoj vojnoj granici u carskoj Rusiji. Sa jedanaest godina (1. maja 1854.) upisan je u husarski puk u Slavenosrbiji, srpskoj državi u Rusiji, na prostoru današnje Ukrajine. 

        U Potiskoj vojnoj granici Simeon je završio srpsku osnovnu školu. U Rusiji (1754.) je pohađao nemačku školu, a u Slavenosrbiji učio vojne veštine. Bio je vrstan jahač, odličan strelac i izvanredan mačevalac. Isticao se 1760. u Sedmogodišnjem ratu i za hrabrost u borbi protiv Prusa sa 17 godina primio oficirski čin korneta i potporučnika. 

         U rusko-turskom ratu (1768-1774.) Simeon Zorić je odbranio položaje na reci Prutu i stigao do carice Katarine Druge. Iz Petrograda je (1775.) poslat u diplomatsku misiju u Stokholm. U to vreme Simeonu Zoriću, posinku umire “otac” Maskim Zorić (1775) koji je bio general u Prvom srpskom husarskom puku u Slavjanoserbiji.

          Drugi veliki ratni uspeh Simeona Zorića zbio se 3. jula 1770, kada je porazio Turke kod Rjabe Mogile. U tom ratu tri puta je bio ranjavan, zarobljen, pa pušten iz tamnice u Carigradu u razmeni zarobljenika.

           Naočiti Srbin unapređen je u potpukovnika. Postavši miljenik Katarine Druge, stigao je do njenog ađutanta i dobio generalski čin. Ušao je u dvor i caričine odaje. Na dan njenog krunisanja poklonila mu je dijamantski prsten, zvezdu ukrašenu brilijantima, sablju, perjanicu i druge skupocenosti. Darovala mu je imanje u Sesvegenu i dvorac u Petrogradu. Poklonila mu je 1778. državni posed u Mogiljevskoj guberniji i grad Šklov, na reci Dnjepru, pa posed u Pskovskoj guberniji.

         Posle ljubavne epizode sa caricom na kratko je otišao u Pariz i brzo se vratio u Šklov. Od Šklova je novi vlasnik napravio pravu malu imperiju. Otvorio je kadetsku školu za decu siromašnijih provincijskih plemića. Šklovski zamak postao je središte zbivanja nalik na ona u kraljevskim dvorovima. Vodio je galantan život, ugošćavao i izdržavao rođake, saborce i poznanike srbe iz Rusije i Austrije, među kojima i Dositeja Obradovića, ali i mnoge Ruse i strance avanturiste.

       Posle neprilika, koje su ga zadesile svojom i tuđom zaslugom, general Simeon Gavrilovič Zorič bio je penzionisan 25. juna 1784. godine. Živeći mirnije nego dotad, najviše pažnje posvećivao je kadetskoj školi. Ipak, ktitor šklovske kadetske škole, nastojeći da se reši dugova pokušao je da ozdravi svoju posrnulu ekonomiju. Unekoliko mu je pomogla i carica Katarina Velika.

          U ovom danas beloruskom gradu je Simeon ugostio mnoge ugledne ljude i Dositeja Obradovića. Posle caričine smrti car Pavle Prvi vraća ga u službu (1779.) sa činom generala-lajtnanta. Bio je vrhovni komandant Kadetske škole u Šklovu. Dve godine kasnije umro je u svom gradu, koji je danas u Belorusiji. Grad Šklov mu je 2009. podigao spomenik.

          Ova velika srpska porodica Zorić dala je u Rusij i svoje potomke. Zinaida Nikolajevna Zorić (1892 – ?) bila je glumica u Petrogradskom narodnom teatru 1912. godine. Igrala je potom u mnogim drugim ruskim pozorištima, ali je od 1944. postala stalni član Moskovskog dramskog teatra. Kako je zabeležio istraživač Ranko Gojković, u Rusiji postoji legenda da je arhitekta svetskog glasa Leonid Eberg zaljubljen u mladu Zorićku i posvetio je znak “Z” na Domu glumaca u Rostovu.

       Stefanija Petrovna Zorić (1893-1954) bila glumica opereta, a Vladimir Antonovič Zorić (rođen (1937), sovjetski matematičar, doktor nauka, profesor Moskovskog univerziteta. Doktorirao je na Moskovskom gosudarstvenom univerzitetu (1969), na kome je proglašen (1977.) za zaslužnog profesora SSSR-a. Njegov udžebnik iz matematike se i danas primenjuje u Rusiji.