Reportaža iz Pekinga
Bora Milutinović, Novak Đoković i Srbi u Pekingu
Navršilo se tačno 300 godina od kako je prvi Srbin kročio u Kinu i stigao u
Peking. Posle sedam decenija od uspostavljanja diplomatskih odnosa
Beograda i Pekinga kineski Srbi mogu da se pohvale odličnom saradnjom, u
kojoj dominiraju tri dame i Nikola Tesla
Piše: Marko Lopušina
Tačno pre tri veka Sava Vladislavić Raguzinski, Srbin iz Dubrovnika
(1668–1738), diplomata, trgovac i grof Carske Rusije stigao je u Peking, koji je bio
prestonica Kine, u kojoj je vladao car Yongzheng, jedan od najvažnijih monarha
Ćing dinastije. U Peking, koji je tada sa okolinom imao 700.000 stanovnika Sava
Vladislavić došao je 28. avgusta 1726. kao izaslanik carice Katarine Velike da
učestvuje u rusko-kineskim pregovorima.
U Pekingu su od tog doba opstale carske palate, njih 60, hramovi i parkovi,
njih 1036. a i obične kuće sa sivim krovovima i zidovima. I ako je pre tri veka grof
Sava je bio jedini Srbin u Kini i u Pekingu, danas u ovoj zemlji od 1,5 milijardi
ljudi ima 1500 žitelja srpskog porekla. A u njenoj “severnoj prestonici Beijing” ima
oko 9 miliona Kineza i 350 Srba.
Naši ljudi su u većem broju počeli da osvajaju Kinu preko Rusije, kada
početkom 20. veka pristižu kao moskovski predstavnici, oficiri Ruske vojske,
učesnici Rusko-japanskog rata, putnici, avanturisti, železnički radnici, trgovci, pisci
i novinari.
- Srbi ispred škole, Zoran Đorđević, porodice Janković, Madić, Bogdanović.
Saša Ćirković je, na primer, rođen u Harbinu, „ledenom gradu” na
severoistoku Kine. Milorad Rajčević stigao je u Peking krajem oktobra 1910.
godine. Ovaj prvi veliki srpski svetski putnik pisao je za „Mali žurnal“, slao
izveštaje u Beograd i obilazio grad. Žalio se da u izveštajima nije našao „nekog
svog“.
Putopisac Ozren J. Subotić (1873–1951.) bio je novinar i istraživač Dalekog
istoka. Proučavao je kineski jezik i napisao 1921. knjigu „Iz žutog carstva“. Potom
se od 1930. pojavljuje čitav niz srpskih istraživača i autora koji su putovali kroz
Kinu ili pisali o njoj. - Profesor sinologije, nauke o kineskoj kulturi, Radosav Pušić je, na primer,
objavio dve velike zbirke: „Kapija od žada: Putopisi Srba o Kini 1725–1935“
i „Podnebesko carstvo: Srbi o Kini 1725–1940“. To su praktično temeljne
zbirke za istraživanje Srba u Kini pre Drugog svetskog rata – saznao sam od
naših ljudi u Kini.
Profesorka Nataša R Gaberova
Prvi zvaničnik države Jugoslavije stigao je pre sedam decenija u Peking. Tada
je Jugoslavija uspostavila diplomatske odnose sa Kinom i otvorila ambasadu u
Pekingu. Prvi ambasador bio je Vladimir Popović, istaknuti diplomata i narodni
heroj iz Beograda, koji je u Pekingu predao akreditivna pisma predsedniku Mao
Cedungu 29. juna 1955.
U međuvremenu za 70 godina diplomatije SFRJ, SRJ, SCG i Srbija imali su
ukupno 12 ambasadora, uglavnom Srba. Danas je Njene ekselencija ambasadora
godpođa Maja Stefanović, koja govori kineski i vodi Ambasadu R. Srbije u
Peningu.
Sa prvom ambasadorom Vladimirom Popovićem iz Beograda je u Peking
stigao i Branko Bogunović, prvi dopisnik beogradske agencije Tanjug u Kini.
- Grad na četiri reke opasan je zidinama i velikim kapijama. Ulice su uske,
pune ljudi sa biciklima i rikšama. Ima jako malo automobile. Tramvaji i
autobusi idu sredinom ulica. Postoje prodavnice, poslastičarnice, čajdžinice,
mesare i autobuske stanice kod Dashilana i Wangfujinga. Tu je otvorena
prva robna kuća pod nazivom “Beijing Department Store”- pisalo je u
izveštajima srpskog dopisina iz Pekinga.
GRAD VELIKIH JEZERA
Danas Peking liči na Njujork. Ima kao američka Velika jabuka svoj Menhetn
sa neboderima i Centralni park sa velikim jezerom kod Zabranjenog grada. Ima trg
Tianmen na 40 hektara, na kome se nalaze Parlament, Vlada Kine i ministarstva. - Peking je grad velikih jezera koja postoje od vremena istorijskih dinastija –
pričala mi je kineski turistički vodič Meri – Zvanično imamo 55 jezera, od
kojih su najpoznatija Kumnming, Beihai, Jujuantan, kompleks sa tri vode
Šičahai i velika akumulacija Mijun. Simbol su bogate kineske prošlosti i
važan centar okupljanja naroda u sadašnjosti.
Ova „Severna prestonica Kine“, kako je zvaničan naziv Pekinga, ima metro
dug oko hiljadu kilometara, autobuske linije i osam miliona bicikala, tricikala,
mopeda, automobila i bešumnih džipova. Wangfujing avenija je i danas glavna
trgovačka ulica i šetalište, sa stotinu domaćih i zapadnih robnih kuća. U ovoj
trgovačkoj aveniji i šetalištu dominiraju kineske firme, sportske prodavnice “Anta”
i “Li Ning”, ali i američki brendovi “Epl”, “Starbaks”, “Dizni”, “Coca cola”,
“KFC”, NBA. U robnoj kući NBA u Pekingu prodaju se dresovi, patike i lopte koje
koriste Luka Dončić i Nikola Jokić, najbolji srpski igrači NBA u SAD, dobro
poznati kineskim navijačima.
Košarka i tenis su danas u Kini najomiljeniji sportovi, pa su i Novak Đoković,
Luka Dončić i Nikola Jokić omiljeni Srbi u ovoj najmnogoljudnijoj komunističkoj
zemlji na svetu. Ipak, starije generacije Kineza, milijardu njih, pamte i obožavaju
Velibora Boru Milutinovića, fudbalskog trenera, maga koji je Kineze naučio
loptanju i odveo ih na Mundijal i Olimpijadu. Kinezi su mu štampali lik na
poštanskoj marki u milijardu primeraka i postavili bistu u Pekingu.
OBOŽAVANI SRBIN
Koliko je Bora Mulutinović masovno obožavan u zemlji sa 1,5 milijardi žitelja
posvedočila mi je profesorjka srpskog jezika Nataša Radosavljević Gaberova sa
Pekinškog univerziteta:
- Kada sam ja došla u Kinu, godinu dana kasnije 2011. bila sam u Pekingu na
jednoj sportskoj manifestaciji zajedno sa Borom Milutinovićem, Novakom
Đokovićem i Zoranom Bogdanoviće, tada predsednikom udruženja Srba.
Kada su Kinezi, najvijači i posmatrači, njih stotinu, videli Boru Milutinovića,
trenera koji je odveo kinesku državni tim na Svetsko prvenstvo u fudbalu,
krenuli su ka njemu da ga pozdrave i da dobiju autogram. Bora nas je
provukao kroz svlačionicu tenisera i izveo na ulicu da bi izbegao gužvu zbog
masovnog izliva obožavanja kineskih navijača i straha za našu bezbednosti –
pamti profesorka Nataša.
U kineskom fudbalu pored legendarnog Bore Milutinovića proslavili su se
treneri Ljupko Petrović i Radomir Antić. Slavan je bio početkom 21. veka i
Ratomir Dujković, bivši selektor olimpijske reprezentacije Kine. Meri i Duško
Tomić sa dva sine živeli su u Pekingu od 2001. Duško je trenirao fudbalske
golmane. Svi oni su u Kinu doveli dvadesetak srpskih igrača, da ojačaju tamošnje
klubove. Tada su se van posla okupljali u dva restorana „Kiosk“ i „Beach“.
Najčešće su se, međutim, sastajali u kineskomm restoranu “Brenana”, koji Srbi iz
milošte nazivali – “Kod Brene”. - Poslednjih decenija Peking i Kinu su najčešće osvajali fudbalski i košarkaški
stručnjaci, treneri i igrači, koji su kao sportski gladijatori dolazili da se
takmiče, a posle pobeda ili poraza odlazili dalje u svet da razvijaju srpsko
loptanje – pričao mi je Zvezdan Ćurčić, australijski Srbin, advokat iz Perta,
koji je radio u ovoj zemlji.
Danas istoriju srpskog fudbala u Pekingu ispisuje Uroš Spajić, dete “Crvene
Zvezde”, visoki bek “Beijing Guoana”, trećeg tima na prvoligaškog tabeli Kine.
U kineskoj košarci svoj trag ostavili su treneri Tomislav Tomović, Slavoljub
Gorunovič, Predrag Stojančev, Marina Maljković. Kinezi su pokušali da u svoj
najbolji ligaški tim “Đeđang” dovedu srpskog diva i centra Bobana Marjanovića. - U moje vreme u Kini, a posebno u Pekingu postojale su četiri srpske
kolonije, koje su činili prvo poslovni ljudi, potom diplomate, srpski profesori
i studenti, potom sportisti, ali i umetnici – objasnio mi je Zvezdan Ćurčić,
koji je bio proglašen za najboljeg stranog profesora u Kini, ali se posle
kovida vratio u Australiju.
Šta se dogodilo?
PAD SRPSKE KOLONIJE
U srpskoj koloniji u Pekingu i Kini od šezdesetih godina prošlog veka
dominiraju naši privrednici, koji su se krajam devedesetih zbog sankcija i kasnije u
novom milenijumu u većem broju doselili u Kinu. Petar Ilić iz Zemuna je bio
dopisnik „Politike“ , ali je otvorio firmu i stvorio porodicu. Zoran Bogdanović iz
Smederevske Palanke, bivši turizmolog bio je vlasnik firme „Starlink enterprise
limitid“. Njihove komšije u Pekingu su bili Milorad Marinović, Marko Tomić,
Nenad Maričić, Aleksandar Unković, Nikola Tomić, Aleksandar Janković, Dragan
Đurović i Miodrag Vulićević. Ivan Maksimović je bio vlasnik kluba „Ink“. Lidija
Obradović je bila urednica u Srpskoj redakciji Kineskog internacionalnog radija. - Uz podršku Ministarstva za dijasporu Srbije mi smo u Pekingu 2010.
formirali prvo naše udruženje “Srbija i prijatelji”. Bilo nas je 250 aktivnih
članova. Radili smo na okupljanju naših ljudi, razvoju nacionalnog identiteta
i saradnje sa Kinezima. U upravi su bili Milorad Marinović, koordinator
sekcije za ekonomiju, Milena Bogdanović i Nataša Radosavljević
, koordinatori sekcije za kulturu, Marija Gasević i Marina
Tomić, koordinatori sekcije za proslave, Ranka Rabrenović, koordinator
sekcije za informisanje, Marko Tomić, Milan i Davor Vujačić, koordinatori
sekcije za sport, Katarina Jovanović, koordinator sekcije za humanitarni rad i
Marko Petijević, koordinator sekcije za crkvu. Dragan Pavličević i Slobodan
Novokmet su hroničari zbivanja u srpskoj i kineskoj sredini. Obeležavali
smo državne i verske praznike. Organizovali smo diplomatski fudbalski
turnir „Milu kup“ u čast Bore Milutinovića, tada najpoznatijeg Srbina u Kini.
I vodili smo humanitarne akcije za pomoć srpskom narodu – rekao mi je
sveojevremeno prvi predsednik Zoran Bogdanović i delegat Skupštine
dijaspore u Srbiji.
Udruženje Srba je formirano 2010., godine kada dolazim u Peking i ako se ne
varam, prvi sastanak je održan u ambasadi. Okupljali su se najviše za Uskrs.
Posećivali su u Pekingu klub “Beach”. A pasulj i pljeskavice smo mogli jesti u
“Kiosku”. - Vodila sam svoje studente na ta okupljanja, organizovali poetske i filmske večeri,
žurke ex yu muzike. Drag je bio Saša Umković, uvek nasmejan, često sam ga
viđala u “Aperitivu”, kultnom italijanskom kafiću na Sanlitunu. Poslednji put kad
sam ga srela, rekao je da je upisao doktorske studije, šalili smo se, i nažalost,
posle sam čula loše vesti – pamti profesorka Nataša Radosavljević Gaberova,
koja je 2010. Stigla u Kinu da Kineze uči srpski jezik..
Porodica Bogdanović je okupljala ljude, Zoran je bio dobar organizator. Kasnije je
imao plan i da okupi i poslovne ljude u okviru jednog udruženja, ali kovid je nekako sve
uništio. Gospodin Marin, pa Tomići, bilo je tu i dosta studenata koji su studirali osnovne i
doktorske studije.
- Radila je i Srpska dopunska škola u okviru ambasade gde sam bila prva i jedina
učiteljica jer je 2017. zatvorena (nije bilo dovojno dece, ostalo je samo dvoje) je
takođe otvorena 2010. Pripremala sam decu i orgaizovali smo dečije proslave za
Svetog Savu i Novu godinu. Uvek je bilo veselo. Svi naši ambasadori i diplomate
(Aleksandar Janković je bio zadužen za školu u to vreme, potom i Biljana
Stanković Ivanić) koje sam upoznala tokom godina su podržavale školu i naš rad i
pomagale, kao i Udruženje Srba – otkriva profesorka Nataša Radosavljević
Gaberova, koja je danas doktorant na temi kineske opera.
Nažalost, zbog pandemije kovida, kada je u Kini uveden karantin rad srpskog
udruženja je bio ograničen. Članovi su bili pasivni, mnogi su se vratili u Srbiju, pa i
sam predsednik Zoran Bogdanović, a Udruženje Srba u Kini sa sedištem u Peking
je prestalo sa radom.
SRPKINJE I TESLA
Srbiju i Srbe danas u Kini predstavljaju Ambasada R. Srbije u Pekingu,
Generalni konzulat R. Srbije i Privredna komora Srbije u Šangaju. Postoje i aktivni
su Srpsku kulturni centar “Ivo Andrić” u umetničkoj i fabričkoj koloniji Pekinga,
Centar i akademija “Nikola Tesla”, ćevabdžinica “Serbian burger”, koju vodi jedan
Kinez, povratnik iz Novog Sada i kineska prodavnica srpskih vina.
U 2026. godinu srpska zajednica u Pekingu i Kini ušla je vidno oporavljena, sa
novim ljudima i aktivnostima koje uzdižu ugled Srbije i Srba. Danas srpsku
koloniju u Kini i posebno u glavnom gradu čine diplomatski i privredni
predstavnici naše zemlje, poslovni ljudi, stručnjaci, zatim profesori i studenti, ali i
srpski umetnici i sportisti. Interesantno je da su glavna pokretačka snaga srpske
zajednice danas tri dame – Njena ekselencija ambasadorka Maja Stefanović,
Tatjana Tanja Soldat, direktorka Srpskog kulturnog centra, obe iz Pekinga. I Jelena
Grubor Stefanović, direktorka predstavništva Privredne komore Srbije sa sedištem
u Šangaju.
Naša ambasadorka Maja Srefanović ima u Kini visoko zvanje i poseban ugled.
Univerzitet u Pekingu joj je ove godine dodelio zvanja počasnog alumniste i
počasnog profesora. Naime, Njena ekselencija je kao mlada studentkinja živela i
studirala u Kini. Godine 1993. Maja Stefanović je kao stipendista, u okviru državne
razmene, otišla u Kinu. Studirala je kineski jezik na Lijaoning pedagoškom
univerzitetu u Dalijenu. Radila je u Ministarstvu spoljnih poslova Srbije u sektoru
za Daliki istok i Aziju. A onda se u Kinu vratila 2012. kao diplomata u našoj
ambasadi. Skoro 33 godina kasnije kao srpska ambasadorka Maja Stefanović je
otišla u Dalijen i ponovo srela profesore koji su je predavali kineski jezik.
- Tokom cele karijere se bavim Kinom. Studirala sam kineski jezik, a više od
dve decenije u Ministarstvu spoljnih poslova se bavim bilateralnim odnosima sa
Kinom. Takođe, službovala sam u Ambasadi Srbije u Pekingu. Imenovanje na
mesto ambasadora Srbije u Narodnoj Republici Kini predstavlja za mene najveću
moguću čast i veliko poverenje a posebno ogromnu odgovornost imajući u vidu da
su odnosi Srbije i Kine na najvišem nivou u istoriji, od uspostavljanja diplomatskih
odnosa 1955. godine – izjavila je Njena ekselencija za medije.
Danas je naša ambasadorka Maja Stefanović najvažnija ličnost za savremenu
srpsku zajednicu u Pekingu, jer je aktivno radi na razvoju političkih i ekonomskih
odnosa Srbije i Kine, na saradnji dve zemlje u oblasti obrazovanja i kulture.
Predvodila je, na primer, našu delegaciju ove godine u Lijaoningu, Šenjangu i
Dalijenu, gde je razgovarala o investicijama, transportu, obrazovanju i razmeni
studenata. Ujedno je Ambasadru R. Srbije u Pekingu pretvorila u jedno od glavnih
mesta okupljanja Srba u Kini.
Tatjana Soldat, direktorka SKC “Ivo Andrić” u Pekingu je, takođe, kao naša
ambasadorka, sinološkinja, odnosno stručnjak za kineski jezik i kulturu. Potiče iz
Banjaluke, ali je kineski jezik i književnost studirala od 1989. u Beogradu, U Kinu
je prvi put stigla 1993. na stručno usavršavanje. Od tada dirketorka Tanja Soldat
živi i radi u Pekinfgu kao lektorka, prevodilac, novinarka, urednica, voditeljka
Kineskog međunarodnog radija i kulturna poselnica. SKC “Ivo Andrić” u Pekingu
postoji od 2018. godine, a direktorka Soldat ga je od dolaska na čelo institucije pre
dve godine, pretvorila u hram srpske kulture i centar kulturne diplomatije Srbije i
Kine. Svoje kinesko iskustvo Tanja Soldat je pretočila u knjigu “Kina – očima
stranaca, srcem domaćina”.
Najvažnija srpska poslovna žena u Kini je direktorka Jelena Grubor
Stefanović. Ova rođena Beograđanka je svetska menadžerka i stručnjakinja za
međunarodno poslovanje. Radila je u Italiji, Jućnoj Koreji, Indiji i Kini. Od kraja
- vodi Predstavništvo PKS. Uspela je da srpski biznis u ovoj zemlji pretvori u
poslovni svet, koji se prepoznaje najviše po Nikoli Tesli.