​Srbi u Nemačkoj – 50 godina privremenog rada

 

GASTARBAJTERSKIH POLA VEKA

 – Za pola veka oko tri miliona naših ljudi je odlazilo na rad u Nemačku. Njihov godišnji promet iznosio je oko 100 milijardi maraka. Otadžbini su poslali oko 60 milijardi maraka. Danas su većina njih penzioneri…

 

Marko Lopušina

Navršilo se pedeset godina od kako su se Jugoslavija i Nemačka dogovorili oko izvoza jugoslovenske i srpske radne snage i njihovog boravka na privremenom radu. Ovi gostujući radnici na nemačkom se nazivaju gastarbajteri, ali je taj pojam kod nas shvaćen pežorativno, pa ih srpska javnost decenijama smatra „nemačkim robovima“.

U srpskoj javnosti je malo poznato da su prvi gastarbajteri stigli u Nemačku još početkom 20. veka. Eko­nom­ski mi­gran­ti ma­so­vni­je sti­žu u ne­mač­ke obla­sti još pre Prvog svet­skog rata. Bili su to si­ro­ma­šni ži­te­lji Like, Gor­skog Ko­ta­ra, Bo­sne, Dal­ma­ci­je, Srbi­je i Ma­ke­do­ni­je, koji su tra­ži­li po­sao u ne­mač­kim ru­dni­ci­ma. Pri­liv mi­gra­na­ta se na­sta­vio iz­me­đu dva svet­ska rata, po­se­bno po­sle krva­vog gu­še­nja ge­ne­ral­nog štaj­ka ru­da­ra u Bo­sni, ve­li­ke kri­ze u po­ljo­pri­vre­di i pro­gla­še­nja Ob­zna­ne 1920. Broj ju­go­slo­ven­skih gra­đa­na u Ne­mač­koj bio je iz­me­đu dva svet­ska rata u stal­nom po­ra­stu od 14.067 krajem dvadesetih do 58.240 krajem tridesetih. Među nji­ma bilo je de­se­tak hi­lja­da Srba i Crno­go­ra­ca.

Tada su u nemačke fabrike odlazili srpski stručnjaci na usavršavanje. Posle Velikog rata i izgradnje zemlje Nemačka je postala privlačna za veći broj naših ljudi.

–         Go­di­ne 1931, broj ju­go­slo­ven­skih gra­đa­na koji su se na­šli u evrop­skim zem­lja­ma do­sti­gao je 131.000 – kaže dr Vladimir Grečić –  Gla­vne zem­lje koje su ih pri­vu­kle bile su Fran­cus­ka i Bel­gi­ja, a po­tom Ne­mač­ka i Če­ho­slo­vač­ka.

Drugi talas evropske migracije radnika počeo je pedesetih godina, u vreme američke obnove ove porušene i poražene države. Kada je 1964. godine stigao milioniti radnik na privremenom radu Nemačka ga je svečano dočekala i pozdravila. Naime, 10. septembra 1964, na železničkoj stanici Dojc u Kelnu, iz voza je izašao portugalski radnik Armando Rodrigez de Sa. Svečano je dočekan, a na poklon je dobio moped.

Jugoslavija je u to vreme bila komunistička i zatvorena država, sa narodom bez pasoša. Tek sredinom šezdesetih godina prošlog veka, jugoslovenske vlasti su počele izdavanje pasoša širem sloju ljudi za putovanja i boravak u zapadnim zemljama. Među prvim gastarbajterima bila su dvojica fudbalera, golmani Petar Radaković u Minhenu i Milutin Šoškić u Kelnu. Neki istoričari smatraju, da je tome najviše doprineo Josip Broz Tito, a neke novine srpske emigracije, zaslugu za iznenadnu slobodu putovanja, pripisuju vladi SAD!? Vašington je, naime, tu „novu slobodu“ jugoslovenskih državljana uslovile otpisom jednog Titovog kreditnog duga od više milijardi dolara.

– Josip Broz nije prvi slao srpske gastarbajtere u Nemačku. Tito sigurno nije dobrovoljno dozvolio izdavanje pasoša svima koji su to želeli i nije potencirao intervencijom kod Vilija Branta odlazak još većeg broja radnika, jer se to masovno događalo i pre susreta sa nemačkim predsednikom – tvrdi Predrag Rakočević hroničar iz Nemačke, i sam srspki gastarbajter.

Tako su mnogi Jugosloveni, prvo Hrvati i Srbi iz pasivnih dalmatinskih krajeva, krenuli u novu pečalbu 20. veka. Za njima su krenuli i stanovnici Srbije, prvo u pravcu Francuske, a zatim, kada su od svojih predhodnika čuli da su u Nemačkoj i Austriji dobro prihvaćeni, počelo je i srpsko „naseljavanje“ tih zemalja. Odlazilo se na preporuku i od nekog prijatelja ili rođaka koji je već boravio u Nemačkoj isposlovanog „garantnog pisma“ da su radno mesto i stan sigurni. Samo na osnovu tih dokumenata, francuski konzulati koji su u Jugoslaviji zastupali interese Nemačke, dobijala se nemačka viza.

Do 1965. godine u Nemačku se, prema francuskim izvorima informacija, doselilo oko 200.000 Jugoslovena, među njima i dosta Srba. Neki autori smatraju, da se lično Josip Broz založio kod ondašnjeg nemačkog kancelara Vilija Branta, da što više Jugoslovena ode na rad i (deviznu) zaradu u Nemačku.

–         Nemačka početkom šezdesetih prolazi kroz svoje poratne godine “privrednog čuda”, ekonomskog buma koji je bio ograničen nedostatkom radne snage, nedostatkom koji je bio posledica ratnih demografskih gubitaka. Stoga SR Nemačka u tom periodu sklapa niz “Anwerbeabkommen” sporazuma sa zemljama južnog oboda Europe, od Portugala preko Jugoslavije do Italije i Turske. Godine 1968. takav će sporazum prvi i jedini put potpisati s jednom komunističkom zemljom – Jugoslavijom. Odlaske u Nemačku koordiniraju dve državne administracije, proceduru operativno provodi Zavod za zapošljavanje, a radnici u Nemačku odlaze organizirano i pod kontrolom SSRN kao političkog pokreta komunista – kaže Jurica Pavličić zagrebački sociolog.

Potpisivanje prvog ugovora sa Nemcima o mogućnosti vrbovanja radnika na teritoriji Jugoslavije za njihove potrebe još 1968. godine, dogodilo se pre prvog Brozovog susreta sa Brantom, ali u istoj godini kada su, posle prekida 1953.godine, obnovljeni diplomatski odnosi sa Nemačkom.

– Taj ugovor imao je naziv Sporazum o razmeni radnika između SFRJ i SR Nemačke – kaže Predrag Rakočević.

Istovremeno takav sporazum je potpisan i sa Austrijom, u kojoj danas, posle Nemačke, ima najviše naših ljudi, oko 300.000.

Videvši da su gastarbajteri postali najbolji “izvozni artikal” ondašnje Jugoslavije, jer su masovno stizale njihove devize, sigurno se u partijskim krugovima razmatrala mogućnost omasovljenja odlaska naših ljudi u Nemačku, pa je pomenuti ugovor, i pored nekih kritika, oberučke prihvaćen. Ugovor je našim radnicima garantovao pravo na neograničeni boravak i rad, bez paragrafa da ako nestane bez posla, radnik obavezno mora da se vrati u Jugoslaviju. Nešto kasnije su sledili međudržavni ugovori o socijalnom i penzionom osiguranju itd.

Podaci SSRNJ govore da je 1971. godine u Nemačkoj bilo oko 700.000 jugoslovenskih radnika. Stručnjaci za migracije su izračunali da su polovina od tih ljudi bili srpskog porekla ili kao deklarisani Jugosloveni, ili kao Srbi iz Srbije, BiH, Crne Gore ili Hrvatske.

Da li su gastarbajteri bili cena za proterane folskdojčere – bilo je pitanje i deo teorije zavera oko iseljavanja naše radničke klase. Predrag Rakočević iz Nemačke odgovara da nije:

–         Tek prilikom posete Vilija Branta Titu na Brionima aprila 1973. godine bilo je reči i o plaćanju ratne oštete, a verovatno i o “gostujućim radnicima”. Iz dostupne dokumentacije se ne vidi, da li je i na koji način regulisano pitanje eventualnog obeštećenja imovine izbeglih 300.000 podunavskih Švaba iz Jugoslavije u Nemačku i Austriju.

Kako piše novinar Dragan Antić “epicentar uhlebljenja srpskih radnika bio je Minhen, glavni grad Bavarske”. Razlog je bio očigledan – nagli industrijski rast Minhena tražio je svežu i jeftinu radnu snagu. A ona je stizala iz Jugoslavije. I nakon što je 1968. godine potpisan Sporazum o razmeni radnika između SFRJ i SR Nemačke, broj naših radnika se neprestano uvećavao i dostizao do sredine sedamdesetih čak broj od 300.000
     Naši radnici su prolazili nemački lekarski pregled, upisivani su u škole nemačkog jezika, predstavnici banaka učili su ih kako da otvore račun i šalju novac kući. A predstavnik sindikata (SSJ) ih je upozoravao da oni i u inozemstvu “predstavljaju svoju zemlju”. SSRNJ je brinuo da otvaraju svoje klubove, da se druže i zabavljaju. Dovode im estradne umetnike da drže koncerte, ali i koreografe da ih uče folkloru.

Bio je to začetak jednog ogromnog biznisa sa gastarbajterima, koje je u SFRJ okupljao Biro za zapošljevanje u inostranstvu, prevozili su ih vozovi i autobusi na specijalnim i direktnim drumskim linijama Beograd-Minhen.

I za Tita i za Branta izvoz radnika i uvoz gastarbajtera bilo je važno ekonomsko pitanje. KPJ je osetila gastarbajterski novac i sa Nemcima sklopila ugovor o otvaranju posebnih jugoslovensko-nemačkih banaka za čuvanje teško zarađenog profita radnika iz SFRJ na privremenom radu.

Računa se da su osim uloga u naše banke u Nemačkoj, oko milion Jugoslovena godišnje u to vreme za izdržavanje porodica, izgradnju kuća i stanova, kupovine poljoprivrednog zemljišta i automobila slali do 5 milijardi nemačkih maraka u SFRJ. To tada, sedamdesetih, nije bilo poznato javnosti u Jugoslaviji.

–         Ta „navika“ slanja novca kući je ostala sačuvana do danas, pa i današnji srpski gastarbajteri iz Evrope koji već decenijama to nisu, jer su odavno postali pravi iseljenici, godišnje u Srbiju šalju oko 5 milijarde dolara! – kaže Predrag Rakočević.

Za pola veka oko tri miliona naših ljudi je odlazilo na rad u Nemačku. Njihov godišnji promet iznosio je oko 60 milijardi maraka. Nije teško da se izračuna da su naši radnici iz Nemačke i ostatka sveta, u otadžbinu za pola veka poslali najmanje 250 milijardi dolara. Oko sto milijardi poslali su naši gastarbajteri iz Nemačke. Uslovno govoreći, toliko vredi njihov rad od 1968. godine do danas. Šta su sve izgradili, podigli i napravili u samoj Nemačkoj srpski gastarbajteri, niko nije izračunao, ali je sigurno da su srpske ruke ugradile jednu zlatni ciglu u bedeme moderne Nemačke.

Što je još važnije samo prisustvo srpskih gostujućih radnika u Nemačkoj proširilo je saznanja prosečnog Nemac o srpskom narodu i našoj zemlji, što ga je ohrabrilo da posećuje Jugoslaviju i Srbiju. Osamdesetih godina nemački turisti su bili najbrojniji na jadranskim plažama i srpskim banjama.

U Nemačkoj su naši radnici iznajmljivali stanove, otvarali srpske parohije, ali i restorane i prodavnice. Nemcima je to sve odgovaralo, sa jedne strane povećali su zapošljavanje, produktivnost svoje privrede i zaradu na strancima, a sa druge osnažili su svoju naciju. Dok su se stranci bavili fizičkim i drugim industrijskim poslovima, mlađi Nemci su mogli nesmetano da se školuju. A mladi Srbi rođeni u Nemačkoj postajali su Nemci.

Prema podacima nemačke Savezne službe za statistiku, u toj zemlji danas živi 20,3 miliona ljudi sa takozvanim „gastarbajterskim poreklom“. Među njima je i oko 800.000 Srba, od kojih su njih pola miliona uredno evidentirani, a ostali su neregistrovani žitelji Nemačke.

Koliko je srpskih gastarbajtera bilo u Nemačkoj za ovih 50 godina ne zna se sigurno. Stručnjaci za migracije radne snage procenjuju da je srpskih gastarbajtera, članova porodice i njihovih potomaka, koji su boravili, radili i živeli u Nemačkoj u ova pola veka bilo oko tri miliona.

Jurica Pavičić, zagrebački analitičar tvrdi da iseljavanje radne snage i radničke klase nije proteklo bez potresa u SFRJ. Političari su se podelili na leve i desne, na one koji su za međunarodni internacionalizam radničke klase, i one koji su bili protiv da “partizani obnavljaju i grade zemlju nacista”.  Srpski nacionalisti su bili, a i danas su ljuti, jer veruju da je odlazak na rad u Nemačku, a i ostale države Starog kontinenta, ubrzalo pražnjenje Srbije stanovništvom i smanjenju demografskog rasta.

–         Samo iz Resavskog kraja iselilo se u inostranstvo 25.000 ljudi, što je sela oko Svilajnca i Despotovca učinilo praznim – priznaje istoričar dijaspore Gojko Zarić.

 

Zvanično međutim, država Jugoslavija je podržavala ovaj proces kao važnu ekonomsku meru, jer je smanjila nezaposlenost u zemlji, a povećala devizni prihod. Samo devizna štednja gastarbajtera početkom devedesetih iznosila je 23 milijarde nemačkih maraka.

Ono što je bilo najvažnije Titu i eliti na vlasti, jeste da ne izgube radničku klasu kao bazu svoje vladavine. Srpski i jugoslovenski gastarbajteri jesu politički mutirali. Asimilirali su se u nemačko društvo, prihvatali tamošnje društvene vrednosti, odlučivali se da promene državljanstvo i postanu Nemci.

Josip Broz je preko SSRNJ i ambasadora SFRJ držao kontrolu nad našim klubovima i udruženjima, kojima je zadatak bio da neguju jugoslovenstvo i privrženost državi Jugoslaviji i drugu Titu. Svaki klub je kao da je zvanično predstavništvo SFRJ imao na zidu Titovu sliku. Slavio je Dan republike 29. novembar i Dan mladosti 25. maj. Kruna tog političkog pritiska iz Beograda bile su masovne proslave Titovog rođendana na gradskim stadionima širom Nemačke. Najveća je bila na stadionu u Frankfurtu, koji je primao i 25.000 gastarbajtera.

–         Komunisit su bili svesni činjenice da je izvoz radnika na duže staze zapravo bio znak političkog poraza KPJ i SFRJ. Izvozeći radnu snagu, ideologija je priznala da nije u stanju da zaposli svoje ljude. Socijalistički projekt uposlenosti naroda u inostranstvu bio je u suštini politički propao projekat– kaže dr Igor Mandić.

Srpski i jugoslovenski gastarbajteri su u tuđini postali taoci otadžbine, ali i rezervoar za antikomunističkih i antijugoslolovenskih osećanja u devedesetim godinama. Prilikom raspada SFRJ podržali su miloševićevsku Srbiju i ideju o ujedinjavanju “svih Srba sveta”. Nova država nije im dala razloge za povratak. Iseljevanje je nastavljeno, sa prosečnih 26.000 odlazećih ljudi godišnje u svet. Većina od njih ide za Nemačku ili preko Nemačke.