Intervju: Marko Lopušina, stručnjak za Srbe u rasejanju govori o srpskoj dijaspori nekad i sad

Marko S. Lopušina na Srpskoj konferenciji u Pragu

• Nekada je o našem narodu u tuđini brinuo Socijalistički savez, potom Ministarstvo za emigraciju i dijasporu, a danas Odbor i uprava za dijaspru čiji je rad neprimetan

Za četiri decenije novinarskog i publicističkog rada Marko Lopušina je objavio 12 knjiga o Srbima u rasejanju. Trenutno isčekuje izlazak iz štampe knjiga “Srbi u Istočnoj Evropi”, drugi deo i “Bratstvo Sveti Jovan o našim ljudima u Skandinaviji. To je i bio povod za ovaj razgovor koji počinjemo pitanjem kada ste se i zašto odlučili da istražujete srpsku dijasporu?

• Motiv za istraživanje istine o Srbima u emigraciji bilo je moje saznanje da naši ljudi u tuđini nisu državni neprijatelji, kako ih je vlast u SFRJ predstavljala, već velike patriote koje zaplaču kada čuju da se pominje Srbija. Bio sam početkom osamdesetih u Nemačkoj da pratim antisrpske demonstracije Albanaca protiv Kosova i Metohije i Srbije i upoznao sam naše četnike. Prota Marković je iskreno zasuzio kada je rekao da želi da se vrati u Srbiju, ali da mu jugoslovenska policija to ne da. Posle tog susreta počeo sam da istražujem kako žive naši ljudi u tuđini, kako ih Udba i Služba državne bezbednosti prati i ubija, i kako žele da se vrate u otadžbinu. O tim Srbima sam počeo da objavljujem knjige, čiji je moto bio: Svi Srbi sveta!

o Koje zemlje ste obišli od Australije do Amerike?

• Posetio sam oko 40 država u kojima žive naši ljudi. Bio sam u svim zemljama Starog kontinenta, Severne Amerike, Azije, Afrike do Australije. Otkrio sam da su prvi Srbi živeli na prostoru nekadašnje Carske Rusije još u 16. veku, gde su imali svog grad i svoju državu. Da je prvi Srbin ušao kao emigrant u SAD 1815. godine. To je bio Đorđe Šagić. I da je prvi Srbin stupio na Peti kontinent pre 160 godina. To je bio Ivo Visin, kapetan broda iz Boke Kotorske, Srbin katoličke vere.

Stane Ribič, Milan Aksentijević, Zoran Aleksić i Marko Lopušina sa prijateljima iz Evrope

o Koliko nas ima zvanično u rasejanju, a koliko nezvanično? Kakva je obrazovna struktura naših ljudi u svetu?

• Poštujući izreku Vuka Stefanovića Karadžića, koji je rekao “SrbiI svi i svuda, ma gde bili”, sakupljam naše ljude u rasejanju na jednom mestu u korice svojih knjiga i u novinskim člancima. Nema nijedne zvanične državne analize i podatka o broju Srba u rasejanju. Naše stranke na vlasti decenijama prebrojavaju Srbe od oka, onako kako im je nalagao njihov politički interes. Tako dok su ih komunisti u vreme Tita smanjivali i govorili o milion ljudi, demokrate su ih izbrojali čak 4 miliona Srba u inostranstvu. Istina je negde na sredini. Dr Vladimir Grečić kao naučnik je utvrdio da u dijaspori ima oko 2,5 miliona Srba. I da je 90 odsto njih jeftina radna snaga Zapada i Istoka, a da je samo 10 odsto Srba u tuđini visoko obrazovana, da rade na univerzitetima i faklultetima i da imaju vlastiti biznis.

o Kakav status po vama imaju Srbi u Bih, Crnoj Gori i Hravtskoj, koje neki političari računaju kao Srbe van Srbije?

• Srpski narod u BiH, Crnoj Gori i Hrvatskoj je autentičan i ne nalazi se u rasejanju. Srbi žive u svojim matičnim zemljama kao domaći narod BiH, Crne Gore i Hrvatske i nije nikada bio u Srbiji, pa se ne može računati da je van Srbije, odnosno da je iz nje nekada izašao i otišao tamo. Taj narod je deo nacionalnog bića od 11,5 miliona Srba, koliko nas ima na planeti Zemlji.

o Gde je naša dijaspora najbrojnija, a gde najorganizovanija?

• Najviše Srba danas ima u Nemačkoj, oko pola miliona. Zatim u SAD, oko 400.000 i u Austriji oko 300.000. Glavni grad Srba u rasejanju danas je Beč, sa oko 200.000 naših ljudi, dok je nekadašnja prestonica iseljenika Čikago pao na drugo mesto sa oko 70.000 Srba. Na trećem mestu su Frankfurt i Pariz sa po 60.000 Srba. Najorganizovanija dijaspora jeste u Rumuniji i Slovačkoj, u Evropi, i u Australiji i SAD u prekookeanskim državama. Slovački i rumunski Srbi su dobii status nacionalne manjine koji im omogućava da uz pomoć države domaćina imaju svoja udruženja, škole, crkve, medije, da aktivno razvijaju i čuvaju svoj nacionalni identitet. Zahvaljujući SNS, SNO i SPC to uspeva i Srbima u SAD i Australiji, kojima državne vlasti ne pomažu, pa se sami bore i uspešno organizuju život u srpskoj koloniji. SNO i SNS su proslavili vek svog postojanja, i izdaju najstarije novine u svetu, a SPC je na Petom kontinentu predvođena vladikom Irinejom osnovala 47 parohija koje čine srž srpskog života u Australiji.

Marko Lopušina i Rade Bakračević

o Kakvi smo u odnosu na druge etničke zajednice?

• Gledano prema državama u kojima Srbi žive, mi smo kao narod vredni i lojalni tamošnjim vlastima. Dali smo kao Irci i Poljaci, kao Nemci i Jevreji, najveći narodi u SAD i Kanadi, svoj doprinos izgradnji Amerike, Nemačke i posebno Skandinavije. Predsednik Obama se pre četiri godine javno zahvalio Nikoli Tesli, koji je u ime svih američkih Srba, dao doprinos izgradnji SAD. U SAD imamo osam dobitnika Oskara, četiri vlasnika Pulicerove nagrade, i stotinu narodnih heroja SAD. Imamo 10.000 profesora, naučnika, visokih intelektualaca u rasejanju. Mi jesmo mala etnička zajednica, ali sa velikim dometima. A što se tiče stepena nacionalne sloge, organizovanosti i posebno saradnje sa otadžbinom – tu smo daleko ispod Jevreja, Poljaka, Grka, koji funkcionišu kao deo svojih domovina.

o Koliko se država bavila dijasporom nekada?

• Nekada, u vreme SFRJ o rasejanju je posebno brinuo SSRN, preko kog su ljudi odlazili na rad u inostranstvo, organizovali svoje klubove i udruženja, sarađivali sa ambasadama i konzulatima, rešavali pitanje socijalnog osiguranja i penzija, i štedeli u našim bankama. Tada su devizne doznake godišnje vredele i desetak milijardi dolara. Od devedesetih i od početka demokratije brigu je preuzelo Ministarstvo za dijasporu, koje je 2010. i donelo prvi Zakon o dijaspori i pružilo priliku iseljenim Srbima da učestvuju u vlasti preko Skupštine dijaspore. Tada su doznake iz sveta iznosile 5,5 milijardi dolara. Sa promenom vlasti Ministarstvo je ukinuto, Skupština dijaspore je nestala, jer joj je istekao mandat, a nova nije sazvana, a Uprava za dijasopru ne radi.  Čak su i novine o dijaspori, čiji je vlasnik na njima zaradio milione, ukinule rubriku dijaspora i uvele rubriku o zdravom seksu. A sve veći broj ljudi odlazi u svet, a nivo doznaka opada, na svega 2,2 milijarde dolara.

Marko Lopusina, potpisivanje knjiga
sajam knjiga, beograd 30.10.2015
foto milena andjela

o Kakav je taj odnos države prema rasejanju danas ?

• Država Srbija je danas gurnula dijasporu iz državne politike i faktički je zaboravila na svoj narod u rasejanju. O tome dovoljno govori činjenica da Uprava za dijasporu pri MIP-u ne funkcioniše, jer još nema svog direktora. A Odbor za dijasporu pri Narodnoj skupštini se više deklerativno nego suštinski bavi iseljenim Srbima. Ljudi iz rasejanja nemaju kome da se obrate, sa kim da sarađuju kada dođu u otadžbinu.

o Koliko srpsko rasejanje može da pomogne Srbiji da izađe iz krize?

• Uprkos nekim stručnjacima iz oblasti politike i medija koji tvrde da je naša dijaspora siromašna i nekorisna, tvrdim da su Srbi u rasejanju bogati i da predstavljaju naš najveći kapital i najveću investiciju. Samo ih treba aktivirati. Posle pomoći u vreme poplava, kada su iz dijaspore stigli milioni pomoći, predlagao sam da se u dijaspori uvede samodoprinos za izgradnju nove bolnice za lečenje dece, ali ta ideja nije prihvaćena. Srbi u rasejanju imaju sto hiljada firmi, finansijski kapital vredan 30 milijardi evra, i svi oni žele da ulažu, da šire svoj biznis u otadžbini.

o Šta ih ometa da šire biznis u matici?

• Politika državnih i posebno lokalnih vlasti, koje često zlopotrebljavaju svoja ovlašćenja i preko korupcije ometaju ulaganja naših ljudi iz sveta, odvraćaju naše ljude od poslovanja u Srbiji. Najbolji srpski građevinar u Rusiji, osvajač Olimpijske zlatne medelja za izgrdanju Olimpijskog centra u Sočiju zbog toga ne gradi u Srbiji. Najuspešniji srpski biznismen, vlasnik firme od 7 milijardi evra, u Srbiji gasi svoja preduzeća, jer mu se ne dozvoljava da radi. Zbog nesređenih odnosa u C. Zvezdi i nerešenog pitanja vlasništva nad stadionom jedan srpski milijarder nije mogao da kupi ovaj klub i uvede ga u svetsku elitu.

o Koliko uspešnih srpskih firmi ima u svetu?

• U svetu postoji pedeset uspešnih firmi čiji su vlasnici Srbi i 15 milijardera svetskog ranga. Najpoznatija firma našeg čoveka je “Zepter internacional” Milana Jankovića ili Filipa Ceptera i njegove supruge Madlene. Oni imaju preduzeća i predstavništva u 40 država sveta i zapošljavaju 120.000 ljudi. Svetski poznata preduzeća su i “Tredjunik trejd”, građevinska firma Mirka Latinovića iz Moskve. Restorani “Beogradska bašta” Koste Papića iz Klivlenda su vicešampioni SAD u spremanju pilećeg srpskog paprikaša. Ubavka Rebeka Mekdonald je vlasnik gasne kompanije u Kanadi, koja posluje širom Severne Amerike. Boris Vukobrat sa svojom kompanijom je najuspešniji srpski biznismen u Evropi. “Beo-eksport” je kompanija Vase Despotovića u Australiji, koja je planetarno poznata. Mirko Vučurović je kralj stanova u Švajcarskoj, a Dušan Vasiljević je car vinograda u Africi. Dejan Ilić je tvorac mikro baterije, vlasnik fabrike Varta, veliki pronalazač i oskarovac.

o Šta bi doneo bolji odnos države prema investitorima iz rasejanja ?

• Bolji odnos prema biznismenima iz dijaspore podrazumeva samo normalne uslove poslovanja, doneo bi najmanje milijardu evra investicija u privredu. Ali bi doveo i intelektualni kapital, naše stručnjake da šire znanja i tehnologije po Srbiji. Jedan od njih je sa 600 patenata svetski rekorder u pronalazaštvu. U SAD je naš čovek glavni stručnjak za kompjuterske sisteme. Srbi rade u NASA, u klinikama širom Nemačke, Francuske, Velike Britanije, u kojoj je jedna Beograđanka proglašena za lekara godine. Nemci žele da im Srbi grade električni automobil. Država o tome samo glasno razmišlja, a malo radi, jer mnogo lepše zvuči kada se dovode stranci, i to im se plaća ili kada se novac pozajmljuje od svetskih banaka. A Privredna komora Srbije koja ima Savet za dijasporu, još nije umrežila sva naša preduzeća iz rasejanja i nije ih uvela u srpsku privredu.

o Koliko naši ljudi u svetu rade na prikazivanju slike o svojoj zemlji, na poboljšanju našeg imidža u svetu i na promociji naše tradicije  kulture?

• I pored toga što je u Beogradu pretprošle godine održana Konferencija o poboljšanju srpskog imidža u svetu kroz saradnju sa dijasporom od toga nije bilo ništa. Ni danas nema organizovane prezentacije Srbije kroz srpske organizacije u rasejanju, pa se lepom slikom otadžbine u svetu bave pojedinci i poneko udruženje. U Frankfurtu je, na primer, Udruženje pisaca SEDMICA proletos organizovalo proslavu svog 25 rođendana i tom prilkikom primljeno u Gradskoj kući, što je bila istorijska izuzetnost. Tog dana se srpska zastava zaviorila na Gradskoj kući u Frankfurtu. zastava se viori i kada Srbi u Klivlendu slave Srpski dan ili kada Udruženje Srba u Slovačkoj organizuje Srpske dane. U Rumuniji i Mađarskoj Srbi imaju svoje pozorište, svoje medije, svoje poslanike u parlamentu i bore da se čuje za Srbiju. Na kraju, i veliki umetnici i sportisti, od Marine Abramović, preko Gorana Bregovića do Novaka Đokovića promovišu Srbiju kao svoj zavičaj i kuću za sve ljude sveta.

o Koji deo srpskog rasejanja ste najmanje istražili, postoji li tako nešto ?

• Najmanje sam posećivao Južnu Ameriku, jer u njoj ima jako malo Srba. Posle demokratskih promena država Crna Gora je tamošlje Srbe, inače poreklom iz Boke, ali članove Srpske pravoslavne crkve, prekrstila u Crnogorce. Postoji udruženej Srba u J.A, ali ono slabo radi. Uz to nije napisalo istoriju srpskog naroda na ovom kontinentu, već je uzelo bez moje dozovle, moj tekst, stavilo ga na sajt i nije ga potpisalo mojim imenom. I ja sam zbog takvog nepoštovanja mog rada izgubio interesovanja da sa njima istražujem Srbe u Latinskoj Americi.

o Postoje li i koje su razlike između prekookeanske dijaspore, zapadnoevropske i istočne?

• Razlike postoje, one su velike i suštinske, toliko da utiču na sudbinu našeg naroda u rasejanju. Srbi u prekookeanskim državama su narod namerno izgubljenog identiteta, jer kada prime državnjanstvo SAD ili Kanade, odriču se srpskog. SAD i V. Britanija ne daju ni jedan dolar, odnosno funtu za etnički život doseljenih Srba. U Zapadnoj Evropi gde su naši ljudi gastarbajteri, odnosno radnici na privremenom radu, Crkva ima dotacije po broju vernika, finansira se i dopunska srpska škola i dobijaju se penzije, koje mogu da se primaju i u Srbiji. U istočnom kraju Evrope, u regionu Srbi koji su sa statusom nacionalne manjine imaju sva prava i čuvaju uspešno svoj identitet. U Rumuniji vlast daje oko 700.000 evra za srpsku koloniju. Nažalost, u Sloveniji i Makedoniji, Albaniji gde nisu priznati kao narod, Srbi su zaboravljeni ili izbrisani ljudi i polako nestaju.

o Šta je zajedničko svim našim ljudima koji su otišli i žive daleko? Šta Vam najčešće kažu?

– Zajednička im je ljubav prema matici Srbiji i svom zavičaju. Kako je većina Srba otišla u tuđinu da zaradi novac i da se jednog dana vrate sa parama kući, a taj plan im se nije u potpunosti ispunio,  najčešće govore kako bi voleli da žive u Srbiji, jer im je u otadžbini najlepše. Znam mnoge ljude iz SAD, na primer porodicu Sremac koja veći deo godine provodi u selu Crepaja, gde dovode svoje američke unuke da uče život u zavičaju.

o Stalno se govori o ljudima koji napuštaju zemlju, zašto?

• Zato što naši ljudi napuštaju otadžbinu da bi našli mesto gde će bolje živeti od svog rada. To treba mnogo da brine Vladu Srbije.

o Ne priča se koliko se naših ljudi vratilo u Srbiju iz sveta?

– Ne priča se u Srbiji previše o povratnicima zato što se oni vrlo brzo utope u našu sredinu i svakodnevnicu.

Rade BAKRAČEVIĆ