Lekari bez granica i korona virus
STRANI LEKARI SU NAŠI ČELIČNI PRIJATELJI

– U pomoć Srbiji stigli su ruski i kineski lekari. Nije ovo prvi put da nas strani lekari leče u epidemijama. Istorija pokazuje da su nas strani lekari pomagali i pre 166. godina, a i kasnije, posebno tokom Velikog rata.

Marko Lopušina

Ledi Leila Pedžet.

Tokom marta 2020. godine, kada je korona virus harao svetom pomoć srpskom narodu stizala je iz Kine, Norveške, Švajcarske, Rusije, Turske, SAD, Emirata, EU. Lekare su nam poslali Kinezi i Rusi.
Naši političari, koji su pozdravili humanitarnu pomoć iz Kine i Rusije u više navrata su javno rekli da su ovi stranci naši „čelični prijatelji“. To se odnosi i na ruske i kineske lekare, koji su trenutno u Srbiji. Nije ovo prvi put da nas strani lekari leče u epidemijama. Istorija pokazuje da su nas strani lekari pomagali i pre 166. godina, a i kasnije, posebno tokom Velikog rata.
Prvi strani lekar koji je lečio srpski narod u Užicu i okolini davne 1844. godine bio je Rus. To je bio Grigorije Ribakov iz Petrogradu, koji se u Srbiji suočio sa epidemijom velikih boginja i srdobolje. Zato se stalno nalazio na terenu radi pelcovanja dece i odraslih. Grigorije Ribakov bio je iznenađen veoma lošim higijenskim uslovima, ne samo u užičkim selima već i u Užicu.

Bolesnici od tifusa u skopskoj bolnici.

Od 1846. na dužnosti okružnog lekara u Užicu nalazi se Franc Bihele rodom iz Tirola, magistar hirurgije i veterine koji je diplomirao u Beču. Zapazio nepoverljiv odnos ljudi prema medicinskom osoblju, naročito u toku pelcovanja dece. Početkom 1851. među Užičane dolazi i treći inostrani lekar – Miroslav Neter iz Lužnice u Saksoniji. Lečio je narod od tifusa i radio na zdravstvenom prosvećivanju Srba. Umro je od tifusa početkom marta 1853. godine.
Kada je u Užicu podignuta prva moderna bolnica u njoj je od 1855. radio ruski doktor Zelenski, a od 1859. i doktor Simon Josif.
Godine 1876. počeo je Prvi srpsko-turski rat u kome Srbija medicinski nije bila spremna. Vojni sanitet imao je 19 lekara, a civilne bolnice 41 lekara, 5 lekarskih pomoćnika, 25 apotekara i 5 apotekarskih pomoćnika. U pomoć su pritekle brojne strane lekarske misije: ruska, engleska i rumunska, kako bi vojni sanitet mogao da odgovori medicinskom izazovu. Prema podacima ruskog Crvenog Krsta, u Srbiju je tada stiglo 123 ruska lekara, 118 milosrdnih sestara, 41 medicinar, 70 lekarskih pomoćnika i 4 apotekara.
Među ruskim lekarima nalazila se i dr Marija Fjodorovna Zibold, prva žena lekar u Srbiji. Rođena je u Rigi 1849. godine u nemačkoj protestantskoj porodici. Školovala se u Petrogradu i Cirihu. Na studijama medicine u Švajcarskoj je upoznala Nikolu Pašića i Dragu Ljotić. Ona je, kao dobrovoljac, sa prvom ekspedicijom Slavjanskog opštestva, upućena je u Beograd. Proizvedena je, kao prva žena u Srbiji, u čin srpskog sanitetskog majora.
Radila je u činu potporučnika u bolnici koju su, odmah po objavi rata, otvorile članice Beogradskog ženskog društva u današnjoj ulici Kraljice Natalije br. 100. U početku je šef bolnice bio jedini muškarac, hirurg dr Štajner iz Beča, da bi u septembru 1877. na njegovo mesto bila postavljena Marija Zibold. Osim nje u bolnici je radila i ruska doktorka Raisa Samuilovna Svjatlovska , prva žena koja ja završila medicinu na univerzitetu u Bernu.
“ Doktor Viktor Kin je bio švajcarski humanista, koji je pomagao srpskom narodu u tri rata – u dva balkanska i Prvom svetskom ratu. Doktor Kin je kao hirurg i specijalista za zarazne bolesti došao u Niš 1912. i stavio se pod komandu kneza Aleksandra. Lečeći ranjenike i narod od tifusa i kolere, mnogim Srbima je tada spasao život. Opet se vratio u Srbiju 1915. sa još deset švajcarskih lekara i mladom suprugom Bertom kao medicinskom sestrom. Borio se za svaki srpski život. Išao je sa srpskim ranjenicima i do Albanije. Svojom novom metodom lečenja iskorenio je koleru i tifus i mnogim Srbima spasao živote” – kazuje nam Tola Milenković, inicijator podizanja spomenika ovom doktoru.
Viktor Kin je kao vojni lekar radio ukupno četiri godine u Srbiji. Bio je u Nišu, Kruševcu, Ribarskoj Banji i Valjevu sve do kraja 1918. godine. Kada se dr Kin vratio u Švacajrsku poneo je jednu staru ratnu srpsku zastavu da ga tamo sahrane u njoj. Ubio ga je srpski psihijatrijski bolesnik u Lejsinu 1919. godine.

Doktor Edvard Rajan.

HEROJI VELIKOG RATA

Prvi svetski rat je trajao od 1914. do 1918. godine. U njemu je Srbija izgubila 1.247.435 ljudi. Samo epidemija pegavog tifusa 1914/15 odnela je 360.000 ljudi. Na poziv Ministarstva vojske Srbije za hitnu medicinsku pomoć odazvali su se Francuska, Švajcarska, Engleska, Škotska, Rusija, SAD, Kanada i Australija. Stranci su se sreli sa užasima ratnih zločina i bolesti. Požrtvovano su se borili za živote Srba. Neki od njih su stradali.
U Srbiju je iz Holandije krenuo dr Arijan van Tienhoven sa bolničarima. Našao se na prvoj liniji da pomogne u Cerskoj bici i kasnije u valjevskoj bolnici spremno dočekao talas ranjenika. Iz Kanade je stigao dr Hauard Bari. Za vreme epidemije pegavca u skopskoj Bolnici za zarazne bolesti uveo je metode izolacije i lečenja, koje su zatim bile prihvaćene u celoj zemlji.
Doktor Karel Freja je, na primer, bio najpoznatiji lekar iz Čehoslovačke, koji je dobrovoljno lečio srpsku vojsku i ratne dobrovoljce u balkanskim i Prvom svetskom ratu. Priključio se 1916. kao dobrovoljac Prvoj srpskoj dobrovoljačkoj diviziji u Odesi, sa kojom odlazi na bojište u Dobrudžu.
Veliki rat zatekao je Ludvika Hiršfelda na mestu docenta na Ciriškom univerzitetu. Kada je dr Hiršferd saznao za potresne izveštaje o razmerama epidemije tifusa u Srbiji, o „valjevskoj dolini smrti”, gde se posle Kolubarske i Bitke na Drini našlo 50 hiljada ranjenih i bolesnih, odlučio je da ponudi pomoć Srbiji. Uputio se u epicentar epidemije, u Valjevo. Ciriške kolege govorile su mu tada „ako si hteo da izvršiš samoubistvo, nisi morao otputovati tako daleko”.
Doktor Hiršfeld je radeći kao bakteriolog u Srpskoj vojsci 1917. u svojoj laboratoriji proizveo vakcinu koja je štitila od trbušnog tifusa, paratifusa „A”, „B” i „C” i kolere. Njome je vakcinisano više od 110 hiljada boraca. Među prvima je tu vakcinu primio i vojvoda Živojin Mišić i zahvaljujući njoj, srpska vojska se, bez trbušnog tifusa i kolere, vratila u otadžbinu. Za tu zaslugu, doktor Hiršfeld odlikovan je Ordenom Svetoga Save trećeg reda.
“ U Beogradu je među prvima počela da radi Bolnica Crvenog krsta Sjedinjenih Američkih Država pod rukovostvom dr Edvarda Rajana. Na put za Srbiju nekoliko lekara sa dr Rajanom na čelu i 12 medicinskih sestara krenuli su 13. septembra 1914. godine. Stigli su krajem oktobra u Beograd i odmah se razmestili u napuštenu zgradu Vojne bolnice, da bi bili što bliže ratnim potrebama srpske vojske i naroda” – zapisala je u svom ratnom dnevniku Meri Gledvin, glavna sestra te bolnice.
Tokom prve okupacije Beograda dr Rajan je bio odgovoran za rad svih 40 bolnica u gradu. Za desetak dana, koliko je trajala okupacija Beograda, kroz bolnicu prošlo više od 9.000 ranjenika, koji su 13 dana kasnije, evakuisani. Svojom profesionalnošću, ali i dovitljivošću dr Rajan je oživeo razrušen Beograd i osposobio Vojnu bolnicu za preko 8000 operacija. Dr Rajan je iz zahvalnosti nazvan „spasilac Beograđana“ i bio je slavljen kao heroj.
Srbe je lečio i doktor Daglas Meriveder Dold, šef Američke medicinske misije. On i njegov brat Eliot Dold stigli su iz Amerike u srpski pakao. Lečio je narod i vojsku u Nišu,a kada su Bugari krenuli da sruše grad 1915. sprečio ih je u tome.

Poljski doktor Ludvik Hiršfeld 1954.godine.

LEDI OBOLELA OD TIFUSA

Britanka Leila Pedžet je zavolela Srbe za vreme boravka u Beogradu tokom službe njenog supruga koji je bio britanski predstavnik u Srbiji. Svoju humanu stranu ova engleska dama pokazala je tokom Prvog balkanskog rata, kada je 1912. sa engleskim lekarima osnovala vojnu bolnicu u Beogradu i posvetila se lečenju srpske vojske.
Njeno puno ime bilo je kao Luiz Margaret Leila Vemis Padžet. Rođena je 1891. godine u Engleskoj. Tokom Drugog balkanskog rata kao vojni medicinar postala je jedna od prvih dobrovoljnih bolničarki u vojnim bolnicama u Beogradu. Vratila se u London krajem 1913. godine. Početak Velikog rata zatekao je ne obazirući se na savete supruga i oca, već u novembru 1914. godine sa velikom britanskom sanitetskom misijom, preko Soluna, stigla u Skoplje. Osnovala je bolnicu za borbu protiv tifusa i ostalih bolesti. I sama je obolela od tifusa.
Vratila se u London i tokom Drugog svetkog rata osnovala Bolnicu za Srbe. Zahvaljujući njenom angažmanu uređeni su Srpska crkva i Srpski klub u Londonu. Pred kraj života Ledi Pedžet je imala strah samo od jednog – da je njeni Srbi ne zaborave:
„Neka me svi zaborave! To mi je svejedno! Ali će mi teško pasti ako me moji Srbi zaborave!”
Umrla je 1958. godine.
Sa srpskom vojskom i narodom preko Albanije povlačila se doktorka Harijet Kolberi, članica Medicinske misije iz Kanade. U Albaniji je posle tri meseca muka i stradanja stigla Mabel En Sent Kler Sinkler Stobart sa lekarima i bolničarima, i njena „Leteća bolnica Stobart“. U Skadru su ovi divni stranci svoja sledovanja hrane davale srpskim majkama i njihovoj deci. Sinkler Stobart je učinila nemoguće da ih spase smrti.
Član Srpskog potpornog fonda i Stobart poljskih bolnica bila je i engleski medicinar i hirurg Katrin Pejn (1877-1918). Završila je studije medicine u Londonu i radila u Kraljevskoj bolnici. Godine 1915. formirala je Poljsku bolnicu u Kragujevcu, zatim u Pirotu i Nišu. U Vrnjačkoj Banji u anglo-srpskoj bolnici, pod rukovodstvom Džemsa Berija, člana Kraljevskog hirurškog društva i njegove supruge, doktorke Mej Dikinson Beri, oboje iz Londonske kraljevske bolnice, bilo je pet stranih lekara i deset bolničarki.
U januaru 1915. godine, kada je u Srbiji bilo skoro beznadežno stanje, u Kragujevac je stigla Prva jedinica Bolnica škotskih žena, pod upravom doktorke Elinore Solto i dr Elsi Inglis. Dr Dorotea Klara Mod je u Srbiju došla kao anesteziolog i hirurški pomoćnik u sastavu Pete jedinice Srpskog potpornog fonda, koja je od maja 1915. radila u Požarevcu, potom kratko u Beogradu i na Krfu.
“I druge premorene i iscrpljene, doktorke i bolničarke posebno u bolnici u Kragujevcu, počele su te teške 1915. goidine da posustaju i obolevaju. Prva je od pegavca obolela dr Frensis Vejkfild, ali je, uz izuzetnu negu dr Elizabete Ros i drugih medicinskih sestara, uspela da se izbori sa teškom bolešću. Posle nje, razbolela se i sama dr Elizabeta Ros, srčana lekarka i velika uzdanica borbe protiv epidemije tifusa, koja je u Srbiju došla sama i bila pridodata srpskoj infektivnoj bolnici u Kragujevcu. Imala je 37 godina” – opisao je ovu tragediju hroničar Novica Pešić.
Dr Elizabeta Ros je preminula na svoj rođendan 14. februara 1915. godine. Sahranjena je uz vojne počasti na groblju u Kragujevcu, februara 1915. godine. Na nadgrobnom spomeniku je uklesano “Ovde leži dr Elizabet Ros”.
A ispod je ćiriličnim pismom zapisano:
“Narodu ste srpskom darovali svoje srce”.

BOLNICA ZA SRPSKU DECU

Na Solunskom frontu u okviru Bolnica škotskih žena nalazile su se i doktorke Lilijan Kuper i Alisa Geris. Dr Kuper, vrsni hirurg, rukovodila je isturenom bolnicom sa trideset postelja, koja je bila smeštena bliže frontu kako bi se brže pomoglo ranjenicima.
Škotska doktorka dr Izabel Galovej Haton bila je član Škotskih ženskih bolnica u Bitolju i potom u Vranju. Važnu medicinsku pomoć pružila je izgladnelom i obolelom stanovništvu. Uz to je razvijala medicinsku kulturu i organizovala sanitetske i bolničke službe u Surdulici, Vladičinom Hanu i Vranjskoj Banji. U Vranju je ostala do oktobra 1919.
Škotlanđanka dr Ketrin Mekfejl (1887 — 1974), lekar iz Koutbridža došla je u Srbiju kada je našem narodu bilo najteže. Mislila je da će ostati samo šest meseci, a u Srbiji je živela punih 25 godina. Lečila je Srbe u Solunu, Bitolju i Kragujevcu. Pored bolesnika pomagala je siromašnim ženama sa decom.
Godine 1919. dr Ketrin je prvo u Beogradu, a potom 1934. i u Sremskoj Kamenici, otvorila Englesko-srpsku dečju bolnicu. Obnovila je rad ove bolnice 1945. godine i dve godine kasnije predala je državi Jugoslaviji. Odlikovana je Ordenom Svetog Save četvrtog i petog stepena.
U pomoć srpskoj vojsci i narodu tokom Velikog rata krenule su i australijski doktori Lilijen Kuper i Meri Bedford. Radile su u bolnici na ivici Solunskog fronta, koju je vodila dr Agnes Benet. Bolnica je znatno doprinela oporavku srpskih vojnika i dobrovoljaca koji su bili na ivici smrti.
Lekari koji su 2020. godine došli iz Kine i Rusije da nam pomognu u lečenju od epidemije korona virusa nisu imenovani. Verovatno ćemo, tek kada ova pandemija prođe da saznamo njihova imena i prezimena, ali i da čujemo njihovu priču o herojskoj borbi za spas srpskog naroda.