Na današnji dan 30. novembra 2009. umro je pisac Milorad Pavić

ČETIRI PUTA PREDLAGAN ZA NOBELOVU NAGRADU!

Na današnji dan, 30. novembra 2009. umro je pisac Milorad Pavić, u svetu je proslavnjen delom “Hazarski rečnik”

Milorad Pavić i Rade Bakračević, urednik Štajerskih novosti

  • Jedan od najprevođenijih srpskih pisaca (njegova dela prevedena su na 38 jezika sveta), književnik, naučnik, prevodilac, istoričar književnosti, profesor Univerziteta, akademik, dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu – spisku teško da ima kraja. Za vreme života podignut mu je spomenik u Moskvi.
    Njegova dela karakteriše specifičan kosmopolitsko-lokalni spoj. Umeo je da kombinuje svoje ogromno znanje o onome što se dešavalo u svetu sa mitskim elementima srpske kulture. Sam je često pominjao „osećanje Balkana“, područja koje ima mnoštvo arheoloških slojeva, i napominjao kako treba umeti oslušnuti ga.
    „Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turčin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomrženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.“
  • Smatrao je da književnost treba da bude zabavna. Dosta se bavio čitaocem, doživljajem i načinom čitanja, što se najbolje vidi kroz njegova dela. Za jedan njegov roman izračunato je kako se može pročitati na oko dva miliona različitih načina.
    Napisao je roman u vidu rečnika, drugi u obliku ukrštenih reči, treći u vidu klepsidre i četvrti kao priručnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodič za neupućene.
    „Moramo priznati da svet oko nas izgleda kao jedan haos. Ima pisaca koji hoće da taj haos srede, svedu na jednu racionalnu ili iracionalnu, ali koliko-toliko sređenu stvar. Ja ne. Ja imam želju da taj haos naslikam. Jer taj haos je od Boga, i ne možemo ga mi srediti.“
    Na današnji dan 2009. godine umro je veliki srpski pisac, Milorad Pavić.
    „Jedan Rus kaže da se vreme
    Zaustavlja u materiji a teče u energiji
    Ja mislim da naše Sada, naš život
    Nastaje na preseku večnosti i vremena
    Ti kažeš da ćeš još samo četiri godine
    Moći da nosiš lepe haljine“
    (iz neobjavljenih, poslednjih Pavićevih stihova, pisanih tokom oktobra i novembra 2009.)
    #miloradpavic52w

Stan u kojem su preživeli svakojake trenutke sada je legat, gde njegova supruga Jasmina Mihajlović, povremeno navlačeći bele masonske rukavice, turistima i čitaocima pokazuje intimne detalje iz života slavnog pisca. Upravo pregovara s holivudskim producentima o snimanju filma „Hazarski rečnik“, razapeta je između svetskih kongresa i univerziteta na kojima drži predavanja o čoveku s kojim je bila u braku 17 godina. A sećanja su vrlo sveža.

– Bio je to 27. maj 1986. godine kad sam ušla kod njega u kabinet na Filozofskom fakultetu. Tema mog diplomskog rada bile su njegove priče. Trebala mi je bibliografska građa, a pošto je nije bilo o savremenim autorima, bila sam primorana da se konsultujem sa samim piscem. Trebalo mi je dva meseca da se usudim da mu telefoniram. Imala sam tri broja nekih Milorada Pavića u Beogradu. Nisam znala ni gde živi. I jednog dana sam se usudila da pozovem. Imala sam napisan tekst: ‘Dobar dan, ja sam ta i ta, radim diplomski rad i želela bih…’, a onda me je duboki muški glas, koji me je već tada milovao, pitao: ‘A zašto to radite? ‘ Sve sam očekivala osim toga. Rekla sam nešto nemušto, ‘zato što volim tu prozu’. Zakazao mi je za sutradan u podne, u njegovom kabinetu. Tako je počelo. Poznanstvo.

– To je posle preraslo u saradnju, u međuvremenu sam dobila dete, radila na raznim mestima, školama, u Institutu za književnost, ali sam bila opsednuta Pavićem, njegovim pričama i bili smo u kontaktu. Ipak, postojala je velika distanca, nisam mogla da pretpostavim da među nama može išta da se desi. To je trajalo pet godina, sve do 1991. godine. Tada sam radila u jednoj nevladinoj organizaciji koja je imala zadatak da lobira da Milorad Pavić dobije Nobelovu nagradu za književnost. Išli smo na razne književne večeri, pa je tako bila jedna i u mom Nišu, u Narodnom pozorištu. Bili smo gosti hotela, svako je imao svoju sobu, ali postalo je jasno da naš odnos ne može više da bude bez dodira i tada smo se dodirnuli. Znali smo da ne možemo da budemo ljubavnici. Nije to bilo pošteno ni prema nama ni prema našim porodicama, a i znali smo da je tako jaku vezu nemoguće održavati kao tajnu. Te noći u Nišu shvatili smo, posle pet godina, da više to ne možemo da krijemo sami od sebe. Sve je bilo na distanci mnogo godina, a onda je buknulo. On me je zaprosio, ali nisam mogla da izađem iz braka jer sam imala malo dete, od četiri godine – rekla je Jasmina za Gloriju.