Istina je najjača!
U novinarstvu sam više od pola veka. Prošao socijalizam, komunizam u začetku, zatim žute, crvene i crne… Bilo je uspona i padova, zadovljstva i problema… Jer, negde se morala plaćati cena onog što sam naučio prvih novinarsih dana kada sam počeo taj posao još kada sam išao u srednju školu, 1969. godine. Osnoa novianrskog zanata je da se uvek čuju dve i vieš strana oko problema kojo koemse piše i analizira. Istina je uvek samo jedna! Novinari su nagrđivani i nagrađivani. Ja, podjednako, i jedno i drugo!
Piše: Branislav GULAN
Prvi tekstovi su mi objavljeni u kući ,,BORBA”, listu ,,Večernje novosti”. U toj novinsko izdavačkoj kući proveo sam pola radnog veka, dve deceneije, a drugu polovinu u komorskom sistemu Jugoslavije, na istim poslovima,informisanja javnosti! U radu, uvek mi je istina bila u prvom planu! Ona je i najjače oružje novinara. U svojim deloma Friedrich Nieetzsche je pisao: ,,Mlaoi ljudi vole ono što je zanimljivo i čudno, bez obzira koliko je istinito ili lažno. Zreliji umovi vole ono što je zanimljovo o istini. Poptuino zreli intelekti napsjetku, vičleistinu, čak i kad se čini obgičnja ili prosta, dosadana prosječnoj osobi; jer oni su primjetili da istina otkriva svoju navajavu mudrosti, pod krinkom jednostavnosti’’. Ili još nekih izreka o istini: ,, Opće dobro nij sfera istine; jer istina zahtjeva da bude izrečena čak i kad je ružna i netačna…’’, ‘’Najbolji način da se dođe do istine je da gledamo stvari onakve kakve jesu, I da ne zaključujemo das u onakve kakvima bismo ih voljeli zanišlajti ili kako smo naučeni od drugih da ih zamišljamo…’’, zatim je zanimljiva izreka ,,istina je izdaja u carstvu laži…’’ ili Georg Orwel je govorio ‘’… sve istine su lako shvatljive nakon što su otkrivene; poenta je otkriti ih…’’
Najviše netačnočsti u ifnrosmainju bilo je u vrdme raspada Jugoslavije, a i lično sam se uverio na ratištu odakle sam izveštavao ponajviše za medije kuće ,,Borba’’ gde sam bio zaposlen više od dve decenije kao novinar. Tu sam prošao sve faze mladog novinara- saradnika, pa do komentatora, urednika… Radeći posao novinara, na terenu, izveštavajući u to vreme sa ratišta kada se raspadala Jugoslavija. Buo sam svedok, objektivnog i netačnog izveštavanja. Čak i kad je poginuio prvi novinar na ratišu raspada Jugoslavije na hercegovačakoj cesti u Vukovaru, dopisnik ,,Večernjih novosti” Milan Žegarac. Jedini novinar koji je tih tenutaka bio na mestu događaja bila je moja malenkost, Banislav Gulan tada, ratni reporter kuće ,,BORBA’’. Nijedan drugi ni domaći ni strani novinar nije tog trenutka bio u blizini mesta pogibije, odnosno ubistva pok Milana Žegarca!
Ali, to nije smetalo mnogima da pišu o stradanju i pogibiji Žegarca. I uglavnom su to bili izmišljeni izveštaji, prilagođeni medijima za koje su pisani. Zavisno, da li su strani ili domaći – pozicioni ili opozicioni. I to takvo pisanej se provklačuilo sve do pre godinu dana. Uglasvnom su bila nagađanja o tome kako je poginuo prvi novinar na tom ratištu. I to od onih koji nisu bili na licu mesta, pa su prenosili izmišljene priče, ili ono što su oni zamošljali kako je pogininuo novinar! Svi su pisali i izveštavali, i – ponajviše netačno!
Foto: Miloš Cvetković, Vukovar posle rata
Istina tri decenije čekala objavu!
No, zahvaljujući sad ,,Štajerksim novicama’’ više od tri decenije, posle pogibije Mlana Žegarca, evo i mog viđenja, jer, samo nekoliko mina posle pogibije meni je tu vest saopštio tada komadant Kole, kako smo ga zvali. Bioje tojedna od šefova crvenih beretki koje sam ja na tom području upoznao i pre rata. Gde sam inače odlazio da pišem. Jer, radio sam u ,,BORBI”, jugoslovenskim novinama, pa su me interesovale teme iz cele Jugoslavije. U ,,BORBI” sam bio dežurni novinar 2. maja 1991. godine (nedelja) u DESK-u sa sad takođe pokojnim Slavkom Ćuruvijom (koji je ubijen 11. aprila 1999. godine). Čuli smo za sukobe u Vukovaru i Borovu selu, pa sam se spakovao i odmah otiša tamo. Zajedno samnkm je i[ao i fotopreprote Branko Pantelić. Potom je najveći deo rada samnoim na ratištu obavljao fotoreporter Miloš Cetković, koji je dans u mirovini u Užicu. Drugog dan smo ušli u Borovo selo i uspeo sam da uradim informAciju i pošaljem za novine jer je tada u Borovu selu pogunolo 12 hrvatskih policajaca i jedan borac koji je došao sa strane. Iz Nove Pazove, tada bio došao u ovo mesto. I tako mi je prošlo leto uglavnom izveštavajući sa ovih ratnih terena u istočnoj Slavoniji.
Družio sam se sa novinarima, i 6. oktobra 1991. godine sam otišao Novi Sad. Sa pok Žegarcem sam se dogovorio da ujutro dođem po njega,u Odžake, gde je on živeo, a pošto sam ja imao renta – car vozilo. Tog za njega kobnog 7. Oktobra 1991. Godine, sam malo i zakasnio u Odžake, a on je već bio otišao, pa sma i ja stigao preko Bogojeva u Vukovar. Kod kafane ,,Blejk Wat”, gde smo se obično okupljali, video sam i njewgov auto, pa pitam vojnike gde mije drugar, jer smo se znali. Kažu mi, evo pre nekoliko minuta su otišli niz Hercegovačku ulicu, on i još jedan.
Ma doći će oni…
,,Ma doći će oni. Idi ti tu preko u kuću porodice Karas (gde je bila vojska) došla je vlasnica da obiđe kuću, pa kuva kafu, pa popi sa ostalim društvom. Ja tako i uradim, i sednem sa nekoliko vojnika, da pijemo kafu, i domačica mi odmah donese domaću kafu, vodu… Nije prošlo ni nekoliko minuta, dolazi takođe sad o komadant Kole, sada i odmah počinje pričlu, Polubesno… ,,Jebo Vas Bog. I vas novinare. Nisu su mi se javili onaj tvoj (Žegarac – primedba B.G.) i naš Miroslav Jokić. Prelaze ulicu, u ratnim uniformama. Mi nismo znali ko su, a pucamo na ustaše… I tvoj je gotov, a naš je odnet za Sombor u bolnicu, neće ni on preživeti. I to je bila prva vest da je poginuo prvi novinar na ratištu. Posle saopštavanja vesti, uzima pored sebe što je doneo drugu tašnu otvara, je i iz nje uzima sebi pištolj i fotoaparat. Potom meni daje meni tašnu sa blokom, olovkom, da odnesem kada budem išao u Odžake, i predam porodici Žegarac, tu smo ostali još malo.
Redovnu vojsku na tom području vodio je tada mladi poručnkik Boriša Doknić… Danas je general u penziji. Našao se tu i rada redovan vojnik Zoran Milanović, iz Aranđelovca Župskog. Posle je od mine oslepeo na dugomratištu, i danas je živ, pa sa njim održavam kontakte. U toku tog kobnog dana, 7. oktobra 19991. godine (se pripremao i pa Vukovara) Milanović je sa još nekoliko mladih vojnika otišao i pokušao da preuzme leš pokojnog Žegarca. Međutim, nakon povratka, nakon pola sata, vojnicima, pa i meni je saopšito da nisu uspeli to da urade, jer se puca. Da ne bi još neko nastradao.
Lična dokumentacija autora teksta B. Gulana – fotografija sa ratišta u Vukovaru– fotoreporteri -stoje: Jaroslav Pap, Srđan Sulejamnović, Milan Žegarac, a sede Miloš Cvetković i nepoznat fotoreporter
Još sam proveo nekoliko tasti tu na ratištu i uveče se vratio u Odžake. Popodne infromisao novinanre koje sam sreo o pogibiji Žegarca, kao i neke druge ljude, jer smo se svi znali iz viđenja. Tašnu sam, predao ocu pokojnog Milana Žegarca, a tu je bila i njegova supruga Nada, kao i mnogo komšija koji su došli da čuju ša se desilo da izjave saučešće. Pre toga sam pozvao Redakciju ,,Večernjih novosti” i glavnom i odgovornom uredniku Radetu Brajoviću saopštio tužnu vest. Vest je već bila emitovana u javnosti… Režimski mediji su već javili kako je na ratištu u Vukovaru, hrabro, od ustaškog metka poginuo dopisnik ,,Večernjih novosti” Milan Žegarac. Uveče su mene zvale kolege iz domačih i stranih medija pisali, ja im sve ovo pričao kako je bilo. Zvao me tada iz ,,Novosti” sad pok Mića Jovanović, urednik, pa sam njemu i ponovo pričao priču kako se dogdilo. Ponovio ono što mi je komadant Kole rekao. Da su pucali na ustaše, da se Jokić i Žegarac nisu javili da će doći, pretrćčavali ulicu i da je Žegarac gotov, Jokič na putu za bolnicu, ali da neće preživeti. Istovremenoje rekqao da su obojia parti u maskirnim ratnm uniformama, Toje onemogućilo da ih prepoznaju.
Sutra dan, 8. oktobra 1991. godine, sam opet u Vukovaru u kući porodice Karas (spavao sam u hotelu u Odžacima). Opet mladi vojnici predvođeni opet Zoranm MIlanovičem, tada 21.godišnjim redovnim vojnikom, odlaze na mesto događaja, brzo se vraćaju i kažu da su uzeli leš pok Žegarca. Sutra na kad su kovčeg doneli u kuću, pre sahrane, video sam leš pokojnika. ,,Novosti’’ su odmah, već na sahranu poslali novinara koji će ostati tu izveštava.Sad je i on pok Dušan Stojić, koji je stigao iz Kraljeva. Na sahrani se skupilo mnogo ljudi, dosta novinara, svako ima svoju priču o događaju, odnosno stradanju Žegarca i Jokića, niko, osim mene i nekoliko vojnika nije licu mesta. Da sam i ja stigao na vreme po Žegarca, verovatno bi išao sa njima i ista sudbina bi me zadesila!? I neznam da li bi se istina ikada objavila…
A, možda i nebi, nastradao. Jer, stradali borac Jokić i novinar Žegarac su imali na sebi maskirne, ratničke uniforme. Pre odlaska na ratište ja sam odlazio na kraću obuku i kurs, pa mi je rečeno da ja tamo ne idem sa puškom i pištoljem, niti u uniformi. Već da sam ja civil! Da oblačim što svetliju garderobu, kada me vide da ne misle odmah da sam borac! Doslovce mi je rečeno da je na ratištu moje oružje olovka… Pre toga i posle toga dugo sam vremena provodio na ratištu i uvek oblačio što svetlija civilna odela…
Dakle, svim sa rekao da me je o smrti Žegarca obavestio, nekja samo govoriili komadant, a nekad i kapetan Kole. Reklao je da su slučajno stradaloi. Jer, su oni pucali Hrvate, odnsono ustaše, jer se približava pad Vukoara. Niko nam se nije javio da će doći. Dvojica u uniformama su pretrčavali ulicu. Nismo znali ko nam dolazi. Tako smi ih i pogodili obojicu. Tvoj je mrtav, a ni naš neće preživeti.
Kada je reč o komadantu Koletu, znao sam ga i pre rata, tada smo ga samo tako zvali. Zapravo je reč o Radoslavu Kostiću, šefu crvenih beretki na tom delu ratišta. Bio je OK lik, borac koga smo viđali svaki dan, a u nasavkau rata je poginuo na drugj lokaciji.
Gulan, koji je i autor ovih redova, navodi da je najpre tužnu vest, još na terenu, rekao sada već pokojnom kolegi Joci Duloviću iz „Politike ekspres“. Ja sam ga vozio autom. Zajedno smo se vraćali iz Vukovara, pa sam sreo i ostale kolege među njima foreportera Srđana Ilića, pa i Đorđa Vukmirovića, tada dopisnika novosadskog „Dnevnika’’ iz Apatina. On se u to vreme i navjiše družio družio sap ok Žegarcem. Zaustavili smo automobile i prvo sam njima rekao tužnu vest. Mislili su da se šalim, govorio je Gulan u javnosti.
– Svi drugi, koji već tri decenije pišu o pogibiji prvog novinara na ratištu nekadašnje Jugoslaavijde, nisu bili tamo kad sam ja bio, pa samo prepričavaju, dodaju svoje mišljenje i nagađanje. I to traje od 7. oktobra 1991! To je bilo u preprodnevnim satima, došao sam ujutru kada se pila kafa, nije bilo više od 10 sati.
Evo i dokaza o deinformisanju odakle je osao kobnimetak. Evo I moej priče, objavljene u toj vesti, 7. oktobra 2016. Godine u biltenu Udruženja novinara Srbije.
UNS: Četvrt veka od ubistva novinara u Vukovaru
Udruženje novinara Srbije podsetilo je da je na današnji dan pre 25 godina ubijen novinar “Večernjih novosti” Milan Žegarac u Vukovaru. Istraga o ubistvu Žegarca nikada nije pokrenuta.UNS u saopštenju navodi da je Žegarac ubijen snajperskim metkom 7. oktobra 1991. godine. Žegarac je imao 44 godine.Istražujući za “Dosije o ubijenim i nestalim novinarima”, UNS navodi da je saznao da je Žegarac ubijen na uglu Trpinjske ceste i Hercegovačke ulice.Žegarac je pogođen jednim metkom u vrat i pretpostavljalo se da je ubijen snajperskim hicem sa hrvatskih položaja.Za “Dosije” UNS-a, novinar tadašnje Borbe Branislav Gulan rekao je da je tragičnu vest čuo od komandanta kojeg su svi zvali Kole, pripadnika “crvenih beretki”, navodi se u saopštenju UNS-a.Po Gulanovim rečima, komandant Kole je tada priznao da su on i njegove snage greškom pucale na osobe koje su pretrčavale ulicu sa neprijateljskih položaja.Istraga o ubistvu novinara nikada nije pokrenuta.
Poginuli slučajno!
– Potom me pozvao moj prvi urednik iz Novosti, sada pokojni Mića Jovanović. Ispričao sam ovo što i ovde govorim. Dobar deo moje priče je ispoštovao, ali niko nikada nije ispošovao ono što mi je tada rekao komadant Kole, a što sam pričao i pisao i tad, i sad i uvek. Pisali su da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka. Nije istina! Stradao je slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane, odakle su pucali borci Srbije i dela Jugoslavije koja je tada još postojala. Nisu znali ko im pretrčava ulicu, mislili su da pucaju na ustaše. Dakle, istina je sasvim drugačija od objavljivanih priča onih koji nisu bili na mestu događaja, niti su ih čuli od ljudi sa kojima sama ja bio neposredno posle pogibije Žegarca i Jokića. Slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se družili tih dana.
,,Za Žegarca je bila greška što je nosio vojničku uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja, jer i jeste bio civil, a ne rezervista, vojnik… Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se dešava! Ovo je istina koju sam doživeo, preživeo i video. A, istina je samo jedna’’, pričao je ipisao uvek o tom nemilom događaju Gulan.
Koletovo puno ime nisam govorio dok nije prošao rat!
,,Priča je uvek bila ista, samo bez imena komadantga Koleta, Radoslava Kostića, čije ime nisam govorio jer sam i posle toga išao na ratište, pa sam čuvao i svoju glavu. Ime sam mu otkrio tek kad se rat završio, a to je jedino u „Novostima“, na regionalnim stranama objavio nekadašnji urednik Dragoslav Živojnov. Svi ostali su prekraji istinu, pisali samo kako su oni zamišljali da se dogodio taj nesrećan slučaj! Da nisam zakasnio, možda bih i ja išao sa njima, i završio kao i oni’’, kaže Gulan.On i sad podvlači da ga je o ubistvu Žegarca, obestio kapetan ili komadant Kole, ali niakda nij rekao tačno ime ko je pogodio Jokića i Žegarca. Hrvate nije pominjao, osim da se bliži kraj rata i da na njiih pucaju.
Istina pala na ispitu!
Ali, istina o mnogim događajima u zemlji, kao što je ova sa ratištu, prilikom raspada Jugoslavije, čekala da prođe vreme da bi bila saopštena. Eto, oan je imala sreću, da joj se pruži šansa u ,,Štajeskim novicama’’ da stigne do javnosti posle skoro 33 godine čekanja na objavu!
Većina kolega koja me je zvala da pričam o ovom događaju, dobar deo moje priče je ispoštovala, ali niko nikada nije ono što mi je rekao komadant Kole, a što sam pričao i pisao i tad, i sad i uvek. Moja priča, odnosno istina, o stvgarnkjm događajima u Vukvoarui pogibiji novianra, čekal aje eto više od tri decenije na objavljivanje! Se što sam pričao, izuzev nekih detalja, ali bitnih činjenica, kada je reč đaistini, kao što je pogibija Žegarca i stradanje nekih hrvatskih porodica u selima u okolini Vukovara, bila I ispotpšovana.
MEĐUTIM, ZA MENE JE TO BITNO U PROFESRIJI, ODNOSNO NOVINARSTVU, BILO TADA, ALI I DANAS U POSLU. JER, PRAVILO NOVINARSTVA JE UVEK DA SE ČUJU OBE STRANE! I BILO ŠTA DRUGO DA SE RADI I PIŠE, KADA SU ME UČILI ZANATU PRE POLA VEKA, JE BILO U OVOM POSLU, DA SE ČUJU OBE STRTANE. A OVDE KONKRETNO, U SLUČAJU ZARAĆENIH STRANA NA RATIŠTU ODAKLE SAM IZVEŠTAVAO, U TO VREME BIO SAM VEROVATNO JEDINI NOVINAR KOJI JE TO PRAVILO I ISPOŠTOVAO! VEĆINA DRUGIH NIJE. JER SU PISALI SAMO O JEDNOJ STRANI DA STRADA ILI DA POBEĐUJEI
ZATO I ISTIČEM DA SAM SVEDOK DOGAĐANJA KAO ZREO NOVINAR GDE JE ISTINA KOD MNOGIH NA RATIŠTU, PA I DOBROG DELA NOVINARA, PALA NA ISPITU! JER, U OVOM SLUČAJU, PRAVA ISTINA O TOM DOGAĐAJU, GDE SMA JA, Branilav GULAN, SVEDOK, RANIJE SE NIJE MOGLA SAOPŠTITI!
Ali, I to što niej veoam je bvitno I važno, a dosada je iz više razloga bilo zataškano. dobrim delom ispoštovana o ratu I pogibiji provg novairnfa u Vukvoaru, 1991. Godiejn, Mešutim, skoro nikad aniej ispotpovano ono pšto je rečeno I napoisano kako je stvarno izgubio život priv novianr. I čiji ga je metak pogodio, sa srpske ili hrvatske strane.
Pisali su da je Žegarac hrabro poginuo od ustaškog metka. Nije istina! Stradao je slučajno, od metka koji je dolazio sa naše strane, odakle su pucali borci Srbije i dela Jugoslavije koja je tada još postojala. Nisu znali ko im pretrčava ulicu, mislili su da pucaju na ustaše. Dakle, ISTINA je sasvim drugačija od objavljivanih priča onih koji nisu bili na mestu događaja, niti su ih čuli od ljudi sa kojima sama ja bio neposredno posle pogibije Žegarca i Jokića. Slučajno su nastradali od ljudi s kojima su se družili tih dana, naglašava Gulan i opet dodaje: Za Žegarca je bila greška što je nosio vojničku uniformu, umesto da je bio u civilnom odelu kao što sam ja, jer i jeste bio civil, a ne rezervista, vojnik… Zato ga nisu ni prepoznali. Ponavljam, slučajno su nastradali na ratištu! I to se dešava! Ovo je istina koju sam doživeo, preživeo i video. A, istina je ipak samo jedna! Eto i ova je čekala da bude objavljena više od tri decenije!
,,Ponavljam, među redovnim vojnicima koje sam dobro poznavao bio je Zoran Milanović, iz Aleksandrovca Župskog, zvali smo ga Ćelo. I danas održavamo kontakte, često mi pošalje rakiju na poklon. Da su ih “naši” ubili ubeđen je i Srđan Ilić, tada fotoreporter Tanjuga. Među redovnim vojnicima koje sam dobro poznavao bio je Zoran Milanović iz Aleksandrovca Župskog, ponvljam zvali smo ga Ćelo. U toku dana, dok smo još bili tamo, pokušao je sa svojom ekipom da izvuče Žegarčevo telo. Pucalo se i nisu hteli da reskiraju, da još neko pogine pa su odustali i tek sutradan izvukli telo.Da su ih “naši” ubili ubeđen je i Srđan Ilić’’, govorio je i pisao tada i sada Gulan.
-,,Kad sam spremala Milanu 40 dana, zvao me je muškarac koji se nije predstavio, samo je rekao da je iz Borovog Sela. Čuo se taj njihov naglasak od preko. Kazao mi da je bio na sahrani, da mi se divi kako sam se dostojanstveno držala. Potom je rekao: “Gospođo Nado, moram da ti kažem da Milana nisu ubili Hrvati nego naša vojska, greškom”, pričala je za javnost Nada, supruga pokojnog Žegarca. Kad je to ispričala nekim bliskim ljudima, sugerisali su joj da ništa ne čačka. Jer, Milan je bio mrtav, nisam ga mogla vratiti, a i moj i njegov bratanac su tada bili u vojsci na ratištu, pa da ne bih njima naudila ćutala sam. I ako je tako, sigurna sam da ga nisu namerno ubili. Greške su uvek moguće.
Za smrt Milana Žegarca niko nije odgovarao. Javno ne postoji optužnica. Jasna Šarčević Janković, tadašnja portparolka Tužilaštva za ratne zločine Republike Srbije, na konferenciji UNS-a 2014. izjavila je da je pogibija Žegarca deo šireg predistražnog postupka, o kojem ne može da govori.
Međutim, sadašnji odgovor iz Tužilaštva je drugačiji. Tužilaštvo za ratne zločine postupa u predmetu KTP-902/22 kojim je obuhvaćeno i ubistvo novinara Milana Žegarca – odgovorilo je sada, pre godinu dana, Tužilaštvo UNS-u na zahtev za pristup informacijama od javnog značaja uz navođenje da nam više ne mogu reći jer je predmet u fazi predistražnog postupka.
Dodaju i da je istim predmetom obuhaćeno i ubistvo četvoročlane ekipe šabačkog dopisništva TV Beograd na Baniji oktobra 1991. Broj predmeta jasno govori da je od 2022. godine, te da je ipak srpsko tužilaštvo tek 31 godinu kasnije zvanično počelo baviti smrću novinara ubijenih na radnom zadatku. Da li će biti i optužnice? Opet ostaje samo da čekamo…
Eto, i ova moja priča jedina je I ISTINITA O POGIBIJI PRVOG NOVINARA NA RATIŠTU BIVŠE JUGOSLAVIJE. Priča i nagađanja je bilo mnogo, mnogo… Ponajviše od onih koji nisu bili na kobnom mestu! Već su iznosili svoja nagađanja. Nažalost, među takvima je bilo, a ima i danas dosta novinara! JER, IZNOSILI SU NEISTINE! NISU BILI NA LICU MESTA U PRAVO VREME. ISTINA JE IPAK I UVEK SAMO – JEDNA. A, JA SAM ZATO UVEK BIO ZA ISTINU, I UVEK RADEĆI POSAO ETO POLA VEKA, UVEK BIO NA MESTU DEŠAVANJA I IMAO TAČNE PODATKE… I O OVO JE KONAČNO POTVRĐENO ONO ŠTO SE DESILO POSLE TRI DECENIJE.
Glavna neistina bila je da je Milan Žegarac poginuo od hrvatskog metka. Oni koji su bili na licu mesta, neki čak i slučajni izvršioci, to pobijaju! TAČNO IME SE NIKAD NEĆE NI SZNATI JER JE TAD AVIŠE NJIH PUCALO. SVI TVRDE, ŠTO JE ITAČMNO DA SU GREŠKOM STRADALI, OD METKE KOJI JE TAD ADOŠAO SA NAŠE STRANE!
Ali, bio je krvavi rat, raspadala se Jugoslavija. Prošlo je više od tri decenije, istraga je konačno pokrenuta, ali niko nikada od zaničnika ni do danas, a početak je 2024. godine nije zvao ni tadašnjeg novinara, tada prisutnog svedika, ali i još ponekog živog vojina, kao štpo je Zoran Milanović, da za javnost ispričaju bar njihovu istinu, koja je najpribližnija stvanom, stanju stradanja. Da, akciju nije pokrenulo Udruženje novinara Srbije i tri deceniej posle dešavanja i stradanja, objavilo svedeočenja tadašnjeg novinara, svedoka tih zbivanja, možda bi danas još uvek svaki dan se pojavljivalo mnogo različtih istina. A, ipak, ISTINA je samo jedna!
Ovo je objavljujemo zbog toga ka je reč o istini, informisanju danas, kada je ova ISTINA čekala više od tri decenije da se pojavi u javnosti!
Kada bih ponovo počinjao izabrao bih isti poziv!
Sada kada sam zvanično penzioner, moram da kažem da novinar nikada nije u pravoj mirovini. Jer, pola decenije sam u aktivnoj penziji. Kada mi je prestao redovan radni odnos, pozvan sam od Milana Krkobabića, ministra za regionalni razvoj, a potom za brigu o selu u Vladi Srbije na razgovor. Tema je bila angažovanje na projektu o zadrugama i obnovi sela Srbije, a kako bi neka od njih bila spašena od nestanka. Pošto sam se tim temama i poslovima bavio pola veka, prihvatio sam angažman i uradio projekat na temu Ruralne sredine Srbije – spasavanje sela i države. To je bilo 2017. godine. Angažman je trajao pet i po godina. Objavio sam na tu tmeu i mojuličnui knjigu u tiražu od 400 primeraka. Poneko nepoznat ko se javio kuoio je, a najveći deo sma poklonio poznanicima.
Evo malo više i dans oovoj aktuolenoj temi za Srbiju. Pošto je godišnje u Srbiji nestajalo po 100 zaderuga, odluka vlasti je bila da se rehabilituju i vrate e zadruge u sistem. Akcija je trajala oko četiri godine. Uz pomoć države, peko Ministgarst aza brigu o selu, bespovratno je podeljeno 2,2 milijarde dinara koje je dobio oko 207 starih inovih zadruga u zemlji. Cilj je obnoviti zadrugarstvo i kroz to podstaići razvoj jnerazvijenih u Srbiji.Akcija je još u toku, zaustavljeno je nestajanje zaderuga i osnovano je 1.100 novih! Tako je u Srbiju vraćen duh zadrugarstva, ali još uvek nije neopravdano oduzeta imovina posle Drugog svetskog rata, vredna oko dve milijarde dolara. Jer, siromašan država nema tog novcda koji može sad da vrati.
Do početka 2024. godine država je pomogla i oko 2.650 praznih kuća u Srbiji (ima ih oko 200.000) i sela su dobila 10.000 novih stanovnika. Među njima je i 3.000 dece, saopštoio je ministar u Vladi Srbije Milan Krkobabić, na kraju 2023. godine saopštavajući rezultate ove akcije. Jer, u te prazne kuće uselili su se oni do 45 godina starosti koji su tada prvi put rešavali svoj stambeni problem. Jer je uz pomoć države, do kraja 2023. godine kupljeno kako rekosmo 2.650 kuća i dodeljana onima koji su hteli da žive u selima. Cilj je i zaustaviti odlazak mladih iz sela kao i nestajanje sela. Jer, od 4.700 sela u Srbiji, nestaje čak 1.200. Čak u 1.034 sela ima manje od po 100 stanovnika. Kao što već napisah, u Srbiji je prazno 200.000 kuća, čak 1.000 sela nema prodavnice, 500 njih nema putnu vezu sa svetom, u 2000 sela nam ni bankomaa ni pošte, ipored njih su sad izgrađeni i autoputevi, aliali više od 500 tih seola nema vezuu sa svetom, jer nema vezu sa autoputem, ali u 90 odsot njih nema ni seoskih puteva. Inače, po Ustavu Srbije u njoj nepostoji odavno više nijedno selo. Sve su to naseljena mesta iuz kojih se dans odlazhi sa kartom ujendoim poravcu u svetpo. Desi se da se poenko vrati, pa dobija publicitet, ali je so samo varka, pa namse čini da se vratilo cdleo selo. Za povratka i obnovu sela treab ad aprodje više od pla veka je+r je toliko uništavnao. Nije dobor što podršku za povraka zadruga i slea sad daju ljdui koji su u poznom živortnim dobru, koji su nekada podrđžavali gašenej zadruga i nestgajanje sela. Dasnas hoće da peru svoje biografije pa se footgrafišu pored ministrqa, kako bi imali dokaz da podržavaju opstanak i ostganak sela. Jer, sad sa naknadnom pamćeu tu akciju podržavaju jer, su svesni da nam sa seklomima nestaje i Srbija. Ponašanu se kao po onoj pesmi Zdravka Čolića, rušimo pa sad gradimo. I zo rad ebeu ikavke griže saveti, što sui nekada drugačiej raidli i mislili. I onda i sad su bili uprvim rdovima,. Zaista ih ni tad ani danas stvarno selo nije iinteresovalo. To se pre svega, odnosi naq članoive akademijskog odobrt aza selo SANU!
Da istaknem Radeta Bakračevića glavnog urednika i vlasnika ,,Štajerskih novica” znam više od tri decenije. Još kao mlad novinar pre tri i po decenije počeo sam da dolazim na Poljoprivredni sajam u Gornju Radgonu. Do sada sam to radio 34 godine, odnosno toliko puta za vreme svog radnog veka. Tu na poljoprivrednom sajmu u Gornjoj Radgoni sam bio sa pokojnim Smajilom Festićem, dopisnikom ,,BORBE” iz Maribora. Jer, običaj i pravilo je bilo kada dođeš negde nešto da radiš, treba da se javiš dopisniku koji je tamo. Na sajmu, me pok. Festić upoznao sa g. Radetom Bakračevićem, vlasnikom ,,Štajerskih novica’’. Odlazio sam na sajam u Gornju Radgonu, gotovo tri i po decenije, viđao i družio sa učesncima sajma,a među prvima sam upoznao Radeta Bakračevića, već tada vlasnika i glavnog urednika ,,Šajerskih novica”. Uvek je tema bila novinarstvo… Bio sam privredni novinar. U to vreme glavni urednik ,,Kmečkog glasa” bio je Mirko Munda, moj dobar drugar. Pošto smo živeli i radili u Jugoslaviji, kada su im trebale teme o agraru iz SFRJ, a nisu imali vremena da dolaze u Beograd, sve sam im ja pripremao.
Odmah posle upoznavanja na sajmu me kolega Rade Bakračević pitao da li bih mogao ponekad i za ,,Štajerske novice’’ poneku temu da uradim. Tako je i bilo samo – ponekad. Ali, kada sam završio radni vek, ponovo smo se sreli i uspostavli ne povremenu nego stalnu saradnju. Pošto sam ostao aktivan novinar, i posle odlaska u mirovinu, a video šta treba ,,Štajerskim novicama” iz današnje Srbije, ali i njene okoline, počeo sam gotovo svakodnevno da šaljem priloge. Tema je uglavnom privreda, a ponajviše moja specijalnost agrar. Pošto sam ja novinarstvo započeo kao dopisnik ,,Borbe” iz Vojvodine sad daleke 1977. godine, sve mi je to blisko u tom poslu, posebno kada je agrar u pitanju.
Sve se razumemo Rade Bakračević i ja o novinarstvu juče, danas i sutra. Jer, ja sam i autor oko 25 knjiga na temu privrede i agrara i koautor u još deetak knjiga. Obojica smo ,,stari vukovi” u ovom zanatu. Jer, ja sam sve to učio u kući ,,BORBA” (listovima ,,Novosti” i ,,Borba” gde sam objavio više od 15.000 priloga)! Dakle, počeo sam redovno da pišem za ,,Štajerske novice”. Moja saradnja, novinara, analitičara i publicista sa uredništovm ,,Štajerskih novica” je izvanredna. Dakle, postoji obostrano zadovoljstvo. Gotovo da isto mislimo i šta kad i u koje vreme treba da se uradi. Jer, ja kao višedecenijski novinar imao sam dobar odabir tema koje su potrebne ,,Novicama”, i one uvek pronalaze svoje mesto u njima. Naravno nailaze i na interesovanje kod publike kojoj su namenjene, posebno Srbija u Sloveniji i Šajerskoj. Od aktivnog rada sad je blizu jedna decenija.
Znamo šta ko misli, zatim šta treba javnosti, odnosno ,,Štajerskim novicama” od mene, kao novinara, dopisnika i urednika sa prostora Srbije sa kojih izveštavam, komentarišem, analiziram pojave i obrađujem teme po sopstvenom izboru. Ali to mora da se uvek uklapa u uređivačku politiku ,,Novica”. Dakle, radi se o dobrom, obostranom razumevanju, pa je uspešna takva i saradnja. Naravno na obostrano zadovoljstvo. Jer, ako toga nema – ne bi bilo ni saradnje. Takva nam je saradnja bila do sada, ali biće i u buduće. Pošto sam dopisnik bio od prvih dana rada, blizak mi je posao pa sad predlažem novicama, da zajednički pronađemo i dopisnike iz svih velikih, ali i malih mesta Srbije. Jer, života i tema ima svuda… To govorim na osnovu iskustva koje imam iz velikih novina, jer su NOVOSTI, u vreme kada je bila Jugoslavija imale dopisnike iz cele SFRJ. Njih oko 400. Zahvaljujući takvom radu imale su sve informacije, od saveznog značaja pa do lokalnog. I sve te informacije su pronalazile svoje mesto u njima. One od opšteg interesa za celu zemlju na prednjim stranama lista, ali i lokalne na takvim stranama, kojima su pripadale. Važno je da su se imale svoje čitaoce… Takvu saradnju ja vidim i sa ,,Štajerskim novicama”, odnosno njenim uredništvom.
Aktulelno i istinito!
,,Novice’’ će uvek od mene i saradnika – dopisnika sa ovog područja, imati priloge koji su, pre svega, aktuelni, tačni i istiniti! Meni kao čoveku koji je pola veka u novinarstvu rutina je obavljanje tog posla. Analizirajući novinarstvo danas, mislim da novine više nemaju svoju specifičnost, svoj šarm, svoje škole, kao što je to svojevremeno bilo. Odnosno , moj pogled je da su previše u službi listopadne tekuće dnevne politike. Da previše ima uticaja malih sitnih listopadnih političara. Recimo nekada se lako prepoznavao stil ,,Novosti” u kojima sam ja učio novinarski zanat. To su tada bile prave jugoslovenske novine.
Mislim da je u listovima na području Srbije danas jedna siva uniforma na kojoj malo ko ima zvezdice i činove po kojima možeš da ih prepoznaješ ko je ko.
Potreban novi koncept
Slično je i sa nagradama koje se daju. Ako vas pitaju ko stoji iza tog priznanja, svi kažu onaj ko ga dodeljuje. Nema nikakve institucije , pa nagadu dobija onaj ko plati onom ko je dodeljuje! Ja mislim da se to zna u ,,Štajerskim novicama” i da nije tako, kao što je u Srbiji i većini eks Jugoslavije. Da ne pominjem imena, jer oni koji pročitaju, sami će se prepoznati. Izbor tema i način na koji se pripremaju i obrađuju u medijima osnov je svega. Mislim da toga ima veoma malo u medijima danas. Ne samo u Srbiji već svuda. Posebno na prostorima eks Jugoslavije. Jer, to vidim iz novina koje svakodnevno čitam na tim prostorima.0
o traži i povratak profesionalizmu, osnovnim principima novinarstva. Jer, ovo danas je najmanje to! Mislim da je pravo novinarstvo napušteno, pa je to veoma često – škrabanje! Ponekad liči na tviter giljotine. Prepoznatljivo je da u novinama nema zanata, da ljudi nisu prošli kroz novinarsku školu, nisu obučeni, nema jakih pera, uglednih novinara, moćnih glavnih urednika… Sve se nekako istopilo i svi kao da su time sad zadovoljni, mislim ja, koji sam ceo svoj radni vek posvetio ovom poslu. Zato se i postavlja pitanje mogu li onda novine sa ovako malim tiražima, kakvi su danas, najnižima u pola veka, da imaju uticaj na promene u društvu? Ja msilim da ne mogu! Jer, novine nisu u službi čitalaca i naroda, već aktuelne tekuće dnevne politike. A, ta tekuća dnevna politkiak sproovdi isključlivo politiku svoje partgije. Uzmimoproimer predsednka države, koji jepredsednoik svih građana Srbije, ali se najviše zalaže za politiku partije čiji je predsednik bio sve do nedavno.
Mediji korektor ili sluga vlasti!
To ističem zbog toga što sam radio u velikim jugoslovenskim medjima. Bio sam u listu ,,Borbi’’ koja je bila među deset najuticajnijih novena na svetu. U vreme uvođenaj višestranalčja u Jugoslaviji, bila je najpoznatija i najuticajnija opoziciona novina na Balkanu. Mislim da informacije moraju da privuku čitaoce, da budu budu, tačne, ozbiljne, ali i izazovne. Dakle moraju da budu zasnovane nha objektivnom, poštenom, tačnom pisanju o svim zbivanjima (ekonomskim, kulturnim, sportskim…). Samo tako se mogu privući i čitaoci. Ponekad su u svemu tome potrebne i srećne okolnosti. Čitanost može da zavisi i od poltiičkog previranja, ali i to zavisi kako će se prezentovati.
Mislim da od strane novinara mora da bude uvek prisutna istina! Nekad se na nju I dugo čeka, kao što je ova ainformaciaj obrađena na početklu o stradanju provg novianra na ratištu Jugoslavije, u Vukovaru. Zatim ne sme da bude poltronstva i sluganstva._Ali, mišljenja sam da je takav rad zahvatio srpsko novinarstvo danas! Gledajući medije danas s druge strane mislim da se ne ume da se radi valjano, da je bezidejno novinarstvo, jalovo i jednosmerno. To značii da pisati o probleima ne sme da znači izmišljanje niti napadanje nekog, već samo čitaocu preneti šta se događa. A, vlast ako se ljuti, neka se ljuti. Mediji treba da budu korektor vlasti. Ako to nisu, onda su sluškinja vlasti. Svedok samdaanas svega toga, da se četo javljaju moćnici koji se ljute, prete…
U svemu mora da bude poveranja, a ne zluradosti! To se, pre svega, odnosi na sprovođenje utvrđene uređivačke politike. U tom slučaju glavni urednik, urednici i novinari postaju politički relej, sa kojim neko manipuliše. Mislim da to nije dobro, ali takvih pojava u medijima ima danas, veoma, veoma, veoma, mnogo! U takvim slučajevima poltika postavlja glavne urednike i urednike, a oni moraju da slušaju vlast koja ih je dovela i postavila. Oni to isto onda traže od novinara i niko sa nikim tada nije zadovoljan. Jer, u tekstovima u takvom radu nema istine! Dakle, zalažem se za to da novinarstvo ne bude takav zanat za sve koji stvaraju i medije od glavnog urednika do njegovih izvršnih urednika.
Gde god budemo imali podaničko novinarstvo, nećemol imati zdravu političku situaciju u zemlji!
Želja političara i nesporazuma sa njima će uvek da bude!
Sve to će da prate i pritisci moćnika. Bilo je i biće slučajeva, ako nećeš to tako da uradiš što traže od tebe, moraćeš da platiš cenu svoje slobode. Međutim, nadajmo se da će i toga biti sve manje ako se bude radilo uvek sa istinitim informacijama, tekstovima, komentarima, reportažama… Dakle, da istina uvek bude u prvomm planu. Pa maker bila i sporo dostižna! A, sve da bude stvaravano zbog čitalaca, a ne trenutnih, listopadnih političara! Dakle, pritisaka će uvek biti iz svih partijskih struktura. Ali, treba to izdržati! To će često da ima svoju cenu!
Dakle, u poslu kojim se bavimo treba biti:
- Vešt u odabiru vesti, tema, komentara, događaja;
- Mudar, u prognozi šta će biti ne samo danas nego uskoro, u buduće;
- Iskren u dogovoru sa saradnicima, u razgovoru sa prijateljima, u polemici sa protivnicima;
- Mora se biti spretan u nevolji, u iskušenju, u izazovima;
- Stvaraoci medija znaju i zlatno pravilo: navijanje je dozovljeno, svrstavanje – rizično, poslušnost pogubna;
- Mora se imati hrabrosti da se ne drhti pred političkim strašilima, slugama, manekenima i pilićarima;
- Zlatno pravilo profesije uvek mora biti istina. Jer ona je najjača!
Dakle, naše zlatno pravilo profesije je: istina je najjača! I kad te ne vole, i kad ti prete, i kad ti šalju špijune, i kad te mame na ,,poverljive činjenice’’, i kad ti na tacni donose ekskluzive, i kad te vole – moraš na rešetu odvojiti grumičke zlata od prljave jalovine.
Iako sam već više od pola veka u novinarstvu, takvih pojava sam imao baš ovih dana kad sam pisao i ovaj tekst… Jer, sam pisao druge o neadekvatnom, radu pojedinih ljudi u Akademijskom odboru SANU Srbije.Koji sad sa evoluiranim novom pameću u stare dane menjaju stave mišljenja I akciejkakobi promenili I voju biografij. Jer, itili su se tuđim podacima i radom. Pre svega o nestakjanju sela, što je i nestajanje Srbije. Iz tuđih podataka objavljivali ekskluizivne intervjuje bez navođenja izvora podataka. Tuđi rad prikazivali kao sopstveni. Sve je bila istina, koja nije njima odgovarala. Nalogodavci, su preko svojih poslušnika, pokušali da omalovaže autora ovih redova, kroz kritiku zašto se to objavljuje… Nije potrebno da im objavljujem imena sad, sami će se pronaći. A, već su registrovani, pa uikoliko nastave takav rad, nadam se da će biti i pozvani na odgovornost za neodgovorne izjave i ponašanje.
Bez demantovanja podataka i činjenica, a jedinji razlog je bilo zašto je to u javnosti! To su činili oni koji su u proteklih pola veka doprineli gašenju zadruga i nestajanju sela. A, sa nestajnejem sela nestaje nam i Srbija!
Sad u trećem životnoim dobu, sa pameču koja je evoluirala, žele da se iskupe za grehe i predlažu osnovivanbje zadruga i nude rešenja za opstanak i ostanak sela. A, dosadaš su predlagali rešenaj za gašenje zadruga, po 100 godišnje i nestajanje sela. Jer, za decneiju će nestatui svako četvrto. A, kada su bili moćni i na funkcijama i u socijalizmu živeli kao da su u komunjizmu, nisu ništa učinili da se to spreči. Tada su doprineli rušenju, a sad bi to isto da grade. Sa takvim radom Srbiji i naslednicima ostavljaju ruine jer su pri kraju i trećeg životnog doba.A, za rušenje suimali vremena, a sad za gadnju zbog biologoije, nemajui vremena, ali se još uvek nalaze u prvim redovima.
Zloupotreba demokratije
Ponavljam, ja sam u novinarstvu više od pola veka! Mislim da nikada, nije kroz novine, televizijske studije prolazilo toliko neznalica, toliko šarlatana, toliko narcisa, toliko prepotentnih i osionih ljudi. Svedik sam nedanvo skupa u Palati Srbiej dobrog dela članova ministarstva poljoprivreda I nčlan Konventa EU za agara, Članovi ministarsta nisu znali da imamo Strqategiju razviaj poljoorivrede, kojoj je tog trentuika bila devega godina njenog sprovođenja. A, da se i ne ogovori o rezutlati njengo sprovošenja. Jer, analoizu tog ssssprovođenaj u životu trebala je da uradi Vlada, Privredna komrfoa Srbgije Akadmeijski odbor za selo… Ali, nije niko, jer ih agar interesuej samo kada swelajcdi izađu na uklcie, pa tek tad ačuju njihov vapaj i glas.
Mnogi koji pišu, danas sju odjednom proizvedeni u kolumniste!? I tako prave potpunu konfuziju: svako ima pravo da nešto piše, kritikuje predlaže… I to je tobož demokratija. To nije demokratija, to je zloupotreba demokratije. To nije sloboda medija, to je zloupotreba medija u kojima se to objavljuje. Sa takvim ljudima se publika ne dobija, niti se privlači. Publika brzo prepoznaje da li jeste ili niste profesionalac. Da niste objektivni, da ne radite za nju nego za nalogodavca! Ovako su mi govorili moji učitelji u novinarstvu bivši glavni urednici ,,BORBE” i ,,NOVOSTI” pok Stanislav Staša Marinković, Nikola Burzan, Tomislav Milinović i danas živi i aktivni Manojlo Manjo Vukotić, Rade Brajović i još poneki od kojih sam učio ovaj zanat.
Nažalost, danas je stanje na području u kome ja živim i radim takvo!
Nagrada „Milan Žegarac”
Nagrada “Milan Žegarac” za novinarske tekstove na ratne teme ustanovljena je 1994. godine i dodeljivao ju je UNS do 2001. Godine. Prvi dobitnik bio je Nebojša Jevrić iz “Duge”, a poslednji Zoran Miladinović iz “Vojske”.
Beleška o autoru:
Branislav ulan, je član Naučnog društva ekonomista Srbije, Nacionalnog tima za preporod sela Srbije, KONVENTA EU – Mreže za ruralni razvoj EU u Srbiji, novinar analitičar, publicista i književnik, koji se više od pola veka bavi selom i seljacima, odnosno čekanjem boljeg života na selu. Ekonomista po obrazovanju, pohađao je i završio u šestoj generaciji 1980/81. godine, najvišu političku školu u SFRJ ,,Josip Broz Tito’’ u Kumrovcu. Autor je i trostruki dobitnik nagrada za životno delo. Dve međunarodne i jedne domaće – Društva novinara Vojvodine u 2019.godini. U izdanju novosadskog ,,Prometeja’’, nedavno je objavljena i nova knjiga Branislava Gulana ,,Ruralne sredine u Srbiji – Spasavanje sela i države’’. Knjiga je proglašena i nagrađena za najbolje autorsko delo i projekat u 2019.godini VELIKOM I MALOM DARODAVNICOM od strane ,,Svetionika’’ iz Kragujevca. U 2020. godini autoru je za projekat istraživanja, nestajanja i obnove sela Srbije dodeljena i uručena MEDALJA ČASTI Novog Sada.
Učesnik je mnogih naučnih skupova, posebno naq ekonomske teme, I agara, gde imaobjavljenih voiše od 120,naučnih i stručnih radova. Na kraju 2022. godine analitičar i publicita Branislav Gulan proglašen je i dobitnikom priznanja ,,Zlatna značka Kulturno – prosvetne zajednice Srbije za 2022. godinu’’ koja se dodeljuje za dugogodišnji doprinos razvijanju kulturnih delatnosti za nesebičan, predan i dugotrajan rad. Zlatnu značku dodelili su mu Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Ministarstvo spoljnih poslova Republike Srbije – Uprava za saradnju sa dijasporom i Srbima u regionu, a pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Vlade Republike Srbije. Krajem marta 2023. godine na savetovanju o agraru juče, danas sutra, održanom u Banji Koviljači, autoru je za višedecenijski rad i postignte rezultate u ovoj oblasti uručena Zlatna značka i zahvalnica za angažman povodom 150. godina postojanja Saveza poljoprivrednih inženjera i tehničara Srbije. U njegovim vitranama nalazi se i niz drugih priznanja.
(*Autor je analitičar, publicista i književnik)