Марибор: 15. фебруар 2024 Приредио: Раде Бакрачевић

Историјски тренутак: Александар Вучић, председник Републике Србије предаје златну медаљу Марку Лопушини

  Марко Лопушина доктор за дијаспору

На Слобомир Универзитету у Бијељини, новинар и писац Марко Лопушина, проглашен је за почасног доктора наука због заслуга у истраживању и писању o српском расејању.

Признања за српске активисте и институције из расејања.

Сретење је био диван празник и срећан дан за стотину великана српске културе, друштва и страних пријатеља. У свечаној Сали председништва Републике Србије председник Александар Вучић уручио је одликовања најзаслужнијим личностима. Међу добитницима Сретењског ордена, Златне медаље за заслуге и других одликовања били су и Срби из расејања.

Кардиолог Нинослав Радовановић из Словеније, академик, доктор медицинских наука, један од најбољих кардиохирурга у Европи, спасао је на хиљаде живота. Радио је у Швајцарској, у Клиници у Сремској Каменици, у Београду. Отишао је у Словенију где је отворио институт и наставио да лечи људска срца.

Академик Влада Урошевић из Северне Македоније је један од најугледнијих Срба у Скопљу. Песник, романсијер, преводилац, професор, стуб је српске културе у Северној Македонији. Професор др Миодраг Грбић , српски научник, генетичар из области молекуларне биологије и етмологије, је научник светског гласа. Генетичар из области молекуларне биологије и етмологије, кроз пројекат секвенцирања генома копривног прегља, биљне штеточине, који је др Грбић са својим тимом осмислио и развио у лабораторији у Канади резултирао је великим успехом лечења у пољопривреди. Из Канаде је и одликована Хуманитарна организација “Мали свет Канада” из Торонта

Златна медаља на Сретење Књижевник Радомир Путниковић из Енглеске је песник и српски активиста, који је написао 9000 писама британским политичарима као протест због њихове антисрпске политике. Др Весна Цидилко је слависта и пензионисани професор “Хумболт” универзитет у Берлину,

Блаженка Тривунчић, је професор српског језика и књижевности, Универзитет Сорбона – Париз, која брине о развоју и учењу српског језика код деце наших исељеника. Зоран Јовановић је сидникални политичар из Швајцарске и велики хуманитарац.

Академик професор Светлана Матрић из Аустрије, наставница у аустријској основној школи за децу родитеља пореклом из Србије, БиХ, Републике Српске и Хрватске је писац Нуквара – уџбеника српског језика за малишане. Оснивач је друштва „Просвјета“ и Аустријско-српског културног друштва „Мина Караџић“, које развија сарадњу са Аустријанцима. Поставила је Спомен плочу Мини Караџић у Бечу. Припрема за штампу своју књигу „Српски трагови у Бечу“. Једна је од најбољих српских активиста у Европи и дијаспори.

Одликовани су и др инжињер Милоје Ж. Милићевић из Немачке, дугогодишњи председник фонда дијаспоре за матицу као и и Богословија “Света три Јерарха” у манастиру Крка.

Марко Лопушина је рођен 1951. године у Рашки. Завршио основну школу, Гимназију у Брусу и Факултет политичких наука у Београду. Саветник у Матици исељеника Србије, сарадник Вечерњих новости, Илустроване политике, Српског института у Вашингтону, дописник магазина Огледало из Чикага, Српског гласа из Мелбурна и »Штајерских новица« из Марибора.

Др Марко Лопушина са признањем “Златно перо Штајерске” које му је предао Раде Бакрачевић, председник комисије

 Др Марко Лопушина је аутор 25 књига о српском расејању, на стотине чланака и репортажа у српским медијима о Србима у туђини, које је увек представљао као део српског националног бића у тесној вези са матицом Србијом.

      Прва његова књига “Сви Срби света” објављена је почетком деведесетих, да би потом након истраживања српске заједнице у иностранству објавио серију књига о Србима у Америци, Србима у Аустралији, Србима у Русији, Србима у Немачкој, Србима у Аустрији, Србима у Скандинавији, Србима у Словенији и у земљама Источне Европе.

       Своју историју Срба у расејању Лопушина заокружује тротомним издањем “Енциклопедије српске дијаспоре” о Србима у прекоморским земљама, Србима у централној Европи и Србима на Балкану.

        Историју српског народа у исељеништу др Марко Лопушина је увек објављивао у сарадњи са Министарством за спољне послове Републике Србије, Управом за дијаспору и Србе у региону, издавачком кућом “Прометеј” из Новог Сада и са државном издавачком кућом “Службени гласник”. 

       Др Марко Лопушина се исказао не само као истраживач и историчар српске дијаспоре, већ и као национални радник који активно брине о судбини српског народа у расејању. Активно учествује у раду Матице исељеника Србије, Матице српске у Одбору за исељеништво, САНУ на стварању “Српске Енциклопедије”  у одељку о дијаспори, у Теслиној научној фондацији из САД, у многим српским друштвима у расејању.

       Покренуо је пројекат “Мапирање српског народа у свету” да би се научно утврдио број и локација српских народа у расејању. И иницирао је пројекат “Музеј српске дијаспоре” у Србији, који треба наредне године да се реализује у Министарству културе Р. Србије. 

          Радио је у листу „Секундарне сировине” као новинар и уредник, у листу „Здраво” као новинар, у магазину „Интервју” од 1981. као новинар, уредник, а 1997. био и главни уредник. А потом уредник у магазину „Профил”. Био је репортер листа „Недељни телеграф” и осам година репортер „Вечерњих новости”.

         Аутор је шездесетак књига о исељеницима “Енциклопедија српске дијаспоре”), обавештајним службама (“Убиј ближњег свог”, “Убице у име државе”) и делинквенцији “Српска мафија”), знаменитим људима (“Најбогатији Срби света”, “Теслин народ тамо и овде”).

         Сарадник је САНУ и Матице српске на “Српској Енциклопедији”, поглавље о исељеницима и дијаспори. Сарадник је Академије наука и уметности Републике Српске на “Енциклопедији Републике Српске” о Србима у расејању.   

     Члан је Матице српске, Матице исељеника Србије, УНС, УKС. Почасни је члан Удружења српских писаца у дијаспори “Седмица” из Франкфурта. Увршћен у књигу „Kо је ко у Србији” и “Kо је ко у САД и Kанади”.      

           Добитник је награде „Лаза Kостић” УНС за 2002. годину. Добитник је Признања издавачке куће „Народна књига” у 2003. години, као најбољи публициста у Србији и Црној Гори и на Балкану. Власник је златног прстена Удружења новинара Србије, као један од најбољих новинара Србије за 2004. годину.

        Добитник је Бронзане повеље на Интернационалном фестивалу репортаже 2004. године у Сомбору. Добио је посебну Плакету Народне скупштине Србије, Одбора за дијаспору, фебруар 2014. године.

        Добитник је „Златног пера” „Штајерских новица“ из Марибора и Повеље Матице исељеника Србије 2017. године. Српски Радио Чикаго му је 2017. доделио Захвачницу за вишегодишњу срадњу и подршку.

          Матица исељеника Србије је за “Енциклопедију српске дијаспоре” у априлу 2017. доделила Повељу “Растко Петровић” за допринос сарадње матице и Срба у расејању.

       Добитник је 2019. године специјалне Повеље удружења “Kорени” и издавачке куће “Прометеј” за допринос развоју матице и расејања. Лопушина је ово звање заслужио јер се четири деценије бави истраживањем Срба у расејању. Његова мисија је, како сам каже, да оживи мисао Вука Стефановића Kараџића, које је једном приликом рекао:

–         Срби сви и свугде !

      Ту Вукову мисао Лопушина је претворио у дела која окупљају све Србе света на једном месту. Такав је и филм “Теслин народ”

        Документарни филм „Теслин народ“, редитеља Жељка Мирковића, чији је главни сценариста, био је кандидат за Оскара. Филм је потом уврштен у најзначајније архиве водећих институција у САД. На Фестивалу српског филма организације “Серб Натионал Федератион” филм “Теслин народ” је добио 2019. године награду Спирит Аwард.

       Носилац је Ордена Вук Стефановић Kараџић Државне заједнице Србија и Црна Гора за допринос српској култури, информисању и очувања идентитета Срба у дијаспори. Власник је Златне значке KПЗ Србије, награде „Драгиша Kашиковић”, као и Медаље „Светозар Милетић” и Сребрне медаље “Никола Тесла”. Добитиник је Златне Телсине медаље од Теслине научне фондације из Филаделфије 2021. године.         

             Данас је Лопушина пензионер “Вечерњих новости” из Београда и репортер “Српског Огледала” из Чикага, “Српског Гласа” у Мелбурну, као и “Штајерских новости“ из Марибора, портала “Тамо далеко” из Данске, “Расејање” из Немачке.  Управо ради на новој књизи о српском расејању “Срби у Великој Британији”

        Др Марко Лопушина живи у Земуну, ради у Београду и пише широм српског расејања. Ожењен је и отац сина Душана, који ради у УН у Београду.

–       Пола века новинарства претворило је овог аутора у истраживача тајних служби, мафија, али и у историчара српске дијаспоре.  Ово је његова прича о истинама које су чуване и откривене …

  Говори Др Марко Лопушина: “Новинарство је у наш стан у Краљеву почетком шездесетих година донео Бранко Перовановић, спортски коментатор Борбе, друг славног репортера Мире Радојчића и брат од тетке мог оца. Објаснио ми је да је лако бити новинар: “Само пиши искрено шта видиш, чујеш и осећаш!” Охрабрио ме, па сам 1963. године у Ибарским новостима у Краљеву објавио свој први текст о зимском распусту на брду Грдичка коса.

        Кад смо живели у Брусу, стриц Бранко нам је слао разгледнице из Енглеске, Бразила, Америке и писма са својим осликаним визиткартама – Бранко и Пеле, Бранко и Клеј, Бранко и Бекенбауер. Рекао сам једног дана мајци: “Овако ћу и ја теби да шаљем писма из целог света!”

       Дипломирао сам журналистику на ФПН и испунио обећање. Мајка је прочитала готово све моје књиге и једном приликом рекла: “Нисам знала колико је ово моје дете храбро!” Имао сам тада педесет година”.

         Био сам као новинар куће “Политика” акредитован да пратим рад полиције, тајних служби и војске. Тако сам упознао др Обрена Ђорђевића, начелника Службе државне безбедности Србије. Са др Обреном Ђорђевићем сам кроз серију поверљивих разговора покушао да саставим историју Службе државне безбедности у Србији и Југославији. Моја теза је била да је српска тајна полиција најмање гонила странце, шпијуне и агресоре, а највише сопствени српски народ. Главни кривац за то био је Тито, за ког су ваљевски сељаци говорили да је “највећи српски цар”.

        Др Ђорђевић, који је осам година био начелник српске СДБ, испричао ми је невероватну Титову последњу превару. Да, да. Тито је преминуо 4. маја 1980. године, а сахрањен је четири дана касније. И то два пута. Први пут у ноћи 7. маја тело покојног председника положено је с ковчегом у Кућу цвећа. Други пут 8. маја 1980. Тито је јавно сахрањиван. Тада је превезен од Савезне скупштине до Куће свећа на Дедињу и тај ковчег је стављен преко оног првог. Уместо Титовог тела, у том другом јавном ковчегу за сахрану била је врећа песка. Чланови председништва СФРЈ, пре свега Словенци, бојали су се да ће неки “диверзант да активира бомбу, па ће председникова црева да лете по Улици кнеза Милоша”. И одлучили су да у ковчег ставе врећу с песком. Тиме је преварена целокупна југословенска и светска јавност, а посебно 700 иностраних гостију, међу којима је био и Леонид Брежњев, председник СССР и Титов лични пријатељ.

       Веровао сам професор Ђорђевићу, веровала му је и кућа Политика јер је дозволила да магазин Интервју, у ком сам радио, објави мој текст “Последња Титова превара”. На насловној страни је била фотографија Брозовог ковчега на одру у Савезној скупштини. Лист Интервју је продат у преко 250.000 примерака. Нико од државних институција, па ни СДБ Србије, није демантовао моју и Обренову причу.

БРОЗ ПРЕВАРИО АМЕРИКАНЦЕ

      Тајна је била и Титова сарадња са усташама. Нисам успео да је разоткријем до краја. Писао сам о две личности које су биле повезане са усташама и Јасеновцем. Прва је био Алојзије Степинац, усташки надбискуп, који је покрштавао српски народ и слао га у смрт, а други је био Крунослав Драгановић, усташки фратар који је после рата спасавао хрватске злочинце и пребацивао их у иностранство. Степинац је био повереник Анте Павелића, поглавника НДХ, а Драгановић троструки шпијун Ватикана, Америке и Енглеске. Тврди се да је радио и за КГБ. Јосип Броз је обојицу ових крвника ухапсио, помиловао и пустио на слободу. Степинац је умро у Хрватској као грађанин, а Драгановић је умро у Сарајеву као пензионер Римокатоличке цркве. Нисам успео да нађем одговор на питање зашто је Тито био толико наклоњен овим усташама.

        Јосип Броз као светски мангуп. Преварио је Американце и продао им космички програм за одлазак на Месец, који није радио. Узео је милијарде долара од Американаца, и није им вратио. Званични Вашингтон му је нудио да на основу тог дуга узме “Југопетрол”, изгради путеве по СФРЈ и да нам потом продаје гориво. Тито је то одбио. Тако је преварио Американце, који су га све мање ценили.

        Није ни мене оставио на миру. Преварио је и мене. Јелена и ја смо се договорили да се венчамо 10. маја, на мој рођендан, 1980. Разлог је био да не морам да памтим наше годишњице брака, ха-ха-ха! Тито је запео и званично умро 4. маја и због њега је држава прогласила дане жалости, па је матичар наше првобитно венчање отказао и пребацио за 17. мај. Тако због Броза ми данас славимо два датума – 10. и 17. мај. И имам два велика трошка, уместо једног, како сам ја то био лепо замислио.

Као новинар открио сам двадесет особа које су биле ликвидатори Савезне службе државне безбедности и убијали југословенске политичке емигранте. То су биле убице у име државе. Писао сам а нисам познавао Богоја Панајотовића, конобара из Чикага, за кога се сумњало да је убио Драгишу Кашиковића и малу Иванку. Упознао сам Жељка Ражнатовића, који је радио као ликвидатор СДБ Југославије.

Жељко Ражнатовић је био део државног пројекта, радио је у Савезној служби државне безбедности до почетка деведесетих, а потом је прешао у МУП Србије. Мени је као новинару претио да ће “да ми откине главу”, што сам написао и објавио истину о њему. Био је непријатан и према мојој супрузи док је била директор у војној фабрици. А ударио је шамар њеном сестрићу јер је као фудбалер Рада забио гол Аркановом Обилићу. Ушао је у свлачионицу фудбалера Рада на полувремену и ударио центарфора, голгетера, уз претњу: “Да више ниси прешао центар!” Ражнатовић је радио за полицију, а полицајац га је убио. Иронично, зар не? Његова жена Светлана Ражнатовић била је због њега 121 дан у затвору.

   УБИЦА МАКСА ЛУБУРИЋА

 А онда сам открио велику тајну о Максу Лубурићу и његовом убици Илији Станмићу, сараднику СДБ БиХ. Тачније захваљујући Мићи Јапунџи, полицајцу СДБ Југославије, открио сам велику државну тајну – ко је убио Вјекослава Макса Лубурића, команданта логора Јасеновац. Овог зликовца ликвидирао је у Шпанији, где се Лубурић као усташки емигрант скривао и представљао као “генерал Дрински”, Илија Станић, његово кумче. Инспектор тајне полиције Мића Јапунџа је нашао Станића у Сарајеву и убедио га да ликвидира кума свог оца и поглавника организације Хрватски народни отпор, јер је био злочинац, крвник и масовни убица Срба, Хрвата, Рома и Јевреја у време НДХ.

         Лубурић је живео у месту Каркахенте, а Илија је отишао да му буде кућни послужитељ. СДБ Југославије је овог свог ликвидатора обучио шта да ради. Понео је отров, који није деловао кад му га је ставио у кафу, па је узео испод судопере неку штанглу и тукао га док га није усмртио. Завио га је у тепих и побегао натраг возом, с другим пасошом у џепу, у Сарајево. У СДБ Југославије ликвидатор Илија Станић јавио је да је 20. априла 1969. године “мунгос ујео кобру”.

     Мој текст је објављен у свим југословенским медијима. А Илија Станић, који се у међувремену учланио у усташке “зенге”, на ТВ Загреб је рекао да сам ја то све измислио. Онда сам му ја преко ХРТ пустио магнетофонски снимак његовог гласног извештаја тајној полицији Југославије, у коме се јасно чује како каже да је “месара Срба” убио ударцима штанглом по глави. После неколико година у новој независној Хрватској убица Илија Станић је слављен као херој убице, јер је Лубурић у новом усташком свету био противник Анте Павелића. Сада се у Београду припрема снимање филма “Крвник Макс Лубурић” о овој државној ликвидацији команданта логора Јасеновац, у коме треба да будем саветник сценаристе и режисера.

       СЛОБА ПРЕВАРИО ВАШИНГТОН

        И Слободан Милошевић је обмануо Американце. Ту тајну ми је открио доктор, професор, академик Борко Ђорђевић из Калифорније. Он је као дипломац Медицинског факултета био пријатељ Лоле Новаковић, Терезе Кесовије, Рушке Јакић. Отишао је у САД на специјализацију из пластичне хирургије и постао славан. Оперисао је четири прве даме Америке. Бети Форд га је учинила славним, рекавши калифорнијским новинарима: “Млад је, одличан, али скуп хирург.”

       У САД, где даме пате да вечно буду младе и лепе, Ђорђевић је оперисао 16.000 жена, највише из Холивуда. Али мени је био интересантнији као члан Републиканске странке, човек од поверења председника Роналда Регана и председника Џимија Картера.

         Донео је са Картером и Караџићем 1994. године мир у БиХ. Са Милошевићем и Американцима договорио је убрзану транзицију Србије уз инвестиције из Вашингтона вредне седам милијарди долара. На нашу српску жалост, Слоба је тај договор са САД прекршио, а Вашингтон га је послао у затвор, где је у Хагу умро. Академик Борко Ђорђевић ми је открио ову државну тајну и потом је објавио у књизи “Стаклени мир”, коју сам ја приредио. Никад нико из Владе Србије није демантовао причу о убрзаној америчкој транзицији и њеној пропасти, која нас је све одвела у историјску дубиозу.

         Пишем за новине и књиге од 1963. године. Још као ученик основне школе “Светозар Марковић” у Краљеву објавио сам свој први текст у “Ибарским новостима”. Била је то прича о зимском распусту. Радио сам у кући “Политика”, у “Профилу”, у “Недељном телеграфу” и “Вечерњим новостима” до 2016. године.

     Објавио сам од 1986. до данас стотину књига. Управо ми је изашла 101. књига са насловом “Америчко зло – САД против Русије и Србије”. Од тих стотину наслова, највише је дела о српској дијаспори, 25, па о тајној полицији десетак и о српској и светској мафији – девет. Умало нисам зато страдао.Четири пута ми је прећено смрћу или наговештавана моја ликвидација. То су чинили легални полицајци и илегални криминалци. Један ми је стављао пиштољ на чело, други ме киднаповао и претио бацањем под аутобус ГСП, трећи је хтео “главу да ми откине”, а четврти ме звао да ме вози кући из Новог Сада у Земун аутом у коме је он изрешетан. Један бивши “дебејац” ме лепо замолио да о њему више не пишем да је “трговао наркотицима”, али да могу да дођем у његов дворац на ручак. Ти опасни типови који су ми претили данас су у затвору или под земљом.