(NE) BRIGA O AGRARU I SELIMA SRBIJE (1.)
Foto: lična dokumentacija: Napuštena sela preuzima priroda!
Oživljavanje naseljenih mesta?!
Piše: Branislav GULAN
Prema poslednjem popisu poljoprivrede u Srbiji, čiji su rezutlati objavljeni početkom 2024. godine, u njoj postoji 4,07 miliona hektara poljoprivrednih površina, dok se obrađuje oko 3.257.100 hektara. Osigurava se samo 10 odsto obradivih površina. Njive u Srbiji karakteriše velika rascepkanost, a to znači da imamo oko 19 miliona parcela. U naseljenim mestima Srbije, a ima ih 4.720, čak njih 1.000 nema ni prodavnicu! U selima stoku gaji više od 313495 gazdinstava. Od onog što se proizvede na njivama, u stajama i oborima za tov svinja, kao i torovima ovaca, živi oko 1.150.653 osobe. Inače, u Srbiji sad živi ukupno 6,6 miliona stanovnika, a to znači za 500.000 manje nego pre jedne decenije!
Van gradskih sredina živi oko 40, odsto žitelja Srbije;
Vrednost agrarne proizvodnje po hektaru u Srbiji je samo 1.200 evra;
Ukupan vrednost agrarne proizvodnje nije nikada bila ni blizu vrednosti od šest milijardi dolara!
Budući da su individualni poljoprivrednici, kojih ima daleko više nego pravnih lica i preduzetnika, sve stariji, realnost je da će se još više smanjiti proizvodnja hrane!
Prosečna starost poljoprivrednika u Srbiji je premašila 60 godina!
Popis stanovništva u agraru pokazao je da u Srbiji živi 1.468.000 ljudi starijih od 65 godina, od čega su oko 60 odsto starije žene;
Od njih, opet, 336.000 žena živi na selu;
U južnoj i istočnoj Srbiji ima u agraru oko 94.000 žena;
Sela u kojima dominira takvo stanovništvo prirodno je da se gase!
Opstanak sela zavisi od ŽENA! Ugasiće se i ona sela u kojima nema žena u fertilnom dobu!
Sve ovo su izazovi sa kojima Srbija mora da se suoči, jer 31. jula 2024. godine izlazi važnost duga jednu deceniju, nazovi Strategije poljoprivrednog razvoja, koja je sve bila osim toga. Pravo ime za nju je Strategija pada u praksi od 2014. godine. To je Srbija danas i slika njenog ,,razvoja” agrara u poslednje tri i po decenije!
Kraj strategije pada!
Dakle, već godinama se niko u vrhu vlasti nije preterano uzbuđivao što je proizvodnja u agraru u poslednje tri i po decenije, do pandemije virusa Kovid – 19, u proseku godišnje bila samo 0,45 odsto godišnje. Pošto ovoj strategiji PADA ističe validnost krajem 31. jula 2024. godine izradu nove strategije sad su najavili nadležni iz Vlade Srbije.
Ako se vide ovi podaci, onda i nije čudno što je Srbija od izvoznika hrane postala zavisna od uvoza. Pre sveg, svinjskog mesa! Samo u 2022. godini uvezeno je 300.000 prasića i oko 300.000 tovljenika za klanice, a i 2023. godine do jula uvezeno je 180.000, a doi kraja 2023. godine oko 500.000 prasića i više od 25.000 tona zamrznutog svinjskog mesa. U oborima je pre jedne bilo 1,1 krmača prasilja, a sad je manje od 100.000. Kada se raspadala SFRJ iz nje se u svet izvozilo oko 34.000 tona ,,bebi bifa”godišnje, a danas se izvozi samo između 300 i 400 tona godišnje. Dakle, 100 puta manje! Tada se u Srbiji godišnje proizvodilo i oko 650.000 tona svih vrsta mesa, i trošilo po stanovniku oko 65 kilograma godišnje. Danas se proizvodi oko 400.000 tona svih vrsta mesa i troši godišnje po jednom stanovniku manje od 40 kilograma.
To je Srbija danas i slika njenog razvoja agrara u poslednje tri i po decenije!
Strategija pada u procentima
2014. godine + 2,0 odsto
2015. godina – 7,7 odsto
2016. godina + 7,7 odsto
2017. godina -11,4 odsto
2018. godina +15,1 odsto
2019. godina – 1,7 odsto
2020. godina + 2,2 odsto
2021. godina – 5,7 odsto
2022. godina – 7,8 odsto
2023. godina +9,0? odsto
2024. godina, očekuje se + 6,0? odsto
I baš te 2014. godine prilikom donošenja te još uvek validne strategije, Vlada je obećala poljoprivredi med i mleko. Jer, tada je vlada na čijem čelu je bio današnji predsednik Srbije, usvojila Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godime, u kojoj je piše da će se agrar u narednom period godišnje razvijati tempom od 9,1 odsto, odnosno po 6,1 odsto godišnje! Ispostavilo se da do sada, za proteklih devet godina nikakvog rasta nije ni bilo. Naprotiv, u 2021. godini agrarna proizvodnja je imala pad, kao i u 2022. godini kada je pad bio blizu osam odsto. Ako je za utehu, taj dokument na 145 strana pisalo je oko 240 naših agrarnih eksperata. Za izradu tog dokumenta, uz višednevni boravak na Zlatiboru i Tari, od nekoliko puta, sebe su častili sa 8,2 miliona dolara ili evra, koji su stigli za te namene od više evropskih institucija. Vlada nikada nije dokument uputila Parlamentu na razmatranje i usvajanje. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni msilio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. Jer, da je usvojena u Skupštini Srbije, ona bi obavezivao sve vlade da je sprovode. Ovako donela je samo nevolje i onima koji su je pisali i proizvođačima, potročačima, kao i Vladi Srbije.
Nema odgovornih za neodgovornost!
Pre jednu deceniju, 2014. godine doneta je strategija, koja umesto rasta, predstavlja pad proizvodnje u agraru Srbije. To je štetan dokument po državu za čiju kreaciju i posledice koje je ona donela niko još uvek nije odgovarao. Zbog njene štetnosti vrednost prihoda po hektaru u Srbiji je samo 1.200 evra, dok godišnja ukupna vrednost proizvodnje nikada nije prešla 5,6 milijardi dolara! U svetu je to najmanje 10 puta više! O rastu proizvodnje bile su samo naše želje! Dakle, u Srbiji deset godina posle donošenja ovog štetnog dokumenta po državu i narod, nema odgovornih za takav neodgovoran i štetan rad! Neostvarena Strategija razvoja poljoprivrede Srbije!
Pre usvjaasnje Strategoiej razuvoaj poljoprvirede Srbje od 2’14. Do 2924. Godiejn, recenziju je irzaido I predsavio javnosti nekadašnji savezb nim minsitar poljoprivrede Jugsoalviuej prof dr Kovilko Lovreme koj ije upozorio vlasti na štgetnost takvog netačango nerelango I neoswtvarongo, čak štetnto dokuemktna pod vlast, agara inaroid u Srbiji. Međuitim,posle javnih rsrpava u Beogradu, Novom SAdu, valst je ogbacila ta upozoenja, nuie porihvatuila nuiejdnu pruimedbu iz javne rasprave, i usvojen je taj document. U praksi se prikazalo sve loše u njemu, na šta je upozoravao recenzen i nekadašnji ministar agrara u Jugoslavije prof dr Koviljko Lovre. Nažalost, ta njegova upozorenja, nova tadašnja i sadašnja vlast (koju predovdi SNS, odnoisni nekadašnji radikali, pojačani sa nekim bivpšiom demokrama) nije slušala! Evo i njegovih upozorenja, odnosno šta je govorio i napisao o strqategiji čija validnsot ističe na kraju jugoal 2024. Godine.
KOMENTAR – RECENZIJA prof. dr Koviljka Lovre, Ekonomski fakultet Subotica
Obrazac za komentare na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014 – 2024
Opšti komentari i sugestije na tekst Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja 2014-2024.
Autori Strategije koriste netačne podatke, te otuda i projekcije i vizija razvoja poljoprivrede bila je potpuno nelogična i besmislena. Izvedene projekcije pokazale su da će se poljoprivreda razvijati sasvim suprotno od razvojnih zakonitosti. Ono što su autori tada Strategije projektovali još ni jedna država nije uspela da ostvari. Šta više, bilo bi porazno za našu privredu da se to ostvarilo. Sve na šta je upozorvao pokazalo se neostarivim i tačnim! Za takvu neodgovornju strategiju, koja je i danas valid na, nema odgovornih u Srbiji!
Naime, autori su projektovali da udeo poljoprivrede u BDP privrede treba da se poveća do kraja perioda na 15 do 20 odsto. U varijanti da udeo poljoprivrede poraste na 15 odsto značilo je da je poljoprivreda do 2023. godine trebala da se razvija po stopi od 6,1 odsto prosečno godišnje, a nepoljoprivredni deo privrede da u istom periodu opada po prosečnoj godišnjoj stopi od -0,76 odsto. U varijanti da bi poljoprivreda ostvarila rast udela u BDP od 20 odsto trebalo je da se razvija po stopi od 9,19 odsto prosečno godišnje, uz istovremeni pad nepoljoprivrednog sektora od -1,36 odsto prosečno godišnje. Kakve su implikacije i besmisao ovako projektovanih veličina ne treba ni naglašavati. Pokazali su rezultkitai u praksi koji se vide u tabeli.
Takođe, autori su projektovali rast bruto investicija u poljoprivredi od 10-15 odsto godišnje u nominalnom iznosu.
Odmah je bilo nerealno ako se znalo da poljoprivreda u Srbiji predstavlja neatraktivnu delatnost za strane investicije. Jer one u strukturi ukupnih sdi u Srbiji od 2004. do 2012. godine učestvuju samo sa 0,7 do 1,6 odsto!
U realnom izrazu to je znatno manje. Ako se uzme prosek nominalnog rasta od 12,5 odsto znači da ta sredstva nisu bila ni približno dovoljna da se ostvari projektovani rast navodnjavanih površina (za 210.000 hektara). Jer, on je u 2023. Godini pao na samo simboličlniuh 47.520 hektara. To znači da se od obradivih površian navodnvaja samo 1,4 odsto. U svetu je to uproseku oko 17 odsto! Znači prognoza je bila čisti promašaj! Jer, u 2023. godini prema podacima RZS u Srbiji se navodnjavalo samo 47.259 hektara ili tek 1,4 odsto obradivih njiva.A, šta je sa ostalim investicijama u poljoprivredu, uključivši i zamenu osnovnih sredstava. Šta više, autori su ispustili iz vida vrlo bitan momenat udela poljoprivrede u bruto i novim investicijama. U 2012. godini udeo poljoprivrede u bruto investicijama je iznosio 3,34 odsto, dok je novih investicija bilo samo 2,75 odsto.
Takođe, projektovane veličine za razvoj trgovanja posredstvom Produktne berze bio je u potpuno nerealan. Naime, autori su predviđaju rast trgovanja od prosečno godišnje od 11,4 odsto, što je bila precenjena veličina, ako se ima u vidu da Produktna berza u Novom Sadu i nije berza u pravom smislu te reči.
Nije jasno zašto su autori projektovali rast sertifikovanih savetodavaca da raste do pretposlednje godine projektovanog perioda sa 262 na 387, da bi u poslednjoj godini njihov broj bio ponovo „sveden” na 2014. godinu (262).
Ako se ove cifre stave u kontekst projektovanog rasta poljoprivrede lako je uočiti sve nelogičnosti i neosnovanosti Strategije. Najžalosnije je što autori celokupnu Strategiju zasnivaju na spontanom, a ne potrebnom rastu poljoprivredne proizvodnje!
Vaš predlog za izmenu odeljka „Stanje u poljoprivredno-prehrambenom sektoru i ruralnim područjima”.
Autori Strategije svoju viziju razvoja poljoprivrede zasnivali na pretpostavci da Srbija raspolaže sa obiljem agrarnih resursa. Prva pretpostavka na kojoj se zasnivala Strategija o obilju agrarnih resursa bila je potpuno neosnovana. Srbija raspolaže sa ispod prosečnim agrarnim resursima i kad se komparira sa prosekom za svet i prosekom za Evropu. Snabdevenost sveta u proseku za 2012. g. iznosi 0,704 hektara, Evrope 0,635, a Srbije 0,514 hektara po stanovniku. Ukoliko se uporedi produktivnost rada i zemljišta, kao direktna posledica resursne snabdevenosti poljoprivrede, još su nepovoljniji odnosi za Srbiju. Očito je da autori nisu razumeli uticaj resursne strukture na razvoj poljoprivrede (Videti tekst i SWOT analizu).
Kada je u pitanju razvoj prerađivačke industrije autori Strategije nisu razumeju distinkciju iz razvojnog puta industrije čiji je razvoj uslovljen gustinom stanovništva od industrije koja svoj razvoj zasniva na geografskim uslovima proizvodnje sirovina. Posle demokratksih promena 2000. godine u Srbiji je obavljena je pljačkaška privatizacija agrara, uz pomoć države. U toj akciji nestala je prerađivačka industrija iz sela, koja je opljačkana. U tome treba i tražiti uzroke nestajanja sela i nemogućnosti zapošljavanja u njima danas (primedba autora – B.G.)
Na osnovu dela 2.4.5 autori kasnije zasnivaju viziju razvoju poljoprivrede na aktivnoj ulozi Direkcije za robne rezerve. Međutim, usvojeni Zakon o Direkciji za robne rezerve ih nesumnjivo demantuje. Kada su u pitanju poljoprivredno-prehrambeni proizvodi Direkcija je ostala potpuno sterilna institucija, a ne aktivan „igrač” na tržištu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Uostalom to se pokazalo 2012. g. kada je došlo do eskalacije i 2013. Godine, kada je došlo do „sunovrata” cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. Sklop regulativno-interventnih mera ni približno nije usklađen sa CMO (Zajedničkom oraganizacijom tržišta EU), uprkos deklarativnom zalaganju, te su i intervencije Direkcije i Ministarstva trgovine bile „jalove”. Uostalom sve što je radilo Ministarstvo trgovine je bilo „sterilno” i nije uticalo na stabilizaciju tržišta, pa tako i „novi” Zakon o Direkciji za robne rezerve. Žalosno je što Ministarstvo poljoprivrede nije uopšte reagovalo kada je usvajan Zakon o Direkciji za robne rezerve. Ne treba naglašavati u kojoj meri neaktivnost Direkcije za robne rezerve uslovljava tržišne poremećaje. Prema tome, stav autora (str. 43) da će Direkcija postati efikasna tržišna institucija, bio je potpuno neutemeljen.
Deo 2. 7. (Podsticajna politika u poljoprivredi u prethodnom periodu) osim opisa daje niz netačnih podataka. Najeklatantiji primer je Tabela 14 na str. 66 u kojoj se predstavlja da je cenovna podrška (premija) za merkantilnu pšenicu iznosila od 89,57 do 96,46 evra po toni u 2004. godini. Iz tadašnjih zvaničnih podataka Ministrarstva poljoprivrede i Republičkog zavoda za statistiku izlazi da je cenovna podrška za pšenicu bila veća od otkupne cene (prosečna otkupna cena je iznosila 6,96 dinara po toni). Ukoliko se primeni kurs dinara prema evru koji su autori tada koristili izlazi da je prosečna otkupna cena iznosila 61,52 evra po toni. Pitanje je kada se desilo u našoj istoriji da je premija za pšenicu iznosila za 50 odsto više od otkupne cene. Ovo samo ilustruje u kojoj meri su autori imali aljkav pristup izradi Strategije. U ovom delu Strategije se može navesti bezbroj sličnih nelogičnosti i nekonzistentnosti na kojima se zasniva Strategija, te su i projekcije, o kojima će u narednim delovima biti reči potpuno ekonomski nelogične i besmislene.
Vaš predlog za izmenu odeljka „Vizija razvoja i strateški ciljevi”
Nema sumnje da je prvi strateški cilj adekvatno odabran (Rast proizvodnje i stabilnosti dohotka proizvođača). Međutim, iz daljeg teksta proizilazi da je to bio samo deklarativni cilj. Sklop mera i instrumenata koji se predlagao nije obezbeđivao rast proizvodnje, a već opisane aktivnosti Direkcije za robne rezerve ne obezbeđuju stabilnost tržišta. Šta više predloženi arsenal mera agrarne politike bio je „siromašniji” nego što je bio u prošlosti, te su i proizvodni i tržišni poremećaji bili izrazitiji u budućnosti. Naime, mehanizam direktnih plaćanja koji je u funkciji i koji se mora i dalje zadržati zbog politike EU, bio je potpuno neefikasan kao dohodovna podrška ako nije kombinovan sa politikom i instrumentima cena poljoprivrednih proizvoda. Uostalom, i u skorije vreme od kada se primenjuje ovaj mehanizam, zbog diskrepance između cenovne elastičnosti tražnje i cenovne elastičnosti ponude poljoprivredi je od direktnih plaćanja pripalo svega 69,6 odsto, dok je ostatak pripao ostalim učesnicima u lancu, uključiv i krajnje potrošače.
Nažalost, autori očito strategiehj pada nisu analizirali efekte dohodovne podrške našoj poljoprivredi, te nisu ni mogli imati adekvatne osnove za „viziju” razvoja. Politika dohodovne podrške bez nekog oblika „propisivanja” cena je potpuno neefikasan mehanizam.
Ne treba navoditi da sve razvijene zemlje, uključiv i EU, i danas propisuju neki od oblika cena poljoprivredno-prehrambenih proizvoda. U EU to je interventna cena, dok su npr. u SAD zajmovna i ciljna cena.
Takođe, spoljno-trgovinska zaštita poljoprivrede je potpuno zanemarena od autora Strategije. U ovoj fazi razvoja naše poljoprivrede (Liberalizacija i pregovori o pristupanju EU i STO) neosporno je da treba primeniti instrumente zaštite koji primenjuje i EU. Tarifne i vantarifne kvote (dozvoljene pravilima STO), kombinovane sa carinskom zaštitom, su vrlo efikasan sistem zaštite domaće proizvodnje od ekscesnog uvoza).
A, Srbiji iako je bla osnivač, STO, još nije postala zvanično njena članica, posle osamostaljivanja. Kada će? (primedba autora analize). Nirti jhe postal člancdia STO niti je članicfe EU! Da se nedogogdi da pre psotahne članica EU nego li pak članica STO, što bi biloo smešno!
Vaš predlog za izmenu odeljka „Mere i aktivnosti za realizaciju strateških ciljeva”
Iz svega, prethodno navedenog, očito je da ni ovaj deo Strategije nije mogao izbeći nelogičnosti i aljkavosti u pristupu. Npr. na str. 109-110. autori tvrde da je nivo podrške po hektaru i po stanovniku niži za oko 50 odsto u poređenju sa zemljama iz studije „Agriculture in the Western Balkan Countries”. Međutim, ako se uporede podaci upravo iz navedene studije izlazi da je naš nivo podrške bio ispod 30 odsto proseka za analizirane države.
Konačno, iz strategije se ne naziru ni obrisi sklopa regulativno interventne politike koja bi obezbedila rast i razvoj poljoprivredno-prehrambenog sektora.
I pored ovakvih upozorenja na štetnost donošenja predložene strategije od trustova mozgova agrara u Srbiji, vlada ništa od primedbi na javnim raspravama u Beogradu, Nišu i Novom Sadu, kao ni iz ove recenzije, koju je radio nekadašnji savezni ministar poljoprivrede Jugoslavije, dr Koviljko Lovre, ništa nije prihvatila ni usvojila!
Vlada je donela Strategiju, koja i važi i danas, do 31. jula 2024. godine. Jedina razlika je u tome što je to umesto strategije rasta, u praksi se dokazala kao strategija pada! I nema odgovornih za tako loše urađen i štetan dokument. Najveće štete su po državu Srbiju i njenu proizvodnju hranu. Jer, je u zemlji je svako dana gladno više od 500.000 žitelja, opada izvoz hrane, a zemlje je od izvoznika postala zavisna od uvoza hrane! Pre svega, mesa!
Vlada usvojila Strategiju razvoja poljoprivrede
BEOGRAD, 31. jula 2014. (Beta) – Vlada Srbije usvojila je Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije koja će važiti narednih 10 godina. Cilj tog dokumenta bio je unapređenje i modernizacija poljoprivredne proizvodnje, poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima, održivo upravljanje resursima i zaštita životne sredine, navedeno je u saopštenju izdatom nakon sednice Vlade.
Suša je u 2022. godini smanjila proizvodnju najmanje za trećinu ili 30 odsto, prema procena sredinom avgusta 2022. godine. Vrednost agrarne proizvodnje se decenijama godišnje procenjuje između četiri i pet milijardi dalara. U toj godini nezadovoljni seljaci, posle niza upozorenja aktuelnih vlasti, kod kojih nisu naišli na razumevanje, izašli su na ulice gde traže pravdu i nadoknadu. Teško je poverovati da država može da prizna elementarnu nepogodu jer za to nema novca. Posle toga izlazak seljaka na ulice je sve šečći jer se tamo jedino čuje njihov glas. U poslednjoij deceniji štete od suiša u Srbiji su vće od 7,5 miliajrdi evra! Razlog je što navodnjavamo samo 1,4 odsto ili oko 47.529 hektara obradivih površina. U svetu se navodnjava u proseku 17 čak odsto obradivih njiva!
Dakle nit a procena autora Strategije (nju je pisalo 240 eksperata iz Srbije na 145 strana), nije ostvarena! Na žalost ništa na šta je upozoravao prof. dr Koviljko Lovre, bivši savezni ministar poljoprivrede u Jugoslaviji, nije prihvaćeno? Zašto, to znaju samo oni koji su vodili zemlju i kreirali agrarnu politiku tih godina, kao i premijer prilikom njenog usvajanja na Vladi Srbije, 2014. godine. Iako je bilo obećano da će strategiaj ići na Parlament na usvajanje I da će tad abiti ispravljeno ono što0 niej dobro. Izgleda da nitašniej bilo dobro pa ona niakda nuiej ni upućčena u Skupštini Srbije na raspravu I usvajanje!
Inače agrarna proizvodnja u Srbiji za protekle tri i po decenije, do pojave bolesti Korone 19, imala je skroman rast od samo 0,45 odsto!
Tako ostvarneo upozorenje bivše savezngo ministgra poljoprivrede Jugoslavije! Sve što je loše na šta je on upozovao ostvarioloi se u praksi za devet godina njene realizacije! Autorima takve Strategije razvoja agrara Srbije isplaćeno je za loš rad oko 8,2 miliona evra. To je bio novac,nagrada, za trud koji je Srbiju odveo na nivo od pre Prvog svetskog rata, kada je u pitanju agrar i proizvodnja, posle toga!
Politička renta: Agraru uzeto četiri milijarde evra!
Koncept neoiliberalizma ostavio je loše i duboke tragove na poljoprivredu Srbije. Korporativni cilj je stvaranje i prisvajanje profita. Cilj kooperativa ili zadruga je služiti svojim članovima i zajednici! To znači da postoji politička renta u Srbiji, kaže eks ministar poljoprivrede u SFRJ dr Koviljko Lovre. Istraživanje pokazuje da je u vremenu od 2008. do 2018. godine iz subvencija koje su namenjene poljoprivredi, a koje su iznosile devet milijardi evra, isceđeno čak četiri milijarde evra! To ukazuje da od dodeljenih subvencija 70 odsto pripada poljoprivredi, a 30 odsto ostalim učesnicima. Tu je i deo političke rente koja se uzima! I taj se novac se uzima od onih koji obrađuju njive, koji proizvode hranu za opstanak i ostanak zemlje. Niti se to priznalo da im se novac uzima, niti im se nekada kaže gde taj ukradeni novac se troši! Nikada im se za to niko nije izvinio, a svake godine im zavlače ruku u džep! Poljoprivredu u tom vremenu karakteriše nizak nivo investicija od samo 2,5 odsto od ukupnih bruto investicija. Kada je reč o stranim direktnim investicijama, tu nema velikog interesovanja jer je od ukupnih SDI u agrar godišnje ulagano od 0,6 do najviše 1,7 odsto. (Istraživanje je obavio Ekonomski fakultet u Subotici)
Vlada obećala med i mleko!
I baš te 2014. godine prilikom donošenja te još uvek validne strategije, Vlada, čiji je premijer tad bio današnji predsednik Srbije, obećala je poljoprivredi med i mleko. Jer, tada je vlada na čijem čelu je bio današnji predsednik Srbije, usvojila je Strategiju poljoprivrede i ruralnog razvoja Srbije za period od 2014. do 2024. godine, u kojoj je piše da će se agrar u narednom period godišnje razvijati tempom od 9,1 odsto, odnosno po 6,1 odsto godišnje! Ispostavilo se da do sada, za proteklih devet godina nikakvog rasta nije ni bilo. Naprotiv, u 2021. godini agrarna proizvodnja je imala pad, kao i u 2022. godini kada je pad bio blizu osam odsto. Ako je za utehu, taj dokument na 145 strana pisalo je oko 240 naših eksperata. Za izradu tog dokumenta, uz boravak na Zlatiboru i Tari, sebe su častili sa 8,2 miliona dolara ili evra, koji su stigli od više evropskih institucija, za te namene.
Bitno je istaći da u Vlada nikada nije dokument uputila Parlamentu na razmatranje i usvajanje. Mada je to obećano prilikom usvajanja na sednici Vlade Srbije. Možda i zato što niko ozbiljno nije ni mislio da tu strategiju sa reči pretoči u dela. Jer, da je usvojen u Skupštini Srbije, on bi obavezivao sve vlade da je sprovode. Ovako donela je samo nevolje i onima koji su je pisali i proizvođačima, potročačima, kao i Vladi Srbije.
U Srbiji, prema tom popisu postoji i 4.720 naseljenih mesta, kako to piše (u Ustavu) jer po njemu nema nijednog sela! Od tog broja oko 3.000 tih kako narod kaže sela, nema nikakvu demografsku budućnost. Kako se predviđa, u tom broju, neće ih više ni biti na geografskim mapama već posle 2050. godine. Ovo ističe za javnost demograf Ivan Marinković iz RZS, posle obavljenog popisa poljoprivrede 2023. godine. Imamo izuzetno veliku mrežu sela sa malo žitelja, posebno u istočnoj i južnoj Srbiji, koja su nastala još od zbegova pred Turcima. Neka od njih nikada nisu imala više od po 100 stanovnika. Pre svih, takva sela se gase, nemaju šansi da se revitalizuju niti da opstanu i ostanu!
Spasavanej sela i države!
Sad dolazi vreme za spasavanje i varošica, jer i one sve više liče na sela koja nestaju!
U oko 86 odsto naselja, odnosno sela, opada broj stanovnika;
U selima, odnosno, naseljenim mestima Srbije danas je prazno blizu 200.000 kuća! Od toga oko 50.000 nema ni naslednike, pa je teško utvrditi i vlasnike, kao bi se i one prodale, odnosno dodelile beskućnicima!
Poštu ni bankomat nema oko 2.000 sela, odnosno, naseljenih mesta!
Blizu 3.000 sela nema vrtića!
U dve trećine sela nema ambulante!
U 20 odsto sela nema osnovne škole! Razlog je da nema đaka da idu u njih!
U 2023. godini u Srbiji se prema podacima RZS navodnjavalo samo 47.529 hektara njiva. To je 1,4 odsto obradivih površina. U svetu se navodnjava čak 17 obradivih površina!
Kada je pušten u rad hidrosistem D-T-D, 1977. godine, narodu je tada bilo obećano da će se navodnjavati 510.000 hektara njiva i da se odvodi suvišna voda sa milion hektara. Sve je to ostao samo san na papiru! Jer, njive su žene vode, pa zato na njima nema ni dve ni tri žetve, što bi se realno moglo! A, to je obećavamo narodu. Ali, obećanja su ostala u fiokama, a potvrda tome je poslednji podatak RZS da se u Srbiji navodnjava samo 1,4 odsto obradivih površina!
Ubrzano, za jednu deceniju, nestaće oko 1.200 sela, jer imaju manje od po 100 stanovnika; Srbija danas ima 4.720 sela. Do 2050 godine sa mape će ih nestati najjmanej 3.000!
Sva sela, koja uskoro nestaju, a to je njih 1.200 ne treba spašavati. Treba samo ona koja imaju šanse za opstanak i ostanak!
Prema podacima RZS u 463, a to je10 odsto sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji nema nijednog maloletnog deteta!
Čak 55 sela, odnosno naselja, nema ženskog stanovništva;
U 315 sela, odnosno naselja, nema ženskog stanovništva koje je u fertilnom periodu (a to je od 15 do 49 godine)!
Prema podacima RZS, u 545 sela nema ženskog stanovništva u optimalnom dobu, a to je od 20 pa do 34 godine života;
U 2.894 naselja, odnosno, sela Srbije broj starijih od 60 godina je dvostruko ili više od toga veći od broja mladih od 19, a u 168 sela nema sanovništva mlađeg 50 godina!
Poljoprivredom se bavi 57,6 odsto muškaraca i 42,4 osto žena na selu od ukupnog broja od 1.150.653 poljoprivrednika!
Analitičari ističu daje najveća boljka poljoprivrede Srbije, usitnjenost gazdinstava i nedostatak organizovanja na nacionalnom nivou.
Statistika beleži da u toj rascepkanosti imamo čak 19 miliona mini parcela!
Broj košnica je u porastu, ima ih više od 1,1 miliona, ne samo zbog potražnje za medom, veći zato što pčelari jedini imaju sektorsku nacionalnu organizaciju! Rekordna proizvodnja meda u Srbiji bila je 2013. godine u količini od 9.750 tona. Tada je bilo izvezeno više od 4.750 tona meda. To je tada u zemlju donelo 14 miliona dolara, što je tada bilo više od meda nego od izvoza mesa!
Stručnjaci ističu, da bi nam selo opstalo, a potom i ostalo, moramo da počnemo da izvozimo prerađevine, umesto robe u rinfuzi. Izvozimo soju, kukuruz i pšenicu, umesto da kukuruzom bez GMO hranimo stoku. Ili od kukuruza u višim fazama prerade, može da se dobije oko 5.000 raznih proizvoda. Pa kada se prodaje imao bi i mnogo višu cenu nego kao sirovina! Jer, cena takvog mesa i mleka drugih proizvoda iz viših faza prerade je izuzetno jevisoka. U prodaji oni bi doneli znatno više novca nego prodaja sirovine u zrnu! Svetli primeri su Šumadije i Zapadne Srbije, gde je i najmanji pad i broja gazdinstava i poljoprivredne proizvodnje!
Sva ta naselja, posebno u ruralnim sredinama su iscepkana, bez upotrebne infrastrukture, a tu neće ni migranti da dolaze, da ih ožive i sa tim moramo da se pomirimo!
Nešto drugačiji slučaj je sa 460 vojvođanskih sela, koja su planski pravljena, ali i ona doživljavaju depopulaciju. Napreduju sela u kojima postoji i dobra zadruga sa više desetina zaposlenih. U takvim selima postoji i neki mali prerađivački kapacitet, gde se ljudi zapošljavaju.
Šansu za opstanak ne mogu da imaju svih 3.000 sela, kojima preti nestanak do 2050.godine. Opstati i ostati mogu samo ona naseljena mesta koja se nalaze u blizini gradova, koji su dobrim saobraćajnicama povezani sa centrima, i imaju dobru infrastrukturu i sadržaje. U neka od tih urbanizovanih naselja sve više se preseljavaju oni koji beže iz gradova, ali se oni retko i to samo sporadično bave poljoprivredom;
- Danas u sela Srbiej nema nijedne krave mlekulje!
Procene pokazuju da čak 500 naseljenih mesta, odnosno sela, nema nikakvu asfaltnu vezu sa svetom.
- Pored toga čak 90 odsto seoskih puteva nema asfaltirane ulice, a da se ne govori o asfaltiranim seoskim putevima;
Popis poljoprivrede u 2023. godini pokazao je da su najveće površine oranica i bašta (sa 55,8 odsto) zastupljene baš u regionu Vojvodine koja ima blizu 1,4 miliona hektara oranica;
Broj voćnjaka koji se nalaze u Srbiji na oko 193.000 hektara, u odnosu na 2018. godinu, kada je rađene anketa o agrarnim gazdinstvima, porastao je za 9,7 odsto, dok je broj vinograda, koji se nalaze na oko 21.000 hektara, manjii za 11,1 odsto. Iako klimatske promene idu u korist gajenja vinove loze, vinogradi se smanjuju!
U pitanju su mahom zaseoci i sela sa maksimalno 500 stanovnika. Sa padom broja seoskih domaćinstava opada i broj poljoprivrednih gazdinstava, pa je logično da se za poslednjih pet godina beleži smanjenje od 10 odsto koje je pokazao popopis poljoprivrede, a to je više od 50.000 gazdinstava manje nego što je bilo;
Eksperti kažu da moramo da vodimo računa da ne postanemo zavisni od uvoza hrane. Sad smo već zavisni od uvoza svinjskog mesa (čija potrošnja je po stanovniku pala na 15 kilograma godišnje po jednom stanovniku). Istovremeno je i potrošnja hleba u Srbiji za poslednju deceniju pala sa 93 na 49 kilograma po jednom stanovniku!
Uz vazduh i vodu, hrana nam je najvažnija. Ako se ovaj pad proizvodnje nastavi, za dve i po decenije gotovo da nećemo imati stočarstva (koje sad u BDP agrara učestvuje samo sa 28,1 odsto). A, ono je ,,teška industrija” poljoprivrede!
Žalosno je da poljoprivredno domaćinstvo u Srbiji prosečno ima tek samo po jednu kravu, dok je broj grla svinja manji za trećinu nego pre tri decneije. Sad je taj broj na nivou koliko ih je bilo posle Drugog svetskog rata! Korišćeno poljoprivredno zemljište smanjilo se za 6,5 odsto u poslednjih pet godina, a od 1960. do 2012. godine, kada je rađen prethodni popis poljoprivrede, smanjio se za 1,5 miliona hektara. Ti izgubljeni hektari mogli su da hrane dodatnih 7,5 miliona stanovnika
Godišnje se u Srbiji izgubi čak 25.000 hektara najplodnijih oranica za infrastrukturu, bespravnu gradnju, puteve, fabrike… U svetu na taj način nestane čak 30 miliona hektara godišnje. To je – veličina jedne Italije”!
(Nastaviće se)