• Redovi u bolnicama i privatnim klinikama, kao i liste čekanja na operacije govore da zdravlje naše nacije u lošem stanju, a njegovo lečenje je sve teže i skuplje 

Piše: Marko Lopušina

        Srbi su narod koji je prosto zaluđen potrebom da se leči na svaki mogući način. I to sa razlogom, jer posle krvavog raspada Jugoslavije, kao zemlje svih Srba na Balkanu i posle bombardovanja NATO projektilima sa osiromašenim uranijumom, narod pati od postratnog stresa, srčanih smetnji i boleština svih vrsta.

       Beogradski Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut” je početkom oktobra objavio Zdravstveno-statistički godišnjak, odnosno zdravstveni karton srpskog naroda u otadžbini. Od posledica teških bolesti i povreda u Srbiji je u 2023. godini umrlo 97.081 osoba. 

         Prošle godine je približno svaki drugi stanovnik Srbije umro od bolesti srca i krvnih sudova (49,7 odsto), svaki peti (20,9 odsto) od malignih tumora i svaki trinaesti od posledica šećerne bolesti (2,9 odsto) i opstruktivnih bolesti pluća (2,4 odsto). Vodeći uzroci smrti u Srbiji bolesti srca, krvnih sudova i maligni tumori i činili su preko dve trećine (70,6 odsto) svih uzroka smrti u 2023. godini, pri čemu su bolesti sistema krvotoka bile odgovorne za skoro polovinu smrtnih ishoda.

       Srbe prema ovom istraživanju najviše ubijaju tihe ubice – bolesti koje ne bole, koje su nevidljive, koje su posledica kako strašne životne sredine, tako nezdravog života, loših navika, loše ishrane i loše nege duše i teča – visok krvni pritisak i šećerna bolest.

            Stope umiranja od bolesti uzrokovanih povišenim krvnim pritiskom – hipertenzijom u Srbiji je drastično porasla u periodu od 2014. do 2023. godine. Kako pokazuju podaci Instituta “Dr Milan Jovanović Batut”, ova stopa je za 9 godina porasla za čak 103,5 odsto. Stopa smrtnosti od hipertenzije iznosila je prošle, 2023. godine – čak 163, 2 odsto.

       U to vreme povećana je opšta stopa smrtnosti ljudi od šećerne bolesti za 19,9 odsto, i malignih tumora za 2,3 odsto. Šećerna bolest predstavlja globalnu srpsku epidemiju, sa procenom da u Srbiji od dijabetesa boluje oko 600.000 osoba ili 8,1 odsto populacije. 

        Dakle, upozorenje smrtne opasnosti glasi da svaki drugi Srbin ima visok krvni pritisak, a svaki peti ima visok šećer u krvi. I svakim danom je sve veći broj obolelih naročito među mladima, čak i kod dece školskog uzrasta. Glavni urok smrtne opasnosti od ovih tihih ubica jeste stres. Priznajem da sam i ja autor ovih redova čovek sa visokim krvnim pritiskom, koji držim pod kontrolom i obaram i sa visokim šećerom u krvi.  Stres me  uči jer u Srbiji nema evropske budućnosti, već samo života u prošlosti. 

        Profesor dr Vesna Stojanov kaže da su faktori rizika od ovih opakih bolesti u Srba pre svega ubrzani način života, sekiracija i sters zbog životnih neuspeha, ali i neostvarenih ciljeva i želja. A potom nabraja ostale rizike – povećan unos hrane lošeg kvaliteta (iz kesa i iz pekara), preteran unos soli, povećan unos alkohola, energetskih pića i narkotika, pušenje cigareta, preterana gojaznost i fizička neaktivnost, odnosno preterano sedenje za stolom ili za volanom.

• U Srbiji danas samo 4 odsto stanovništva jede kako treba – kuvanu hranu u kućnom ambijentu. Čitav Beograd se hrani kupovnim jelima, koja im se donose u kuće i stanove. Svaki pet čovek u Srbiji je gojazan. Polovina našeg naroda pije alkohol, a 65 odso ljudi puši. Srbi su iza Turaka drugi u Evropi po potrošnji duvana i zavisnosti od pušenja. Zbog bolesti srca svakog dana u našoj zemlji umre 140 ljudi – upozorio me je moj doktor iz Zemunske bolnice. 

       Doktor me je ubedio da treba da odustanem od ishrane suvim mesom, jer je ono kancerogeno i opasno po moj pritisak i moje srce. Rekao mi je da je najbolje suvo meso na svetu špansko, pa italijansko i portugalsko. A da je naše suvo meso iz Srbije, pršuta sa Zaltibora tek na 19 mestu  u svetu po kvalitetu i ukusu. Ubedio me doktor – odustao sam od suvog mesa i od starih i slanih sireva. Ne pijem alkohol, ne pušim cigarete. I živ sam.

      Većina Srbi znaju sve rizike po svoje zdravlje i svoje živote, ali misle da su nedodirljivi, da rizici mogu da se neutrališu kada postanu preterano opasni. Ako se kaže da zbog toga što ne osećaju bolove većina naših ljudi zanemaruje opasnost od hipertenzije i žećera u krvi, a još manje zna da su ove bolesti nasledili od roditelja i da se ne leče tako lako i brzo, onda je sasvim jasno da visok krvni pritisak ugrožavaju rad srca i krvnih sudova, a šećer ugrožava imunitet organizma i obe bolesti podstiču smrt.  

        Tokom 2023. godine u Srbiji je od njih umrlo 48.277 osoba – 22.422 muškaraca i 25.855 žena. Među njima je , nažalost, najviše ljudi izbeglica iz Hrvatske, BiH i Sloveniej, koji već četrvt veka žive u Srbiji. 

• Izbeglice masovno umiru jer ne žele da se promene – rekla mi je doktorka Milena Šarić, koja ih leči – Stres zbog ratnih stradanja i seobe iz zavičaja u drugu zemlju, iz svoje kuće i sa svog imanja u privatilišta i tuđe kuće i stanove, izazvao je masovnu depresiju i oboljevanja povećanog krvnog pritiska i šećera u krvi. Voda ispod Velebita je varila jaku hrani vrlo brzo, ali voda u Sremu ne vari tu hrani tako brzo, ni tako dobro. Preporučivala sam izbeglicama da ne jedu stare i slane sireve, suvom meso i slano pečenje, a da ne piju jaka crvena i crna vina, već da pređu na ribu i povrće, na mediteranski ishranu. Nisi me poslušali, nastavili su u Srbiji da kolju svinje i suše meso po garažama, podrumima, šupama i pušnicama i da umiru.

     Zbog ratanih stradanja i stresa rak dojki i rak materice su najčešći zloćudni tumor kod žena, a rak prostate kod muškaraca. Godišnje više od 6000. ljudi u Srbiji  oboli od raka bešike, testisa i bubrega. A 15.000 oboli od bolesti i kancera disajnih puteva.

        Ako se svemu tome doda svakodnevna sekiracija, koju Srbi ne proznaju za bolest, već za obično stanje duha i znak odgovornosti, na koje se nadograđuje preterana ishrana i opijanja, onda se sve to proglašava za narodni lek. Tradicija srpskog naroda je da se uvek dobro jelo i pilo, a lekari kažu i pogrešno. Mladi doktor iz Zemuna mi to stručno objašnjava:

• Naš narod jede na veliko, mrsno i slano i umire. Srbi se ponašaju kao kamikaze – jedu mnogo, jer vole da umru siti i napiti. Ne slušaju lekare, jer su medicinski neobrazovani, a misle da su pametni. Ne sprovode doktorske terapije, jer ne mogu da se odupru lošim navikama, a potajno govore da im spasa nema. Mnogo od pacijenata nemaju novac da se pristojnio leče, a porodice ne investiraju u njihovo ozdravljenje. Tradicionalno naš narod i bolesnom čoveku nudi alkohol, duvan i previše hrane, iako zna da mu treba stroga dijeta, uz lažno opravdanje – ma neće ti biti ništa ! 

      Zbog svega toga godišnje u Srbiji umire oko 100.000 ljudi. Srpski narod u proseku živi sedam godina kraće i manje od stanovnika EU. Životni vek u Srbiji danas je 73 godina, a u razvijenom delu Evrope 80,1 godina. Kod nas žene žive duže 76,5 godina od muškaraca – 70 godina. 

         Najkraće se živi u bogatoj Vojvodini, u kojoj uvek ima prave hrane, a najduže u pretrpanom Beogradu, u kome takođe ima dosta i hrane i pića, ali s ajakim hemijskim dodacima. U Srbiji muškarci od 65 godina očekuju da će živeti još najmanje 14,5 godina, dok u EU je taj optimizam mnogo veći, očekuje se dobar život još 18,5 godina.

• Ne mogu se meriti ta dva života u Srbiji i u EU, jer smo mi u suštini bolestan i siromašan narod – kaže mi doktorka Milena Šarić – Kod nas imamo 800.000 stalno siromašnih ljudi i još 700.000 u zoni rizika od siromaštva. U EU je procenat siromašnih svega 1,6 odsto. Mi ne živimo kvalitetno, jer naš nivo ukuipne potrošnje u Srbiji je na 48 odsto, ni polovina od evropskog proseka. Mi pričamo o mesu, a godišnje u proseku Srbin pojede 41,8 kg, dok Evropljanin pojede 67,2 kilograma mesa, odsno 25 kg više. Kada smo tako siromašni za kvalitet života, još smo siromašniji za kvalitet brige o zdravlju i kvalitet lečenja.

      Da je ova doktorka u pravu pokazuju slike iz naših života u Srbiji. Redovi u bolnicama i privatnim klinikama, kao i liste čekanja na operacije govore da zdravlje naše nacije u lošem stanju, a njegovo lečenje je sve teže i skuplje. Narod je sve stariji i sve bolesniji, a naše siromašno društvo nema te pare, kojima može da modernizuje zdravstvo tako brzo da može sve nas da leči.

       Zastarela organizacija rada u domovima zdravlja i bolnicama državnog tipa, sa nedovoljno državnih dotacija ne može da prati ubrzani tempo narušenog zdravlja nacije. Privatne klinike ne uspevaju da pokriju masovno lečenje ljudi u Srbiji, jer se u većini slučajeva privatni lekari ne bave izlečenjem bolesti nacije, već uzimanjem novca za tzv. lečenje i lekove. Bolestan srpski narod nema para da plati prvi pregled 50 evra, drugi pregled 70 evra, a operaciju katarakte, na primer, 1300 evra. 

          U srpskom zdravstvu je sve manje lekara i medicinskog osoblje, jer emigrira prema evropskim državama koje plaćaju specijalite 10.000 evra, anasteziologe 15.000, a hirurge za srce čak 20.000 evra mesečno. 

      U takvoj situaciji političari smišljaju kratkorične poteze, kao što je kampanja za smanjenje lista čekanja na operacije ili odvode teške bolesnike da se operišu u Turskoj. Država pacijentima u Srbiji prodaje nadu da će zdravstvo biti bolje, a ljudi zdravi. A proizvođači lekova sve češće javno prodaju svoje tablete, masti i suplamente. 

         Tu nadu o izlečenjima šire i elektornski mediji, posebno televizije za nacionalnom frekvencijom, jer svakodnevno i nedeljno prikazuju hvalospeve naših lekara i zdravstvenih radnika o lečenju opaskih bolesiti. Što se više umire od raznih bolesti, to se u našim medijima više priča kako su ljudi izlečeni.

         U emisijama sa lekarima i o bolestima nastupaju estradne zvezde koje pričaju kako su bile bolesne, pa su ozdravile. Tako mediji u Srbiji izigravaju lečnike preko tv ekrana i to celog dana, od rane zore, pola sata u jutrašnjim programa, do kasno u noć, sve verujući da će bolesnici da se leče uz pomoć njihovih tv saveta. 

        Ja takve emisiije gledam 15 sekundi. Meni treba lek i lečenje, a ne televizijska propaganda. Srbi su i dalje teško bolestan narod. 

Ostaje nam samo da se tešimo na način kako je govorio Nikola Pašić:

• Leka nam nema, ali propasti nećemo !