Svet je proizveo 250.191.362 tona od šećerne repe u 2013. godini, najveći proizvođač na svetu je Rusija, sa 39.321.161 tona. Prosečan prinos šećerne repe u svetu je 58,2 tona po hektaru. U 2011. godini, Francuska, SAD, Nemačka, Rusija i Ukrajina su prvih pet najvećih proizvođača šećerne repe po masi. Najproduktivnija farma šećerne repe u svetu 2010. godine bila je u Čileu, sa nacionalnim prosečnim prinosom od 87,3 tona po hektaru. U SAD, genetski modifikovana šećerna repa, poseduje tehničke otpornosti na glifosat, herbicid je na tržištu poznat kao Roundup, koga je razvio Monsanto kao genetski modifikovani usev. Industrija šećera u EU je pod birokratskim pritiskom u 2006. godini zatvorila dosta fabrika sto je rezultiralo gubitkom 20.000 radnih mesta, iako su mnoge fabrike, kako se u kasnijoj reviziji EU utvrdilo, greškom ugašene, a su bile profitabilne i bez državne intervencije. Vlada Srbije 2098. godine donela je odluku o izvozu 180.000 tona šećera i proizvoda od šećera, poreklom iz Srbije, u zemlje Evropske unije, objavljeno je tada u “Službenom glasniku Srbije”. Odluka je doneta “u okviru količina koje je utvrdila Evropska komisija uz korišćenje povlastica do 30. septembra 2009. godine”. Izvoz šećera, kako je tada objavljeno, obavlja se na osnovu dozvole koje izdaje Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja.
Šećerana u Kovačici umesto šećera uskoro počinje proizvodnju alkohola!
BranislaV GULAN
U Evropi zatvoreno 50 šećerana!
U Evropi je za deset godina zatvoreno 50 šećerana. U Srbiji su ostale samo tri fabrike! Evropa i region beleže trend zatvaranja šećerana proteklih decenija što ilustruju podaci da je od nekadašnjih 147 fabrika u Evropi i regionu, sa radom nastavilo 99. Tri petine površine naše zemljine kugle pokriveno je morima i okeanima u kojima buja sitni mikroskopski biljni svet. Računa se da Kanal La Manš godišnje daje na morskoj površini od jednog hektara oko 13 tona probavnc biljne hrane.Razlog zašto se umesto prerade slatkog belog zrna prelazi na proizvodnju alkohola u Kovačici objašnjava se klimatskim promenama. ,,Sunoko’’ u proizvodnju šećera, sad ulaže 34 miliona evra u pokretanje proizvodnje alkohola. Od nekadašnjih 14 šećerana koliko ih je nekada radilo u Srbiji, do raspada Jugoslavije, posle vlasničkih transformacija, funkcionišu još samo tri – Vrbas, Pećinci i Crvenka. Dosada je bilo dovoljno šećera za domaće potrebe i za izvoz. Očekuje se da tako i ostane. Da tri šećerane, uz podoršku poljoprivrednika, obezbede dovoljne količine šećera. okviru istraživanja Potrošačke korpe, šećer je jedna od retkih namirnica koja u protekloj deceniji nije poskupela. Čovek, kao gotovan svoje vrste, uzima šećer koji je biljka sebi spremila za hranu — i na tom principu se zasniva cela industrija šećera iz šećerne repe. Repa se sadi od malog semena; jedan kilogram semena šećerne repe sadrži 100.000 semenki i sa tom količinom se može posejati oko 2,5 hektara.
Umesto fabrike šećera, u Kovačici će se od druge polovine 2025. godine proizvoditi alkohol u čije će pokretanje ,,Sunoko’’, kao vlasnik šećerane, uložiti preko 34 miliona evra. „Fabrika alkohola treba da bude, kao što je to bila i šećerana, stub lokalne privrede i ekonomije u tom delu Banata i zato lokalno stanovništvo ne treba da zabrinjava što se više neće prerađivati repa“, saopštila je kompanija ,,Sunoko” za javnost. U saopštenju se ističe da će se ,,Sunoko’’ i dalje baviti proizvodnjom šećera u fabrikama koje ima u Vrbasu i Pećincima. U Kovačici će umesto fabrike šećera od sredine 2025. godine početi proizvodnja alkohola, a kompanija ,,Sunoko’’. Odluka da se zatvori šećerana i pređe na proizvodnju alkohola doneta je zbog problema sa klimatskim promenama i smanjenim prinosima šećerne repe, dok će proizvodnja šećera biti nastavljena u preostalim fabrikama u Vrbasu i Pećincima. Od 2016. do 2020. godine domaći proizvođači šećera su u državni budžet po različitim osnovama uplatili 315,8 miliona evra. Svaki dinar od prodatog šećera u maloprodaji kreira dodatnih četiri dinara u BDP, izjavio je profesor Dragan Lončar na predstavljanju rezultata studije “Sektorska analiza grane šećera u Srbiji” koju je izradio Ekonomski fakultet u Beogradu. On je podsetio da od 14 šećerana u Srbiji, koliko ih je bilo 2000. godine, do tada su radile četiri. Sad je prestala da proizvodi đećer ova u Kovačici. Beleži se godišnje smanjenje površina zasejanih pod šećernom repom od sedam odsto, a prinosa za tri procenta. Proizvodnja šećera je svake godine manja za prosečno 14 odsto dok se u EU beleži trend pada. Šećerna repa je industrijska biljka koja se gaji za proizvodnju šećera, zbog visoke koncentracije saharoze u njenom zadebljanom korenu. Iz šećerne repe se dobije 16 odsto svetske proizvodnje šećera. Preporuke su, kaže, da se zadrži postojeća carinska stopa na uvoz šećera, da se omogući dugoročni zakup državnog zemljišta, a kao jedna od indirektnih mera predlaže se podrška proizvođačima pri izgradnji sistema za navodnjavanje površina pod šećernom repom. Takođe, proizvođačima šećerne repe bi pomogle direktno ciljane subvencije, rešavanje pitanja u domenu primene posebnih pesticida i formiranje fonda podrške kako bi mogli da ispune uslove iz Poglavlja 27 za pristupanje Srbije Evropskoj uniji. Stručnjaci su istakli i da bi edukacija lokalnih proizvođača, udruživanje i novi modeli osiguranja useva, takođe mogli doprineti boljem stanju u industriji šećera.
–Fabrika alkohola treba da bude, kao što je to bila i šećerana, stub lokalne privrede i ekonomije u tom delu Banata. Zbog toga lokalno stanovništvo ne treba da zabrinjava što se više neće prerađivati repa – saopštila je kompanija ,,Sunoko’’ za javnost, napominjući da će se faqbrika i dalje baviti proizvodnjom šećera u ostalim postrojenjima koje ima, a da se šećerana u Kovačici zatvara usled nedostatka sirovine za preradu u dovoljnom kvantitetu i kvalitetu. Kompanija je sezonu proizvodnje u 2024. godini završila 22. decembra, a ranije je saopšteno da se očekuje rezultat od 180.000 tona šećera. Toliko šećera približno i sad godišnje izvozi. Ua ishranu 6,6 miliona stanvnika potrebno jeoko 200.000 tona ,,slatkih kristala’’. U ovoj sezoni repa je bila lošeg tehnološkog kvaliteta usled ekstremne suše praćene rekordnim letnjim temperaturama, što je uzrokovalo enormno povećane troškove prerade, uz njen smanjen dnevni kapacitet. Rod proizvođača šećerne repe koji su ugovorili proizvodnju u 2024.godini sa kompanijom ,,Sunoko’’ kreće se na nivou od blizu 1,4 miliona tona, sa prosečnim prinosom oko 42 tone po hektaru šećerne repe SRPS standarda kvaliteta – navodi se iz kompanije i dodaje da je najbolji prinos ostvaren u Sremu – oko 50 tona po hektaru, u Bačkoj – oko 42 tone po hektaru, dok je u Banatu prinos – oko 33 tone po hektaru. Osim znatnih regionalnih razlika, postoje i razlike unutar samih regiona, uslovljene uticajem klimatskih i zemljišnih faktora, ali i primenjenom agrotehnikom. Parcele na kojima je primenjena puna agrotehnika, uz poštovanje svih načela dobre poljoprivredne prakse i preporuka ,,Sunokovog’’ Istraživačko-razvojnog centra, donele su znatno veći rod.
Umesto fabrike šećera, u Kovačici će se od druge polovine 2025. godine proizvoditi alkohol, a da bi pokrenuo ovaj posao, „Sunoko” kao vlasnik šećerane uložiće više od 34 miliona evra. Umesto fabrike šećera, u Kovačici će se od druge polovine 2025. godine proizvoditi alkohol u čije će pokretanje Sunoko, kao vlasnik šećerane, uložiti preko 34 miliona evra. Fabrika alkohola treba da bude, kao što je to bila i šećerana, stub lokalne privrede i ekonomije u tom delu Banata i zato lokalno stanovništvo ne treba da zabrinjava što se više neće prerađivati repa – saopštila je kompanija.
Oni su napomenuli da će se „Sunoko” i dalje baviti proizvodnjom šećera u fabrikama koje ima u Vrbasu i Pećincima. Razlog zašto se umesto prerade šećera prelazi na proizvodnju alkohola „Sunoko” pravda klimatskim promenama, ustaljenom toplom i sušnom klimom koja smanjuje prinos, kao i digestiju šećerne repe. Kako je rečeno, u ovoj sezoni repa je bila lošeg tehnološkog kvaliteta usled ekstremne suše praćene rekordnim letnjim temperaturama, što je uzrokovalo enormno povećane troškove prerade, uz njen smanjen dnevni kapacitet.
„Najveći izazov u proizvodnji šećerne repe, ali i u ratarskoj proizvodnji uopšte, 2024. godine bile su klimatske promene. Ekstremna suša bila je praćena rekordnim prosečnim temperaturama u julu i avgustu. Klimatski uslovi uticali su na smanjenje procenjenog prinosa šećerne repe za oko 25 odsto u odnosu na potencijal koji je imala u prvoj polovini juna. Efekti suše na šećernoj repi bili su najvidljiviji u vidu odbacivanja listova čak i do 90 odsto sa početkom odumiranja biljaka. Na parcelama na kojima je primenjena puna agrotehnika i mere zaštite koje preporučuje naš Istraživačko razvojni centar, ostvareni su izuzetni rezultati koji govore u prilog tome da imamo tehnologiju i za ovakve uslove”, rekao je Slobodan Košutić, direktor kompanije ,,Sunoko’’. Kompanija Sunoko, članica MK Group, saopštila je da će u svojim prerađivačkim centrima ove godine proizvesti oko 180.000 tona šećera. Uprkos izazovnim vremenskim uslovima i rekordno visokim letnjim temperaturama, ovogodišnji rod proizvođača šećerne repe kreće se na nivou od blizu 1,4 miliona tona, sa prosečnim prinosom oko 42 tone šećerne repe po hektaru. Najbolji prinos ostvaren je u Sremu i iznosi oko 51 tonu po hektaru, u Bačkoj je oko 42 tone po hektaru, dok je u Banatu prinos bio najmanji, svega 33 tone po hektaru.
Kompanija „Sunoko”, članica „MK grupe”, na početku kampanje u avgustu 2023. godine objavila je da strateški planovi ostaju usmereni na povećanje plasmana na Ceftu i EU tržišta, ali da su za jačanje pozicije neto izvoznika šećera neophodni visoki prinosi i kvalitet u proizvodnji šećerne repe, što se dovodi u pitanje u sušnim godinama kao što je bila ova. Poljoprivredni proizvođači šećerne repe ove godine susreli su se sa brojnim izazovima, prvenstveno zbog izuzetno nepovoljnih klimatskih uslova, koji su posebno pogodovali bolestima lista. Država je finansirala setvu REPE sa 35.000 dinara po hektaru, a poljoprivrednici očekuju podsticaj i u narednoj setvi. Kako nezvanično saznajemo, izgledi su za šećernu repu bili povoljni i izgledalo je da je ova kultura delimično dobro podnela sušu. Međutim, pojedini proizvođači su prilikom vađenja repe nailazili na trule plodove, pa se neki od njih razmišljaju da li će ovu, inače izuzetno zahtevnu kulturu, odabrati i naredne godine.
Naša zemlja Srbija, posle vlasničkih transformacija, sada ima tri šećerane, a bilo ih je 14. Ostale su Vrbas, Pećinci i Crvenka. Do sada je uvek bilo dovoljno šećera za domaće potrebe i za izvoz. Očekuje se da tako i ostane, jer će tri šećerane, uz podršku poljoprivrednika, obezbediti dovoljne količine šećera, posebno što je država finansirala setvu sa 35.000 dinara po hektaru. Poljoprivrednici očekuju podsticaj i u narednoj setvi dok fabrike šećera maksimalno izlaze u susret proizvođačima, finansiraju setvu, daju bonuse, nude stručnu pomoć i unapred izlaze sa cenom novog roda, Prema poslednjem izveštaju s tržišta koji je objavilo Ministarstvo poljoprivrede, proošlogodišnja proizvodnja, iako uz poteškoće, donela je prihode proizvođačima šećerne repe. Izvozne cene domaćeg belog šećera tokom prethodnih godinu dana beleže pad. Cena je u oktobru 2023. godine iznosila 756 evra po toni, a ove godine u istom mesecu 616 evra. Istovremeno, ističe se, cena belog šećera na domaćem tržištu ostala je stabilna. Prema podacima Uprave carina izvoz belog šećera u prethodnoj tržišnoj godini (2023/24) iznosio je 86,67 hiljada tona, što je za 93 odsto više od izvoza prethodne ekonomske godine (44,99 hiljada tona).
Stručnjaci koji se bave analizom tržišta u jednoj od najvećih svetskih konsalting kompanija „Čarnikov grup ltd”, kao i vodeće brazilske trgovinske kompanije ističu da se početkom 2025. godine očekuje da svetske zalihe šećera padnu na najniži nivo u poslednjih šest godina. Postavlja se i pitanje da li ćemo imati sve manje šećera? Fabrika u Kovačici prelazi na proizvodnju alkohola, razlozi su zabrinjavajući U ovoj sezoni je šećerna repa bila lošeg kvaliteta usled ekstremne suše praćene rekordnim letnjim temperaturama, a sve to je navelo rukovodstvo fabrike u Kovačici da proizvodnju šećera zameni alkoholom.
Proizvodnja šećera se smanjuje jer suše prave veliki problem proizvođačima! Umesto fabrike šećera, u Kovačici će se od druge polovine 2025. godine proizvoditi alkohol, a u to će “Sunoko” (kao vlasnik šećerane) uložiti više od 34 miliona evra. Fabrika alkohola treba da bude, kao što je to bila i šećerana, stub lokalne privrede i ekonomije u tom delu Banata, i da zato lokalno stanovništvo ne treba da zabrinjava što se više neće prerađivati repa”, saopštili su iz kompanije “Sunoko” napominjući da će se i dalje baviti proizvodnjom šećera u postrojenjima u Vrbasu i Pećincima. Razlog zašto se umesto prerade šećera prelazi na proizvodnju alkohola nalazi se, nažalost, u klimatskim promenama – ustaljenom toplom i sušnom klimom koja smanjuje prinos i digestiju šećerne repe.
“Višegodišnji problemi koji imaju poljoprivrednici u Banatu u proizvodnji šećerne repe dodatno su pogoršale klimatske promene za koje se može reći da su postale ustaljene i nanose štetu i poljoprivrednicima i prerađivačima industrijske biljke. Zato će šećerana u Kovačici da se zatvori usled nedostatka sirovine za preradu u dovoljnom kvantitetu i kvalitetu”, navodi se u saop[enju ove fabrike. Kompanija, je zavfr[ial poslednju kampanju 22. decembra 2024. godine., i očekuje da će proizvesti 180.000 tona šećera. U poslednjoj sezoni repa je bila lošeg tehnološkog kvaliteta usled ekstremne suše praćene rekordnim letnjim temperaturama, što je uzrokovalo enormno povećane troškove prerade, uz njen smanjen dnevni kapacitet. Ovogodišnji rod proizvođača šećerne repe koji su ugovorili proizvodnju sa kompanijom kreće se na nivou od blizu 1,4 miliona tona, sa prosečnim prinosom oko 42 tone po hektaru šećerne repe SRPS standarda kvaliteta. Najbolji prinos je ostvaren u Sremu – oko 50 tona po hektaru, u Bačkoj – oko 42 tone po hektaru, dok je u Banatu prinos – oko 33 tone po hektaru. Pored znatnih regionalnih razlika, postoje i razlike unutar samih regiona, uslovljene uticajem klimatskih i zemljišnih faktora, ali i primenjenom agrotehnikom. Parcele na kojima je primenjena puna agrotehnika, uz poštovanje svih načela dobre poljoprivredne prakse i preporuka „Sunokovog” Istraživačko-razvojnog centra, donele su znatno veći rod.
U Srbiji tri šećerane!
Od nekadašnjih 14 šećerana koliko ih je nekada radilo u Srbiji, posle vlasničkih transformacija, funkcionišu još samo tri – Vrbas, Pećinci i Crvenka. Dosada je bilo dovoljno šećera za domaće potrebe i za izvoz. Očekuje se da tako i ostane. Da tri šećerane, uz podršku poljoprivrednika, obezbede dovoljne količine šećera. Razlog zašto se umesto prerade šećera prelazi na proizvodnju alkohola ,,Sunoko’’ nalazi u klimatksim promenama, ustaljenom toplom i sušnom klimom koja smanjuju prinos i digestiju šećerne repe. Srbija, posle vlasničkih transformacija, sada ima tri šećerane, a nekad, do raspada SFRJ, bilo ih je 14! Do sada smo uvek imali doboljno šećera za domaće potrebe i za izvoz. Očekuje se da tako i ostane, jer će tri šećerane, uz podršku poljoprivrednika, obezbediti dovoljen količine šećera, posebno što je država finansirala setvu sa 35.000 dinara po hektaru. Poljoprivrednici očekuju podsticaj i u narednoj setvi dok fabrike šećera makismalno izlaze u susret proizvođačima, finasiraju setvu, daju bonuse, nude stručnu pomoć i unapred izlaze sa cenom novog roda. Kompanija, ,,Sunoko’’ završila je poslednju kampanju u 2024. godini, 22. decembra, i očekuje da će proizvesti 180.000 tona šećera povećanja površina pod šećernom repom od oko četiri odsto svake godine.
U Evropi zatvoreno 50 šećerana
U Evropi za deset godina zatvoreno 50 šećerana, u Srbiji ostale samo četiri fabrike! Evropa i region beleže trend zatvaranja šećerana proteklih decenija što ilustruju podaci da je od nekadašnjih 147 fabrika u Evropi i regionu, sa radom nastavilo 99. Predstavnici Privredne komore Srbije, kompanija, i resornih ministarstava, razgovarali su o modelima kako da se sektor industrije šećera u narednom periodu unapredi. Proizvođači su ukazali da se smanjuju površine pod šećernom repom kao i izvoz šećera i naglasili da je problem što je cena šećera niska i ima negativan trend, a njihovi troškovi, kako su istakli, rastu. Prema statističkim podacima Ministarstva trgovine i turizma, koji objavljuje u okviru istraživanja Potrošačke korpe, šećer je jedna od retkih namirnica koja u protekloj deceniji nije poskupela. Danas je prosečna cena niža nego pre deset godina. U decembru 2010. bila je bila 79,39 dinara, a u istom mesecu 2020. godine 71,54 dinara.
Po rečima Aleksandra Bogunovića, sekretara Udruženja za biljnu proizvodnju i prehrambenu industriju PKS, studija pokazuje da industrija šećera u našoj zemlji i regionu godinama unazad beleži negativan trend u gotovo svim segmentima. “Od ukidanja kvota u EU, nastala je hiperprodukcija šećera. Velike količine šećera dovele su do pada cene gotovog proizvoda što je u velikoj meri uticalo i na poziciju ne samo naše industrije već i u okruženju”, rekao je Bogunović.
Trule i male plodove lošeg kvaliteta neki proizvođači su ostavili u zemljištu. Ipak, bliži se nova setvena sezona, a kako će šećerna repa iz zemlje uticati na buduće useve? Nakon nezapamćeno teške sezone za proizvođače šećerne repe, neki proizvođači su odlučili da je ostave u zemlji jer su troškovi vađenja bili previsoki za ovako loš rod. Kako će koren ove biljke uticati na kvalitet zemljišta i da li su ugroženi prolećni usevi, pojasnio je profesor dr Bojan Stipešević sa Fakulteta agrobiotehničkih nauka iz Osijeka. “Kao i svaki mrtav koren, ni šećerna repa neće uticati na sam kvalitet zemljišta. Tamo gde se raspada može uticati na povećan broj nekih mikroorganizama razlagača koji možda napadnu neku biljku koja se bude javila baš na tom mestu nakon nje”, istakao je gost iz Hrvaske.. S druge strane, kaže da je to, kao i svaki drugi koren, organska materija koja će se vremenom raspasti i da nema uticaja na povećanje ili smanjenje pH reakcije zemjišta. Preporuka je da se pre setve uništi repa preostala u zemlji. To se može uradisti mehaničkim putem ili herbicidima.
Kako je prva godina takve ostavljene šećerne repe u zemlji iza nas, ona će ući (ako koren nije fizički oštećen) u svoju drugu godinu života, kada daje plod odnosno seme. “Pojaviće se rozeta, odnosno pustiće vretenastu stabljiku, pa će gore biti klupko puno semena, a to nam za šećer ne treba i to će biti potrebno uništiti”, savetuje Stipešević i dodaje da će se time dobiti zakorovljenost table kulturom koja će, ako preživi ovu blagu zimu, a hoće, ometati vizuru njive ako je u međuvremenu posejana pšenica i ako se s korenom prethodno ništa nije uradilo. Plodovi su bili truli, mali i vrlo loše digestije! Dalje to, nastavlja, može odrveneti, pa predstavljati “mali” problem. Zbog toga savetuje da bi bilo dobro da proizvođači prođu takvu njivu tanjiračama ili gruberima čim se to pojavi u proleće, ako je sad ostavljena za neke druge jare kulture. “Pre tih jarih useva trebaće sigurno ići dva, tri puta u mehaničko uništavanje. Osim toga, i herbicidi su dovoljno jaki da ubiju repu, takođe sa dva, tri prohoda. U ovom slučaju kada je gledamo kao korov, spada u širokolisne korove pa bi je ubilo sve što inače proizvođači koriste kada štite monokotiledonski kukuruz”. Takvim će se uništavanjem šećerne repe u zemlju unositi organska materija, što se dobija i zelenišnim đubrenjem u ovom slučaju vrlo skupim đubrenjem, kaže on.
Iduća je odluka šta će ići na takvo repište. Utrošen azot prošle godine može se, pojašnjava, zaboraviti jer se vrlo verovatno isprao iz zemlje, ali može se računati na fosfor i kalijum jer ga repa nije iznela. “Đubrenje fosforom i kalijumom može biti redukovano ili skroz izostati, zavisno od računice šta će posle sejati. Tu poljoprivrednici mogu malo uštedeti u svoj muci koju imaju“. Savetuje da se na takve površine gde je korin repe ostavljen u zemljištu nikako ne ide opet sa repom. “Sve što je napada verovatno je u zemljištu i čeka zdravu repu“. Ono što smatra važnim je navodnjavanje i da bez toga ne bi ni trebali računati na ovu proizvodnju. Iako su nekima i uz navodnjavanje prinosi bili prepolovljeni, profesor kaže da ono pomaže da kultura ne kolabira baš toliko jako uz ekstremno visoke temperature kakve smo imali ovog leta.
Šećer je jedan od najvažnijih elemenata ljudske ishrane i u izgradnji čovečjeg organizma. Osobito kada se još razvija, igra veoma važnu ulogu. Pored toga je našao primenu i u čitavom nizu industrija. Šećer je ne samo važan sastojak marmalade, džema, kompota, kondenzovanog mleka, mlečnog praška, keksa itd., nego se upotrebljava i kod štavljenja koža, za izradu lakova, transparentnih sapuna, pasta za aparate za kopiranje i različitih lepila. Iz šećera se vrenjem dobija i svima nama dobro poznat špiritus (etilni alkohol). Vrenjem se isto tako dobija propil, butil i drugi alkoholi, zatim sirćetna, mlečna, maslena i citronska kiselina. Iz etilnog alkohola i acetaldehida, dobijenih vrenjem šećera, izrađuje se butadien, iz kog se, preradom, dobija veštačka guma (»buna«). Vrenjem šećernih rastvora dobija se glicerin, poznat po svojoj širokoj primeni kako za vreme mira, tako i za vreme rata. Vrenjem šećernih rastvora dobija se i kvasac za hleb. Od šećera prave se i veštačke smole kao i veštačke mase koje nalaze najrazličitiju primenu u industriji. Kao što se vidi, šećer se kao kakva magična nit provlači kroz tkivo svakidašnjih ljudskih potreba u tolikoj meri, da se život modernog čoveka bez šećera ne može ni zamisliti.
(Фото EPA/Daniel Karmann)
Zeleno lišće proizvodi šećer
Šta je to šećer, gde, kako i od čega se dobija? Mnogi koji su u jesen prolazili pored fabrika šećera ili su radili u njima, odgovoriće da se šećer izrađuje u fabrikama šećera. Jeste, šećer se izrađuje u fabrikama šećera, ali ne u onim na koje mi obično mislimo, ne u onim s ogromnim instalacijama. Prave fabrike šećera su — zeleno, lišće koje u toku godine vidimo svuda oko nas na njivama.
Istorija tehnike zna više slučajeva u kojima je ljudski um izvesne prirodne sirovine zamenio veštačkim. Na primer, mnogo boja dobijala se nekad iz indigo-biljke koja se gajila u Indiji na oko 100.000 hektara površine. Sada se indigo dobija iz katrana i ovaj veštački indigo je bolji ii jevtiniji od prirodnog. Sve do početka ovog veka svila se dobijala samo iz čaura svilenih buba. Danas se veštačka svila proizvodi u takvim količinama prema ‘kojima se važnost svilene bube skoro sasvim gubi. Sličan je slučaj i s proizvodnjom gume. Nekada se ona dobijala samo iz drveta koje raste u Braziliji, ali docnije je centar proizvodnje prenet u Holandsku Istočnu Indiju, Burmu, Cejlon i na druga ostrva na čijim se ogromnim plantažama, sve do poslednjeg rata, proizvodila sirova guma koje je bilo dovoljno za pokriće potreba celokupne svetske privrede. Još pre Drugog svetskog rata Nemci su počeli da proizvode veštačku gumu — »bunu«. Kad su Japanci, za vreme rata, okupirali zemlje koje su bile glavni proizvođači sirove prirodne gume, za saveznike je nastao veliki problem kako će se snabdevati kaučukom. Taj je problem bio rešen proširenjem proizvodnje veštačke gume do skoro neverovatnih razmera. Zasada je još teško proricati sudbinu veštačke gume s obzirom na to što se obnavljaju plantaže prirodne gume koje su Japanci bili uništili za vreme poslednjeg rata. Međutim, može se pretpostaviti da će ogroman napredak, učinjen u ovoj industrijskoj grani. ipak omogućiti da veštačka guma zadrži svoj položaj i pored konkurencije prirodne gume. Poslednjih godina došlo je do naglog razvoja u industriji plastičnih masa koja daje proizvode s kojima se svaki prirodni produkt može meriti. Ali ipak, i pored ogromnog napretka u nauci i industriji, specijalno u proizvodnji šećera, upućeni smo samo na prirodne sirovine i na šećer što ga stvara sama priroda, na fabriku koja se zove — zeleni list. Ova prirodna fabrika postojala je i radila još pre nego što je Ijudska noga počela gaziti po zemljinoj kugli, pa je onda razumljivo što ćemo odavde početi naša izlaganja o šećeru, pise u svojoj knjizi o šećeru ing. Mirko I. Marković.
Foto dokumentacija novosadskog lista ,,Dnevnik’’
Bela krvna zrnda ubijaju protivnice
Stvaranje šećera u zelenom lišću spada u red onih nama još tajanstvenih pojava, koje nazivamo opštim imenom »život«. Život se odvija u okviru stanica, ili ćelija, od kojih je sastavljen svaki živi organizam. Niži ili prosti organizmi imaju samo jednu stanicu, dok su viši organizmi — u koje spadaju biljke, životinje i ljudi u užem smislu reči — sastavljeni od bezbroj ćelija, toliko malih da ih možemo videti samo mikroskopom. Istina je da ima i takvih ćelija, ili stanica, koje možemo videti i golim okom kao što su kokošija ili ptičija jaja. Kod jednoćeličnih organizama odvija se ceo život u okviru jedne jedine ćelije, a kod složenih rad pojedinih ćelija specifiran je za određenu vrstu funkcija, kao što se u društvenoj zajednici pojedinci ili grupe pojedinaca spremaju za specijalne poslove.
Čovek, na primer, mora da misli, da se kreće, da probavlja hranu itd. i za sve to ima posebne ćelije koje obavljaju određene funkcije. U čovečjem telu ima dugačkih i tankih končića koji se nazivaju nervi, koji prenose saopštenja od kože do mozga, javljaju osećaj toplote hladnoće ili pritiska. Osim toga, nervi prenose naredenja iz mozga i saopštavaju mišićima šta treba da rade. Sami mišići su pak snopovi dugih i tankih ćelija koje se skraćuju ili izdužuju, već prema tome kakvo je naređenje. Međutim, najinteresantniji je možda zadatak onih ćelija koje nazivamo bela krvna zrnca, a kojima je dodeljena uloga da iz krvi odstranjuju bakterije ili druge neželjene goste. Bela krvna zrnca obavijaju svoje protivnike, ubijaju ih, proždiru i tako ih čine neškodljivim. Dakle kod stvaranja šećera u listu oslobađa se kiseonik koji odlazi u vazduh, a iz vazduha zadržava ugljenik. Ova se pojava zove asimilacija. Računa se da jedan hektar šume asimilira godišnje oko 1.800 kilogama ugljenika, a jedan hektar a dobre livade oko 3.500 kilograma ugljenika. Za stvaranje jednog kilogram šećera potrebno je 4.000 kalorija energije. List dobija energiju od sunca a da bi je mogao iskoristiti, njegove su ćelije opremljene zelenom bojom, tzv. hlorofilom. Hlorofil dakle ima zadatak da služi kao neka vrsta transformatora koji elektromagnetsku energiju sunčanih zraka pretvara u potencijalnu energiju šećera. Prema tome stanice zelenog lišća su fabrike u kojima se iz ugljene kiseline, iz vazduha, vode i iz zemlje, pomoću sunčane energije stvara šećer.
Tri petine površine naše zemljine kugle pokriveno je morima i okeanima u kojima buja sitni mikroskopski biljni svet. Računa se da Kanal La Manš godišnje daje na morskoj površini od jednog hektara oko 13 tona probavnc biljne hrane. Ribe, kroz svoje škrge, kao kroz filter, propuštaju velike količine vode i zadržavaju u sebi sitne morske biljke kojima se hrane. Na taj način omogućen je život životinja u vodi. Zelena biljna ćelija preuzela je jcdnu od najvažnijih uloga, ne samo u životu biljke, već i u celokupnom organskom svetu na zemljinoj kugli, Zato mi i nismo mogli da raspravljamo o šećeru. a da ne istaknemo zeleni list kao osnovnu fabriku šećera.
Šećerna repa
Današnja šećerna repa predstavlja dvogodišnju: biljku. Jedne godine se seje seme iz koga iste godine izraste koren. Druge godine iz korena izbija stablo koje donosi seme. Šećerna repa, kao kakav dobar roditelj ili domaćin, gomila u prvoj godini u svom korenu rezervnu hranu — šećer, kojim će naredne godine ishraniti svoje mnogobrojno potomstvo. Čovek, kao gotovan svoje vrste, uzima šećer koji je biljka sebi spremila za hranu — i na tom principu se zasniva cela industrija šećera iz šećerne repe.
Koren šećerne repe je vretenastog oblika i teži 400—500 grama i celom svojom dužinom nalazi se ispod zemlje. Onaj deo korena koji viri iznad zemlje, zove se glava i ona nosi 15—20 komada zelenih sočnih listova. Za dobijanje šećera služi samo koren koji sadrži 15—20 odsto saharoze. Iz tih razloga se uklanja glava sa lišćem još na repnom polju a u fabriku šećera se doprema samo koren.
,,U Jugoslaviji se sa jednog hektarra obrađenog zemljišta dobijalo prosečno oko 20 tona repe. Sad je to prosečno više od 50 tona po hektaru u srednje rodnim godinama. Klima pod kojom šećerna repa uspeva, može se menjati u dosta širokim granicama. Samo se time može objasniti rasprostranjenost šećerne repe po svim kontinentima. Šećerna repa voli blagu klimu. Dok je repa još mlada, ona je prilično osetljiva prema mrazu. Pri dovoljnoj vlazi seme počinje da klija na temperaturi od 6—9° C, samo se dosta sporo razvija. Kod veće temperature biljka brže klija. Za razvijanje svog korena, šećerna repa treba toplotnu sumu od 2500°—2800°. Nešto viša temperatura potrebna je repi za vreme zrenja, te prema tome, šećerna repa dobrog kvaliteta uspeva u krajevima, gde pred kraj leta i početak jeseni viadaju vrućine. Šećerna repa, osim toplote, treba i svetlosti. Ranije je vladalo mišljenje da joj je direktna sunčana svetlost bezuslovno potrebna. Međutim dokazano je, da je moguće dobru repu dobijati i tamo gde se javlja posredna, rasturena svetlost, kao što je slučaj u Velikoj Britaniji. Glavno je, dakle, da dnevne svetlosti ima dovoljno. Pored toplote i svetlosti, igra značajnu ulogu i vlažnos’’, kaže dr Lazar Kovačeva koji se šećernom repom bavio na novosadskom Institutu za ratarstvo i povrtarstvo.
Suvo podneblje škodi, a isto tako i kišovito. Ustanovljeno je da je dovoljno ako u zimskim mesecima padne 180—200 mm vodenog taloga, i ako od nicanja repe do sredine juna padne oko 75 mm. Najbolje je ako repa u mesecima punog porasta dobije oko 150 mm taloga, i to u vremenu od sredine juna do sredine avgusta. Od sredine avgusta pa do zrenja, dakle 8—10 nedelja, repa treba da dobije još oko 75 mm. tako da se godišnja padavina od oko 500 mm može smatrati dovoljnom ako je ravnomerno raspodeljena-
Računa se da za jedan kilogram suve repe treba oko 400 1itara vode. Kod nas prinos repe iznosi oko 200 q korena i oko 100 q lišća i glava. Uzimajući da suva supstanca u korenu iznosi oko 25 odsto i suva materija u lišću oko 15 odsto. Onda imamo ukupan prinos suve supstance sa jednog hektara oko 6.500 kilograma. Prema tome, potrebna količina vode po jednom hektaru vode zemljišta iznosila bi oko 2600 m3, što odgovara vodenom talogu od 260 mm.
,,Ova činjenica pokazuje da je šećernoj repi potrebno mnogo vodenog taloga i da se pri njenoj obradi mora o tome voditi računa. Nije onda slučajno da najveći prinos repe i šećera ima Hollandija, koja ima relativno više vodenih taloga od Nemačke i ČSR, pa prema tome i veći prinos repe. Ukoliko se ide više na jug, količina vodenog taloga opada, tako da tri južna evropska poluostrva, Pirinejsko, Apeninsko i Balkansko imaju najmanji prinos repe. Međutim, zaostalost repne kulture u pomenutim oblastima nije samo rezultat oskudice vodenih taloga, već i kvalitet i obrada zemljišta.U prvoj polovini prošlog veka, dakle u vremenu rađanja šećerne industrije iz šećeme repe, vladalo je mišljenje da su za šećernu repu podesna samo neka specijalna zemliišta. Od toga doba do danas, prilike su se sasvim izmenile i danas se smatra podesnim svako zemljište na kome se sa uspehom gaje i druge kulture. U tome i leži značaj šećerne repe i baš zbog toga je ona dobila toliku važnost. Šećerna repa uspeva i na teškom zemljištu od ilovače pa do lakih peskuša. Štaviše, na peskovitom terenu sa pogodnim đubrenjem i odgovarajućim meteorološkim prilikama mogu se dobiti i veoma zadovoljavajući rezultati’’, govorio je Kovačev.
Govoreći o zemljištu, Kovačev je naglašavao, da su najpogodnija zemljišta ravna, duboka, humozna ilovača ili lapornjača, sa dosta biljne hrane. U drugi red dolaze peskovite ilovače i glinovite peskuše, ako nisu suviše suve. Zemlljište ima raznoliku ulogu, od njega zavisi kako će se biljka učvrstiti pomoću svog korena. Zemljište je skladište raznih hranljivih sastojaka potrebnih biljci za njeno razviće. Zemljište je i nosilac vazduha, toplote, vlage, elektriciteta. Zemljište je sredina u kojoj se razvijaju i deluju razni mikroorganizmi, neophodno potrebni za održavanje plodnosti. Dakle, zemljište namenjeno kulturi šećerne repe ima da odgovara svim tim mehaničkim, hemijskim, fizikalnim i biološkim zahtevima. Na mnoge ove činioce može čovek da utiče načinom obrade, tako da pored klimatskih uslova, obrada zemljišta postaje važan uslov za uspevanje šećerne repe. Šećerna repa doiazi u plodored posle žitarica, pšenice ili ječma. Odmah posle žetve treba zemljište plitko zaorati. Zaoravanjem strnjike uništava se korov i pomaže se njeno truljenje, kao i stvaranje humusa. Osim toga, zaoravanjem se prekidaju kapilari kroz koje vlaga izlazi iz zemlje i na taj način sprečava gubljenje vlage. Zaoravanje ne treba da bude dublje od 3—4 cm. Posle zaoravanja treba zemljište podrljati i povaljati. Valjanjem se zemlja izravna i na taj način smanjuje površina zemlje izložena isparavanju. Osim toga uvalja se i semc korova tako da ono nikne i pošto u jesen sleduje duboko zaoravanje, sav se zeleni korov zaore ili uništi. Ako se prirodno đubre dovozi odmah posle žetve, onda treba zaoravanje strnjike obavljarti istovremeno sa zaoravanjem đubreta, samose u tom slučaju ore nešto dublje. tako da zemljini mikroorganizmi mogu početi svoj rad. Ako se pak đubre dovozi s jeseni, onda to treba činiti pre jesenjeg ili dubokog oranja.
Za bolji uspeh kulture šećerne repe potrebno je da se ova uzgaja u izvesnom plodoredu. Pod plodoredom se u poljoprivredi razume raspored. po kojem se kulturno bilje sadi jedno iza drugog na istom terenu. Prema kulturnim biljkama koje se-. gaje u pojedinim krajevima, razlikuje se i plodored. Sve kulturne biljke možemo podeliti u okopavimi i neokopavinu. Prve se moraju u toku svog uzrasta više puta okopavati, kao što je to slučaj kod kukuruza, krompira, suncokreta, stočne repe itd., dok se druge kulture posle setve skoro ne diraju. Ovo je slučaj kod pšenice i žitarica uopšte. Pošto se dakle žitarice u toku uzrasta ne diraju, ili pak, ako se to čini, to je na štetu biljke, zemljište se mora pre setve tako spremiti da je na njemu sav korov uništen. To je slučaj samo onda ako je predusev žitarice okopavati, koja je naravno brižljivo obrađivana. Iz toga sleduje da je najjednostavniji plodored okopavina-neokopavina. Taj je plodored u upotrebi u mnogim krajevima Jugoslavije gde se gaji samo kukuruz, a posle njega žitarice, Svaki će zemljoradnik prema svojim prilikama podešavati i plodored, samo mora nastojati da repa ne dođe u plodored u manjem roku od četiri godine.
Vreme setve zavisi od mnogih okolnosti, od klime, od zemljišta i drugih činilaca. Važno je pritom imati na umu da šećernoj repi treba više toplote nego jarim žitaricama (ječam, zob i dr.), zato se ona i seje posle njih. Rana setva. može imati loših posledica, jer zbog nedovoljne toplote seme ostaje u neisklijalom stanju i počinje, pri suvišnoj vlazi, da trune. Utvrđeno je da je i seme šećerne repe, pri temperaturi zemlje od 9° C klijalo za 22 dana, dok jena toploti od 15° C isklijalo za tri dana. Za naše prilike najpodesnija setva repe jeste oko 1. aprila, i 10 od 20 marta do polovine aprila, kada treba sva repa >da je već zasejana. Kasnija setva dolazi samo onda n obzir ako prvi usev propadne i ako polje treba ponovo zasejati. Setva šećerne repe obavlja se sada samo pomoću mašina. U izuzetnim slučajevima i na manjim površinama može se sejati rukom u redove koje se povuku konopcem, ali taj način setve već je potpuno potisnut od mašina sejalica. Pošto su pak ove mašine veoma skupe, to se za njihovu nabavku i održavanje brinu samo fabrike šećera koje ih stavljaju proizvođačima na raspoloženje. Sejalice ne samo da repno seme seju u istoj i stalnoj dubini, već posao setve obavljaju i vrlo brzo. Jedna sejalica može dnevno da zaseje oko osam katastarkkih jutara zemljišta. Ako se uzme da se setva repe ima izvršiti u toku od 2—3 nedelje, onda je jasno da su za to najpogodnije sejalice. Vađenje šećerne repe obavlja se ručnom ili mašinskom snagom.
Kad u običnom životu govorimo o šećeru, mi mislimo samo na one vrste koje se rastvaraju u vodi i koje. prilikom upotrebe, imaju ukus slatkoga. To je šećer samo sa jednim, majviše sa dva obruča, pa zato ga nazivamo šećerom u užem smislu reči i on će biti predmet našeg daljeg interesovanja. Spomenućemo samo one vrste koje imaju veći značaj. To su: grožđani šećer, kukuruzni šećer, skrobni sirup, skrobni šećer, Sladni sirup i sladni ekstrakt, mlečni šećer, med, voćni šećer ili fruktoza, invertni šećer, javorov šećer, šećer iz drveta, sorgum sirup, palmin šećer, saharoza ili obični šećer, šećerna trska i mnoi drugi šećeri.
Veza šećera i kafe!
Upotreba slatkiša u Ijudskoj ishrani svakako je stara koliko i Ijudski rod. U početku su Ijudi upotrebIjavali med kao sredstvo za zaslađivanje jela i pića i tek je kasnije došao na tržište »med bez pčela«, kako se nazivao šećerni sirup« dobijen iz šećerne trske. Nagli razvoj proizvodnje, kao i potrošnja šećera, zabeleženi su za vreme procvata arapske kulture, verovatno iz razloga što je Muhamed zabranio svojim vernima alkoholna pića, pa su oni tražili naknadu u slatkim jelima i pićima. U to doba pada i upotreba kafe uveliko. Krstaši su preneli šećer sa Srednjeg Istoka u Evropu gde se njegova potrošnja počinje naglo da razvija j to osobito u višim društvenim slojevima, jer je za obične građane cena šećera bila isuviše visoka. Sredinom XVI veka jedan kilogram šećera stajao je u Engleskoj toliko, koliko polovina jednog teleta. Pored svega toga, šećer iako luksuzno jelo, sve se više upotrebljavao. Zna se da krajem XVI veka nije bilo nijednog otmenijeg ručka na kojem nije izneto obilje šećera u najraznovrsnijim oblicima i figurama, kao na primer: Ijudi, ptice, razne životinje, cveće itd., i sve to izrađeno iz šećera. Sva jela i pića spravljena su zaslađena, šećera je bilo u mesu, ribi, jajima, vodi, jednom reči, uvek i svuda se upotrebljavao šećer. Uvođenjem kafe i čokolade, potrošnja šećera se naročito povećava sredinom XVII veka. Sve do XVI veka u Evropi se nije znalo ni za čaj, ni za duvan. Čaj je bio prava retkost i tek 1652 godine predstavnici Istočno-Indijske Kompanije doneli su engleskoj kraljici nekoliko funti čajnog lišća kao neki naročiti dar.
Kod nas se potrošnja šećera razvijala po istim linijama kao i potrošnja šećera u drugim evropskim zemljama. U balkanske zemlie se šećer uvozi iz Sirije i smatran je kao istočno-indijska đakonija. Upotrebljavao se za jela, pića i za razne lekove. Naši srednjovekovni junaci »šećer iju i rakiju piju«, a poneka naša lepotica išla je i dalje, pa se veli da je »šećer jela, šećer vodu pila, šećerna se vodom umivala«. U srpskim narodnim pesmama ne spominje se nijedna svečanija prilika na kojoj ne bi bio poslužen šećer. Iz mnogobrojnih primera se vidi da je našem narodu šećer bio dobro poznat i reč »šećer« upotrebljavala se i u prenosnom smislu za sve što je drago i lepo.
Slatko koje se spravlja kuvanjem voća sa šećerom već je odavno poznato u našem narodu. Predanje veli da je neka Makedonka stavila otrov u »slatko« i njime otrovala Aleksandra Velikog zato što ovaj nije hteo da raspusti vojsku u kojoj je služio i njen sin.
Mnogi putnici koji su tokom prošlog veka prolazili kroz našu bvšu zemlju, opisivali su svoje putne doživljaje i redovno spominju slatko kojim su bili posluživani. Tako. na primer, jedan putnik priča da je domaćica u Srbiji »iznela vino, voće i slatko«. Tursko stanovništvo volelo je naročito slatkiše, a osobito alvu. Alva je bila toliko omiljena da su Turci u šali tražili od onog koji obuče novo odelo, da plati »alvaluk«, tj. da da bakšiš za alvuIsti pisac spominje da se u Beogradu viđaju ljudi sa velikim plehanim sudovima pod pazuhom a oko pojasa nekoliko kesica u kojima je bilo gvozdenih šipčica. Kad ih koji od prolaznika pozove, oni dižu kapak sa suda u kome je bio gusto ukuvan sirup, a u nekim pregradama sitno istucan šećer i razni drugi začini. Prodavac uzima jednu od onih šipčica, umače je u sirup, zatim u šećer i u razne začine i stavlja je tako u usta kupcu koji mu za to daje novac.
Potrošnja šećera u našem narodu tesno je vezana sa upotrebom kafe. Naš svet je naučio da pije kafu od Turaka i ona se spravlja p Srbiji, kao i u Bosni kao »turska kafa«. Kafa vodi poreklo iz Abesinije, iz provincije »Kaffa« po kojoj verovatno i nosi svoje ime. Urođenici su odavno znali da uživanje izvesnih delova kafine biljke razbija san, pa je čak jedan pastir opazio da koze, koje brste kafino drvo, postaju življe i okretnije. Upotreba, kafe, kao piće, u Širim razmerama, počela je oko 1500 godine i to prvo u južno-arapskoj provinciji Jemen, odakle je prešla u Meku i Medinu. Njenom uživanju podavali su se najviše derviši kojima je to olakšalo da izdrže duge molitve i bdenje pri gladovanju. Kako su u Meku i Medinu dolazili hodočasnici iz celog muslimanskog sveta, to se upotreba kafe počela širiti na sve strane. Užvanje kafe uzelo je toliko maha da su se muslimanski visoki sveštenici počeli bojati da usled toga ne dođe do slabljenja morala. I već 1511 godine emir Hajr-Bcj zabranjuje prodaju kafe i izdaje naredbu da se poruše sva stovarišta kafe. Međutim, već njegov naslednik sam se podaje uživanju tog novog pića.
Kada su Turci upali u arapske zemlje, upoznali su kafu i preneli je, oko 1534 godine, u Carigrad. Kako su Turci u to vreme bili gospodari velikih područja ne samo u Aziji, već i u Evropi, to se kafa brzo širila na sve strane. Neki nemački lekar, u svojoj knjizi objavljenoj 1528 godine, piše da je na svom putu po Turskoj video kako Turci piju neku tečnost, crnu kao mastilo ali odličnog ukusa, koja leči mnoge stomačne bolesti.
Širenje kafe izazvalo je kod mnogih energično protivljenje. Tako je Fridrih Veliki zabranio upotrebu kafe u Pruskoj govoreći: »ja sam od malena pio pivo i bio zdraviji nego današnja pokoljenja koja se hrane kafom«. Neki su opet tvrdili da kafa ubija Ijudsku sposobnost rasplođivanja tj. da suvišno uživanje kafe može da dovede i do izumiranja Ijudskog roda. Ali i pored svih zabrana, kafa je sebi krčila put ne samo u Evropi, već i po drugim kontinentima. Zanimljivo je spornenuti da je u Sarajevu postojala kafana još 1592, dok je prva kafana u Londonu otvorena tek 1652 godine, u Beču 1683, a u Berlinu 1721 godine. Tuski putopisac Evlija Celebija, opisujući Beograd 1660 godine, ubraja kafane u privredne ustanove. Isti pisac spominje da u Valjevu nema ni mehane, ni bozadžinice, ali da ima krasno uređene kafane. Potrošnja kafe u Jugoslaviji pre Drugog svetskog rata iznosila je oko 700—800 vagona godišnje u vrednosti od 80-—90 miliona dinara. Ako uzmemo da na jedan deo kafe dolazi jedan deo šećera, onda se rnože uzeti da se samo za spremanje kafe trošiilo oko 700—800 vagona šećera.
Godine 1939. utrošeno je u Jugoslaviji oko 8.756 vagona (od po 10 tona) šećera, a od toga je oko 167 vagona šećera upotrebljavano za zaslađivanje vinske šire. U 1940 godini potrošnja šećera iznosila je oko 9.000 vagona i ako uzmemo da je onda bilo 15.800.000 stanovnika, znači da je potrošnja šećera 5* po jednom stanovniku iznosila oko 5,7 kilograma godišnje. Ako uporedimo to sa potrošnjom šećera drugih naprednih zemalja koje su godišnje trošile od 20—50 kg šećera po glavi, onda vidimo da smo u pogledu potrošnje bili znatno zaostali. Naš Petogodišnji plan predviđao je da se u 1951 godini povisi potrošnja šećera na 12 kilograma po osobi, tj. da se potrošnja udvostruči prema predratnoj.
Proizvodnja šećera je dugačak, težak i komplikovan proces koji zahteva velike mašiuske instalacije i veliku stručnost osoblja. I to je razlog što se proizvodnja nije mogla uvesti kao zanatska ili maloindustrijska delatnost. Kod skoro svih ostalih grana industrije mogu pored’ velikih fabrika da po stoje i male fabrike iii čak i zanatske radionice koje se međusobno podupiru. Tako, na primer, ima malih pecara rakije pored velikih industrijskih fabrika, malih radionica pored velikih mašinskih fabrika; male tekstilne fabrike sa 10—20 radnika uspešno rade pored velikih fabrika ,sa više desetina hiljada radnika. Industrija šećera je u samom svom početku dobila žig velike hemijske industrije i ona je to obeležje zadržala sve do današnjih dana. Nove tendencije u industriji šećera idu prema sve većim instalacijama i to utoliko više, ukoliko se saobraćajne veze i saobraćajna sredstva popravljaju.
Kad govorimo o proizvodnji šećera, onda moramo početi sa proizvodnjom šećerne repe, jer se šećer, ne stvara u fabrikama šećera, več na poljima šećerne repe. Fabrike šećera imaju zadatak da izvuku već pripremljen šećer iz korena šećerne repe, da ga očiste i da ga u vidu čistih kristala iznesu na tržište.
Evo istoije proiizvodhnej šećera u nekoliko zemalja, velikih proizvođača i potrošača.
FRANCUSKA – Interesovanje Napoleona!
Francusko postrojenje za preradu šećerne repe je u funkciji od 1840. godine. Rad Achard u privlači pažnju Napoleona Bonaparte, koji je imenovao komisiju naučnika da idu u Šlezije da istraže fabriku Achard. Po povratku, izgrađene su dve male fabrike u blizini Pariza. Iako ove fabrike nisu bile u potpunosti uspešne, postignuti rezultati veoma su zainteresovali Napoleona. Zbog ratova sa Engleskom i njihove blokade i revolucije na Haitiju protiv njegovog brata doveo je do toga da uvoz šećerne trske postane neodrživ. Napoleon je iskoristio priliku koju je nudila prerada šećerne repe da se nadomesti manjak. Napoleon je 1811. izdao zakon o namenskom izdvajanju milion franaka za osnivanje škola o šećernoj repi i uverio polјoprivrednike da zasadi velike zasade šećerne repe sledeće godine. On je takođe zabranio dalјi uvoz šećera sa Haitija. Broj mlinova značajno je porastao tokom 1820. godine i 1830, dostiže vrhunac od 543 mlina u 1837.godini, a broj je pao na 382 mlina u 1842.godini, uprkos tome te godine se proizvelo oko 22,5 miliona kilograma šećera
Француско постројење за прераду шећерне репе, 1843. година
ZAPADNA EVROPA – repa zainteresovala i Napoleona!
Kao rezultat francuskog napretka u proizvodnji šećera i preradi repe nastalih tokom Napoleonovih ratova, industrija šećera u Evropi se brzo razvija. U NEMAČKOJ 1810. godine zatraženo je eksperimentisanje da bi se povećao sadržaj šećera u repi. Francuz Žan-Batist Kueruel je 1812. godine radeći za industrijalca Benjamin Delessert, osmislio je proces ekstrakcije šećera pogodnim za industrijsku primenu. Francuska je 1837. godine postala najveći proizvođač šećerne repe u svetu.U Francuskoj 1837. godine 542 fabrike su proizvodile 35.000 tona šećera. Međutim, 1880. godine, Nemačka je postala najveći proizvođač šećerne repe u svetu, pošto su nemačke fabrike počele da obrađuje većinu šećerne repe gajene u istočnoj Francuskoj. Do 1850-ih, proizvodnja šećerne repe je dospela u Rusiju i Ukrajinu. Ovo je bilo moguće zahvalјujući zaštiti proizvođača šećerne repe i industrije šećera bonusima i subvencijama, koje se isplaćuju proizvođačima šećerne repe za izvoz svoje šećera od strane njihovih vlada. Zaštita koja se pružala proizvođača šećerne repe i industrije šećera izazvala drastičan štetu industriji šećera proizvedenog od šećerne trske i njihov stagnaciju na britanskom tržištu šećera. Rezultat je bio smanjenje u proizvodnji šećerne trske, melase i ruma do 1915. godine. Tokom Prvog svetskog rata, u sukobima su uništene velike površine zemlјe koja je služila proizvođačima šećerne repe.Tako da je promenjena svrha preostalog zemlјišta za proizvodnju žitarica. To je dovelo do nestašice šećera od šećerne repe i obnovilo industriju šećera od šećerne trske.
SJEDINJENE AMERIČKE DRŽAVE – proizvodnja domaće šećerne repe!
Prvi pokušaji gajenja šećerne repe su progoni u Novoj Engleskoj. Udruženje ” Beet Sugar Society of Philadelphia ” je osnovan 1836. godine, i ono je promovisalo proizvodnju domaće šećerne repe kao alternativni proizvod šećera od šećerne trske koji je uvezen iz zapadne Indije i šećera uvezenog iz Azije, ali koji je bio užasnog ukusa. Međutim, ovaj pokret je propao. Učinjen je pokušaj 1850-ih godina da u Juti od strane LDS Crkva vlasništvu Deseret Manufacturing Compani da proizvedu i prerade šećernu repu, ali nisu uspeli iz nekoliko razloga. Prvo, seme šećerne repe koje je uvezeno iz Francuske nije moglo da da mnogo šećera na slanom tlu Utah-a. Drugo, troškovi uvoza semena repe iz Francuske su progutali svaku mogućnost za profit. Na kraju, niko od lјudi koji rade u fabrici nije znao kako da pravilno koristi hemikalije za odvajanje šećera od rezanaca. Prvu uspešnu fabriku šećerne repe je podigao EH Dier u Alvarado, California (sada Union Citi), 1870, ali je poslovala bez profita do 1879. godine fabrika je preživela zahvalјujući subvencijama koje je dobila. Ali kasnije postaje profitabilna. Posle ovog prvog uspeha u Alvaradu, industrija šećerne repe se brzo proširila. Artur Stainer i jos par njih su 1889.godine bili u stanju da ubedi lidere LDS Church da podrže drugi pokušaj, što je dovelo do pokretanja Juta-Idaho Sugar kompanije. Industrija šećerne repe u Sjedinjenim Američkim Državama je do 1914. godine postigla skoro isti nivo proizvodnje kao i njihove evropske kolege. Najveći proizvođači šećerne repe u Sjedinjenim Državama će ostati Kalifornija, Juta, a Nebraska će ostati sve do izbijanja Drugog svetskog rata. Većina proizvođača šećerne repe su japanski Amerikanci koji su bili internirani u toku Drugog svetskog rata. Proizvodnja šećerne repe u Kaliforniji takođe je prebačena u unutrašnjost države kao što su i Ajdaho, Montana, Severna Dakota i Juta. U mnogim regionima gde su počele nove farme šećerne repe u toku rata, polјoprivrednici nisu bili upoznati sa gajenjem šećerne repe, pa su unajmlјeni japanski radnici iz koncentracionih logora koji su bili upoznati sa proizvodnjom šećerne repe i sa radom na farmama.
VELIKA BRITANIJA – subvencioniana industrija šećera!
Šećerna repa se u Velikoj Britaniji nije gajila u velikoj meri do sredine 1920. godine, kada je izgrađeno 17 fabrike za preradu, nakon ratnih nestašica i problemom sa uvezom šećerne trske. Pre Prvog svetskog rata, sa svojim širokim carstvima, Velika Britanija jednostavno je uvozila šećer koji je bio najjeftiniji na tržištu. Međutim, svetski rat je stvorio manjak šećera, zbog čega je razvoj domaćeg tržišta stao. Prva fabrika za preradu šećerne repe je podignuta na Lavenham u Suffolku u 1860. godine, ali su doživeli procvat nakon nekoliko godina bez vladine podrške. Dvanaest godina kasnije, 1927. godine, oni su uspeli. Industrija šećerne repe u Velikoj Britaniji je konačno subvencionisana, i tada se obezbedila stabilnost domaće industrije koja je prolazila kroz periode dobitaka i gubitaka u godinama 1915.
RUSIJA – stagnacije poljoorivrede, osim šećerne repe
U Rusiju šećerna repa stiže 1850. godine kao deo opšte ekspanzije popularnost šećerne repe na istoku. Cena uvozne šećerne trske je posebno visoka u Rusiji zbog ove visoke cene, Ruskoj industriji šećerne repe nisu potrebne subvencije da bi parirali ceni šećerne trske. Tokom sovjetske vlade, polјoprivredna proizvodnja Rusije prilično je stagnirala, međutim, proizvodnja šećerne repe je malo porasla. Uprkos niskoj stopi rasta u proizvodnji tokom sovjetskog perioda, posebno impresivan napredak je napravlјen u razvoju semena, od kojih je najkorisniji bio razvoj šećerne repe otporne na niske temperature.
Repa traži zemlju i klimu!
Šećernoj repi, kao i šećernoj trsci, potrebna je odgovarajuća zemlјa i jedinstvena klima za uspešno gajenje. Najvažnije uslovi su da zemlјa mora da sadrži veliku količinu hrane za bilјku, mora biti bogata humusom i zadržavati mnogo vlage. Izvesna količina alkalija nije nužno štetna, jer šećerna repa nije posebno podložna povredama od strane nekih alkala. Zemlјa bi trebalo da bude dobro izravnata i odvodnjena, posebno tamo gde se navodnjavanje praktikuje. Fizički izgled je manje bitan, dosta je važan sadržaj zemlјišta na kome repa raste. Zemlјište koje je poželјno za rast repe je peščana ilovača, to jest, mešavina organske materije, gline i peska. Prisustvo plužnog đona nije poželјno, a može se izbeći dublјom obradom zemlјišta: potrebna je dubina od 30,5 cm do 38,1 cm da bi se postigli najbolјi rezultati u proizvodnji. Klimatski uslovi, temperatura, sunce, kiše i vetrovi imaju važan uticaj na uspeh šećerne repe. Temperatura u rasponu od 15 do 21°C tokom vegetacionog meseca je najpovolјnija. Da bii se postigao optimalan prinos repe potrebno je da padne 460 mm kiše, pri nedostatku padavina potrebno je navodnjavati da bi se postigli optimalni uslovi za rast i razvoj repe. Jaki vetrovi su štetni, jer isušena zemlјina kora sprečava mlade repe da se probiju na površinu. Najbolјi rezultati se postižu duž obale južne Kalifornije, gde posle toplih i sunčanih dana slede hladne i maglovite noći, tako da se ispunjavaju osnovni uslovi za rast šećerna repe. Dugodnevno sijanje sunca, ali ne velikog intenziteta, jeste najvažniji faktor u uspešnom gajenju šećerne repe. Blizu ekvatora, kratki dani sa visokim temperaturama naglo smanjuju sadržaj šećera u repi. U regionima sa velikm nadmorskim visinama poput onih u Koloradu i Juti, gde je temperatura visoka u toku dana, ali su noći maglovite, kvalitet šećerne repe je odličan. U Mičigenu dosta vrelih letnjih dana, kao i relativno velika geografska širine donjeg poluostrva, gde je skoncentrisana proizvodnja, i uticaj velikih jezera ― stvaraju povolјne uslove za razvoj šećerne repe. Sibving je region u Američkoj državi Mičigen, i region i država su glavni proizvođači šećerne repe. Sibving je dom jedne od tri fabrike Mičigen šećer kompanije. Grad je sponzor godišnjeg Michigan Sugar festivala.
Foto: arhiva Gorana Mulića – berač šećerne repe
.jpg){kind=link}
Da bi se šećerna repa uspešno uzgajala, zemlјa mora da bude adekvatno pripremlјena. Duboko oranje je prva faza pripreme zemlјe za sadnju repe. Oranje omogućava korenu da prodre kroz niže slojeve zemlјišta bez mnogo prepreka. Takođe mu omogućava da pokupi važne hranjive materije i vlagu iz donjeg dela zemlјišta. Ali ako nije primenjena prva mera, koren se neće lako probiti i kao rezultat toga repa se neće dobro razviti. Tvrda zemlјa je otporna na vodu i sprečava pravilno odvodnjavanje. Idealno, zemlјa treba da bude duboka, prilično dobro i sitno obrađena. Takođe treba da bude izravnata da bi zadržavala vlagu, a istovremeno da dopušta slobodan promet vazduha, i da ima dobru drenažu. Šećerna repa brzo iscrplјuje zemlјu.
Neophodan plodored
Plodored se preporučuje i čak štaviše, neophodan je. Cvekla se uzgaja istim principom svake treće godine, dok se grašak i pasulј seju svake druge godine. U umerenim klimatskim uslovima repa se sadi u proleće i bere u jesen. Na severnoj hemisferi rastuća sezona je kratka: za 100 dana može da se proizvede komercijalno isplativa šećerna repa. U toplijim predelima, kao što je u Kaliforniji, šećerna repa je zimski usev, seje se u jesen i bere se u proleće. U poslednjih nekoliko godina, ,,Singenta’’ je razvio takozvanu tropsku sortu šećerne repe. Ona omogućava bilјkama da rastu i u tropskim i suptropskim regionima. Repa se sadi od malog semena; jedan kilogram semena šećerne repe sadrži 100.000 semenki i sa tom količinom se može posejati oko 2,5 hektara. Do druge polovine 20. veka, proizvodnja šećerne repe dosta zavisi od lјudske radne snage, to jest, dosta je radno-intenzivna. Suzbijanje korova je bilo otežano zbog guste sadnje useva, koji je tada morao da bude ručno ređen dva ili tri puta sa motikom u toku vegetacije. Žetva takođe zahteva veliki broj radnika. Iako su koreni mogli biti izvađeni od strane pluga koji je vukao konj, ostatak priprema je zahtevao ručni rad rukama. Jedan radnik zgrabio bi repu za listove i oborio ih zajedno na zemlјu, a zatim položio ih u nižu, da svi budu sa iste strane. Koren sa jedne strane, a lišće sa druge. Drugi radnik, opremlјen kukom (kratki alat sličan sekaču i srpu), podiže repu sa zemlјe i brzo isecka krunu i lišće sa korena jednim potezom. Radeći na taj način, on će ostaviti red repe za sobom.Tada su setva, primena herbicida za suzbijanje korova, i mehanička berba zavisile od ručnog rada. Danas je sve automatizovano, tj. koriste se razne polјoprivredne mašine. Heder kombajn pomoću noževa seče većinu nadzemnog dela (list i krunu) sa korena repe. Zatim kombajn za repu podiže koren i uklanja višak zemlјišta sa korena u jednom prolazu. Moderni kombajn je u stanju da pokrije šest redova u jednom prolazu.
Kombajn repu ubacuje u kamione, a zatim kamioni repu dostavlјaju u fabriku. Transporter zatim uklanja višak nečistoće. Ako je potrebno da se repa ostavi za kasniju prepadu, onda se formira gomila u obliku izduženog trougla. Bale slame se koriste za pokrivanje repe od vremenskih prilika. Kada se repa zamrzne i onda odmrzne, proizvodi složene uglјene hidrate, koji uzrokuju ozbilјne probleme u proizvodnji u fabrici. U SAD početak žetve počinje sa prvim mrazevima, koji zaustavlјaju fotosintezu i dalјi rast korena. U zavisnosti od lokalne klime, može se izvršiti tokom nekoliko nedelјa ili može produžiti i tokom zimskih meseci. Žetva i obrada repe zahtevaju organizaciju, jer je potrebno da se repa dostavi brzo u fabrike koje rade 24 sata dnevno za vreme trajanja žetve i obrade (za Veliku Britaniju, ta kampanja traje oko pet meseci). U Holandiji, u ovom periodu povećanja je opreznost pri vožnji na lokalnim putevima dok se repa uzgaja, jer je prirodno visok sadržaj gline u zemlјištu.To ima tendenciju da izazove klizav put, kada zemlјa koja je bila zaleplјena na vozilu u toku transporta otkači i padne na put.
Proizvodna statistika u svetu
| Deset država sa najvećom proizvodnjom šećerne repe 2013. god. | ||
| Br. | Zemlјa | Proizvodnja (miliona tona) |
| 1. | Rusija | 39.2 |
| 2. | Francuska | 33.6 |
| 3. | SAD | 29.8 |
| 4. | Nemačka | 22.8 |
| 5. | Turska | 16.5 |
| 6. | Kina | 12.1 |
| 7. | Ukrajina | 10.8 |
| 8. | Polјska | 10.6 |
| 9. | Egipat | 10.0 |
| 10. | Velika Britanija | 8.0 |
| Ukupno | Svet | 250.2 |
| Izvor: Organizacija za hranu i polјoprivredu (FAO) | ||
Svet je proizveo 250.191.362 tona od šećerne repe u 2013. godini, najveći proizvođač na svetu je Rusija, sa 39.321.161 tona. Prosečan prinos šećerne repe u svetu je 58,2 tona po hektaru. U 2011. godini, Francuska, SAD, Nemačka, Rusija i Ukrajina su prvih pet najvećih proizvođača šećerne repe po masi. Najproduktivnija farma šećerne repe u svetu 2010. godine bila je u Čileu, sa nacionalnim prosečnim prinosom od 87,3 tona po hektaru. Industrija šećera u EU je pod birokratskim pritiskom u 2006. godini zatvorila dosta fabrika sto je rezultiralo gubitkom 20.000 radnih mesta, iako su mnoge fabrike, kako se u kasnijoj reviziji EU utvrdilo, greškom ugašene, a su bile profitabilne i bez državne intervencije. Zapadna i Istočna Evropa nisu proizvele dovolјno šećera od šećerne repe da bi zadovolјi ukupnu tražnju za šećerom u periodu 2010-2011, pa su bili uvoznici šećera.[4]Nakon što je sakuplјena, repa se obično transportuje u fabriku gde se istresa na gomile sa kojih se kasnije uzima uzorak.
Nakon prijema u fabriku za preradu, koren repe se pere i mehanički seče na tanke trake, a kasnije se pomoću difuzora izdvaja sadržaj šećera u rastvor vode. Tipično, proces difuzije traje oko 90 minuta. Tečnost koja izlazi iz difuzora se zove sirovi sok. Boja sirovog soka varira od crne do tamno crvene u zavisnosti od količine oksidacije. Prerađen sirov sok izlazi iz difuzora sa oko 95 odsto vlage, ali niskim sadržajem saharoze. Koristeći prese, kaša se pritiska i cedi do 75 odsto vlage. Ovo povećava koncentraciju saharoze u tečnosti i smanjuje energiju potrebnu za sušenje celuloze. Presovana pulpa se suši i prodaje kao stočna hrana, a konačan nusprodukt, komina, se koristi kao đubrivo ili supstrat. Tokom difuzije, jedan deo saharoze razgrađuje u invertne šećere. Oni mogu da se podvrgnu dalјom razgradnjom u kiseline. Ovi proizvodi razlaganja nisu samo gubici saharoze, već imaju efekat da smanjuju količinski izlaz prerađenog šećera iz fabrike. Pokušaji rada difuzije pod alkalnim uslovima su učinjeni, ali se proces pokazalo problematičan, pobolјšana je ekstrakcija saharoze u difuziji, ali je došlo do problema u narednim fazama.
Karbonizacija
Karbonizacija je postupak koji uklanja nečistoće iz sirovog soka pre nego što prođe kristalizaciju. Prvo, sok se meša sa vrelim krečnim mlekom (suspenzija kalcijum hidroksida u vodi). Ovaj tretman taloži brojne nečistoće, uklјučujući multivalentne anjone poput sulfata, fosfata, citrata i oksalata, što izaziva i njihove kalcijumove soli, velikih organskih molekula poput proteina, saponina i pektinina, koji reaguju u prisustvu multivalentnih katjona. U alkalnim uslovima prosti šećeri se pretvaraju u glukozu i fruktozu, pomoću glutaminskih amino kiselina, do hemijski stabilnih karbonskih kiselina. Ukoliko se ne spreči ovi šećeri bi mogli da ugroze kristalizaciju saharoze. Uglјen dioksid se izdvaja u mehurićima kroz rastvor alkalnog šećera, taloženjem kreča kao kalcijum karbonata. Čestice kalcijum karbonata zaroblјavanu neke nečistoće i apsorbuju neke druge. Ovako se dobija isfiltriran rastvor zlatno-svetlobraon boje i zove se tanak sok.
Tanak sok koncentriše se preko višestepenog isparavanja da bi debeli sok, oko 60 odsto saharoze po masi i sličan po izgledu sirupu za palačinke. Sokovi mogu biti smešteni u rezervoare za naknadnu obradu, smanjujući opterećenje na postrojenje za kristalizaciju. Sok se ubaci u postrojenje za kristalizaciju. Recikliran šećer se rastvara u njemu, a dobijeni sirup zove matična tečnost. Liker se posle koncentriše pod uticajem vakuuma u velikim posudama (tzv. vakuum pans), sa dodatkom finih kristala šećera. Ovi kristali se pretvaraju u šećer kako se matična tečnost formira oko njih. Dobijeni šećer kristal i sirup milk zove se massecuite. Massecuite se prenosi u centrifugu, gde se visoki eleni sirup uklanja iz massecuite pod uticajem centrifugalne sile. Posle određenog vremena, voda se ubrizgava u centrifugu pod pritiskom da bi se sa šećernih kristala sprao mali svetlo zeleni sirup. Centrifuga se zatim okreće pod velikom brzinom da bi delimično osušila kristale mašina onda usporava i mašina obliku ruke je prenosi do postrojenja ispod gde se transportuje u rotirajući granulator gde se suši pomoću toplog vazduha. Ovaj šećer (“sirov”) je lošijeg kvaliteta sa više boje i nečistoća, i to je glavni izvor šećera koji se ponovo rastvora u matičnu tečnost. Sirup od sirovog svetlo zelenog sirupa je kuvan duže vreme u AP Pans i polako teče oko niza od oko osam kristala. Iz ovoga, se proizvode niskokvalitetni šećer kristal koji se može ponovo rastvarati. Odvojeni sirup je melasa, koja još uvek sadrži šećer, ali sadrži previše nečistoće da se bi se podvrgla dalјoj obradi. Melasa se čuva na licu mesta i dodaje u proizvodnji stočne hrane. Neki se takođe prodaje u rasutom stanju.
Berba šećerne repe u Nemačkoj
Šećerna repa je važan deo ciklusa useva. Šećerna repa je podložni rizomaniji (“ludilo korena”), koja pretvara koren u mnogo malih korena, čineći useve ekonomski neisplativim. Stroge kontrole sprovode se u evropskim zemlјama da se spreči širenje bolesti, ali već je postala epidemiskih razmera u nekim oblastima. Kontinuirano istraživanje ima cilј da se pronađu sorte otporne na razne bolesti, kao sorte koje imaju veći prinos šećera. Istraživanje i uzgoj šećerne repe u Sjedinjenim Američkim Državama najviše je vidlјivo i odvija se na raznim USDA Agricultural Research stanicama, uklјučujući i one u Fort Collins, Kolorado, na čelu sa Linda Hanson-om i Leonard Panell-om, jedan u Fargo, Severnoj Dakoti, na čelu sa John Vieland-om i jedan na Michigan State Universiti u East Lansing, Mičigen, na čelu sa J. Mitchell McGrath-om. Ostali ekonomski važni članovi porodice Chenopodioideae Subfamili su: cvekla, blitva,Mangelvurzel ili stočna repa.
Rizomaniji (“ludilo korena”), koja pretvara koren u mnogo malih korena, čineći useve ekonomski neisplativim…
U Sjedinjenim Američkim Državama, genetski modifikovana šećerna repa, poseduje tehničke otpornosti na glifosat, herbicid je na tržištu poznat kao Roundup, je razvio Monsanto kao genetski modifikovani usev. Šećer proizveden od genetski modifikovane šećerne repe otporne na glifosat odobren je za lјudsku i životinjsku ishranu u više zemalјa, ali komercijalna proizvodnja biotehnološke repe odobreno je samo u Sjedinjenim Američkim Državama i Kanadi. Istraživanja su zaklјučila da šećer iz glifosatno-otporne šećerne repe ima istu hranlјivu vrednost kao šećer iz konvencionalnih šećernih repa. Posle rasprave 2005. godine šećerna repa otporna na glifosat odobrena je intenzivna proizvodnja u Sjedinjenim Američkim Državama. Oko 95% od šećerne repe u SAD zasađene su sa glifosatno-otpornim semena u 2011. godini. Korov može biti hemijski kontrolisan koristeći glifosat bez oštećenja useva. Nakon sadnje semena šećerne repe, korovi se pojavlјuju u polјima i proizvođači primenjuju glifosat da bi ih kontrolisali. Glifosat se najčešće koristi u ratarstvu jer kontroliše širok spektar korova i ima nisku toksičnost. Studija iz Velike Britanije sugerišu da su prinosi genetski modifikovane repe bili veći od konvencionalnih vrsta. Uvođenje glifosatno-otporne šećerne repe može da doprinese većem broju glifosatni-otpornih korova, pa Monsanto je razvio program za podsticanje proizvođačima da koriste različite načine herbicida da kontrolišu svoje korova.[6]
(Autor je analitičar i publicista)