Broj goveda je ozbiljan problem u Srbiji! Subvencije su pogrešno raspoređene. Sti.arstvo je pre dve gdoien u BDP zemlej učestvovalo samo sa 28,1 odsot. U svetu, svuda, gde stoačrstvo uečstvuje samos a 28,1 odsto u BPD zemlje – to je karakteristika nerazvijenih zemalja! Broj goveda u Srbiji smanjen je skoro za četiri odsto, dok je broj svinja, prema najnovijim podacima Republičkog zavoda za statistic, veći za 9,7 odsto. Što se tiče rasta broja ovaca i živine, to je ono što je potrebno i govedarstvu i svinjarstvu. Subvencije su protekle godine podstakle uzgoj ovaca. One iznose 10.000 dinara po grlu. Što se ovaca tiče, iskustvo ukazuje da je tu stabilna situacija. To znači da su cene stabilne po grlu ovce, a imate i dobru tražnju i naravno da će se održavati ta proizvodnja uz blagi rast. To je ono što treba zapravo i ovima koji se bave svinjarstvom i govedarstvom
Branislav GULAN
Stočarstvo Srbije je u padu dva do tri odsto godišnje, već više od tri decenije. Sad je situacija kritična! Stabilno je jedino u ovčarstvu i blagi rast je u živinarstvu. Sekretar Udruženja za stočarstvo i preradu stočarskih proizvoda Privredne komore Srbije Nenad Budimović kaže da se negativan trend u Evropskoj uniji reflektovao i na Srbiju, iako su razlozi za to različiti.
Povodom novih informacija Republičkog zavoda za statistiku o stanju stočarstva u Srbiji, agroekonomski analitičar Goran Đaković opisuje da se 2022. godine desio pad poljoprivredne proizvodnje u stočarskoj proizvodnji. Navodi da je izgubljeno preko 50.000 goveda, a da je preko 10 odsto svinja izgubljeno, što je kasnije otišlo na 17 odsto i da se negativni trend i dalje nastavlja.
S druge strane, postoji ogroman rast u realnom budžetu poljoprivrede – za milijardu evra. I kada pogledate takav jedan budžet, mislite, poljoprivrednicima je super. A, zapravo to nije tako. Znači, subvencije su pogrešno raspoređene, subvencije i kasne. To su glavne subvencije koje poljoprivrednici dobijaju, iako su analitičari, načelno protiv tog vida subvencionisanja. Što se tiče rasta broja ovaca i živine, to je ono što je potrebno i govedarstvu i svinjarstvu. Subvencije su protekle i ove godine u najavi podstakle uzgoj ovaca. One iznose 10.000 dinara po grlu. Što se ovaca tiče, u ovoj grani je stabilna situacija. To znači da su cene stabilne po grlu ovce, a imate i dobru tražnju i naravno da će se održavati ta proizvodnja uz blagi rast. To je ono što treba zapravo i ovima koji se bave svinjarstvom i govedarstvom
Broj stoke, 2024.
Prema podacima prikazanim u ovom saopštenju, u Republici Srbiji, sa stanjem na dan 1. decembra 2024, u odnosu na stanje na dan 1. decembra 2023, manji je ukupan broj goveda (za 3,7 odsto), dok je veći ukupan broj svinja (za 9,7 odst), ovaca (za 2,5 odsto) i živine (za 3,5 odsto).
Prema podacima prikazanim u ovom saopštenju, u Republici Srbiji, sa stanjem na dan 1. decembra 2024, u odnosu na stanje na dan 1. decembra 2023, manji je ukupan broj goveda (za 3,7odsto), dok je veći ukupan broj svinja (za 9,7 odsto), ovaca (za 2,5 odsto odsto) i živine (za 3,5 odsto).
Goveda se najviše gaje u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (45,6 odsto u odnosu na ukupan broj goveda na teritoriji Republike Srbije), a svinje u Regionu Vojvodine (43,7 odsto).
U odnosu na desetogodišnji prosek (2014–2023), ukupan broj goveda manji je za 19,5 odsto, svinja za 18,4 osto i živine za 7,0 osto, a veći je broj ovaca za 3,0 odsto.
Konačni podaci o broju stoke po vrstama i kategorijama, kao i podaci o bilansu stoke i stočnoj proizvodnji, biće objavljeni u aprilu mesecu tekuće godine.
Broj stoke na dan 1. decembra 2024. godine – prethodni rezultati
| Republika Srbija | ||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
| ukupno | Srbija – sever | Srbija – jug | ||||||
| svega | Beogradski region | Region Vojvodine | svega | Region Šumadije i Zapadne Srbije | Region Južne i Istočne Srbije | Region Kosovo i Metohija | ||
| Goveda, broj | 698605 | 260994 | 32986 | 228008 | 437611 | 318438 | 119173 | … |
| Indeks, 1.12.2023 = 100 | 96.3 | 98.5 | 95.2 | 99.0 | 95.0 | 96.5 | 91.4 | … |
| Svinje, broj | 2349176 | 1135602 | 108357 | 1027245 | 1213574 | 828007 | 385567 | … |
| Indeks, 1.12.2023 = 100 | 109.7 | 108.8 | 104.6 | 109.3 | 110.6 | 111.6 | 108.4 | … |
| Ovce, broj | 1759424 | 389669 | 75026 | 314643 | 1369755 | 1081803 | 287952 | … |
| Indeks, 1.12.2023 = 100 | 102.5 | 99.4 | 97.7 | 99.8 | 103.4 | 103.3 | 103.6 | … |
| Živina, broj | 14773571 | 7071562 | 635755 | 6435807 | 7702009 | 4993164 | 2708845 | … |
| Indeks, 1.12.2023 = 100 | 103.5 | 107.5 | 99.4 | 108.4 | 100.0 | 99.3 | 101.4 | … |
Samodovoljnost tržišta
,,Samodovoljnost tržišta za ovčijim mesom od 146,1 odsto indirektno je pokazatelj da je domaća proizvodnja veća od naših potreba. Međutim, ućešće industrijske proizvodnje ovčijeg mesa u ukupnim potrebama stanovnitšva od svega 5,2 odsto je pokazatelj disbalansa u stgrukturi ovčarske proizvodnje, potrošnje i pozicioniranja ovog sektora u Srbiji. Dalje, niska pokrivenost ovčijim mesom, potvrođuje se i niskim učeščećm ove vrsta mesa u ishrani stanovništva, od samo 3,3 kiklograma po stanovniku godišnje. Moguće je da ovčije meso u Srbiji nije značajno ni zastupljeno u ishrani, za razliku od drugih vrsta mesa (piletina, svinjetina, govedina), ističe Nenad Budimović, sekretar Udruženja za stočarastvo Privredne komore Srbije.
Pored razloga i u slučaju tovnog govedarstva (genetika, ishrana…) najveći izazov u narednom periodu bio bi uskladiti nesklad između proizvodnje i domaćinstava, odnosno, potrošnje (možda usmeriti i na druge industrijske grane – primera radi na proizvodnju i preradu vune), koju niko neće da kupuje od vlasnika ovaca. Naglašavamo da je ostvareni izvoz ovčijeg mesa u 2023. godini u odnosu na uvou bio veći za 32 odsto, sa učešćem domaće proizvodnje u izvozu bio 32,6 odsto. Prema podacima RZS, sa stanjem na dan 1. decembra 2023. godine, u odnosu na stanje 1. decembra 2022. godine manji je ukupan broj ovaca za 0,2 odsto, a u odnosu na desetogodišnji prosek (2013 – 2022), veći je broj ovaca za 1,1 odsto.
Ističe se, da se iz problema u stočarstvu izlazi kroz dobro osmišljene subvencije i da se ne mogu davati svakome. Jesu subvencije rekordne u 2025. godini. Ali, ako se ne rasporede valjano i da dobiju svi žitelji Srbije, a ne samo članovi vladajuće partije, ili veliki i moćni, onda opet neće biti napretka u stočarstvu. Priemr je sa mlekom gde vi[e od 80 odsto proizvodnej se stvara u malim gaydisntvimaq. A, takvih u SRbojiima 217.263 koji iaamju posede veličine do 2,5 hektara!
Kad ulažemo novac, da tačno znamo zbog čega ga ulažemo, gde ga ulažemo i šta ćemo mi od toga da dobijemo, kažu proizvođači. Znate, milijardu evra uopšte nije mala cifra za jednu zemlju kao što je Srbija. Znači, potrebno je mere prilagoditi regionalno i da ne može svako da se bavi svačim. Da znamo gde se proizvodi masovno u stočarstvu, ako je to Pešter, i onda dodamo njima više. Ako je ratarstvo dominantno negde, onda subvencionišemo ratarstvo. Ako je voćarstvo, onda voćarstvo, recimo Čačak, okolina i neki pogodni drugi kraj, i da se zna tačno. Ako imate pola hektara, odete lepo kod notara, registrujete tih pola hektara i registrujete poljoprivredno gazdinstvo i vi ste poljoprivrednik, pa da dobijete subvencije, pojašnjava situaciju analitičari Đaković, i kaže da inspektori nemaju šanse da provere da li su subvencije bile opravdane.
U Srbiji se, trenutno, kako precizira analitičar Branislav Gulan, gaji oko 1,7 miliona ovaca, i to je sad stabilno. Ali, pre samo dve decenije, broj je bio za gotovo milion grla veći. Imali smo, tada, samo na Pešteru, oko 200.000 grla ovaca – navodi Gulan. – Sada, na toj planini, imamo manje od 15.000 grla ovaca. Ovo, nažalost, nije usamljen primer, tako da bi država, ukoliko želi da posao sa partnerima iz Kine uspe, trebalo da preduzme odlučne mere, kako bi podstakla razvoj ovčarstva, tim pre što trenutno gotovo da ne možemo da podmirimo domaće potrebe za jagnjetinom. On objašnjava da u ovčarstvu imamo sliku koja je slična onoj u tovnom govedarstvu, pošto već godinama imamo otvorena vrata za izvoz ,,bebi-bifa’’ u EU, ali, tu mogućnost ne ispunjavamo, odnosno nekoristimo.
– Posmatrano dugoročno, posebno u odnosu na prosek 1988 – 1990. godina, broj goveda u Srbiji manji je za 20,2 odsto, svinja za 22,5 odsto, ovaca za 26 odsto i živine za 22,7 odsto – upozorava Gulan. – Najnepovoljnija situacija je kod priplodne stoke. Broj krava i steonih junica na početku 2012. godine manji je za 28 odsto u odnosu na 1991. godinu, a krmača i suprasnih nazimica čak za 60,8 odsto. Ova nepovoljna kretanja ukazuju na to da se mora hitno reagovati, ali je to ostajalo bez odjeka kod nadležnih, kako bi se zaustavio dalji pad i dalja devastacija stočnog fonda. Posebno mora da brine i činjenica što od 4.720 sela, odnosno naseljenih mesta, koliko ih ima u Srbiji, čak u 600 sela nema nijedne krave!
Da se situacija ipak lagano popravlja, međutim, pokazuje primer Laze Smiljanića, predsednika Udruženja odgajivača ovaca i koza “Sirmium” iz Ležimira, koji planira da, uz 50 koza, koliko trenutno gaji, “zapati” i četrdesetak ovaca. Kako navodi, o poboljšanju situacije govori i to da je upravo u ovo selo “stigao” nagrađeni rasni ovan, sa Poljoprivrednog sajma u Novom Sadu, za kojeg je jedan od odgajivača platio 900 evra.
– Državni podsticaj od 10.000 dinara po ovci plus dodatak po jagnjetu u tovu, koji dobijamo kada ga predamo klaničarima, pokazao je dobar efekat, jer broj odgajivača polako raste – ukazuje Smiljanić. Zato ja planiram da nabavim četrdesetak ovaca, pošto se, nažalost, pokazalo da je kozji sir suviše skup za naše uslove. Naravno, dragoceno bi mi bilo kada bih znao da će ovakvi podsticaji potrajati…
Radoje Vasiljević, predsednik Udruženja odgajivača ovaca “Šumadija”, takođe, smatra kako je ovčarima, pre svega, potrebno – vreme… Nije ovca krmača koja prasi 21 prase – šali se Vasiljević. – Rase, koje gajimo, jagnje se tri puta u dve godine, tako da je jasno koliko je vremena potrebno da se broj ovaca poveća. Nadam se da će državni organi imati “sluha” i da će podrška ovčarima biti nastavljena…
Računica
Da bi prosečna porodica mogla da živi od ovčarstva trebalo bi da nabavi bar 200 ovaca i da za njih priprema hranu, na oko 15 hektara oranica. – Naravno, neophodni su i pašnjaci, kojih, kako se broj ovaca i koza smanjio, ima sve manje…
Valјda će im krenuti. Ne samo jagnjetina prema Kini, nego i srpskoj polјoprivredi. Jer upravo je stočarstvo uvek bilo merilo zdravlјa polјoprivrede, a ono nam odavno nije za hvalu.Valjda će krenuti i jagnjetina iz Srbije prema Kini. Jer, prva dozvola za izvoz jagnjećeg mesa u Kinu dobijena je, pre nekoliko godina, kada je to bivši ministar poljoprivrede Branislav Nedimović,. Na Novosadskom sajmu saopštio za Klanicu ,,Djurdjević’’ iz okoline Pećinaca,godine, pa je tada rečeno i da će i još osam klanica da dobije takve sertifikate. Vrlo brzo bi trebalo da uslede i dozvole za izvoz govedine, a uskoro svinjskog mesa.
Otvorena vrata Srbiji
Srbiji su se otvorila velika vrata još većeg kineskog tržišta i mogućnost da počne da podiže stočarsku proizvodnju. Kako je rekao nekadašnji ministar Banislav Nedimović, kada je to i obećao. Netreba preko noći očekivati čuda, jer ni problemi u stočarstvu nisu nastali preko noći. Plan je pravlјen za narednih pet do dvadeset godina, tokom kojih će se zajedno oporavlјati i podizati i izvoz i domaća stočarska proizvodnja.
Poljoprivreda Srbije konstantno nazaduje od devedesetih godina prošlog veka. Profesor Polјoprivrednog fakulteta dr Miladin Ševarlić ukazuje da je dovolјno samo uporediti podatke iz 1990. i 2012. godone kada je urađen polјoprivredni popis. Te 2012. broj goveda bio je 68 odsto manji, broj svinja čak bio 380 odsto manji nego devedesete godine, a broj ovaca smanjen je 90 odsto. I posle 2012.godine pad stočarske proizvodnje je nastavlјen, do danas, godišnje oko dva do tri odsto!
A, stočarstvo je uvek bilo mera uspeha jedne polјoprivrede. ono sada u Srbiji u ukupnom prihodu polјoprivrede učestvuje tek sa 28,1 odsto, a sve ispod 70 odsto se smatra slabim rezultatom.Već iz tog podatka je jasno koliki nas posao na oporavku stočarstva čeka. Zato ne treba da čudi konstatacija bivšeg ministra polјoprivrede Branislava Nedimovića da nema izvoza u Kinu preko noći. Izvozne dozvole, kao i memorandum o razumevanju sa Kinom o bezbednosti hrane, predstavlјaju tek osnov za razvoj stočarskog sektora i izvoza mesa u narednih 10 do 20 godina.
Nestajanje sela, ali i ohrabrujuće vesti!
Šta može država da učini da olakša postojećim stočarima, ali i nove privoli tom poslu. Tim pre što je od 4.720 sela u Srbiji svako četvrto na putu nestajanja, jer čak u 1.000 sela ima manje od po sto stanovnika. Za deceniju između dva popisa, seosko stanovništvo se smanjilo za oko 500.000 žitelјa, odnosno za 11 odsto. Ponajviše tu mora da brine što u 600 sela danas nema nijedne krave! Ali, treg a I da raduje činjencdia da su sela Srboije za četi5ri godine, zahvaljujuči radu Ministarstv aza brigu o slue, dolbila 16.000 novihsta novnika. Jer, u selima je uz poć države kupljeno 3.520 kuća do kraja 2024. Godine.. To su mladi do 45 godina starosit. Njima je to prvo rešavanej stambenog problem. Kuće su dobikli svi koji su konkurisali ispšuinvjali uslove konkursa. Ohrabruje i činjenica što je trećina tih ljudi došla iz grada u selo da živi. To su i nove ohrabrujuće vesti. Jer, do pre nekoliko godina imali smo samo odlaske iz sela u grad, navodi ministar za Brigu o selu Milan Krkobabić. Najbolje poređenje za odlazak iz sela u gad je opština Crna Trava koja ima ukupno 1.500 stanovnika. A, sela u Srbiji su dobila 16.000 novih žitelja. Pa to je o da smo osnovali deset novih sela!
Obnova stočarstva
Kako sad procenjuju agroekonomisti, pre svega, u nabavku oko 20.000 steonih junica i 30 do 40.000 teladi namenjenih tovu za izvoz, obnovićemo i posrnulo stočarstvo. Sa dodatnih 100.000 junadi, što znači oko 200.000 goveda, bile bi podmirene domaća tražnja i kvota koju imamo za izvoz u EU, a tek sa dvostrukim uvećanjem moglo bi da se razgovara i o izvozu u Kinu. To znači ida ćemo imati više prirodngo gnojiva na njiva,ma. Moći će i da se koriste zalivni sistemi i da uz prirodno đubrivo učestvuju u pvoećanju proizvodnje i da bududu korisni da su, uz mere državnih podsticaja za podizanje novih stada i izgradnju farmi i prerađivačkih kapacitet i neophodne investicije, klju za povfećanje proizvdodnje. A, oan je dqans po hetkartu u SRbijismao 1.200 evra. Za deceniju do dve trevgba da se4 st igne bar da budde 10.000 evra po hektaru. Bilo da je reč o srpsko-kineskim zajedničkim ulaganjima ili samo kineskim, u buduićbnsoltimbi hrana iz Srbije trebala da bude i na tom tržištu. A, da bi to postigli nužno je ubrzano uvećanje stočnog fonda. To je moguće jedino uz svež kapital. Naravno, i za to je potrebno vreme, pogotovo u govedarstvu, gde za novo tele i njegov tov treba oko dve godine.
Podizanju stočarstva, sela i polјoprivrede uopšte trebalo bi da doprinese i pokušaj vraćanja zadruga koje su devastirane. Za četiri godine u 500 velikih sela bude formirano je čak 1.100 zadruga. Poznavaoci prilika u stoačrstvu smatraju da je dobro dobro krenula sa podsticajima, ali da nadalјe treba razgovarati i o mogućnostima finansiranja proizvodnje posredstvom povolјnijih kredita. I po oceni proizvođača hrane, posebno je važno pronalaženje strateških partnera, potencijalnih ulagača u razvoj srpskog stočarstva, na čemu država treba da radi. Tu se psoebno misli na sela u kojima su osnoane nove zadruge. Jer, ukoliko ne bude prerađivačke industrije, u tim selima zadruge će teško opstati i ostati. U takvim selima bi dobrodošla i edukacija samih proizvođača kako bi njihova proizvodnja odgovarala zahtevima probirlјivog kineskog tržišta. Nije problem organizovati edukacije, da li kroz lokalnu samoupravu ili Zadružni savez Srbije. Srbija ima dovolјno stručnjaka da to uradi, valjano!
Srbija, ima potencijalne kvalitetne kupce, što je danas u biznisu najteže obezbediti. Misli se na kuipoce hrane u Risji, bivešm nesvrstaonm svetui od 6o zemalja, kao – Kini. Mi imamo Rusku Federaciju, imamo Kinu, dva svetska giganta u potrošnji hrane i imamo njihovu podršku i logistiku, koju bi trebalo da iskoristimo.Ali, nemamo mi jagnjetine junetine za Arape i Kineze.
Kilogram jagnjetine žive mere po 300 dinara, za uskršnje i ostale predstojeće praznike ide kao alva, a farmer Svetozar Cveta Murgaški sa Čeneja zadovoljan je i velikom potražnjom priplodnih grla. Za ovna šilježana rase „virtemberg” od pet-šest meseci, sa pedigreom, ovčari zainteresovani da osveže i umatiče stada ne žale da plate 200 evra, za jagnjene šiljegice idu za 250, dok se ovce prodaju za 220 evra.
– Ne možeš od lošeg ovna imati dobru jagnjad. Nije to skupo, vredi ulagati, i ja sam priplodnog ovna od tri godine platio 700 evra – ne taji Murgaški. Na farmi Svetozara je oko 400, možda i više grla, jer se zbog jagnjenja i prodaje brojno stanje stalno menja. Zainteresovanost ovčara je povećana i zbog mogućnosti dobijanja kredita, pa farmer sa Čeneja, prognozira da će priplodnih grla nedostajati na domaćem tržištu, jer jednostavno nema toliko kvalitetne robe, bez obzira koliko zvanična statistika prikazuje da ima ovaca u Srbiji.
– Nikad ne mogu znati tačan broj, kad svaki dan se ojagnji bar jedna, dve ili tri ovce. Retko koja ojagnji jedno, nego većinom dva jagnjeta, malo ređe bude i trojki, ali to me uopšte ne interesuje – veli Murgaški. – U ovčarstvu sam od 2002. godine, a stado sam umatičio 2009. godine zbog subvencija iz državne kase. Lane je po grlu subvencija povećana sa četiri na sedam hiljada dinara, što za naše paorske prilike nije zanemarljivo u ukupnim računicama, kada svodimo bilans. Nije teško izračunati da se po tom za stotinu ovaca dobije mlion dinara dinara, subvencijapa kada se uzme olovka i izračuna, to praktično znači da se hrana dobije džabe. Neki kaži da ovce i pojedu, ali evidentno je i da se dobije. Jas am imam oko 400 ovaca i jaganjaca. Nema tu šta da se priča, jeste da hrana košta, koliko koštaju kukuruz, detelina, zob i šta se već ovcama u obrok daje, ali subvencije bitno popravljaju računicu ovčara.
Svetozar Cveta Murgaški objašnjava da njegovim ovcama uopšte ne daje za obrok žitarice, nego ga spravlja od otpadnih zrna kukuruza, žita i soje iz silosa, a procenjuje da su njegovo matično stado, jagnjad za trpezu i priplodna šilježad prvoklasni.
– Ovce koje se nisu ojagnjile idu na ispašu, a inače jaganjci i šiljegice ne idu na ispašu više od godinu i po dana, dok se ne ojagnje posle prvog mrkanja, jer onda se dobije dobra krupna ovca. Čim ti odmah pustiš jagnje na pašu, ne može od toga da bude kvalitet, nikad. Prava, kvalitetna ovca mora težiti bar 80 do 100 kila, a moje su takve, ima ih koje teže i više od stotinu kila, pa kad je prodaš i za klanje dobiješ novaca. A šta možeš dobiti za ovcu od 35 kila, pa se i zbog toga mora posvetiti dosta pažnje uzgoju. Uz „virtemberg” imam nešto još zaostalih ovaca rase „il de frans”, još od vremena kada sam kupio čopor pa nikako da ih utamanim, držim ih, pa neko jagnje bude i mešano, ali nema veze, za klanje se sve to proda od kuće. Sada je 350 dinara kilogram žive mere ovce, imam narudžbine za Uskrs, 1. maj i Đurđevdan, što je za praznične trpeze, sve je unapred rasprodato. Sve su to domaći kupci, jer mi dovoljno jagnjetine i nemamo za strane kupce, Arape i Kineze. To su priče za malu decu, ne možemo dovoljno ni za naše tržište da proizvedemo.
,, Kilogram žive mere jagnjetine sad je 600 dinara, ovce se prodeaju po 350 dinara, junetina po 3,30 evra, a svinje su za 100 dinara jefitnije nego prošle 2024.godien po jednomm kilogramu žive mere. Evo, ovih dana proizvođači svinja u Ssrbobanu nude svinje, a cena po jednim kilogamju žive mere je samo po jedan evro i nema kupaca’’, priča Murgaški.
Seje Murgaški pšenicu, ječam, tritikale, zob, kukuruz i soju, pod kojom će ovog proleća zasejati 30 jutara, mada je lane pod ovim usevom imao i više od 50 jutara.– Za sojom je za sada potražnja i lako se proda, tako da setvu ne ugovaram, pa ulazim u setvu spostvenim snagama. Robu na čuvanje nigde ne treba ostaviti, samo kod sebe u ambaru, a ako za to nema mogućnosti, najbolje ju je odmah prodati. Najgore je kada ono što proizvedeš nekom poveriš, on to proda pa se dešava da ostaneš i bez novaca i bez robe. Ostavljam kod kuće na sigurnom zob, stočni grašak, tritikale, graoricu i to sve ode, ali ostavljam i nešto soje novosadske sorte „indijanu koju selektiram i plasiram kao semensku jer se više ne proizvodi od 1999. godine, a odlično se pokazala. Soja se inače dobro pokazala jer daje dobar prinos, malo je teža za vršidbu za kombajn, ali sve to nadoknadi dobar rod. Ne govorim o prinsoiqamj prošlu 2024. godinu godienj kada je suša sve bila uništila. I smanjia prinose.
Prolećna setva je krenula, međutim, farmer sa Čeneja kaže da se radi nekako bezvoljno, zato što se poljoprivrednicima stalno smišljaju novi propisi i nova pravila igre, a paorluk pritiskaju i sve veći troškovi ulaganja u proizvodnju. A, subvencije kasne.
– Nekada sam uglavnom ljudima radio usluge mehanizacijom, a sada sve im je skupo, ne mogu da plate, jer su osiromašili i nemaju novaca. To je veliki problem – smatra Murgaški. – Svaka im je usluga skupa. Ljudi nemaju da plate. Troškovi proizvodnje su povećani. Skupi su veštak, herbicidi i ostalo. I ja ću veštak uzeti na kredit. U poslednji čas sam podneo papire za obnovu registracije gazdinstva. Nikako da se stigne, uvek ima nekog posla i obaveza u poljoprivredi svih 365 dana u godini. Država i svi treba da cene seljaka koji proizvodi mleko i meso, da ga drže kao malo vode na dlanu, a ne da ga ponižavaju, jer ovo što se već dugo radi je jako sramno.
Svetozar Cveta Murgaški, uz ovčarsku farmu, u vlasništvu ima svega 13,5 jutara zemlje: „Kod nas na Čenej sa svih strana doleću i kupuju zemlju, pa ne možeš da skupiš dovoljno novaca da proširiš posed. Oba sina su zbog toga morala i da se zaposle, bez obzira što svake godine još obrađujem 70, 80 ili 90 jutara, kako koje godine uspem da uzmem u zakup. Nema mogućnosti da se više uzme u zakup, jer sa mehanizacijom bi se moglo obraditi i mnogo više, ali je na drugoj strani kočnica realno mali prihod koji možeš da ostvariš. Jer arenda po jutru je uglavnom i do 250 evra, zavisi kako koja parcela”…
Kao svake i ove godine, posle Novogodišnjih i Božićnih praznika, cene stoke su počele da “idu na dole”, približno istim tempom kako su odmah posle Svetog Nikole “odletele u nebo”. Cena žive mere tovljenika sad je za 100 niža nego 2024.godine u ovo vreme. Ovih dana su vlasnici svinja u Srbobranu svinje nudili po ceni od jendog evra za kilogra žive mere, ali nema kupaca. I pored trenutnog povećanja broja grla u oborima, kada su svinje u pitanju, to je sad na najnižim granama. Toliko svinja Srbija je imala posle Drugog svetskog rata. Svaka srednje razvijena zemlja danas treba da ima tovljenika koliko i stanovnika.
Primera radi, jedna Danska ima šest miliona stanovnika, ali i 32 miliona svinja u oborima. Ili primer Rusije, koja je do intervencije u Uklajini izgradila 526 farmi svinaj, podgli voćnjake. Svega imaju za samdovoljnost hrane. Godišnje u Vijetnam izvoze 62 miliona grla prasadi!
Stočar Dragan Lukić iz Salaša Noćajksog u Mačvi kaže da je ukupan broj ovaca neznatno porastao. On tvrdi da je porastao i izvoz na tržište u regionu, u Bosnu i Hercegovinu i Makedoniju, pa sam ubeđen da nikada više jagnje žive mere neće koštati ispod 400 dinara, ocenjuje Lukić. Iskusni farmer, koji godišnje iz dotova na tržište isporuči više stotina jaganjaca, dodaje da je 2019. godina, kada je krenula pandemija Korona virusa bila je pogubna i za ovčarstvo. Zbog zatvaranja tržišta u proleće i leto kilogram žive mere prodavao se najviše po 180 do 190 dinara, što je mnoge stočare oteralo u gubitak pa su rasprodali stada i zatvorili obore. Eto, saznajem da se na severu Vojvodine jagnjad prodaje po 600 dinara za kilogram žive mere.
– Kada je Korona vladala bilo je i gubitaka. Ali, sad je znatno bolje za nas koji imamo ovce. Ali nisam odustao već sam pokrio gubitak tako što sam obezbedio jeftiniju hranu. Nabavio sam vagon i po suncokretove pleve, mekinje i premikse i sa svojih njiva obezbedio dovoljno kukuruza, seno i oko hiljadu bala ječmene slame. Da sam morao da kupujem pšenicu i kukuruz i ja bih propao – dodaje Lukić. Vredni farmer iz Salaša Noćajskog se nada dobroj zaradi ove godine zahvaljujući i tome što sa svog imanja obezbeđuje najveće količine hrane. Seje pšenicu, ječam, kukuruz, lucerku, a kupuje samo premikse i so. – Radi se cele godine, ne može drugačije – dodaje na kraju, 2022. godine. Uprkos velikim najavama ministra poljoprivrede o plasmanu srpske jagnjetine na istok još uvek teško ide. Jer, naša nekadašnja tržišta kod nesvrstanih sad su zazele druge zemlje. Bili smo ih napustili, sad je tepško vratiti se. Jer, mi smo bili zapostavili i stočarstvo u Sribji u celini, pa su drugi u međuvrfemenu otišli u taj nesvstani svet. I dalje oni pominju Jugoslaviju, ali mi nemamo šta da im ponudimo, kao deo te nekadašnje cenjene zemlje. Međutim, prema podacima PKS, nije zabeležen izvoz mesa ni u ovu dalekoistočnu zemlju Kinu. Nije bilo izvoza jagnjećeg i ovčijeg mesa u Kinu. Što se tiče drugih vrsta mesa takođe nije bilo izvoza u Kinu.
Kada je reč o goveđeg mesu neophodno je da se završi još samo nekoliko detalja i vrlo brzo ćemo moći u Kinu, takođe u neograničenim količinama, da izvozimo i govedin, bilo je obećanje. Tako kinezima Srbija već nekoliko puta obećavala veliki izvoz gvodine i junetine. U vreme kada je Tomislav Nikolić bio predsednkik Srbije bilo obećano od nas oko 500.000 tona! I sad se često pominje tržište Kine za junad, ovce, jagnjad, goveda i junad iz Srbije. Međutim, poslednjih godina u Srbiji se proizvodi tek 86.000 tona ovog goveđeg i junećeg mesa godišnje. Potrošnja ovog mesa po stanovnku u Srbiji se kreće do četiri kilograma godišnje. Dakle, Srbija nema dovoljno ovog mesa ni za svoje potrebe trenutno. Kako odna može mnogo izvoziti. A,.davati smao obećanja – niej dobro.To što rade neki politiačari, pričaju i obećavaju o izvozui našeg mesa, koga nemamo ni mi, je samo loš marketing. Jer, svi strani kupci znaju da je zabranjen reeksport mesa.
Ovan od 197 kilograma na sajmu
Na izložbi ovaca, na 79. međunarodnom poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, 2012. godine, najveće grlo bio je ovan “Mića ll” vlasništvo farme “Čolić” iz Bogatića. Tada bio težak čak 197 kilograma. “Miću ll” odgajio je Goran Čolić koji za svog mezimca kaže da je vrhunski primerak rase “Virtemberg”, tada je imao dve i po godine, a služio je za priplod. Ovaj džinovski ovan dnevno je od vlasnika dobijao da pojede po kilogram zrnaste hrane i pola bale sena. Tada je vlasnik Čolić na farmui imao još 140 ovaca plotkinja i 19 priplodnih ovnova različite linijePrema Čolićevim rečima, tokom 24 meseca na toj farmi se proizvede od 400 do 420 jagnjića, a sva grla služe isključivo za priplod. Farma “Čolić” veliki broj grla, ovaca i jaganjaca, izvozi u Bosnu i Hercegovinu, Crnu Goru, Rumuniju i Hrvatsku. Po rečima Čolića, poslednjih nekoliko godina isplativo je baviti se ovčarstvom, ali samo pod uslovom da se u posedu ima, kako je rekao, najmanje stotinak grla. Čolić sa ponosom ističe da su grla sa njegove farme proglašavana apsolutnim šampionima “Novosadskog sajma”, u svim starosnim kategorijama rase “Virtemberg”.
Beli Gruja – šampion od 180 kilograma
Najveći ovan koji je bio izložen na 83. međunarodnom poljoprivrednom sajmu 2016. godine,bio je ovan po imenu ,,Beli Gruja’’, sa impresivnih 180 kilograma. Tada je i poneo je laskavu titulu šampiona Novosadskog sajma! ,,Beli Gruja’’ je ovan rase ,,virtemberg’’ a bio je vlasništvo je Živorada Živkovića iz Obrenovca, koji se stočarstvom bavi pune tri decenije, a na Novosadskom sajmu izlaže više dvadeset godina. Govoreći o svom šampionu, tqada je rekao, još dok je bio mladunče, sve njegove karakteristike su ukazivale da će jednog dana biti šampion, što se, evo, i ostvarilo – pričao je ponosni Obrenovčanin. – Radilo se o vrlo pitomoj životinji, s obzirom na robusnost i svojih 180 kilograma, a ono što je njegov poseban kvalitet jeste izuzetno potomstvo.
Po Živkovićevim rečima, trenutna tadašnja trenutna cena ,,Belog Gruje’’ bila je 1.500 evra, ali još nije bio nije odlučio da li će ga i prodati. Bilo je to 19. MAJA 2016. GODINE.
Foto D. DOZET: Selo Sakule najpoznatije je u Južnom Banatu po ovčarstvu. Ovde je ne tako davno bilo oko 6.000 ovaca, a danas ih je jedva oko hiljadu!
Ovčara sve manje, cena mesa povoljna
Selo Sakule najpoznatije je u Južnom Banatu po ovčarstvu. Ovde je ne tako davno bilo oko 6.000 ovaca, a danas ih je jedva oko hiljadu. Milan Piperski jedan je od retkih koji se i dalje bavi ovčarstvom. Ima stado od 200 ovaca i 90 jagnjića. Kaže da najveći problem predstavlja manjak pašnjaka i čobana, ali još uvek od ovog posla može da zaradi zahvaljujući povoljnoj otkupnoj ceni jaganjaca. “Jaganjci su traženi preko cele godine, lepa je i cena od tri evra za kilogram. Jedina korist su jaganjci, a o vuni ne vredi ni da se priča. Nekada su je ložili ili ostavljali na deponiji, a danas neće niko da je kupi. A, ovca se mroa svake godine mora šišati. Porpšel godien je šoišanej jedne ove se plaćako oko 450 dinara”, kaže Milan Piperski.
“U Južnom Banatu je status kvo zadnjih 4-5 godina kada je u pitanju brojno stanje životinja, ali i onih koji se bave ovčarstvom. U ovom trenutku u Južnom Banatu imamo oko 4.500 umatičenih ovaca, a ukupno brojno stanje iznosi oko 10.000 priplodnih ovaca”, kaže savetodavac u Institutu “Tamiš” Dragan Romić. Da bi ih bilo više neophodno je zaustaviti odumiranje tradicionalnog pašnjačkog ovčarstva i obezbediti plasman na inostrano tržište. Do sada se ništa bitno nije promenilo na bolje.Stabilnost u ovčarstvu neće pobojšati stanje u celoj grani stočarstva koje i poredprivodnog povećanja borja grla, već decenijama na istomk broju.
Vunu niko nećee
U ovčarstvu Srbije trenutno veliki problem je i kako pronaći kupca, a za vunu. Jer, ovce se moraju šišati jednom godišnje. . Uskoro će to početi i ove 2025. godine. To je u april, maj i jun, kada je sezona za oavljanje ovog posla. A, oaj sporedni ovčiji proizvod sad niko neće. Zato što niko neće da kupi i vunu, mi godišnje bacamo na stotine tona, koje bi trebali da unovčimo.
Zakoni o vuni
- ZAKON O UPRAVLJANJU OTPADOM ZABRANJUJE I STROGO KAŽNJAVA PALJENJE I NEKONTROLISANO BACANJE VUNE!
- OVCE SE MORAJU JEDNOM GODIŠNJE ŠIŠATI. SAD ŠIŠANJE KOŠTA OKO 450 DINARA PO JEDNOJ OVCI. OD NJE SE DOBIJA OKO TRI DO 4,5 KILOGRAMA VUNE, SA KOJOM PROIZVOĐAČI NE ZNAJU ŠTA DA RADE. SKLADIŠTE JE ČEKAJU NEĆE LI NEKO DA DOĐE DA JE KUPI. AKO SE TO DOGODI, PLAĆA SE 10 DO 30 DINARA PO KILOGRAMU.
Prljave ruke i čist obraz
U današnjim uslovima u Srbiji ovce se uglavnom koriste za proizvodnju mesa,a ranijE je bilo to – i vune. Jer, nekad se i od vune dobro zarađivalo, a danas ona nikom čak ni da je poklonite džabe nije potrebna. Jer, se zaboravlja na njenu pripremu i i tkanje u Srbiji. Bila je tražena u svetu,a mogla se prodati kao vuna iz Jugosčlavije, ali i tu smo zabrljali. Zaposqavili ovaj vid biznisa.
Vuna se na ovcama striže jednog godišnje, kad, ali pre letnjihžega. Jer, ni ovca nemože leti da nosi bundu. Vuna je bila nekad mešana sa neprevaziđenim i vodećim sirovinama tekstilne industrije Jugoslavije.
Iako uzgajivači ovaca u Srbiji imaju dvostruko manja stada nego nekada oni ni polovinu proizvedene vune ne uspevaju da prodaju.Ovce se kažu stručnjaci, gaje zbog mesa, jer je to sad jedini put brze zarade. Od vune nema vajde ni nuditi, pa je to sad a to sad i ekonomski i ekološki problem! Stočari koji imaju stada ovaca kažu da bacaju vunu! Jedan od njih je Svetozar toza Murgaški sa Čeneja kod Novog Sada, koji ima stado od 300 pa do 700 ovaca. On kaže niko neće da otkupi vunu. Ističe da je skladišti, retko baca, nudi na poklon ali ona danas nikome netreba! Žao mi je da bacim pa sad imam vune na skladištu od poslednjih pet godina. Bez obzira na to što niko neče da kupi vunu, ovce se moraju šišati, jer bi sa toplim runom, leti bi teško preživele. Za ovčijeg frizera mora da se izdvoji sad oko 450 do 500 dinara po jednoj ovci.
ZANATLIJSKIH RADNJI koje su nekad češljale ili drndale vunu za ručne radove, gotovo da i nema. Jer žene koje su nekad to radile iu domaćij radinosti, ističu da nikom netrebaju ni njihovi suveniri. U selima su tkalje retkostot, a i pletilja je sve manje. Pored toga što je vunu teško prodati nije je lako ni baciti, iz više razloga, Ona jeste laka, ali je otporna i teško gori! Ipak stočari koji nevide drugo rešenje je pale, a oni koji to ne čine zakopavaju je ili bacaju na javne i divlje deponije.
A, da bi se nit vune u prirodi razgradila, potrebno je da prođe pola veka! Eto zbog čega je ovo i ekološki problem.
U PKS Srbije kažu bi opstala proizvodnja vune u Srbiji neophodna je pomoć države koja bi subvencionisala otkup vune. Potrebno je da se napravi strategija. Podsetimo se da je sprska vuna u svetu jop uvek poznata. Sve do devedesetih godina prošlog veka, do vremena ratova i sankcija, vunarska idndustrija Srbije izvizila je 95 odsto proizvodnje.
- OD VIŠE STOTINA NEKADA, DANAS SE NA PRSTE JEDNE RUKE MOGU NABROJATI PREDIONICE VUNE! ONE POSTOJE SAMO U ZLATIBORSKOM KRAJU, PIROTU I DIMITROVGRADU. NAJVEĆA JE ,,KOSTEKS” DOO. IMA POSEBNU MISIJU JER PROIZVODI PREDIVO ZA PIROTSKE ĆILIME, DOMAĆE, PROIZVOĐAČE TEPIHA, ALI I VUNICU ZA PLETENJE, VUNENIH JORGANA…
Meštani nepristupačnih sela na Pešteru, pored brige kako da napoje stoku, imaju problem i šta uraditi sa vunom! Zimski kaputi ovcama smetaju leti, a posle šišanja već godinama čuvaju se na tavanima ili završe na smetištu.
Na pešterskoj visoravni, nekada se u+uzgajalo više stotina hiladja ovaca. Pozanvaoci priliak kažu da je uovu zimju ušlo tek oko 40.000 grla! Posle sezone šišanja ostane oko 80 tona vune stočarima zadaje glavobolju.Kupaca skoro da I nema, a vuna se gomila na tavanima.
Za ručno šišanje jedne ovce, kažu potrebno je 15 minuta, pa je lako izračuati koliko vremena treba domaćinu za stado od 300 ili 400 ovaca. Problem je kako i da nađu one koji šišaju ovce ali još veći leti da na]u čobana. Nude platu od 1.000 evra, stan i hranu. Ali teško dođu do čobana! To je tužno. Mi imamo neku vunu od četiri godine. Stoji na tavanu, niko je neće. Ovce moraju da se ošišaju svake godine, jer stvarno na ovu vrućinu koja uskoro stiže one da nose to runo bilo bi isto kao da mi nosimo kaput ili bundu, kaže Edina Baltić, iz sela na Pešterkoj visoravni.
Pešterski kombinat nekad je zapošljvao čak čak 3.000 tkalja! Dragocena tekstilna sirovina nekada se izvozila čak u Englesku, a ćilimi od vune sa Peštera krasili su i carske odaje u Turskoj.
,,Pre je neko i dolazio ovde. Menjali smo vunu za kocke soli koje smo davali ovaca. Sad, posle svega što se dešavalo u eks Jugoslaviji, pa sad i u Srbiji nema više nikog. Ima pet godina niko se nije pojavio. Nekada je vuna bila na ceni u tu su se pare zarađivale, dodaaje Želimir Paunović.
Iako je organska vuna u svetu sve skuplja i traženija kao sirovina u proizvodnji odeće i proizvoda za domaćinstvo, runo od sjeničke ovce najčešće završava na deponiji.
Dakle, ovaca za šišanje je uvek bilo, ali je sve manje onih koji to rade iako je pala zarada, svih onih kojui imaju ovce, ali i onih koji su dolazili da ih šišaju. mIako tehnologija nije zaobilšla ovaj posao pa su neki majstori ovce počeli da šišaju električnim mašinicama Milan Marković, iz sela Gornja Gorevnica kod Čačka, kaže da je jedan od retkih majstoa koji svakog maja već oštri svoje makaze uskoro počinje da i šiša ovce po okolnim selima. Imam i svoje stalne mušterije. Tokom sezone stignem da ošišam oko 500 ovaca, kažeMilan. Ali sve je manje onih koji se odlučuju za ovaj posao. A, može da se uaradi oi po 1.000 evra za meseca dana. Da bi to uradili potrebno je da imate volju za rad, oštre makaue i laku ruku. Milan ima volje da svoje znanje prenese i na druge, ali nema na koga. Makaze se naoštre jednom godišnje i one mogu da vam posluže tokom čitave sezone. Posao može lako da se savlada, a najteže od svega jeste da uhvatite ovcu i vežete je dok traje friziranje. On ističe da se ovce i plaše električnih mašinica, jer stvaraju im i stres i tako se unervoze. Dešava se da ih često i vrh mašinice ,,ugrize’’, pa ostaju ožiljci. Stoga je ipak najbolje raditi sa starim proverenim makazama.
Na krajui radnog dana, šišati ovce možda i nije toliko atraktivno. Kao i pojedina druga zanimanja i friziranje rasnih pasa, ali ono što je najvažnije a, vezano je upravo za ovaj posao jeste činjenica da ruke često možda jesu prljave, ali obraz je uvek čist!
Rase ovaca koje su obuhvaćene odgajivačkim programom, a koje se gaje kod nas mogu se svrstati u nekoliko grupa. Najzastuipljenije su kombinovane rase ovaca, proizvodnje, mesa mleka i vune. Specijalizovane rase za proizvodnju mesa i rase dvojnog pravca – proizvdodnje mesa i vune.
Kvalitet vune nam zavisi od nasleđenih faktora od uticaja spoljne sredine (ishrana i nega).
Vuna se sa ovaca striže ili šiša jednom godišnje s nastupom, toplijeg vremena. Po pravilu ovce se pred jagnjenje ne šišaju.Pravilana ishrana, može uticati na povećanje prinosa vune. Ukoliko je runo zaprljano ili ima drugih nečistoća poželjno je ovce okupati pre šišanja. Posebno je poželjnoi da donji delovi ovaca budu nezaprljani. Ošišanim ovcama treba osigurati topliji prostor.
Šišanje ovaca može da se obavlja: ručnim makazama i makazama na eletkrični pogon. Ručnim makazama jedan strižač može da ošiša dnevno do 100 ovaca, dok se mašinski može ošišati i do 150 grla. U zavisnosti od broja ovaca koja se šiša, strižu je najbolje obavljati u posebnim prostorijama kod većih stada, ili tamo gde ima manji broj grla. Ukoliko je vreme kišno strižu treba obavlajti u zatvorenim ili natkrivenimm prostorima. Mokro runo se ne šiša, jer se teško suši i može doći do promena na fizičkim osobinama ovaca.
Ošišana vuna se nakon šišanja meri se da se utvrdi prinos vune od svake ovce i sortira se. Razdvaja se mokro runo od run sa ekstremiteta i posebno pakuje.Ručno se umotava, odnosno pakuje, tako da unutrašnja strana bude spolja da bi se bolje ohladilo. Prostorija gde se skladišti runo mora biti zaštićena od sunčeve svetlosti, hladna i promajna. Sve to se mora uraditi da bi vuna sa svojim fizičkim svojstvima (finoća rastelgljivost, boja, elastičnost i sjaj) pronašla mesto među vodećim neprevaziđenim sirovinama tekstilne industrije u zemlji i svetu. Mesto kakov joj je nekad i pripadalo!
((Autor je analitičar i publicista)