• Zbog zaliha mleka u Srbiji  je obustavljeno izdavanje dozvola za uvoz.
• Uništeno je stoarstvo, pa čak u 600 sela nema nijedne krave!
• Povećanje broja grla stoke je od strateškog interesa za Srbiju;
• U EU se po jednom stanovniku godišnje stroši čak 25 kilograma svih vrsta mesa više nego Srbiji;

U Srbiji postgoje tri osnovna agrarna regiona: ravničarski, brdsko – ravničarski i planinsko – brdski.  Ravničarski region Vojvodina je bazično orijetnisan na intenzivnu ratarsku proizvodnju. Dominantni brski – region Cetnralne Srbije ima perspektivu, uglavnom u stočarskoj prozivodnji, a značajne grane treba da predstavljaju proizvodnja mleka i voćarsko vižnogradarska proizvodnja. Međutim, to se ne koristi dovoljno ni valjano, usled dosadašnjih loših agroekonomskih politika, što govori i broj stoke. Kada je reč o voćarskoj proizvodnji koja se obavlja na blizu 200.000 hektara u ovim regionima bitno je istaći da taj deo ima znatno veću perspektivu nego što se koristi.  Na njima se u rodnimk godinama proizvede oko 1,5 miliona ton voća, u prosečnim godinama 1,3 milion tona, a u lošijim oko milion tona voća. Planinsko brdski region (to je jugoistočni deo Centralne Srbije) ima perspektiuv za ekstenyivno stočarstvo, pre svega, ovčarstvo (imamo oko 1,7 miliona ovaca) i govedarstvo koj se nalazi na najnižim granama jer imamo samo 668.605 grla goveda. Realizacija koncepta regionalnog ruralnog razvoja i uklapanje tradicionalne sa savremenom poljoprivredom je uslov za razvoj preduzetništva i ua povećanje izvoza, posebno it brdsko – planinskih predela.

Branislav GULAN

Prema poslednjem popisu iz 2023/24. godine Srbija  raspolaže sa 508.365  poljoprivrednih gazdinstava, a u svakom se nalazi po 2,2 lica. Dakle, od agrara u Srbiji direktno živi 1.150.653 lica. Republika Srbija raspolaže s a  4,073 miliona hektara zemljišta. Od toga je 3.257.100 hektara korišćenih poseda, 122.257 hektara je nekorišćenih njiva, zatim 504.104 hektara je pod šumom i oko 190.242 hekrtara ostalog zemljišta.

Prema podacima RZS stočarstvom koja je na rubu izdisaja bavi se 313.495 gazdinstava.  Kada je reč o stoci koju narod zove blago, u Srbiji sad postoji 698.605 goveda, zatim 2.349.176 svinja, 1.759.424 ovce, 14.773571 živina… Statistika ne beleže ali pooznavaoci prilika ističu da u Srbijipostojii  oko 14.000 konja i oko 1.000 magaraca. Poljoprivredna gazhdisntva vode ljudi starosti u proseku 60 godina, a  tek svaki 11 nosilac je mlađi od 40 godina. Prosečno gazdinstvo u Srbji je veličien 6,4 hektara i u njemu se nalazi  po jedna krava, pet svinaj, tri ovce po troi košnice  i 43 živine. Kada se govori po povrtarskoj proizvodnji godošnje na oko 85.000 hektara proizvede 1,6 miliona tona raznih proizvoda.

U Srbiji postoji 4.720 sela. Prema popisu, njih 1.200 ima manje od po 100 stanovinkika, pa im preti neswtanak za jednu decenijju. Statistikua je posle popisa najavila da će do 20150 u Srbiji nestati čak 3.000 sela! Veći deo tih seloa nem šanse za opstanak pa se u njihneispalti ni ulagati. Akaciju opstanka  i ostanka sela vodi Ministarstvo za brigu o koje koje je dos ada na seliam uz pomoić drđžave kpilo oko 3.620 kućča u kojiam niko ne živi. Tako su sela dobial i oko 20.000 novih stanvoinika. Tako je pozviitna akciaj u ovom neswtajannju Srbije koaj ima samo 6,6 miliaoin stanovnika. I ovo je prvi put da ljudi iz grada odlaze na selo da žive. mD sada je uglavniom bio obrnut smer dsa se samo iz sela odlazilo u grad!

Uz novi koncept poljoprivrede, evo šta i koliko bi i čega uskoro u Srbiji moglo da se proizvodi za domaće i svetsko tržište: 

• ŠEĆER: Kao najeći izvozni i agrararni proizvod u Srbiji godišnje može da se prodaje u svetu u količinama od oiko 250.000 tona и to u EU, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinui, Hrvatsku, Sloveniju i Rusiju. Rade tri šećerane u Srbij, proizvdoi se više od 400.000 toan slatkgo kristala, Srbiji treba годишње око 200.000 тона шећера;
• PŠENICA: Kao strateški srpski agrarni proizvod, posle podmirenja sopstvenih potreba koje sad iznose sa rezervama i semenskom pšenicom do 1,3 miliona tona, sve ostalo bi moglo da se izvozi u Rusiju, Alžir, Maroko, Egiapt, Libiju i neke zemlje Dalekog Istoka, pre svega,m u Kinu. Svake godien po onom kako sad rađa više od tri miliona tona godišnje, kada bi imali valjan marketing i sposobne izvoznike, mogli bi da izvozimo najmanjej po dva miliona tona pšenice;
•  KUKURUZA Srbiji sad treba oko 3,5 miliona tona. U srednje rodnim godinama mogla bi da izvozi svake godibe godo više od tri mliona tobna ona i kada bi bila bolje organiyovana po 25.000 tonja semenskog kukuruza. Još bolej e bi bilo kada bi od viška kukruuza u zemnklji dobilaji proizvode iz viših faz aprerade, pa bi tu zarada bial nekoliko puta veća. Jer, mi izvozimoi samo sirovinu. Inače, pored toga što Rusija sad ima svega dovoljno, od Srbije bi kupovala, a svoj kukuruz prodavala. Kada kažemo da ima svega dovoljno govori i podatak da je ona pre intervencije na Ukrajinu u svim potregbama stekla samodovoljnost. Primera radi, izgradila je 564 farme svinja, i posle samodovoljnosti u Vijetnam izvozi svake godine po 62 miliona prasića;
• ULJE: Pored podmirenja sopstvenih portreba od oko 180.000 tona jestivog ulja, mogal bi da izvozi godišnje vie od 200.000 tona;
• DUVAN: Posle podmirenja sospstvenih potrebama što sada nemamo, kada bi se vajano organizovali, kako je bilo nekad, posle podmrienja sopstvenih potreba mogli bi da izvozimo od 7.500 tona godišnje duvan u EU, a cigarette bi izvozila u Rusiju. Za izvoz bi svake godine bilo cigareta u vrednosti od najmanje 20 miliona dolara;
• VOĆE  I POVRĆE: U bolje rodnim godinama raša oko 1,5 milion tona voća,  u srednje rodnim godinama oko 1,3, a ulošijim godinama oko milion tona voća. To govori da je nauka značajno naporedovala. Već se ustalio izvoz od najmanje 400 miliona dolara godišnje, pa se približio i do 800 miliona p čak do milijardu dolara godišnje;
• LEKOVITO BILJE I ŠUMSKI PLODOVI: Mogli bi godišnje da donose po 100 miliona dolara sa tržišta SAD, Austrije, Italije i Nemačke;
• VINA I ALKOHOL: U Srbiji sad postoje vinogradi na oko 22.000 hektara s težnjom da uskoro  bude 25.000 pa i 30.000 hektara. Izgrađeno je oko 500 vinarija.  Srbija bi mogla da prodaje po 40.000 tona godišnje u vrednsoti od više desetinamiloan dolara;
• ŽIVA JUNAD: S obzirom da Srbima ima junad koja se ne hrani sa  GMO godišnje bi samo na tržište EU moglo da se izveze oko 20.000 tona mesa na tržište Italije, Grčke, Rumunije I Srdnejg Istoka;
• KONZERVISANO MESO:  Mogl bismo da prodamo godišnje oko 30.000 tona (pre svega, kuvane šunke) na tržište SAD i EU (Nemačka, Austrija,Velika Britanija);
• SVE TO BI PROIZVODILI, namenski zavisno, za koji deo sveta, moglo bida se proda u biv[em nesvrstaniom svestu gde I sada ima oko zemalja. Jer, na osnovu nekada[nje Jugoslavije, tu Srbija možee da bude konkurentna sa gotovo svim proiyvodima.

Srbijaa sad proizvodi godišnje do 400.000 tona svih vrsta mesa i troši po stanovniku viniku manje od po 40 kilograma godišnje. Kada se raspadala Jugoslavija proizvodila je po 650.000 tona i trošila po 65 kilograma godišnje po jednom stanovniku. U EU se troši  po 25 kilograma svih vrsta mesa više po jednomm stanvniku nego u Srbiji danas. A kada bi imali stopu rasta BDP šest odsto godišnje trebalo bi nam oko pola veka da se približimo EU. Inače, dr VeljkoSimin, priv primijer agfara u višestrančkoj Srbjije pšripremio sve ove anaolze, ističući da prvo mora da se obnvoli uništeni stočni fond u Srbj. Jer, danas u Srbijičak u 600 sela nema više nijedne krave!

Organska junetina iz Srbije

FOTO: Agroprofit – Kada su u pitanju cene juenćeg mesa u svetu Srbija se može uklopiti u zemlje koje mogu da plate našu junetinu po ceni od 3,2 do 3,5 kilogam žive mere. Naši proizvođači mogu da budu konkurentni u Izraelu, Italiji, Grčkoj, Saudijskoj Arabiji… U Iranu je cena oko osam evra kilogram i u ovom trenutku bi se teško uklopili, ali je moguće ukoliko bismo pojeftinili proizvodnju junadi

Kriza stočarstva, otvara izvoz i uvoz!

Stočarstvo je u krizi u mnogim državama i sve više na svetskom tržištu postoje potrebe za uvozom kvalitetnog mesa – posebno junetine. Ministar poljoprivrede Aleksandar Martinović rekao je posle razgovora sa zamenikom iranskog ministra poljoprivrede Hamidom Rasulijem u Beogradu da je Iran izrazio potrebu za uvozom goveđeg i pilećeg mesa iz Srbije. Agrarni analitičar Čedomir Keco, dobar poznavalac ovog tržišta, kaže da je svaka prilika dobrodošla za naše proizvođače. Prema njegovim rečima, prethodnih dana smo se usaglasili i sa Velikom Britanijom i dobijen je sertifikat za izvoz junetine. U Srbiji sad godišnje proizvodi samo 86.000 tona ovog mesa.

Međutim, nedavno je urađeno istraživanje o cenama junećeg mesa u 91 zemlji sveta kako bismo dobili bolju sliku na kom tržištu možemo da budemo konkurentni i na koje zemlje treba da se skoncentrišemo. Srbija se može uklopiti u zemlje koje mogu da plate našu junetinu po ceni od 3,2 do 3,5 žive mere. Došli smo do podataka da bi naši proizvođači mogli da budu konkurentni u Izraelu, Italiji, Grčkoj, Saudijskoj Arabiji… U Iranu je cena oko osam evra kilogram i u ovom trenutku bi se teško uklopili, ali je moguće ukoliko bismo pojeftinili proizvodnju junadi. Ipak, za naše uzgajivače u pogledu komercijalnih aranžmana najinteresantnije su Italija, Grčka i Kina. Problem sa izvozom u države EU jeste što su nam, po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, nametnute izuzetno visoke carinske takse, što poskupljuje naše meso i u tom smislu teško možemo da budemo konkurentni s drugim ponuđačima.

Proizvođači iz Srbije s Kinom mogli da trguju, ali tako što bismo na to tržište plasirali najkvalitetnije meso koje imamo. Zbog toga su se proizvođači sada organizovali da ponude takozvanu junetinu iz prirode. Jer u Kini postoji i ponuda od 112 dolara po kilogramu ovog mesa, koje uvoze iz Australije. Juneće meso iz Srbije je izuzetno kvalitetno, možda među najboljima u Evropi. Posebno simentalska rasa!

U razvijenim zemljama poljoprivreda čini samo 1-2 odsto BDP-a, u siromašnim 50 odsto! Iako poljoprivreda hrani svet, njen ekonomski značaj u razvijenim državama je manji zbog industrije i usluga, dok u siromašnijim zemljama agrar i dalje dominira privredom

Ako pogledamo svetski prosek, oko četiri odsto globalnog BDP-a dolazi iz poljoprivrede. U razvijenim zemljama poljoprivreda čini samo 1-2 odsto BDP-a (SAD, EU, Japan).

U zemljama u razvoju udeo agrara često prelazi 15-30 osto (Indija, Nigerija, Etiopija).

U najsiromašnijim zemljama poljoprivreda može činiti i 50 odsto BDP-a, jer dominira ekonomijom (npr. Čad, Burundi).

Najveće učešće u globalnoj poljoprivrednoj proizvodnji imaju zemlje s velikim površinama obradivog zemljišta, povoljnim klimatskim uslovima i razvijenim agrarnim sektorom.

Kina je najveći proizvođač pirinča, pšenice, povrća, voća i svinja. Oko sedam odsto svetske obradive zemlje hrani oko 20 odsto svetske populacije.

Sjedinjene Američke Države (SAD) su među vodećim zemljama u globalnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), Kina je na prvom mestu, dok su SAD i Indija odmah iza nje.

Iako precizni procentualni podaci mogu varirati u zavisnosti od korišćenih metoda i izvora, procenjuje se da SAD učestvuju sa približno 10 odsto u ukupnoj svetskoj poljoprivrednoj proizvodnji. Ovaj značajan doprinos rezultat je visokog nivoa mehanizacije, primene naprednih tehnologija i efikasnih poljoprivrednih praksi.

Prema tržišnim istraživanjima Eurostata i izeštajiam analitičara globalne zalihe kukuruza za 2024. i 2024 godinu biće najniže u poslednjih 11 godina, a stvarno snabdevanje tržiđta najniže u poslednje tri decenije! Kako pojašnjavaju, Kina, kija ima pet puta višezaliha kukuruza od SAD ponekad se isključje iz oakvih globalnih analiza kako bi se dobio realniji uvidu u dostupne zalihe. Bez Kine, procene američkog Ministarstva poljoprivrede (USDA) pokazuju da će globalne zalihe biti na najnižem nivou sa oko 87 milioan tona.  Odnos zaliha u odnosu na potrotrošnju bez Kine izbosui samo 7,8 odsto, što je najniže još od 1995 – 1996. godine. Zalihe u Brazilu, Ukajini I EU su najniže u poslednjih više od deset godina,a u SAD su smanjene u odnsou nja prvobitna očekivanja. No, sitaucija je i dalejnapeta čak I sa uključenom Kinom. Drugim rečima globalen zalihe za 2024.- -2025. godinu iznose oko 20,3 odsto, što je nnajniže od 2013 –14 godine. 

Kina činia više od 60 odsto globalnih zaliha kukuruza u svetu, a pema USD-a, u sezoni 2024/25 će dosegnutai najviši udeo u poslednjih 28 godina. Peking je 2008. godine započeo progam skladištenaj kukuruza, plaćajući poljoprivrednicima više od realnih tržišnih cena, ali je to okinčao 2016. godine zbog visokih  troškova i podsticaja uvoza. Iako ove godine smanjuje uvoz, još uvek je među najvećim svetskim uvoznicima, ali njen udeo u globalnoj porošnji iznsoi samo sedamodsto, dok Japan i Južna Koreja uvoze gotovo sav potreban kukuruz. Podaci USDA pokazuju da će zalihe kukuruza u SAD-u za 20224. – 2025. godinu iznositi 10,2 odsto, što je manje od prošlogodišnjih kada je to bilo 11,8 osto i desetogodišnjeg proseka od 12,5 odsto, ali nešto više od nivoa iz početka 2020. godina. Sredinom 2024. godine, omer 2024-2025. Prognoziran je iznad 14 osto, ali snažna potrašnja plus salbiaj berba smanjili su zalihe. To je kažu, pomoglo velikim špekulantima da zauzmu optimistilčne pozicije na Čikaškoj berzi. Međutim, optimisti u vezi sa kukuruzuom znaju da su američki poljoprvirednici spemni da povećaju snabdevanje setvom potencijalno velikih površina već ovog proleća. Obilne  zalihe kukuruza omogićuju SAD-u da dominiraju globalnim izvoznim tržištem i snabdevaju kupce poput Kine.

Kada je o Srbiji reč, treba reći da joj je proteklih decenija, godišnje trebal za ishranu stoke oko četiri miliona tona kukuruza. Staje su se staje i obori za tov svinja ispraznilo i, kako navodi Sunčica Savović, direktor ,,ŽitoSrbije’’ te potrebe su se sada smanjile za 500.000 tona ui Srbiji  koja nema ni dovoljnjo stoke pa ni mesa. Jer, do sada je njoij ya isrhanu stoek trealo oko ;etirimiliaon toan kukuruza godi[nej,a sad samo 3,5 miliaonj tonja ,,žutog zlata’’.  Jer, smanjio se broj stoke koaj troši kukuruz. A, u Sribji nema vkićših faza porerade kukuruza. U svetu se od negja mođže da dobije i do 5.000 artikala iz viših faza prerade, a to unači da se u prodaji dobije i znatno viša cena nego kada se izvozili kukuruz, ali samo kao sirovinu. 

Prošle 2024. godine u Srbiji je rodilo oko 5,2 miliona tona kukuruza, pa i pored malog roda i niske potrošnje, jer nema stoke, biće ga i za izvoiz. Inače, želja kreatora agroekonomske poltike  je da rod kukuruza bude bar za 30 odsto veći. zantno viđe. U 2025. godini očeekivalo se oko 6,6 miliona tona.Već su  zaboravili kada je su imali visoke prinose. Rekord je bio daleke 1986. godine kada je u koševe bilo smešteno čak 8.062.020 tona kukuruza! Od tada do danas prošlo je skoro četiri decenije da se čeka ponovo toliki prinos! Tada i više nikad posle toga Srbija se nije približila tolikom rodu kukuruza. Ali, pošto se kukruz seje od 950.000 hektara pa naviše, nadajmo se da će se to jedne godine  ponovo ostvariti jer se tvorci novih hibrida hvale sa novim kvalitetnim visokorodnih hibridima u lošijim godinama.

Stočarstvo je u krizi u mnogim državama i sve više na svetskom tržištu postoje potrebe za uvozom kvalitetnog mesa – posebno junetine… Sad bi moglo da izvezemo oko 6.000 grlam ali nam je potrebnasluđba koajmođže toi da uradi. Dakle, potreban je nekladašnji ,,Geneks’’, ,,Progres’’ I druge slicne izvozne firme isposobni kadrovi.

Ministar poljoprivrede dr Aleksandar Martinović rekao je posle razgovora sa zamenikom iranskog ministra poljoprivrede Hamidom Rasulijem u Beogradu da je Iran izrazio potrebu za uvozom goveđeg i pilećeg mesa iz Srbije. Agrarni analitičar Čedomir Keco, dobar poznavalac ovog tržišta, kaže da je svaka prilika dobrodošla za naše proizvođače. Prema njegovim rečima, prethodnih dana smo se usaglasili i sa Velikom Britanijom i dobijen je sertifikat za izvoz junetine. Kada smo krenuli u ovu akciju, u staje  su bile skoro prazne.  Bilo je samo nekoliko stotina junadi. Danas ih u tovu ima oko 25.000, navoldif Čedomir Keco, predsednoik Udruženajza tovnu junad u Srbiji – ,,Agroprofit’’.  Dakle, ako se jave kupci, a tražimo ih i sami, pre svega, u zemljama nekadašnjih naših tržišta, imamo šta da ponudimo. Tu se prvenstveno misli na 60 zemalja nekadašnjeg nesvrstanog sveta. 

Mi se možemo uklopiti u zemlje koje mogu da plate našu junetinu po ceni od 3,2 do 3,5 žive mere. Došli smo do podataka da bi naši proizvođači mogli da budu konkurentni u Izraelu, Italiji, Grčkoj, Saudijskoj Arabiji… Po njegovim rečima, u Iranu je cena oko osam evra kilogram i u ovom trenutku bi se teško uklopili, ali je moguće ukoliko bismo pojeftinili proizvodnju junadi.Ipak, za naše uzgajivače u pogledu komercijalnih aranžmana najinteresantnije su Italija, Grčka i Kina. Problem sa izvozom u države EU jeste što su nam, po Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju, nametnute izuzetno visoke carinske takse, što poskupljuje naše meso i u tom smislu teško možemo da budemo konkurentni s drugim ponuđačima. Poznavaci prilika ističu da bi naši proizvođači s Kinom mogli da trguju, ali tako što bismo na to tržište plasirali najkvalitetnije meso koje imamo. A sad je to veoma maklo,. Nekada smo obećavali Kineziam izviu od 500.000 tona godišnje.

A, mi sad proizvodimo samo 86.000 tona ovog mesa. Može da se radi i reeksport, ali dok vas neuhvate. Posle toga – nema ivoza ni onog što sami proihzvodite.– Zbog toga su se proizvođači sada organizovali da ponude takozvanu junetinu iz prirode. Jer u Kini postoji i ponuda od 112 dolara po kilogramu ovog mesa, koje uvoze iz Australije. Naše juneće meso je izuzetno kvalitetno, možda među najboljima u Evropi. Posebno simentalska rasa. 

Farme manje od 100 krava su socijala!

Vlasnik ,,Delte’’ – Miroslav Mišković u maniru dobrog poznavaoca proizvodnje mleka pred Predsednikom Aleksandrom Vučićem u PKS je izjavio da su farme muznih krava manje od 100-tinu grla – „socijala“. Namera mu je bila da čuje od Predsednika može li se broj muznih grla za podsticaje sa 300 povećati na više hiljada. Sličnu inicijativu o potrebi velikih farmi, Predsedniku je saopštio i veleposednik i farmer Ćorić u Melencima. U oba slučaja Predsednik je rekao da se razmotri predlog a u Komori je bio jasniji i poručio da „novih novaca nema, već je moguća jedino preraspodela“. Da li će ta raspodela zahvatiti sektor govedarstva, a i da li će do nje doći to ćemo tek videti, ali su mali proizvođači mleka zbunjeni zbog ovakve inicijative. Naime, oni se plaše da će preraspodela, upravo pogoditi njih. Sve bi to bilo jasnije Predsedniku da je PKS saopštila zaključke ili analizu sa zajedničkog sastanka mlekara i farmera. Mala ironija: ovakav sastanak se nije dogodio u poslednjih 15-tak godina. I ceo sektor trpi komentare i ocene u stilu nacije koja se u sve razume. Sramota i nedopustivo da proizvođači mleka koji su u većini, ima ih više od 12.000 i imaju bezmalo 70.000 goveda u muži i nisu deo privrednog sistema, već samo snabdevači sirovina koju prerađivači plaćaju koliko žele i preuzimaju je kada im to odgovara. Tako je i mladi farmer iz Sente Igor Kalinić za 40 dana prosuo ili podelio više od 28.000 litara mleka. Nažalost ovo i nije jedini primer javašluka u mlečnom sektoru, kaže Čedomri Keco, predsednik Udruženja za tov junadi ,,Agroprofit” u Novom Sadu.

Foto: Agroprofit – N.S.- I pored stada od oko 15.000  krava muzara na velikim farmama u Srbiji, najviše mleka isporučuju mala gazdinstva, a taj spisak se kreće od 12.000 do 18.000, a količina mleka od 500 miliona litara završava u preradi!

Država je za stočare ove 2025.  godine kao i za celu poljoprivredu izdvojila u dva veka najviše novca poreskih obveznika. Subvencije iynose bliyu 119 moilijardi dianra. Od njih bi bila korist kada bi one otišle do onih kojima su najpotrebnije.  A, najviše se proiuvpodikoda maloihj proizvođača kada se sve sabere. I da sevaljano iskoriste. Obavljena raspodela  sada se, izgleda ne dopada velikim vlasnicima farmi, jer  ti mali imaju 10 puta više mleka za tržište nego mlečni giganti i postaju konkurentni. Među farmerima koji zahtevaju povećanje broja krava za premije, ima i onih koji su 3-4 farme upisali na svoje članove familije i primaju državni novac za po 300 krava. Sada kada mlekare prikazuju viškove, oni bi hteli da premije po kravi uvećaju desetak puta. 

I pored stada od oko 15.000  krava muzara na velikim farmama u Srbiji, najviše mleka isporučuju mala gazdinstva, a taj spisak se kreće od 12.000 do 18.000, a količina mleka od 500 miliona litara završava u preradi. 

,,Da li je Predsednik Vučić upoznat sa računicom u proizvodnji mleka – teško je reći. Nije pokazao na sastanku u privrednoj komori da baš poznaje ovu računicu. Odgajivač sa 300 muzara po osnovu premije po kravi od 55.000 dinara godišnje oprihoduje 16.500.000. Sa proizvodnjom od 8.000 litara mleka uz premiju od 19 dinara, farmer dobija 45.600.000, dok za junice oteljene na farmi, a koje ostaju u reprodukciji prima još 15.000.000 dinara, a za mušku telad (uvek bude jednak broj muške i ženske teladi na farmi) prodajom ostvaruje prihod od 7.000.000 dinara. Stado od 300 muzara donosi prihod od 77.800.000 dinara.  Ali to nije sve. Kada se ovome doda prosek ostvarene mlečnosti po kravi od 8.000 litara sa prodajnom cenom samo 60 dinara po litri, to je novi priliv novca u iznosu od 144.000.000 dinara”, pita se Čedomir Keco?

Kada se ostvareni poslovni rezultat i podrška Države saberu, stado od 300 krava sa navedenom mlečnošću u laktaciji donosi vlasniku 217.800.000 dinara, odnosno po kravi godišnje oko 6.182 evra. Iz ove računice se može zaključiti koliko je krava „zlatna koka“, ističe  i dodaje Keco: Kada bi ovakvu matematiku primenili na stado od 3.000 krava, što očekuju pojedini vlasnici velikih farmi, bio bi to prihod od 18.546.000 evra!

Za neka gazdinstva u Srbiji, proizvodnja mleka je najbolji biznis, ali se o tome malo govori i to gledajući poslovno, nije sporno. Vlasnici više muzara odavno su obezbedili savremenu mužu i opremu i danas taj posao za njih nije „rudarski“ jer uz robote i na farmama imaju  i vrhunske stručnjake veterinare. Oni domaćini koji danas „sa malim mašinama“ obavljaju mužu, a njih je najviše u procesu proizvodnje mleka, muče muku od nedostatka radnika do promenljivih uslova za prodaju svežeg mleka. I dalje smo zemlja koja nema u funckiji Nacionalnu laboratoriju za kontrolu mleka, iako je u poslednjoj deceniji dva puta svečano otvarana u Batajnici. Da se u donošenju plana raspodele sredstava za poljoprivredu uz povećanje, nije umešao Predsednik Vučić, ceo sektor bi ostao na suvoj grani. Valjalo bi, što pre, da naša Država uvaži preporuke evropske komisije o jačanju malih i srednjih poljoprivrednih gazdinstava, i da bez žurbe konačno utvrdimo održivost programa razvoja sa nosiocima poslova u svim sektorima. Svakome je jasno da je za to potrebno kompetentno Ministarstvo poljoprivrede, što u ovom času ne postoji. Vreme da se svi razumemo u poljoprivredu i da smo u pravu, šta god kažemo o njoj, od Predsednika do muzača, je odavno prošlo.

FOTO: Agromedia  – I dalje smo zemlja koja nema u funckiji Nacionalnu laboratoriju za kontrolu mleka, iako je u poslednjoj deceniji dva puta svečano otvarana u Batajnici. Da se u donošenju plana raspodele sredstava za poljoprivredu uz povećanje, nije umešao Predsednik Vučić, ceo sektor bi ostao na suvoj grani.

Na sastanku PKS, niko nije postavio pitanje zašto proizvođači mleka sa dnevnom proizvodnjom od 1.000 do 3.000 litara nisu u komorskom sistemu. Tu je početak i kraj priče o poslovnom uvažavanju ovih gazdinstava koja predstavljaju prehrambenu sigurnost u proizvodnji mleka, više nego onih 15.000 muzara pomenutih veleposednika.

Gde je spas za ova mala i slična gazdinstva? Pre svega,  u zdravstveno-ispravnom mleku, količini proizvodnje, gajenju kvalitetnih rasa i prodaji prema ugovoru sa cenom važećom najmanje tri meseca, ističe on.  Bitan je odgovor za koga se proizvodi mleko, koliko, po kojoj ceni… Kada se to ne zna to je veliki rizik za mala gazdisntva dok se velika bolje snalaze. Malo je proizvođača mleka koji ne doživljavaju ovogodišnje premije i podsticaje kao uspeh više razgovora u državnoj administraciji, ispoljavanja građanske neposlušnosti… U stvarnosti je to ovako: mlečno govedarstvo ima podršku postojeće Vlasti, traje bez celovite analize stanja i sa mnogo nepoznanica uz izdvojen veliki novac. Prvo su sporne naše potrebe, uvoz, nedefinisani podsticaji za mlade na selu… Dodela kuća i malih okućnica nije dovoljno veliko imanje za deset koza, a kamoli za uzgoj goveda. Nastala bi revolucija kada bi naša država za mlade poljoprivrednike kao Slovenci odvojila 40.000 ili 60.000 evra kada zasnuju brak i opredele se za život na selu!

Gde se može i gde bi trebalo da se definiše sektor govedarstva!? Nova Strategija o poljoprivredi koja se upravo završava, idealno mesto je za to kada bi se upisali nosioci ovog sektora, planirani podsticaji od premija do nabavke kvalitetnih grla, opreme, kaže Keco. Međutim, tregaqlo je prvo ajuraditi vgaljaqnu sektorsku analizu dosadašnje strategiej,pa tek odna raditi novu!

Strategija o poljoprivredi potrebno je da ima ugrađene sve mere i podsticaje da bi poljoprivrednici u narednih 10 godina videli sigurnost i sledbenost države prema njima. Takvih pozitivnih planskih dokumenata ima u mnogim zemljama, donetim dok su još ulazile u EU. Naša objektivna teškoća je u tome što nas pojedine zemlje EU vide kao tržišni i sirovinski prostor.Mi smo ispod mogućeg nivoa izvoza, i što je neprihvatljivo, postajemo zemlja zavisna od uvoza hrane i semena. Od nas Republika Srpska izvozi više svežeg mleka, a mi u celom regionu uvozimo najviše biljne masti.  Ako sve ovo ne drma kreatore agrarne politike, valjalo bi da u ime poreskih izdvajanja za poljoprivredu pokažu koliko cene svoj narod i konačno odrede pravce razvoja poljoprivrede i sela stručno, odgovorno i efikasno. Srbija nekada samo sa jednom kravom u domaćinstvu, šljivikom uz teranje svinja u Beč obezbedila je opstanak. Njeni poljoprivrednici neimari zaslužuju više i bolje, a o tome ne treba da odlučuju oni koji imaju puno, – a i to im je malo, kaže predsednik Udruženja ,,Agroprofit”.iy Novog SAda, koje pokriva celu teritoriju Srbije!

CENA MLEKA :  NAJMANJA 40 DINARA, NAJVEĆA 75 DINARA PO LITRI + PDV

Foto: Goran Mulić – Država je za stočare ove 2025.  godine kao i za celu poljoprivredu izdvojila u dva veka najviše novca poreskih obveznika. Obavljena raspodela  sada se, izgleda ne dopada velikim vlasnicima farmi, jer  ti mali imaju 10 puta više mleka za tržište nego mlečni giganti i postaju konkurentni.

Proizvođači mleka nemaju precizne ugovore sa mlekarama, pa cene u otkupu određuju menadžeri od oka i prema procenjenoj ponudi. Nema u javnosti liste troškova za sirovine koje su potrebne za jedan litar mleka niti visine amortizacije stada, koja nije mala, pogovoto kod visoko mlečnih grla. Prerađivači kažu da otkupne cene formiraju naspram ponude na tržištu, odmeravanjem udaljenosti farmera od prerade, a pre svega prema količini i kvalitetu mleka koje preuzimaju. Ove informacije u centrale dostavljaju koordinatori sa kojima uglavnom, kao ni sa posrednicima u otkupu gazdinstva nisu zadovoljna.

Najniža otkupna cena je oko 40 dinara, a najviše se pominju cene od 45 do 52 dinara, a potom 64 i 75 dinara bez dodatka PDV-a.

Iako postoje već dvadesetak godina u Srbiji nakupci – sakupljači mleka još nisu postali interesantni za ni jednu inspekciju. Događa se da imaju „dobru saradnju“ sa šefovima otkupa pa i direktorima mlekara čiji vlasnici sede u drugoj državi .

U delu Bačke i Šumadije posrednici u prodaji mleka se pojavljuju i kao nosioci premija, a možda i nemaju ni papka u svom dvorištu. 

U razvijenim zemljama poljoprivreda čini samo 1-2 odsto BDP-a, u siromašnim 50 odsto!

Iako poljoprivreda hrani svet, njen ekonomski značaj u razvijenim državama je manji zbog industrije i usluga, dok u siromašnijim zemljama agrar i dalje dominira privredom.

Ako pogledamo svetski prosek, oko četiri odsto globalnog BDP-a dolazi iz poljoprivrede. U razvijenim zemljama poljoprivreda čini samo 1-2% BDP-a (SAD, EU, Japan).

U zemljama u razvoju udeo agrara često prelazi 15-30 odsto (Indija, Nigerija, Etiopija).

U najsiromašnijim zemljama poljoprivreda može činiti i 50 odsto BDP-a, jer dominira ekonomijom (npr. Čad, Burundi).

Najveće učešće u globalnoj poljoprivrednoj proizvodnji imaju zemlje s velikim površinama obradivog zemljišta, povoljnim klimatskim uslovima i razvijenim agrarnim sektorom.

Kina je najveći proizvođač pirinča, pšenice, povrća, voća i svinja. Oko sedam odsto svetske obradive zemlje hrani oko 20 odsto svetske populacije.

Sjedinjene Američke Države (SAD) su među vodećim zemljama u globalnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Prema podacima Organizacije za hranu i poljoprivredu Ujedinjenih nacija (FAO), Kina je na prvom mestu, dok su SAD i Indija odmah iza nje.

Iako precizni procentualni podaci mogu varirati u zavisnosti od korišćenih metoda i izvora, procenjuje se da SAD učestvuju sa približno 10% u ukupnoj svetskoj poljoprivrednoj proizvodnji. Ovaj značajan doprinos rezultat je visokog nivoa mehanizacije, primene naprednih tehnologija i efikasnih poljoprivrednih praksi.

U ponudi i organska junetina!

I organsko stočarstvo u Vojvodini je deo šireg trenda održive polјoprivrede koji se razvija u Srbiji.r, sad mođe da se nudi I organska juntina!Iako Vojvodina ima dominantno ratarstvo, interesovanje za organsku proizvodnju mesa, mleka i jaja raste zbog sve veće potražnje za zdravijom hranom.Karakteristike organskog stočarstva u Vojvodini su pre svega prirodna ishrana životinja pri čemu se stoka hrani organski proizvedenom hranom, bez pesticida, veštačkih đubriva i GMO-a. Slobodan je uzgoj. Životinje provode veći deo vremena na pašnjacima, što pobolјšava njihovu dobrobit i kvalitet proizvoda. Takođe, zabranjena upotreba antibiotika i hormona. Tačnije, preventivna upotreba antibiotika nije dozvolјena, a lečenje se bazira na prirodnim metodama. Važan segment je održavanje biodiverziteta. Koriste se autohtone rase poput mangulice kod svinja  i podolskog govečeta, koje su prilagođene lokalnim uslovima.

Rastuća potražnja na domaćem i evropskom tržištu otvara nove mogućnosti. Što se ekološki standarda tiče organska proizvodnja je regulisana sertifikatima koje izdaju nadležna tela u Srbiji. Izazovi u razvoju organskog stočarstva u Vojvodini su visoki troškovi proizvodnje i sertifikacije, manjak infrastrukture za preradu organskih proizvoda, ograničeno tržište i slaba promocija.

Dakle, Vojvodina ima povolјne prirodne uslove za razvoj organske stočarske proizvodnje, posebno na područjima sa pašnjacima. Država nudi subvencije za prelazak na organsku proizvodnju, a rastuća potražnja na domaćem i evropskom tržištu otvara nove mogućnosti.

Državno zemljište ne prodavati pre restitucije

Srpska poljoprivreda se nalazi pred egzistencijalnom dilemom: kako ponovo sprovesti zemljišnu reformu, kojom bi bile ispravljene nepravde iz prošlih vremena, kada su agrarne reforme nemilosrdno cepale, prekrajale i oduzimale zemljište domaćina i time uništavale porodično gazdinstvo kao klasičan i najprirodniji oblik poljoprivredne proizvodnje, kaže Jan Kišgeci, profesor Univerziteta u Novom Sadu, ministar poljoprivrede od 1991. do 1994. i autor Zakona o državnom zemljištu iz 1992. godine.

Prof dr Jan Kišgeci: Agrarna reforma, kao skup propisa usmeren na redistribuciju agrarnih resursa, nije izmišljotina komunističkog režima, nego je to sastavni deo svih velikih i suštinskih društveno-ekonomskih promena. Sadašnja reforma ima obrnuti pravac u odnosu na prethodne. Nije više reč o podruštvljavanju već o jačanju privatnog sektora i porodičnog gazdinstva. A, geneza nastanka društvene odnosno državne zemlje u Srbiji, prema Kišgeciju, može se podeliti na četiri glavne faze;

1. Državna odnosno društvena svojina nastala je 1945. godine sprovođenjem Zakona o konfiskaciji imovine narodnih neprijatelja i Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji. Po ovom osnovu u zemljišni fond sa područja Vojvodine uneto je 668.000 hektara.

2. Poljoprivredno zemljište preneto je 1947. godine u društvenu svojinu konfiskacijom po propisima o obavezama otkupa poljoprivrednih proizvoda. Po tom osnovu u društvenu svojinu preneto je oko 21.500 hektara. Ova zemlja je vraćena bivšim vlasnicima 1991. godine.

3. Po Zakonu o poljoprivrednom zemljišnom fondu iz 1953. otkupljeno je i dodeljeno poljoprivrednim organizacijama 101.700 hektara obradivog poljoprivrednog zemljišta. Zemlja je vraćena 1991. godine.

4. Od 1954. godine obradivo poljoprivredno zemljište je uvećavano uglavnom kupovinom od privatnog sektora. Na taj način je zemljište u društvenoj svojini povećano za oko 300.000 hektara.

• Ova kategorija zemljišta je posle 1992. godine mogla biti predmet dokapitalizacije ili prodaje.

Početkom devedesetih godina po vojvođanskim selima i salašima počeli su da duvaju novi vetrovi, kaže Kišgeci. Skupština Srbije je 1991. usvojila Zakon o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda. Dva ministra za poljoprivredu (dr Veljko Simin i dr Jan Kišgeci) vratili su bivšim vlasnicima oko 150.000 hektara. Najviše je vraćeno u Vojvodini – oko 123.000 hektara. To je bila prva restitucija zemljišta u Istočnoj Evropi posle Drugog svetskog rata!

Nije vraćeno zemljište nacionalizovano u Prvoj agrarnoj reformi – oduzeto seljacima, veleposednicima, pripadnicima nemačke narodnosti, verskim zajednicama. Da bi se odbranilo od nelegalnog i sumnjivog kapitala i nelojalne trgovine, ovo zemljište je 1992. stavljeno pod zaštitu države. (Zakon o pretvaranju društvene svojine na poljoprivrednom zemljištu u druge oblike svojine Tako je stvorena kategorija – državna zemlja. Ova zemlja se do sada nije mogla prodavati.

Ako je 1991. tadašnja politička struktura imala smelosti da vrati zemlju bivšim vlasnicima, i to u vreme najvećih iskušenja za srpski narod, zašto se restitucija zemljišta po novom Zakonu o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju iz 2011. sprovodi tako sporo?

Novi Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu jasno daje na znanje da se zemljište koje podleže restituciji ne može prodavati. Međutim, prethodni Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju takvo zemljište ne prepoznaje. Vlasnici oduzete imovine, ili njihovi naslednici, posle raznih komasacija, arondacija, integracija i dezintegracija više ne znaju gde je njihovo zemljište. Ako u zakonu o restituciji ne bude klauzula o supstituciji kod vraćanja oduzetog zemljišta – on se neće primenjivati. Ta dva zakona nisu uzajamno konzistentna. 

Državno zemljište ne treba prodavati pre sprovedene restitucije u kojoj se potražuje manje od 100.000 hektara. Ako postoji politička volja, taj posao se može završiti za godinu dana.

Ozbiljan problem postoji kod popisa državnog zemljišta, smatra Kišgeci. Nisu usklađeni čak ni zvanični podaci koje objavljuju državne ustanove. One navode da se u zakup može izdavati čak 450.000 hektara. Posle zvaničnog, sveobuhvatnog popisa poljoprivrede 2012. godine statistika beleži da u Vojvodini ima više od 500.000 hektara zemlje u državnoj svojini. Ako bismo se ravnali prema naučnim podacima do kojih je došao profesor Nikola Gaćeša sa Novosadskog univerziteta u drugoj polovini prošlog veka, klasične državne svojine sada bi moglo biti svega 250.000 hektara. To znači da je zvanična statistika, samim tim i politika, u kategoriju državne zemlje svrstala i zadružnu zemlju, seoske pašnjake i svaku drugu svojinu koja nije privatna. Zbog toga je neophodno novo svojinsko razgraničenje zemljišta da bi se mogli ispoštovati svi zakoni iz ove oblasti.

Broj stoke, 2024. godini

Prema podacima prikazanim u ovom saopštenju, u Republici Srbiji, sa stanjem na dan 1. decembra 2024, u odnosu na stanje na dan 1. decembra 2023, manji je ukupan broj goveda (za 3,7 odsto), dok je veći ukupan broj svinja (za 9,7 odsto), ovaca (za 2,5 odsto) i živine (za 3,5 odsto).

Prema podacima prikazanim u ovom saopštenju, u Republici Srbiji, sa stanjem na dan 1. decembra 2024, u odnosu na stanje na dan 1. decembra 2023, manji je ukupan broj goveda (za 3,7  odsto), dok je veći ukupan broj svinja (za 9,7 odsto), ovaca (za 2,5 odsto) i živine (za 3,5 odsto).

Goveda se najviše gaje u Regionu Šumadije i Zapadne Srbije (45,6 odsto u odnosu na ukupan broj goveda na teritoriji Republike Srbije), a svinje u Regionu Vojvodine (43,7 odsto). 

U odnosu na desetogodišnji prosek (2014–2023), ukupan broj goveda manji je za 19,5 odsto, svinja za 18,4 odsto i živine za 7,0 odsto, a veći je broj ovaca za 3,0 odsto.

Konačni podaci o broju stoke po vrstama i kategorijama, kao i podaci o bilansu stoke i stočnoj proizvodnji, biće objavlјeni u aprilu mesecu tekuće godine.

Broj stoke na dan 1. decembra 2024. godine – prethodni rezultati

	Republika Srbija
	ukupno	Srbija – sever			Srbija – jug
		svega	Beogradski region	Region Vojvodine	svega	Region Šumadije i Zapadne Srbije	Region Južne i Istočne Srbije	Region Kosovo i Metohija
Goveda, broj	698605	260994	32986	228008	437611	318438	119173	…
Indeks, 1.12.2023 = 100	96.3	98.5	95.2	99.0	95.0	96.5	91.4	…
Svinje, broj	2349176	1135602	108357	1027245	1213574	828007	385567	…
Indeks, 1.12.2023 = 100	109.7	108.8	104.6	109.3	110.6	111.6	108.4	…
Ovce, broj	1759424	389669	75026	314643	1369755	1081803	287952	…
Indeks, 1.12.2023 = 100	102.5	99.4	97.7	99.8	103.4	103.3	103.6	…
Živina, broj	14773571	7071562	635755	6435807	7702009	4993164	2708845	…
Indeks, 1.12.2023 = 100	103.5	107.5	99.4	108.4	100.0	99.3	101.4	…

Podaci za 2024. godinu, koji se odnose na broj stoke sa stanjem na dan 1. decembra, dobijeni su sprovođenjem Ankete o polјoprivrednoj proizvodnji – stočarska proizvodnja (APP), na uzorku.  Okvir za izbor uzorka je formiran na osnovu Statističkog registra polјoprivrednih gazdinstava. Uzorak je stratifikovan prost slučajan. Veličina uzorka je 10 951 gazdinstvo (2,2% od ukupnog broja polјoprivrednih gazdinstava), od kojih 10 539 jesu porodična gazdinstva. 

Teritorijalna podela izvršena je u skladu sa Uredbom o nomenklaturi statističkih teritorijalnih jedinica („Službeni glasnik RS“, br. 109/09 i 46/10).

Republički zavod za statistiku od 1999. godine ne raspolaže pojedinim podacima za Region Kosovo i Metohija, tako da oni nisu sadržani u obuhvatu podataka za Republiku Srbiju.

                                           (Autor je analitičar i publicista(