ŠTAJERSKE NOVICE – 5.07.2025
Prognani, a ugošćeni
U Vojvodini je 668.000 hektara dodeljeno bezemljašima i kolonistima. Iz svih krajeva tadašnje Jugoslavije pristiglo je tada u Vojvodinu oko 250.000 novih stanovnika
Agrarna reforma i kolonizacija 1945. godine, dakle, tačno pre sedam decenija, dva su izuzetno važna događaja u istoriji socijalističke Jugoslavije i današnje Srbije. Jer to su bili ne samo prvi akti nove narodne vlasti posle oslobođenja, nego i odluke od dalekosežnog značaja za dalji razvoj ekonomskih i društvenih odnosa. Agrarnom reformom, ozvaničenom zakonom koji je 23. avgusta 1945. usvojen na Trećem zasedanju Avnoja ogroman zemljišni fond od 1,5 miliona hektara prešao je iz ruku veleposednika i neprijatelja revolucije u ruke ljudi koji će je obrađivati. Najveći zemljišni fond stvoren je u Vojvodini. Više od 668.000 hektara oduzeto je uglavnom od pripadnika izbegle nemačke narodnosne grupe. Inače, valja naglasiti da je KPJ još pre Drugog svetskog rata zahtevala agrarnu reformu.
Branislav GULAN
Kada je završetak rata bio izvestan, KPJ i Nacionalni komitet oslobođenja Jugoslavije doneli sumarta 1944. godine odluku o sprovođenju agrarne reforme i kolonizacije odmah posle oslobođenja. Svega petnestak dana posle donošenja Zakona o agrarnoj reformi u Vojvodinu su počeli stizati ,,vlakovi bez voznog reda” iz svih krajeva zemlje – Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Makedonije, Kosova i Metohije. Nije bilo dvoumljenja oko toga ko može dobiti kuću i zemlju u Vojvodini – samo oni koji su se borili s puškom u ruci na strani Narodnooslobodilačke vojske. Na mesto oko 300.000 Nemaca proteranih iz zemlje, u ovo podneblje stigli su pripadnici svih naroda. Preciznih podataka nema, ali dr Nikola Gaćeša, autor knjige „Agrarna reforma i kolonizacija u Jugoslaviji 1945–1948”, navodi da je među 250.000 kolonista bilo 72 odsto Srba, 18 odsto Crnogoraca, pet odsto Makedonaca, tri odsto Hrvata i po jedan procenat Slovenaca i Muslimana.Prvi „vlak bez voznog reda” stigao je u Novi Sad 12. septembra 1945. Oko 900 žitelja bosanskih sela iz okoline Kupresa – Vukovskog, Rilića i Ravnog – putovali su na nova ognjišta u Banatski Despotovac.
Istoričari kazuju da je kolonizacija posle rata bila najveća seoba na Balkanu u poslednjih nekoliko vekova, veća čak i od poznate seobe Srba pod Arsenijem Čarnojevićem. Vojvodina je još više dobila u nacionalnoj šarolikosti. Kolonisti su sobom doneli svoje običaje, moral, shvatanja života. Mnoga vojvođanska mesta dobila su tada nova imena, koja su gorštake podsećala na junake iz rodnog kraja i druga znamenja. Tako je Čib prekršten u Čelarevo, Filipovo u Bački Gračac, Kraljevićevo u Kačarevo, Bukin u Mladenovo, Buljkes u Bački Maglić, Hajfeld u Nove Kozarce, Torža u Savino Selo, Krnjaja uKljajićevo, Šupljaja u Krajišnik, Veprovac u Kruščić, Sekić u Lovćenac, Martijica u Lukićevo, Parabuć u Ratkovo, Vrče u Sutjesku.
O srdačnom dočeku svedoči citirani deo iz „Slobodne Vojvodine”, koja je svake nedelje objavljivala podlistak „Kolonist”. Ali, svoj sud iznosi i istoričar dr Nikola Gaćeša. „Narodna vlast u Vojvodini je dosta učinila da se kolonisti dočekaju što je moguće bolje. Tu se očituje velika razlika između kolonizacije posle Prvog i Drugog svetskog rata. Koloniste iz prve kolonizacije nije, takoreći, niko dočekao. Došli su, što se kaže, na golu ledinu, dok su kolonisti u drugoj kolonizacija dočekivani srdačno. A, valja imati na umu da je tada trebalo prehraniti 250.000 duša. Jer,kolonisti su u ogromnoj većini u Vojvodinu došli između septembra i decembra 1945, i do nove žetve trebalo ih je hraniti.
Vojvodina je kolonizacijom dobila višestruko. U prvomredu brojnu populaciju, spremnu da se uključi u sve tokove privrednog i društvenog života. Istina, bilo je i početnih nesporazuma. Starosedeoci su pomalo potcenjivali gorštake, a ovi opet, tu i tamo, težili nekakvom avangardizmu, odnosno, smatrali su da su više dali NOR-u. Ali, to su bili tek sporadični slučajevi koji tih prvih posleratnih godina nisu bitnije uticali na sveukupnost odnosa u Vojvodini.
Mladenovo – Krajina sred ravnice
Kolonisti sa Kupresa, iz Glamoča i Bosanske Krupe, imali su jedinstvenu sreću da se u srcu Bačke nasele u kraj sličan onom iz kog su došli ‒ kraj okružen vodom i šumom, a nadomak Palanke i Novog Sada
Ako ti u selo u Opštini Bačka Palanka, dođe ti isto kao da imaš brojnu porodicu, sa gomilom braće i sestara, u kojoj čitavog života moraš da se dokazuješ. Baš tako. Pored Palanke, opština broji još 13 sela. I to ne makar kakvih. Evo samo nekoliko zvučnijih imena iz ove reprezentacije: Čelarevo, Pivnice, Silbaš, Despotovo, Gajdobra… Oduvek je nekako važilo pravilo da, na nivou opštine, tačno polovina ljudi živi u gradu, a druga polovina u okolnim selima, pri čemu je za vojvođanski folklor uvek bilo veoma važno da su neka od sela izrazito „nađoška“ (mnogi bi rekli „laloška“), poput Silbaša i Despotova, a druga dominantno kolonistička (recimo Mladenovo, Gajdobra i Čelarevo).
Već po nazivu sela jasno je da se u ova druga ubraja i Mladenovo. Ime, dakako, nosi po legendarnom partizanskom komandantu sa prostora Bosanske Krajine dr Mladenu Stojanoviću. I uopšte, pet minuta nakon ulaska u selo saznaćete da su odmah nakon oslobođenja i užasa Drugog svetskog rata, ovde prispeli ljudi iz gotovo isključivo tri oblasti: sa Kupresa, iz Glamoča i Bosanske Krupe. Zapravo, saznaćete da smo u onim čestim, ali mahom površnim pričama i anegdotama o posleratnoj kolonizaciji, smetnuli s uma razmere ovog događaja. A reč je o, za naše prilike, epskom događaju, spram kog je i glasovita Velika seoba pod Čarnojevićem mali događaj. Bilo je to najveće pomeranje srpskog naroda u njegovoj istoriji! Da li ste, recimo, znali da je u nekoliko godina, neposredno nakon Drugog svetskog rata, samo sa prostora Dinare, u Vojvodinu stiglo 225.696 ljudi?! To su vam dve Subotice i Palanka pride. U demografskom smislu, bio je to događaj tektonskih razmera.
Stoga pomalo čudno zvuči podatak da se ovo selo prvi put pominje još 1332. godine. Ljudska naseobina, ovde podignuta, logičan je izbor. To je mesto na kojem se dodiruju Dunav i Mostonga. Pri čemu je nekada i ova druga bila moćna reka. U dužini od 106 kilometara, na putu od Riđice prema današnjem Mladenovu, bila je sudbinski važna za lokalni živalj. A pored reka, ovaj potez bačke ravnice karakterističan je i po šumama. Čak ni prostor Gornjeg Podunavlja, od Sombora prema granici, nije toliko za Vojvodinu atipičan kao ovaj uz Dunav, od Bačke Palanke do Bača. Oko današnjeg Mladenova nalaze se čak četiri šume. Ne čudi stoga da je susedno, tri kilometra udaljeno Karađorđevo, bilo čuveno po dolascima Josipa Broza Tita, koji je u svojstvu lovca, sa svitom oko sebe, ovde bio čest gost.
Primetili ste, naravno, da smo na nekoliko mesta morali da naglasimo „današnje“ Mladenovo. Primedba je sasvim umesna, jer selo se nekoliko vekova, sve do kolonizacije, zvalo Bukin. Istorija kaže da u ovaj kraj 1749. stižu Nemci. U selu su zatekli Srbe pravoslavce. Manevrima austrijske, carske vlasti, Srbe je trebalo pomeriti, za račun Nemaca. U tome su naravno uspeli, pa su Srbi prešli u Srem. Zanimljivo je da je tako nastala poslovica: Ošli Sremci, došli Nemci! Ćurak se obrnuo nakon Drugog svetskog rata, kada su brojni partizanski komandanti sa prostora Srema pristigli u Novi Sad da preuzmu svoje partijske i državne funkcije. Tada se govorilo: Ošli Nemci, došli Sremci! Krug se zatvorio.
Dunav i okolina sela u bliyini Ba;ke Palanke, privlačni za turiste
Elem, prema podacima iz 1900. godine, u Bukinu je živelo 2.914 Nemaca, što je bilo blizu 90 odsto stanovništva. Na plodnoj zemlji, okruženi vodom i šumom, lokalni Nemci našli su sve što im treba za život i blagostanje. Problem je nastao onog momenta kada se Ugarska izborila za veći stepen autonomije, pa je prostor Bačke, u političkom smislu, počeo da se upravlja prema Pešti, a ne Beču kao do tada. Nemci su bili izloženi mađarizaciji do mere da im je ukinuta škola na maternjem jeziku. Događaji iz Drugog svetskog rata bili su plodno tle za snove o povratku pod austrijsku krunu. U zajapurenim Hitlerovim govorima videli su šansu za istorijski revanš i obukli uniformu. Prošlo je kako je prošlo. Većina Bukinačkih Nemaca, ne čekajući oslobodioce, 1944. napustila je selo. Ostali su to učinili kasnije. A onda je u selo stigao komandant partizanske brigade sa prostora Bosanske Krajine Žarko Krnetić. Poveren mu je zadatak da pripremi napuštena domaćinstva za prihvat novih stanovnika. Rečeno – učinjeno! Bukin je postao Mladenovo.
O tome kako se u Mladenovu živelo u posleratnom periodu, umesto podataka vezanih za privredu, kulturu, sport… mi smo kao ilustraciju izabrali nešto drugo. Dakle, seoska Osnovna škola „Branko Ćopić“ godine 1960. imala je 1.314 đaka! Nije greška, dobro ste pročitali. Život je bujao. Tačno 50 godina kasnije, školu je pohađalo 227 učenika. Svaki šesti od onog broja. Sve smo rekli. Ipak, jedno je sigurno. Na ovom prostoru život ima uzleta i padova. Ali, zarad svega, trajaće dok je sveta i veka!
Naš domaćin Goran Krtinić, sveznalac ovdašnji, odveo nas je najpre u domaćinstvo Stanka Svitlice. Rođen je na Kupresu, a 1946. donet je u Mladenovo. Zapravo, Stanko je u svojoj gorštačkoj mudrosti, i sa prihvaćenom laloškom trpeljivošću, divan primer ovdašnjeg čoveka. Iskren, pronicljiv i beskrajno dobronameran, priča nam da se u decenijama iza nas u Mladenovu i te kako moglo živeti. Kolonisti su po dolasku dobili zemlju i imanja. Mnogi su se ubrzo zaposlili u nekom od novoformiranih preduzeća u Palanci i okolini. A ne treba zaboraviti ni da je selo imalo procentualno najveći broj boračkih penzija u čitavoj zemlji! Kada se ovo troje sastavi, dobijete nešto što je sasvim pristojna podloga za život. I Stanko se ne buni. U svemu se držao „zlatne“ sredine i svemu je kaže – zahvalan. Gde bi nam bio kraj da su svi kao Stanko. (IZVOD IZ KNJIGE BRANISLAVA GULANA ,,SUDBINA ODUZETE IMOVINE)