• Nikola Mihailović: Bez dugoročne strategije i snažnih zadruga – Srbija propušta da postane ono što jeste po potencijalu – poljoprivredna sila, kaže predsednik Zadružngo saveza Srbije.
• Doduše od 15. decembra 2029. godine ukinuto je vakcinisanje protiv klasične svinjske kuge, ali nije i kuga. Zbog postojanja klasične kuge nije dozvoljen ni transport svinjskog mesa iz Srbije preko zemalja EU, osim ako nije prerađeno preko 72 stepena. Posle toga stigla je i afrička kuga koja i danas šara Srbijom. 
• Ujedinjene nacijee su 2025. godinu porglasile za godinu zadrugarstva u svetu!

Banislav Gulan

Srbija ima pozitivan balans u trgovini poljoprivrednih proizvoda sa zemljama Evropske unije, ali još uvek ima prostora za poboljšanje, pre svega kroz regulatorni okvir i korišćenje novih tehnologija. To je jedan od zaključaka panela o izazovima tržišta u oblasti poljoprivrede, koji je obeležio treći dan na EU paviljonu na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu.

Zamenica šefa Delegacije EU u Srbiji Plamena Halačeva kaže da je za izvoz svinjskog i pilećeg mesa u EU, potrebno da nadležni preduzmu dodatne mere u usklađivanju sa evropskim zakonodavstvom. „Ispunjavanje standarda EU nije samo tehnički zahtev – ono donosi stvarne koristi. Omogućava lakši plasman srpskih proizvoda na tržište EU, podstiče privredni rast, unapređuje bezbednost hrane, štiti životnu sredinu i poboljšava dobrobit životinja. Ova poboljšanja pozitivno utiču i na građane i na privredu Srbije. Evropska unija je podržala Srbiju kroz projekte i obuke kako bi se ispunili ovi zahtevi”, navela je Halačeva.

Poslednji izuvoz svinjskgo mesa u vrdnspoti od 762 milioan dolara iz Srboje u EU i svet bio je daleke 1991. godine. Tada je Srbija u oborima imala više od pet milioan svinja. Posle je došao raspad Jugoslavije, sanckije, klasčoina pa evropska kuga i smanjivanje tova svinaj u Sribji. Dama u oborfiam ima smao 2.340+9.178 svinja. Toliko ih je iblo posle Drugog svetskog rata 1947. godine. Posle te 1991. godine i svega što se dešavalo na prostorima nekadašnje Jugoslavoiej,od tada do danas, na tržkište EU iz SRbije nije otpremljen više ni jedna kilogram svinjskgo mesa. Je, odluka EU je da neće da nudi svojim žiteljima iz Srbije meso od svinja koje su vakcinisane. Doduše od 15. decembra 2029. godine ukinuto je vakcinisanje protiv klasične svinjske kuge, ali nije i kuga. Tako je dravaa imala godišnje uštede od 25 milioamneva, jerneuvozi više vakcijde. Ali, njej ukinuto postojanje kuge. Zbog postojanaj klasične kuge nije dozvoljen ni transport svinjskog mesa iz Srbije preko zemalja EU, osim ako nije prerađeno preko 72 stepena. Posle toga stigla je i afrička kuga koja i danas šara Srbijom. 

Afrička svinjska kuga (ASK) je virusna kontagiozna bolest domaćih i divljih svinja koja se očituje općim infekcioznim i hemoragijskim sindromom, te je praćena vrlo visokim morbiditetom i letalitetom. Premda bezopasna za čovjeka, ASK predstavlja veliki izazov za sve uključene u njezino prepoznavanje, dijagnosticiranje i suzbijanje.

Pojavi ASK mora se pristupiti sa stajališta zaštite i dobrobiti životinja, ali i sa stajališta šteta do kojih njezina pojava dovodi. Izravne štete nastaju zbog vrlo visokog letaliteta inficiranih svinja (i do 100%), ali i zbog ukupnih gubitaka u proizvodnji (pobačaji gravidnih krmača i izostanka prirasta u tovljenika). Neizravne su štete vezane za stroge i vrlo skupe mjere suzbijanja, uključujući zabranu prometa svinjama u zaraženim područjima, praćenje njihovog zdravstvenog statusa i laboratorijsko testiranje, te depopulaciju bolesnih i na bolest sumnjivih svinja uz troškove pravilnog upravljanja s lešinama uginulih i usmrćenih svinja. Nisu ni zanemarivi troškovi rada svih uključenih službi u suzbijanju ASK, te troškovi kompenzacije vlasnicima svinja zbog nastalih šteta.

Afrička kuga svinja u Bogatiću

Posljedično pojavi ASK dolazi do prekida trgovine svinjama s državama u kojima je dokazana infekcija ili regijama unutar tih država, što utječe na uvozno i izvozno gospodarstvo istih, a istodobno zbog nedostatka svinjetine raste njezina vrijednost na tržištu mesa. Zbog zatvaranja obiteljskih farmi svinja nastaju i socijalne promjene u društvu. Stoga nije zanemariv negativni utjecaj ASK na opću društvenu situaciju u državama u kojima je dokazana.

O značenju pojave ASK na području Europe najbolje govore činjenice o gospodarskoj važnosti svinjogojske proizvodnje. Naime, svinjogojska je proizvodnja dominanta grana proizvodnje mesa u Europskoj uniji (EU) i važan je izvozni proizvod (58% od ukupnog izvoza mesa), s dobiti od 7,7 milijardi € godišnje, te čini 8,5% ukupne poljoprivredne proizvodnje.

Stoga je EU nakon 2013. godine kada se ASK pojavila na njezinim granicama (u Ukrajini i Bjelorusiji) osigurala 95 milijuna € za mjere iskorjenjivanja i prevencije ASK. Međutim, usprkos osiguranim sredstvima i svim propisanim mjerama koje su primjenjivane sa svrhom sprječavanja širenja infekcije, prema podatcima Međunarodnog ureda za zdravlje životinja (OIE), samo je u razdoblju od 2014. do kraja 2018. godine dokazano 1 679 novih žarišta ASK u domaćih svinja, pri čemu je infekcija potvrđena u 353 539 jedinki i ukupno ih je uginulo ili je usmrćeno 733 706. U istom je razdoblju ASK u divljih svinja dokazana u 5 062 novih žarišta, te je zahvatila preko 12 000 jedinki.

Istorija i proširenost afričke svinjske kuge

Afrička svinjska kuga je prvi put opisana u Africi (Kenija) 1921. godine, međutim naknadno je dokazana njezina ranija pojava (1907. godine). Naime, krajem 19. i početkom 20. stoljeća dolazi do masovnog uvoza svinja u Keniju, prvenstveno sa Sejšela koji su tada bili portugalska kolonija, te drugih europskih država (Engleske). Uzrok masovnom uvozu koji je bio najintenzivniji 1904. i 1905. godine je nedostatak životinjskog proteina na tržištu hrane nastalog pojavom goveđe kuge. Razvojem svinjogojske proizvodnje, došlo je i do pojava prvih specifičnih bolesti svinja, pa tako i ASK. Sredinom 20. stoljeća ASK se naglo širi u države istočne i subsaharske Afrike, kada su vrste bradavičaste svinje (Phacochoerus aethiopicus i Phacochoerus africanus) i šumska afrička svinja (Potamochoerus porcus) prepoznate kao prirodni rezervoari uzročnika (Gómez-Villamandos i sur., 2013.). Početkom ovog stoljeća ASK je potvrđena i u državama zapadne Afrike te na otocima Madagaskar i Mauricius (OIE WAHID, 2009), gdje je prepolovila svinjogojsku proizvodnju (Roger i sur., 2001.). ASK je endemična u Africi.

Prva pojava ASK izvan područja Afrike zabilježena je u Portugalu 1957. godine nakon hranjenja svinja zagađenim ostatcima hrane iz zrakoplova koji je doletio iz Afrike. Infekcija je ubrzo dokazana i u Španjolskoj, gdje je krajem šezdesetih godina prošlog stoljeća meki krpelj, Ornithodoros (O.) erraticus prepoznat za nositelja i rezervoara virusa.

Time je načinjen veliki iskorak u boljem poznavanju epidemiologije ASK, te je razvijena i metoda dokazivanja anti-O. erratus protuijela sa svrhom potvrđivanja ektoparasitske infestacije svinja mekim krpeljima (Canals i sur., 1990). Naknadno su O. moubatta, O. porcinus domesticus i O. porcinus porcinus prepoznati kao aktivni prenostelji virusa u Africi (Plowright i sur., 1970)

Nakon pojave ASK u Portugalu i Španjolskoj, infekcija se sporadično pojavljivala i u drugim državama Europe, poput Malte (1978.), Italije (1967., 1980., 2004.), Francuske (1964., 1967., 1977.), Belgije (1983.) i Nizozemske (1986.). Portugal i Španjolska su proglašene slobodnima od ASK tek nakon tridesetak godina od pojave prvih slučajeva infekcije, odnosno devedesetih godina prošlog stoljeća. ASK je tada iskorijenjena nakon dugogodišnje primjene strogih mjera suzbijanja uključivši i depopulaciju svinja, te spaljivanje njihovih nastambi sa svrhom uništavanja vektora, mekih krpelja (Bech-Nielsen i sur., 1993.). Premda je tada ASK iskorijenjena i u svim drugim državama Europe, infekcija se zadržala u Italiji i to na Sardiniji gdje je i danas prisutna.

Tijekom 1971. godine ASK je dokazana i na Kubi, nakon čega se širi na otočje Hispaniola u Dominikansku Republiku i Haiti. Iako se pretpostavlja da je virus dospio na Karibe iz Španjolske, časopis Newsday tada objavljuje članak (Slika 1) u kojem pojavu ASK na Kubi pripisuje pokušaju političke i gospodarske destabilizacije tadašnjeg ustroja predsjednika Fidela Castra, organiziranoj od strane kubanske oporbe uz pomoć Sjedinjenih Američkih Država (SAD). Tajne službe (Central Inteligence Agency, CIA) SAD su potom navod opovrgle (Slika 1), ali sama objava članka dovela je do pojačane napetosti između Kube i SAD, što govori o mogućnostima upotrebe ASK u destabilizaciji vlada i njezinom političkom utjecaju na države u kojima se pojavljivala.

U Srbiji se afrička kuga sivnja prvi put pojavila 2019. godine. Pojavi se pa nestane. A, za nju nemva vakcine ni leka. Eto, sad sredinom 2025. godine ponovo se pojavila u Bogatiću, odnosno Crnoij Bari. U Bogatiću se ponovo pojavila afrička kuga svinja, a zbog zaraze je u jednom domaćinstvu eutanazirana 41 svinja, prenela je Radio-televizija Srbije (RTS). U Crnoj Bari u Bogatiću, na gazdinstvu gde je zaraza afričke kuge potvrđena, eutanazirana je 41 svinja. U centru mačvanskog sela postavljeno je bure sa dezinfekcionim sredstvima. Nadležni apeluju na proizvođače da svaku sumnju na bolest i uginuće odmah  prijave veterinaru, kao i da na imanjima sprovode preventivne mere, jer je to jedini način da se spreči širenje virusa za koji nema leka. 

Suficit u izvozu agrara!

Suficit od izvoza poljoprivredno-prehrambenih proizvoda iz Srbije u prvom kvartalu 2025. godine je 248,6 miliona evra! I pored svih teškoća, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, Srbija nastavlja da beleži pozitivne rezultate u spoljnoj trgovini poljoprivredno-prehrambenim proizvodima jer je ukupna vrednost agrarnog izvoza u 2024. godini dostigla 5,14 milijardi evra, što je za 9,5 odsto više u odnosu na prethodnu godinu, saopštilo je Ministarstvo poljoprivrede. U istom periodu uvezeno je poljoprivredno-prehrambenih proizvoda u vrednosti od 3,94 milijarde evra, čime je ostvaren suficit u iznosu od 1,2 milijarde evra. Kako je saopšteno, pozitivni trendovi nastavljeni su i u prvom kvartalu 2025. godine. U prva tri meseca izvoz je porastao na 1,31 milijardu evra, što predstavlja rast od 10,9 odsto u odnosu na isti period 2024. godine, a ostvaren je trgovinski suficit od 248,6 miliona evra.

Ministar poljoprivrede prof dr Dragan Glamočić istakao je da ovi podaci potvrđuju da je agrar jedan od najstabilnijih i najkonkurentnijih sektora privrede u Srbiji.  „Naša hrana ima svoje mesto na zahtevnim stranim tržištima, a rast izvoza ukazuje na pojačanu potražnju za proizvodima domaćeg porekla“, izjavio je Glamočić. Najveći deo trgovinske razmene Srbija ostvaruje sa zemljama Evropske unije.

Suficit u trgovini poljoprivrenih proizvoda Srbije sa EU u 2024. godini prevazilazi milijardu evra, gde dominiraju primarni poljoprivredi proizvodi i sirovine, kaže Tamara Đuričanin iz Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. “Glavna poteškoća je nedostizanje standarda kvaliteta kada je u pitanju bezbednost hrane, fitosanitarne i sanitarne politike, ali i nedostizanje tržišnih standarda kada je u pitanju voće i povrće. Ministarstvo pokušava da pomogne proizvođačima kroz mere ruralnog razvoja koje su usmerene na manje i srednje proizvođače. To su pre svega podsticaji za investicije”, napominje Đuričanin.

Izazovi sa kojima se poljoprivrednici suočavaju i u Srbiji i EU često su zajednički. Veljko Jovanović iz Privredne komore Srbije navodi da su klimatske promene ostavile neverovatne posledice, i da to više nije samo tema za panele, već realnost.“Mi ove godine već imamo u ovom trenutku 30 procenata umanjenu proizvodnju jabuke. Šta će biti sa vrućinama, ne znam. To nije problem samo kod nas, a potražnja je ogromna na tržištu. Malina se pomera sa nekih sa nekih 500 metara nadmorske visine, na 800 metara ili 1000. Patogeni se menjaju i sirovinska baza je ozbiljno ugrožena na nivou Evrope. Drago mi je da postoji jedna promena orijentacije i na evropskom nivou, da se traže stabilni lanci snabdevanja”, kaže Jovanović.

Jedno od rešenja za sigurniju proizvodnju jeste korišćenje novih tehnologija. Generalna sekretarka Saveta evropskih poslovnih udruženja i privrednih komora u Srbiji, Sanja Ivanić, navodi da je korišćenje jedinstvene elektronske platforme za poljoprivredu pokazalo dobre rezultate u Evropi.

“Ona bi na jednom mestu objedinjavala sve ključne informacije, alate i usluge za poljoprivrednike, zadruge, stručne službe i državne institucije za upravljanje parcelama, subvencijama, prognozom prinosa i klimatskim rizicima. Navela bih tri primera kojima možemo da se inspirišemo – u Francuskoj imamo API – Agro, u Holandiji imamo LTO Nederland, gde imate digitalnu podršku farmerima i možda najzanimljivije, primer u Španiji, gde imate integraciju e – katastra, subvencija, navodnjavanja, praćenja prinosa”, navodi Ivanić.

Na drugom agrirazgovoru tokom dana, tema je bila – kako najefikasnije doći do IPARD podrške . Jedan od korisnika koji je već dobio pomoć u okviru programa, Čedomir Đajić, kaže da je bez problema prošao kroz ceo proces i sada se ponovo prijavio. “Konkurisali smo za robota za vađenje rotkvica. Tako nešto ne postoji ovde, ima samo jedna fabrika u Holandiji koja ih proizvodi. Kako radimo i proizvodnju povrća, imamo različite kulture poput kelerabe ili plavog patlidžana. Vađenje rotkvice je težak posao za ljude i puno bismo olakšali sa tim jednim robotom, gde bi jedan čovek radio sve, a ostali bi radili druge kulture”, kaže Đajić.

U slobodnijem delu programa, u EU kuhinji su svoje veštine pokazali zamenica šefa Delegacije EU Halačeva i ambasador Češke Republike Jan Bondi. Kao deo redovnog programa “Pitaj stručnjaka”, zainteresovani poljoprivrednici mogli su da popričaju sa Oskarom Markom i Vladimirom Ličaninom, koji su im pokazali neka od najnovijih tehnoloških rešenja u poljoprivredi i njihovu primenu.

Redefinisanje agrarne politike

Dok Evropska unija ulazi u novu fazu redefinisanja svoje agrarne politike kroz viziju predstavljenu u februaru 2025. godine, postavlja se pitanje – kako će ove promene uticati na Srbiju, zemlju kandidata za članstvo EU? Nova Zajednička poljoprivredna politika (ZPP) obećava veću inkluzivnost, održivost i ravnotežu interesa proizvođača i potrošača, ali nosi i izazove koji zahtevaju institucionalnu zrelost i strateško udruživanje. O tome za agronews i javnost govori Ksenija Simović, glavna savetnica za međunarodnu trgovinu i poslove u asocijaciji Copa-Cogeca, najznačajnijoj evropskoj organizaciji koja zastupa poljoprivrednike i zadruge.Bbez dugoročne strategije i snažnih zadruga – Srbija propušta da postane ono što jeste po potencijalu – poljoprivredna sila, poručuje Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije.

Tridesetih godina prošlog veka, sićevački zadrugari su, na svom zadružnom domu, ispisali geslo koje je i danas aktuelno, a glasi: „Udruživanje je zakon života na kome se temelji svekoliki napredak“! Ova rečenica je razlog više da se uvek vraćamo izvornim zadružnim principima. Jedna od najstarijih zadruga u Srbiji, nalazi se u Sićevu. Sićevačka zadruga zadruga: Zadatak zadruga odmah posle Drugog svetskog rata bio je da sepomone malim i sitnim proizvođačima. Srbija danas poseduje 4.073.703 hektara raspoloživog zemljišta. Od toga se koristi 3.257.100 hektara oranica. U u njij danas ima 508.365 gazdinstava. Popis poljoprivrede 2023. godine je pokazao da po jednom gazdinstvu ima 2,2 zaposlena, pa te njvie danas obrađuje 1.150.653 lica. U odnosu bna 2018. godinu to je za 14 odsto manje. Od toga jde 217.623 mala, sitna, sa oseodm do 2,5 hektara. Ujedinjene nacije su 2025. godinu poroglasile za godinu zadrugarstva u svetu. To je po drugi put u poslednjih nekoliko decenija.

Zadrugarstvo Srbije ima tradiciju dugu više od 130 godina. Prve zemljoradničke zadruge na teritoriji tadašnje Srbije, osnovane su 1894. godine, i to u Vranovu kod Smedereva, a potom i u Azanji, u Malom Orašju, Mihajlovcu i u Ratarima. Zadruga „Azanja“ osnovana je 22. marta 1894. godine, a registrovana 11. aprila iste godine: Važno je reći da ova zadruga i danas postoji. Zadružnisavez Srbije, kao asocijacija zemljoradničkih i zanatskih zadruga, osnovan je 1895. godine, samo godinu dana posle osnivanja prvih zadruga u Srbiji. ,,U tranzicionom periodu zadrugarstvo Srbije, a posebno zemljoradničko zadrugarstvo, nalazi se u izuzetno nepovoljnom položaju. 

Problem zadružne svojine poslednje tri decenije nije rešen, što je otežavajući faktor uspešnog razvoja zadruga. Potrebno je istaći da zemljoradničko zadrugarstvo nije bilo ni u sistemu podsticaja Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva privrede od 2004. dogodine i da je tek donošenjem Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, u godini, izjednačeno sa pravima registrovanih gazdinstava. Nerešenim pitanjem imovine, zemljoradničke zadruge imaju otežan pristup tržištu kapitala, jer praktično nemaju čime da garantuju. Nedostatak kreditnih sredstava, preko banaka, ograničavajući je faktor za obavljanje tekućih aktivnosti i posebno obezbeđenje investicionih sredstava za kapitalno ulaganje u objekte opremu u prerađivačkoj industriji’’, ističe Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije. Najbolji značaj zemljoradničkog zadrugarstva ilustruje struktura i veličina poseda kod gazdinstava koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom. 

Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina poseda bila je oko četiri hektara, a koncentracija je izvršena kod nešto više od 5.500 gazdinstava, koja u proseku obrađuju preko 96 hektara, a u strukturi ukupnih obrađenih poljoprivrednih površina u Republici Srbiji učestvestvovala je sa 18,7 odsto. Pitanje je kako se racionalno organizovati, kod 508.365 gazdinstava sa malim i srednjim posedom, ako nećemo oživeti zadrugarstvo? 

“Copa-Cogeca je najstarija organizacija koja zastupa interese kako individualnih
poljoprivrednika (Copa), tako i poljoprivrednih zadruga (Cogeca). Predstavljamo gotovo deset miliona aktivnih poljoprivrednika i 22.000 zadruga iz 27 zemalja članica i iz svih sektora poljoprivrede – od semena i biljne proizvodnje do šumarstva, ribarstva, pčelarstva i stočarstva”, objašnjava Simović. Kako ističe, gotovo 97% odluka o poljoprivrednoj politici EU donosi se upravo u Briselu, što organizaciji daje ključnu ulogu u definisanju pravaca razvoja. Zajednička poljoprivredna politika je dugo bila kritikovana – i od strane proizvođača I ekoloških organizacija. 

Nova vizija ZPP-a, kako kaže, rezultat je strateškog dijaloga započetog nakon poljoprivrednih protesta 2024. godine, kada su proizvođači izrazili nezadovoljstvo jednostranim pristupom prethodne Komisije u okviru Zelenog dogovora i inicijative “Od farme do viljuške”. ”Ovoga puta je proces bio drugačiji – uključeni su svi: od potrošača i nevladinih organizacija do velikih poljoprivrednika i kooperativa. Po prvi put, proizvođači su ravnopravni u tom dijalogu“, kaže Simović. Ali jedno pitanje i dalje lebdi u vazduhu: ko će to sve platiti? ”Zahteva se tranzicija ka zelenijoj i tehnološki naprednijoj proizvodnji. Ali bez konkretnog budžeta, to ostaje samo deklaracija. Poljoprivrednici su konkretni ljudi. Vizija mora da se pretoči u jasne zakone i konkretna finansiranja. ZPP je važan jer omogućava direktna plaćanja, podršku za ruralni razvoj, inovacije i investicije u održivost. Ako želimo više zelenih praksi, EU mora da obezbedi sredstva za to, EU mora jasno da kaže kako će finansirati sve što zahteva od farmera”.

Ključna tema narednih meseci biće pozicija poljoprivrednika u lancu snabdevanja, sa fokusom na zabranu prodaje ispod cene i regulisanje ugovora sa otkupljivačima. “Supermarketi moraju da shvate da, ako žele viši kvalitet, moraju biti spremni da to i plate”, poručuje Simović. Šta ova vizija znači za Srbiju? “Ujedinjenje je ključ. Poljoprivrednici u Evropskoj uniji su jaki jer su organizovani i jer pripadaju zadrugama. Zadruge obezbeđuju bolju tržišnu poziciju, zajednički marketing, veterinarsku i savetodavnu podršku, kontrolu kvaliteta, pristup investicijama. U mnogim sektorima – poput proizvodnje svinjskog mesa – zadruge su više od partnera, one su oslonac opstanka”. Simović istovremeno apeluje na srpske organizacije da se ozbiljno pripreme za process pristupanja. 

Kao zemlja kandidat, Srbija je na raskršću. Iako formalno nije deo Zajedničke poljoprivredne politike, ono što se u Briselu odluči, sve više se prenosi i na zemlje u pristupnim pregovorima – kroz standarde, zahteve za zaštitu životne sredine i konkurenciju na zajedničkom tržištu. Zajedno možemo više – iskustvo evropskih farmera Simović upozorava: ako ne budemo spremni, trpeće naši proizvođači. Jedan od najvećih izazova u Srbiji je osećaj da proizvođač nema nikakav uticaj na tokove u agraru. Simović kaže da su i u EU mali farmeri dugo imali isti osećaj, ali su naučili važnu lekciju. ”U Evropskoj uniji, gotovo svi poljoprivrednici su deo zadruga ili profesionalnih udruženja.

Jedan od najvećih izazova u Srbiji je osećaj da proizvođač nema nikakav uticaj na tokove u agraru. Simović kaže da su i u EU mali farmeri dugo imali isti osećaj, ali su naučili važnu lekciju. ”Evropski poljoprivrednici su shvatili da moraju da se ujedine. Samostalno, niko ne može da utiče na cene, subvencije ili pravila. Kroz zadruge i udruženja, dobili su pregovaračku moć. To je model koji funkcioniše. Kod nas, individualizam i nepoverenje u sistem i dalje dominiraju. Bez organizacije, ne možemo imati zajednički glas ni u Srbiji, a kamoli u Briselu.“ Zadrugarstvo u Srbiji

Razvoj zadrugarstva u vreme između 1945. i 1990. godine može se podeliti na tri vremenska perioda. Prvi od 1945. do 1953. drugi od 1953. do 1974. odnosno donošenje Zakona o udruženom radu (ZUR-a) i treći period od 1974. do 1990. godine odnosno raspada SFRJ i njenogzakonodavstva; U prvom periodu od 1945. do 1953. godine sledimo iskustva prve zemlje socijalizma – Sovjetskog Saveza, formiranjem seljačkih radnih zadruga (SRZ), koje su imale tri ili četiri oblika, manje ili više napredne za ono vreme. Potreba za prehrambenim proizvodima u posleratnom periodu bila je velika, naročito u gradovima. To je vreme obaveznog otkupa, agrarne reforme, nacionalizacije, kolonizacije… 

U drugom periodu kao posledica Rezolucije Informbiroa IB 1948. godine, dolazi i do bitnih preorijentacija u socijalističkoj izgradnji. Od intenziviranja osnivanja i aktivnosti SRZ i izgradnje zadružnih domova do 1953. godine kada se donose propisi o reorganizaciji seljački radnih zadruga i do osnivanja opštih zemljoradničkih zadruga. To je vreme ukidanja obaveznog otkupa i prelaska na ugovoreni i slobodan otkup poljoprivrednih proizvoda; U 1957. godini donosi se političkidokumenat o razvoju kooperacije kao obliku socijalističke rekonstrukcije poljoprivrede koji je praćen i odgovarajućim zakonskim rešenjima o mestu i ulozi opštih zemljoradničkih zadruga; 

Glavna funkcija opštih zemljoradničkih zadruga postaje ugovaranje poljoprivredne proizvodnje sa kooperantima – kooperacija, otkup poljoprivrednih proizvoda, kreditiranje kooperanata u primeni veštačkog đubriva, sortnog semena, izmene rasnog sastava stoke, primeni savremenog načina obrade zemljišta i primeni mehanizacije, uvođenje novog sadnog materijala, korišćenje sistema za navodnjavanje… Odnosi između zadruga su partnerski, ugovorni odnosi, koji se više ili manje poštuju zavisno od okolnosti na tržištu.U vremenu od 1957. godine, kada su na značaju dobile opšte zemljoradnuičke zadruge koje su svojom raznovrsnom delatnošću obogaćivale i unapređivale celokupan život sela – uključujući ekonomske, kulturne, socijalne aspekte i koje su unosile mnoge inovacije u poljoprivrednu proizvodnju, jačajući zadružne fondove, značajno je povećan standard seoskog stanovništva I kvalitet života na selu. Privredna reforma 1965. godine je desetkovala zadruge, dajući mogućnost zemljoradnicima da uspostavljaju proizvodno – ekonomske odnose sa derugim privrednim subjektima. Manje zadruge, kao i one koje nisu uspešno poslovale, utapale su se u veće zadruge, ili druge organizacije, gubeći svoj zadružni identitet u tom procesu.

Treći period nastaje kada je 1974. godine donet novi Ustav, na bazi koga je usvojen Zakon o udruživanju zemljoradnika, zadružni savezi su, 1976. godine, ponovo dobili status pravnog lica Oživljavanje zadrugarstva, je visokopatriotski čin. Reč je o misiji za spas sela Srbije, pogotovu u brdsko-planinskim i pograničnim područjima, gde prazan prostor predstavlja izazov za nezvane goste. Zadruge su pogodan organizacioni oblik da, uz bolju infrastrukturu, školu, ambulantu, poštu i crkvu zadržimo deo seoskog stanovništva koje namerava da ode iz tih sredina. Poražavajuće je da od 4.720 sela u Srbiji – 1.200  je u fazi odumiranja i nestaće za jednu deceniju, 

Procena Republičkog zavoda za statistiku je da će u Srbiji do 2050. godini sa mape ukupno nestati oko 3.000 naseljenih mesta, odnosno sela. Inače, Srbija već danas nema više sela, jer, su ona ugašena po Ustavu. Osnivanje novih zadruga i revitalizacija postojećih, dakle, ima geopolitički – strateški I regionalni značaj. Tipično za zemljoradničko zadrugarstvo u razvijenim zemljama Evrope jeste praksa da je gotovo svaki farmer član jedne ili više zadružnih asocijacija – kooperativa.

Od polovine XIX veka, u Evropi nastaju prvi vidovi zadružnog organizovanja, pre svega,
zanatlija, a zatim i zemljoradnika. U teoriji zadružnog pokreta, može se izdvojiti više tipova
zadružnog organizovanja, međutim, tri osnovna pravca su uticala i na zadružno organizovanje na našim prostorima, i to: kada je reč o istoriji zadrugarstva i zadružnog pokreta u Srbiji, od nastanka do danas. Misli se, pre svega, na istoriju zemljoradničkog zadrugarstva, jer je Srbija zemlja bogate zadružne istorije i tradicije. Od pokretanja akcije ,,500 zadruga u 500 sela”, 2017. godine do sredine 2020.godine, vraćen je duh zadrugarstva u Srbiji i osnovano je 1.100 novihzadruga. Problem sela bio bi nerešen kada bi svako selo, odnosno zadruga u njemu dobili po jednu malu fabriku za preradu sirovina proizvedenih u agraru. 

Tu bi se zaposlili ljudii imali bi mesečna primanja za život. Otvaranjem malih pogona, sela bila dobila i prodavnice. A u Srbiji svako četvrto selo, ili više od 1.000 ljih danas nema ni prodavnicu! Prerađivačka industrija nestala je u selima Srbije posle pljačkaške privatizacije koja je obavljena uz pomoć države, nakon demokratskih promena 2000. godine.

,,Država je prvi put posle sedam decenija pomogla rad 207 zadruga sa 2,2 milijarde dinara,
posle 2017. godine.  Cilj je da se zaustavi iseljavanje iz sela, da bi ona opstala i ostala. Srbija je danas država sa 200.000 praznih kuća u selima. Zahvaljujući akcijii ministarstva za brigu o selu, do maja 2025. godine dosadašnjim beskućnicima starosti do 45 godina država je kupila, odnosno  poklonila, 3.620 kuća u selima. Do sada su bidl prazne. Tako su sela Srbije dobila i oko 20.000 novih stanovnika. Po prvi put u mnogima od njih posle više decenja čuje se dečja graja. Ako se to uporedi recimo, sa opštinom Crna Trava sa juga Srbije koja ima samo oko 1.000 žitelja, onda je to dvadesetak novih sela’’, navodi Milan Krkobabić, minsitar za Brigu o selu u Vladi Srbije.

Sve to ukazuje da je sumorna slika sela, odnosno naseljenih mesta u Srbiji danas. Inače, Srbija je već danas država bez sela, jer u Ustavu piše da su to naseljena mesta! Da bi sela opstala i ostala potrebno je zaustaviti iseljavanje, a žitelji sela treba da se udruže. U suprotnom ne da će propasti, nego će nestati! Poješće ih velike multinacionalne kompanije. Samo udruženi, uz pomoć zadruga,kooperativa ili kako god ih nazovemo, mogu da obezbede boljitak sebi i poljoprivredi Srbije. 

Zadrugarstvo Srbije ima tradiciju dugu više od 130 godina. Prve zemljoradničke zadruge na
teritoriji tadašnje Srbije, osnovane su 1894. godine, i to u Vranovu kod Smedereva, a potom i u Azanji, u Malom Orašju, Mihajlovcu i u Ratarima. Zadruga „Azanja“ osnovana je 22. marta 1894. godine, a registrovana 11. aprila iste godine: Važno je reći da ova zadruga i danas postoji. Zadružn savez Srbije, kao asocijacija zemljoradničkih i zanatskih zadruga, osnovan je 1895. godine, samo godinu dana posle osnivanja prvih zadruga u Srbiji.

,,U tranzicionom periodu zadrugarstvo Srbije, a posebno zemljoradničko zadrugarstvo, nalazi se u izuzetno nepovoljnom položaju. Problem zadružne svojine poslednje tri decenije nije rešen, što je otežavajući faktor uspešnog razvoja zadruga. Potrebno je istaći da zemljoradničko zadrugarstvo nije bilo ni u sistemu podsticaja Ministarstva poljoprivrede i Ministarstva privrede od 2004. dogodine i da je tek donošenjem Zakona o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, u 2’12, godini, izjednačeno sa pravima registrovanih gazdinstava. Nerešenim pitanjem imovine zemljoradničke zadruge imaju otežan pristup tržištu kapitala, jer praktično nemaju čime da garantuju. 

Nedostatak kreditnih sredstava, preko banaka, ograničavajući je faktor za obavljanje
tekućih aktivnosti i posebno obezbeđenje investicionih sredstava za kapitalno ulaganje u objekte I opremu u prerađivačkoj industriji’’, ističe Nikola Mihailović, predsednik Zadružnog saveza Srbije. Najbolji značaj zemljoradničkog zadrugarstva ilustruje struktura i veličina poseda kod gazdinstava koja se bave poljoprivrednom proizvodnjom. Prema popisu poljoprivrede iz 2012. godine, prosečna veličina poseda bila je oko četiri hektara, a koncentracija je izvršena kod nešto više od 5.500 gazdinstava, koja u proseku obrađuju preko 96 hektara, a u strukturi ukupnih obrađenih poljoprivrednih površina u Republici Srbiji učestvestvovala je sa 18,7 odsto. Pitanje je kako se racionalno organizovati, kod 508.365 gazdinstava sa malim i srednjim posedom, ako nećemo oživeti zadrugarstvo? Zaderugarstvo Srboije prolazilo je kroz različite faze razvoja. Bilo je uspona i padova. Danas se opet nalazi u velikoj krizi, čak se dovodi u pitanje i opstanaka i ostanak većizh zadruga sa dugom tradicijom.

ZADRUŽNI SAVEZ SRBIJE – Predlog mera za unapređenje zadrugarstva!

Sektor zadrugarstva Republike Srbije najbolje ilustruju podaci da u Srbiji danas postoji 5.127 svih vrsta zadruga: zemljorljadničkih ili poljoprvirednih,, stambenih, potoršačkih, zanatskih, radničkih, studentko – omladinskih, socijalnih, kao i drugih vrsta zadruga za obavljanje proizvodnje, prometa robe, obavljanja usluga i drugih delatnosti u skladu sa Zakonom o zadrugama. Od ukupnog broja zadruga aktivne su 2.902 zadruge, odnosno 57 osto, 1.148 zadruga ima poslovne prihode ili 50 odsto zadruga. Od ukupnog broja novoformrianih zadruga 37 osto ima poslovne prihode svaka zadruga 37 odsto ima poslovne prihode. 

Pošto je svaki početak težak taj procenat zadruga može se smatrati evropskim. Pri tome od ukupnog broja aktivnih zadruga preko 60 odsto su zemljoradničke ili poljoprivredne. Prema koncepciji razvoja ekonomije u narednom periodu jedno od suštinskoh pitanja je ravoj sektora zadrugarstva, kao nezaobilaznog činioca u zapošljavanju, organizovanju proizvodnje, otkupa, prerade, i prometa proizvoda individualnih poljoprivrednih proizvođača. Ispunjavanjem navedenih funkcija sektor zadrugarstva postaje važan faktor za prevazilaženje društvenih i ekonomskih ograničenja u razvoju ruralnih područja.

Na osnovu podataka Agencije za privredne registre u Republici Srbiji je registrovano 1.769
aktivnih zemljoradničkih zadruga.Kriterijum za poljoprivredno gazdinstvo, prema metodologiji Popisa 2023. godine, ispunilo je 148 zadruga sa satusom pravnog lica, što čini 8,3 odsto od ukupnog broja zemljoradničkih zadruga. U okviru 1.769 aktivnih zemljoradničkih zadruga registrovano je je 26.217 članova zadruga. Prema podacima Popisa agrara 2023. godine od ukupnog broja registrovanih članova zadruga, njih 12.114 ili 46,2 odsto ima poljoprivredno gazdinstvo čime su stekli uslov da budu obuhaćeni Popisom agrara 2023. godine. Konstatacije i predlozi Proces dokazivanja vraćanja zadružne imovine traje kontinuirano od pedesetih godina prošlpog veka, a intenzivno preko tri decenije i samo delimično je završen usvajanjem Zakona o zadrugama 2025 godine.

Popisom poljoprivrede 2023. godine subjekt popisa su bile i zemljoradničke zadruge i članovi zadruga. Popisane su sve zemljoradničke zadruge i članovi zadruga koji se bave primarnom proizvpodnjom i ispunili su metodološke uslove Popisa poljoprivrede 2023. Godine da bi bili evidentirani kao poljoprivredno gazdinstvo. Popisano je ukupno zemljoradničkih zadruga i 12.114 gazdinstava – članoa zadruga – što čini 2,4 odsto ukupno popisanih poljoprivrednoih gazdistava u R. Srbiji. U okviru zemljoradničkih zadruga i gazdisntava članoa zadruga, koristi se 7,5 odsto ukupno popisanog korišćenog poljoprivrednog zemljišta, a gaji se 1,8 odsto goveda, 4,1 odsto svinja. Od ukupno popisanih površina pod voćnjacima zemljoradničke zadruge i gazdinstava članovi zaduga korise 3,5 odsto, vinograda 3,4 odsto. Relativno sa malim učešćem u popisanih kategorija, a u odnosu na ukupne, ne može se meriti realno doprinos zemljoradničkih zadruga razvoju poljoprivrede, jer je mnogo veći značaj istih u organizaciji i realiazciji proizvodnje na malim posedima fizičkih lica. Takvih ima više od 217.623 koja imaju posede do 2,5 hektara.

Prosečno raspoloživa površina po zemljoradničkoj zadrugzi ukupno iznosi 245 hektara. Ove
površine sa postojećom strukturom proizvodnje ne omogućuju dugoročno ekonomsku održivost. Iz tih razloga potrebna je intenzivifikacija proizvodnje kroz uvođenje novih tenologija i novih proizvoda iz oblasti povrtarstva, voćarstva, stočarstva, prerade poljoprivrednih proizvoda I stvaranja finalnih proizvoda.Prema podacima ZSS i okružnih zadružnih saveza na ravničaskom području, recimo, Negotinske nizije postoje mogućnosti, da kroz organizaciju u okviru zemljoradničkih zadruga uz nabavku široko zahvatne mehanizacije organizovanja poljoprivredne proizvodnje iz raspoloživih neobrađeniuh poljoprivrednih površina.Posebnu pažnju trebalo bi usmeriti i finasirati kroz istraživanje sa temom – da li zadružni sistem organizovanja mož eda bude u funkciji neobrađenih površina u brdskoim i planinskih područja krozu namenske programe, kao što sižu tovno govedarstvo, autohtone sorte šljiva i autohtone rase ovaca.

Ovom prilikiom potrebno je posebno istaći da spoljoprivrede razvijenih zemalja zapada
počivaju na principu zemljoradničkog zadrugarstva kroz koje su primarni proizvođači povezani I udruženi jer su vlasnici – akcionari po prerađačkim kapacietima, kao i u trgovinskim lancima koji distribuiraju njihove prerađene proizvode. Kroz ovaj trojni interese primarni poljoprivredni proizvođač je motivisan da proizvede kvalitetnu sirovinu, da se ista što bolje preradi, proizvede prehrambeni proizvod i da plasira po maksimalnim, cenama, koje omogućuju ekonomnsku egzistencijui svih u lancu proizvodnje i prodaje. Imajući u vidu navedene činjenice i opis stanja, u cilju revitaliazacije unapređenja zadrugarstva Srbije predlažu se četiri mere:

• IZRADA STRATEGIJE RAZVOJA ZADRUGARSTVA;

• FORMIRANjE KREDITNE LINIJE ZA ZADRUGE–BESKAMATNO KREDITIRANjE
  ZADRUGA;

• ZAPOŠLjAVANjE STRUČNIH LICA U ZADRUGAMA I ZADRUŽNIM SAVEZIMA;

• EDUKACIJA U ZADRUGARSTVUI I MEDIJSKA PROMOCIJA; 

• Zadruge su i danas ekonomska okosnica opstanka i ostanka slea u Sribji. Jer, bez sela nema nidržave! A, njih ima 4.720. Ali, i pored velikih ekonomskih potencijala na selu u Srbiji se i danasteško živi. Sela se decenijama prazne, pa i gase i nestaju sa mape naše države. Za jednu deceniju nestaće njih oko 1.200, a prema podaciam RZS do 2050 godine neće ih više biti namapi Srbije čak 3.000! ,,Mladi lјudi odlaze u potrazi za bolјim i udobnijim životom, i to je proces koji dugo traje i koji ne može u potpunosti ni da se zaustavi, ne samo u Srbiji. Uvažavajući činjenicu da zadrugarstvo u Srbiji iam tradiciju dugu više od 175 godina, cilј je da se unappedi zadrugarstvo. Jer, ono u svetu akttvno okuplјa oko milijaradu lјudi! 

• Cilј je da zadruge ponovo postanu ne samo ekonomsko, već i
  kulturno, socijalno psihološko i vaspitno središte razvoja sela i ,,magnet” koji će mlade zadržati na selu i (uz bolјu infrastrukturu, zadružne domove, pošte, ambulante, pristup internetu…)Zaustavlјanje pražnjenja i nestajanja sela u Srbiji ima izuzetan bezbednosno politički značaj za očuvanje teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Do sa je MBS uz pomoć države kupial u selima Srbije oko 3.620 ku za onekoji hpeć u seliam da žive.Tako sjuoandobial i oko 20.000 novih žitelјa.

• U njima se čuje i graja dece’’, navodi Milan Krkobabić, ministar za Brigu o selu.
  Potreban je novi koncept agrara Srbije! Dosadašnja istraživanja pokazuju da je potreban radikalan zaokret i koncipiranje konzistentne Strategije razvoja stočarske proizvodnje. Dakle, potreban je novi koncept poljoprivrede u Srbiji.

Kada je zadrugarstvo  u pitanju Srbija ima dugu tradiciju i šta da prikaže. Među najboljim primerima je Sićevaćka kreditna zadruga osnovana 1904. godine. To je od posebnog značlaja jer danas u Srboi nine postoji krditno zadrugarstvo!  Istovremeno u udruživanej dans u svetu predsavlja snažnu ekonomsku osnovicu u ekonomijama razvijenih zemalja, a udružuju se I farmer koji poseduju po nekolikohiljda hektara zemlje i drugi ne mali kapital. Koloiko je udruživanje značajan svetski process i trend za visoki respect, najbolej ilustruju sledeći podaci: na plaenti Yemlji udruženo radi i posluje milijarda zadrugara  koji su organizovani u više od 750.000 zadruga. Procenjuje se  da je oko tri milijarde ljudi povezano, na razne načine, sa radom zadruga. Zadruge obezbeđuju, više od 100 milioma poslova širom sveta, što je za 20 odsto više od multinacionalnih korporacija. 

Od osnivanja Kreditne zadruge 1904. godine pa do početka Drugog svetsnog rata 1941. godine zemljoradničko zadrugarstvo u Sićevu prošlo je dug i složen put. Bez obzira na teškoće i probleme koji su ga pratili, zadrugarstvo je pokazalo opravdanost svoga postojanja u rešavanju ekonomskih problema sela. Njihov doprinos je bio veliki i u rešavanju drugih problema kao što su narodno prosvećivanje i komunalni problemi.

Primer sićevačke zadruge!

Kada je zadrugarstvo  u pitanju Srbija ima dugu tradiciju i šta da prikaže. Među najboljim primerima je Sićevaćka kreditna zadruga osnovana 1904. godine. To je od posebnog značlaja jer danas u Srboi nine postoji krditno zadrugarstvo!  

Zadruge su živele i radile u određenim društveno-ekonomskim uslovima i nisu mogle da ostanu van uticaja tadašnjeg ekonomskog i političkog sistema. Vođe zemljoradničnog zadrugarstva u kraljevini Jugoslaviji pokušavali su da zadružne organizacije otrgnu od uticaja političkih stranaka, ali to nije zaživelo u stvarnosti.

Nekoliko godina po završetku Prvog svetskog rata bile su povoljne za poljoprivredne proizvođače. Potrebe za poljoprivrednim proizvodima bile su velike, a cene proizvoda povoljne. Bio je to period prosperiteta koji je povoljno uticao na razvoj poljoprivrede. Međutim, to nije dugo trajalo, cene poljoprivrednih proizvoda počele su da padaju, vrednost novca je rasla i na tržištu je bilo sve teže prodati robu. Sićevački vinogradari su naročito osetili teškoće 1927. godine. Trgovci vina su prosto ucenjivali proizvođače, pogođene cene vina već sutradan nisu priznavali. Raskidali su pogodbe i ostavljali vinogradare na cedilu. Nekoliko seoskih nakupaca koristili su nastale teškoće i u Sićevu uzimali vino u bescenje. Novonastale ekonomske teškoće u prodaji vina neposredno su uticale na to da se u Sićevu stvori ZEMLJORADNIČKA VINOGRADARSKA ZADRUGA.

Pristalice Zemljoradničke stranke na čelu sa Blagojem Pavlovićem, koji su već držali Sićevačku zemljoradničku nabavljačku zadrugu, osnovali su 12. decembra 1928. godine Sićevačku vinogradarsku zadrugu. U zadrugu je odmah stupilo 12 zadrugara, Blagoje Pavlović, Milorad Jovanović, Gavra Ristić, Trifun Petrović, Jovanča Vacić, Dušan Krstić, Ranko Prvulović, Dušan L. Đorđević, Petar Vučić, Mladen Pavlović i Todor Krstić.

 Zadrugari pred podrumom Trifuna Petrovića

Novonastala situacija na tržištu nije omogućavala da se prodaje vino bilo kakvog kvaliteta. Zbog toga su zadrugari bili prinuđeni da udruživanjem stvore uslove za organizovanu proizvodnju i preradu većih količina grožđa i proizvodnju vina dobrog i ujednačenog kvaliteta. To se moglo postići samo proizvodnjom vina u zajedničkom podrumu, gde bi se omogućila stručna obrada vina i postizanje kvaliteta sa kojim se moglo izaći na tržište. Kako zadruga u početku nije imala svoj podrum, korišćeni su privatni podrumi Trifuna Petrovića i Dušana Krstića. Njihov kapacitet bio je oko 50000 litara. Zadrugari su u ove podrume uneli svoj podrumski inventar – burad, bačve, prese, muljače i pumpe.

Vinogradarska zadruga je imala zadatak da štiti interese proizvođača na tržištu i da povede odlučnu borbu protiv nakupaca i špekulanata. Na osnovu člana 3 Pravila zadruge, zadruga je imala i sledeće zadatke:

• da pomaže podizanje vinograda na podlozi američke loze;
• da daje uputstva i širi potrebno znanje da bi se svi vinogradarski radovi pravilno i na vreme izvršavali;
• da se stara o suzbijanju štetočina i bolesti loze;
• da nabavi sve potrebne vinogradarske alate i pribor, kako za rad u vinogradu i negovanje vinove loze, tako i za berbu i preradu grožđa, negu vina;
• da prima od svojih zadrugara grožđe iz njihovih vinograda, radi zajedničke prerade i prodaje;
• da se stara o nezi vina proizvedenog od zadružnog grožđa;
• da prodaje vino i druge prerađevine iz zadružnog podruma;
• da zajednički sagradi zadružni podrum i ostale zgrade za smeštaj kljuka, negu vina, preradu grožđanih i vinarskih odpadaka.

Zadruga je pored napred pomenutih zadataka razvijala i štednju zadrugara, svaki zadrugar je dobijao kamatu prema odluci Skupštine zadruge. Takođe je kreditirala svoje članove dajući im pozajmice u vidu repromaterijala kao što je plavi kamen, rafija i dr., a po molbama zadrugarima je odobravan i kredit uz određenu kamatu – interes.

Nije bila retkost da je zadruga za svoje zadrugare nabavljala i žitarice. Tako je 1936. godine nabavila 10000 kg kukuruza, a 1939. godine 45000 kg kukuruza i 10000 kg pšenice.

Osnovni zadatak Zemljoradničke vinogradarske zadruge bio je unapređenje vinogradarstva i vinarstva. Na tom zadatku zadruga je uporno radila postavljajući osnovu modernom vinogradarstvu. U njenom radu bilo je puno teškoća, propusta, a posebno zatvorenosti zadruge za članove drugih zadruga, što će je izolovati i suprotstavljati ostalim zadrugarima u selu. Ta zatvorenost i izolovanost dugo je branjena od strane zadružnih organa i Skupštine izgovorom da nema uslova za prijem novih zadrugara jer je kapacitet podruma bio je mali, zadruga nije bila opremljena sredstvima za preradu i dr. Sve je to stajalo, ali je bilo i subjektivnih slabosti i ličnih interesa kako uprave tako i zadrugara.

Bez obzira na sve slabosti koje su na početku njenog rada ispoljene, osnivanje Zemljoradničke vinogradarske zadruge bio je veliki uspeh. Ona je krčila put u preradi vina, borila se za tržište, i preko svojih proizvoda upoznavala potrošače širom Jugoslavije.

Sićevačko vinogorje počinje da stiče renome, a zadruga dobar glas. U početku vino „Zlatna kapljica“, a kasnije i drugi proizvodi donose zadruzi priznanja sa raznih sajmova i izložbi na kojima se ona pojavljivala.

Kvalitet rakija vina Sićevačke vinogradarske zadruge zapažen je i nagrađivan izložbama i sajmovima počev od 1929. godine

Kupovina vinarskog podruma 1931. godine

Način poslovanja u privatnim podrumima pokazao se ubrzo kao neprikladan i naporan. Svi kapaciteti i oprema nisu bili na jednom mestu, što je otežavalo rad. Zadruzi su bili potrebni i veći kapaciteti i sve bolja oprema. Zbog toga zadrugari odlučuju da kupe podrum od privatnih vlasnika koji se nalazio se kraj samog puta Niš – Pirot i pored železničke stanice.

Za kupovinu podruma sa zemljištem zadruga je dobila pomoć od Ministarstva poljoprivrede i Moravske banovine. Podrum sa zemljištem od 1,5 ha kupljen je od Svetozara i Božidara Miladinovića i Đorđa Petrovića. Zadruga je u podrum kapaciteta oko 10 vagona unela 82000 kg grožđa.

Vinarski podrum 1931. godine

Od tada, glavna aktivnost rukovodstva zadruge usmerena je u pravcu sređivanja podruma, proširenja kapaciteta i njegovog opremanja. Kupovinom podruma stvoren je osnovni uslov za kvalitetnu preradu grožđa i proizvodnju vina, a vremenom će se na ovom mestu izgraditi čuveni podrum Sićevačke zemljoradničke vinogradarske zadruge, koji će postati ponos sićevačkih vinogradara.

Poslovanje zadruge i dogradnja vinarskog podruma

Iz sačuvanih godišnjih računa zadruge, zapisnika sa sednica Upravnog i Nadzornog odbora, Skupštine zadrugara i druge dokumentacije, moguće je sagledati rezultate poslovanja zadruge, njenu orijentaciju ka stalnom proširenju kapaciteta i politiku realizacije proizvoda na tržištu.

Sve do 1936. godine broj zadrugara stagnira. Uzrok slabom odazivu ležao je u sukobima i težnji pojedinaca u zadruzi da svoj položaj iskoriste za postizanje materijalne dobiti i prevlastii. Karakterističan je bio sukob između Blagoja Pavlovića i Dimitrija Pavlovića Miše koji je u to vreme bio knjigovđa-blagajnik. Upisom novih zadrugara Dimitrije je dobio većinu u zadruzi i uspeo da isključi Blagoja.

Zadruga je 1931. godine od 25 zadrugara primila 82000 kg grožđa koje je u proseku imalo 18% šećera i od toga je dobila 49524 l vina i 3903 l rakije. U 1932. godini na preradu je primljeno 120924 kg  grožđa koje je u proseku imalo 19% šećera i od koga je proizvedeno 74716 l belog vina i 4267 l obične rakije. Zadruga je plaćala 10 para dinarskih po širi, a to je bilo 30% više od tržišne cene koju su plaćali trgovci.

Gosti iz Ministarstva poljoprivrede u društvu zadrugara 1939. godine

• Zbog nedostatka prostora, 1932. godine zadruga nije mogla da primi svo ponuđeno grožđe zadrugara, te je oko 5-6 vagona grožđa ostalo neprimljeno. Te godine zadruga je po prvi put prerađivala grožđe u podrumu kod železničke stanice. To je istovremeno bila i prva godina u kojoj se poslovalo sa dobitkom pa je zadruga za svoj novac kupila bačve i burad kapaciteta oko 3,5 vagona. Zadruga je 1932. godine, takođe, za svoje zadrugare nabavila po veleprodajnoj ceni plavi kamen, rafiju i delove za prskalice.
• Godine 1933. zadrugari, njih 25, unelo je u podrum 159379 kg grožđa čijom je preradom dobijeno 99842 l belog vina, 1360 l crnog vina, obične rakije 4522 l i ljute rakije 310 l. U toku godine prodato je 9 vagona vina „Zlatna kapljica“. Zadruga je dobila i 2 diplome za kvalitetna vina.
• Berba groždja 1935. godine bila je dobra, ali zadruga nije mogla da primi svo grožđe zadrugara, koji tada poseduju oko 25 ha pod vinogradima. Zadruga je tada imala bačve čiji je kapacitet bio 171000 l, kace i šavolje kapaciteta 13000 l i 3 ručne prese. Svoje proizvode plasirala je preko svojih stovarišta, od kojih su do 1935. godine dva bila u Nišu i jedno u Beogradu.
• U 1936. godini 32 zadrugara proizvela su oko 130000 kg grožđa, koliki je bio i kapacitet podruma. Prerada je bila još uvek primitivna, radilo se ručnim presama i dobijalo se 60 l vina od 100 kg grožđa. Prijem i prerada grožđa bili su spori, tokom cele noći zadruga je uspevala da primi 20-30 kola grožđa što je izazivalo nezadovoljstvo zadrugara.

U 1937. godini broj zadrugara je narastao na 45. Povećava se i proizvodnja i o proširenju podrumskih kapaciteta razmišlja se najozbiljnije. Međutim, obezbeđivanje potrebnih sredstava nije išlo lako.

Posle sukoba između Blagoja Pavlovića i Dimitrija Miše Pavlovića, kada je Blagoje napustio zadrugu, uticaj Zemljoradničke stranke u njoj počinje da slabi. U nastojanju da od vlade Dragiše Cvetkovića izvuče što veću pomoć za zadrugu Dimitrije Pavlović sa grupom zadrugara stupa u Jugoslovensku radikalnu zajednicu (JRZ) i na izborima agituje i glasa za ovu stranku. Zahvaljujući tome, zadruga je od režima dobila novčanu pomoć zahvaljujući kojoj je 1937. i 1938. godine sagrađen pokraj starog novi vinarski podrum kapaciteta 200000 litara vina. Kupljena su i nova, modernija sredstva za preradu grožđa – muljače, prese, pumpe, vaga i druga oprema. Zadruga je ojačala i stvoreni su uslovi za prijem novih zadrugara.

• U 1938. godini broj zadrugara je povećan na 61. Oni su proizveli 393166 kilograma grožđa, a 1939. godine od proizvedenog grožđa dobijeno je u preradi 177326 litara belog vina, 4150 litara crnog vina i 12538 litara rakije komovice.
• Uz veliko  angažovanje zadrugara, zadruga je uspela da do 1940. godine proširi kapacitet podruma na 50 vagona. Radovi još uvek nisu bili završeni kada je 1940. godine bolest pokosila vinograde, što je za zadrugu bio veliki problem jer su prinosi grožđa bili jako umanjeni. Poznato je da je zadrugu osnovalo 12 zadrugara i da je 1940. broj zadrugara iznosio 59 sa 458 udela.

U toku 1935. godine u zadrugu je stupio jedan zadrugar, a tri su istupila; 1936. godine u zadrugu su stupila četiri zadrugara, a niko nije istupio; 1938. godine u zadrugu je stupilo 14 zadrugara a niko nije istupio. Nisu svi zadrugari redovno uplaćivali svoje udele i zbog toga su često upozoravani. Zadruga se pored proizvodnje bavila štednjom i kreiditiranjem zadrugara dajući im pozajmice u novcu i materijalu.

Na osnovu ovoga vidimo da se svaka zadruga u Sićevu bavila štednjom zadrugara i njihovim kreditiranjem. Jedan od razloga je bio i taj što su zadruge donekle bile zatvorene, zadrugari Vinogradarske zadruge nisu bili članovi Nabavljačke, odnosno Kreditne zadruge. Ovakav način rada, da svaka zadruga radi izolovano i rešava sve potrebe zadrugara, pogodovao je nezdravim težnjama jednog broja zadrugara koji su svesno radili na razbijanju jedinstva zadružnog pokreta u Sićevu. Glavna borba se vodila između Sićevačke vinogradarske i Zemljoradničke nabavljačke zadruge.

Rad Sićevačke vinogradarske zadruge bio je usko povezan sa Dimitrijem Mišom Pavlovićem, koji je bio njen dugogodišnji knjigovođa. Njegov uticaj na rad zadruge bio je veliki, ali je zbog neslaganja sa novim, komunističkim režimom bio prinudjen da nakon 1945. godine napusti Sićevo.

Vrednost agrarne prpoizvodnje Srbije

Jer, danas je vrednost agrarne proizvodnje u Srbiji po jednom hektaru samo 1.200 evra, dok ukupna vrednost agrarne proizvodnje nikada nije prešla vrednost od 5,6 milijardi dolara! To je samo posledica loše agroekonomske politike koja se vodi u zemlji. Država bi trebalo, sa svoje strane, preko Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede, da respektabilno uvažava određene regije, odnosno razvojne celine, koje imaju veoma povoljne uslove za razvoj stočarskeproizvodnje. Trebalo bi da se određenim merama agrarne politike deluje stimulativno na postojeće proizvođače, koji se bave stočarskom proizvodnjom (koja u BDP agrara učestvuje samo sa 28,1odsto), kao i da se stvara povoljan ekonomski ambijent za širenje ove proizvodnje. 

Razvoj stočarske proizvodnje bi trebalo da se ogleda u povećanju broja grla, većoj produktivnosti, reproduktivnoj sposobnosti grla, te po tom osnovu i većim ekonomskim efektima. ,,Primenom mera agrarne politike u uspostavljanju održivog razvoja stočarske proizvodnje, država mora da uvažava specifičnosti i zakonitosti poljoprivredne proizvodnje, kao strateške oblasti privređivanja. U skladu sa tim, potrebno je da država koncipira kreditne uslove za razvoj stočarske proizvodnje, posebno u regijama i na prostorima na kojima evidentno postoje izuzetno povoljni prirodni uslovi, dugogodišnja tradicija i odgovarajući nivo obučenosti proizvođača  ̶ farmera za ovu proizvodnju. Poseban problem prisutan je u neadekvatnoj organizaciji proizvođača, što je bitno uticalo na njihov nepovoljan položaj u ovoj proizvodnji. 

Postojeća udruženja u okviru stočarske proizvodnje nisu opravdala svoje postojanje kroz čvršće povezivanje i ostvarivanje zajedničkih funkcija održivog razvoja stočarstva. Sagledavajući i analizirajući sve faktore, kako prirodne, tako i društveno-ekonomske dolazi se do zaključka da je u okviru Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede Republike Srbije, potrebno formirati Upravu za stočarstvo u cilju unapređenja stočarske proizvodnje u našoj državi’’, navodi prof dr Vitomir Vidović, iz Novog Sada.

Početak boljitka i u zadrugarstvu Srbije očekuje se donošenjem nove strategije razvoja
poljoporvirede od 2025. do 2034. godine. Obnova prehrambenog suvereniteta biće ključni cilj nove Desetogodišnje strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja, koja će važiti do 2034. godine. Ekspertski nacrt strategije uskoro će biti predstavljen javnosti, a među najavljenim merama su zelene stipendije za decu sa sela, školske užine sa domaćih farmi, sistemska kontrola cena hrane, kao i povećana izdvajanja za ruralni razvoj. Kako je za javnost potvrdila autorka strategije I posebna savetnica ministra poljoprivrede, profesorka Ekonomskog fakulteta u Subotici prof dr Tatjana Brankov, dokument predviđa promenu pravca razvoja agrara i jačanje najslabijih karika – svinjarstva, mlekarstva i proizvodnje inputa.

Srbija raspolaže sa 4.073.703 hektara zemljišta. Od toga ima oko 3.257.100 hektara koriđenog zemljišta. To zemljište korsiti 508.365 gadinstava. Prosečan broj članova istalno zapsolenih na porodičnm gazdinstvu je 2,2. To znači da je na gazdinstvima 1.150.653 lica.

Prof. dr Tatjana Br ankov: ”Radimo na obnavljanju prehrambenog suvereniteta Srbije kroz podsticanje inovacija, transfer znanja i usklađivanje sa evropskim agrarnim propisima. Promeniće se i način na koji se subvencioniše poljoprivreda”, navodi Brankov. Po njenim rečima, trenutno čak 88 odsto agrarnog budžeta ide na direktna plaćanja, dok se za ruralni razvoj izdvaja svega nekoliko procenata. ,,Strategija preporučuje značajno povećanje sredstava za ruralni razvoj.

Iako budžet za 2025. godinu već postoji i ne može se menjati, realno je očekivati da se u naredne tri godine izdvajanja za ove mere povećaju na 15 odsto. Do kraja strateškog perioda cilj je da ona dostignu 30 odsto, što je i preporuka Evropske unije”, ističe Brankov. Poseban akcenat strategija stavlja na mlade i obrazovanje, kroz uvođenje“zelenih stipendija” i poboljšanje ishrane dece I omladine.

                               (Autor je analitičar i publicista)