• Srbija ima izuzetno bogat fond starih genotipova koji može postati jedan od stubova zelene ekonomije, seoskog turizma i gastronomskog brendiranja zemlјe;
• Naše autohtone rase predstavlјaju živu vezu između prirode, tradicije i kulturnog identiteta. To su životinje koje su se vekovima prilagođavale lokalnim uslovima, klimi i načinu života lјudi – zato su otporne, skromne i prilagođene često surovim uslovima u kojima se gaje. U njihovom genetskom materijalu nalaze se jedinstvene osobine koje su izgublјene kod savremenih rasa;
• Nestajanje autohtonih rasa nije samo biološki, već i kulturni gubitak. Belmuž, homolјski sir, pirotski sir, pa i pirotski ćilim, ne bi postojali u svom izvornom obliku bez starih sojeva pramenke, moravke i balkanske koze. Jer, ove životinje nisu samo deo stočarstva, već i deo našeg nematerijalnog nasleđa. U njima su sabrani vekovi iskustva, navika i prilagođavanja čoveka prirodi. Kada nestanu životinje, nestaju i pesme, jela, običaji i priče koje su uz njih nastale;

Srbija danas ima samo 698.605 gov eda. To je najmanje u poslednjih 100 godina!

Branislav GULAN

Spasavanje autohtonih rasa stoke

Na prostranstvima Srbije nekada su pasle stotine hilјada domaćih životinja – buše, pramenke, moravke, balkanske koze, šumadinke, mangulice, konji noniusi. Danas su mnoge od tih rasa gotovo iščezle, a s njima nestaje i jedan deo našeg identiteta, seoske kulture i načina života. Nekada se svaka oblast mogla prepoznati po svojim životinjama. U Staroj planini – pramenke otporne na vetar i sneg, u Šumadiji – crne moravke, u Banatu i Bačkoj – konji noniusi i domaće guske. Te životinje nisu bile samo izvor hrane, već i temelј kulturnog pejzaža Srbije.Danas ih ima tek u tragovima, uglavnom u malim gazdinstvima, manastirskim dobrima i institutima. ,,Naše autohtone rase predstavlјaju živu vezu između prirode, tradicije i kulturnog identiteta. To su životinje koje su se vekovima prilagođavale lokalnim uslovima, klimi i načinu života lјudi – zato su otporne, skromne i prilagođene često surovim uslovima u kojima se gaje. U njihovom genetskom materijalu nalaze se jedinstvene osobine koje su izgublјene kod savremenih rasa’’, kaže dr Bogdan Cekić iz Instituta za stočarstvo u Beogradu.

Podolsko goveče na ivici opstanka

Prema najnovijim podacima, primera radi, u Srbiji se trenutno gaji samo 327 ženskih i sedam muških odraslih grla ovce ,,Pirotske pramenke’’. Bez sistematskih mera očuvanja, podrške uzgajivačima i promocije njene ekonomske i kulturne vrednosti, postoji realna opasnost da ,,Pirotska pramenka’’ uskoro bude izgublјena kao deo žive baštine Srbije.

Kada nestanu životinje, nestaju i pesme, jela, običaji i priče koje su uz njih nastale… Prema podacima Instituta za stočarstvo, nekoliko autohtonih rasa u Srbiji danas je na ivici nestanka. Među njima su podolsko goveče, balkanska koza, karakačanska ovca i pirotska pramenka…

Nedovolјna brojnost, starenje zapata i odsustvo sistematske podrške odgajivačima predstavlјaju ozbilјnu pretnju njenom opstanku. Ako pirotska pramenka nestane, izgubićemo ne samo životinju, već i celu kulturnu i gastronomsku tradiciju tog kraja. Još se dodaje da su vuna, mleko i meso ove ovce direktno povezani s proizvodnjom pirotskog ćilima, sira i peglane kobasice – simbola južne Srbije. Vuna pramenke ima specifičnu strukturu i boju, od nje se dobijaju čvrsta i postojana vlakna, a mleko i meso daju proizvodima autentičan ukus. Bez nje svi ti proizvodi gube svoj koren!

Nestajanje autohtonih rasa nije samo biološki, već i kulturni gubitak. Belmuž, homolјski sir, pirotski sir, pa i pirotski ćilim, ne bi postojali u svom izvornom obliku bez starih sojeva pramenke, moravke i balkanske koze. Jer, ove životinje nisu samo deo stočarstva, već i deo našeg nematerijalnog nasleđa. U njima su sabrani vekovi iskustva, navika i prilagođavanja čoveka prirodi. Kada nestanu životinje, nestaju i pesme, jela, običaji i priče koje su uz njih nastale, kaže za javnsot profesor veterine dr Milivoj Urošević, iz Centra za očuvanje autohtonih rasa.

Buša je vekovima na našim prostorima.

U očuvanju domaćih rasa danas vodeću ulogu ima Institut za stočarstvo u Beogradu, koji sprovodi glavni odgajivački program za zaštitu genetičkih resursa goveda, ovaca, koza, svinja i živine. Država u poslednjim godinama podstiče uzgajivače kroz dvostruke subvencije – finansiranje kvalitetnih priplodnih grla i očuvanje genetičkih rezervi. Posebno se ističe da ovaj vid podrške ima i širi značaj: „Kada čuvamo stare rase, čuvamo i pejzaž, pašnjake, zanate i ukuse koji su vekovima gradili identitet Srbije. To je nasleđe koje donosi ekonomsku, ali i duhovnu vrednost.”

Povratak svinje Moravke…

Svinja ,,Moravka” privlači sve veći broj uzgajivača koji žele da podrže domaće rase i pronađu isplativ model stočarstva. Ova rasa potiče iz sliva reke Morave i spada u autohtone rase Srbije. Poznata je po izdržlјivosti, skromnim uslovima držanja i ukusnom mesu. Mnogi uzgajivači traže praktične savete o tome kako da ostvare najveću korist, pa sledi pregled klјučnih smernica koje će svima olakšati posao.

Moravka je autohtona rasa svinja otporna na bolesti!

• ,,Moravka’’ je autohtona rasa svinja otporna na bolesti, prilagođena ekstenzivnom uzgoju, sa kvalitetnim mesom i dobrom plodnošću  ,,Moravka’’ pokazuje izrazito prilagođavanje klimatskim uslovima. Nјeno telo deluje čvrsto, ima relativno dugu njušku i karakterističnu sivkastu do crnu dlaku;

Uzgoj u polu-intenzivnim ili ekstenzivnim uslovima najviše prija ovoj rasi, što znači da ,,Moravka’’ ne traži preterano skupe objekte ili skupa koncentratna hraniva. Dovolјno je da njena ishrana prati prirodnu ispašu, uz dodatak žitarica i kvalitetnog sena. Jedna od najvažnijih odlika leži u snazi njenih nogu i otpornosti na nagle promene temperature. To znači da uzgajivač može da odabere jednostavnije objekte, što istovremeno umanjuje troškove. ,,Moravka’’ dostiže zrelost nešto sporije od komercijalnih hibrida, ali uz pravilno planiranje isplate se dugoročno povećavaju. Nјena genetska osnova pruža otpornost na razne bolesti, što štedi novac i vreme. 

Svinja ,,Moravka’’ se uzgaja u ekstenzivnim uslovima, često na otvorenom, gde se hrani prirodnim resursima i prilagođena je lokalnim klimatskim uslovima:

1. Priprema objekata
   Uzgajivač treba da obezbedi čiste i provetrene nastambe. Moravke vole slobodu kretanja, pa je dobro omogućiti im ispuste. Niska vlažnost i odgovarajuća ventilacija smanjuju stres i nastanak infekcija;
2. Ishrana i voda
   Moravka ne traži visoke doze koncentrata, ali joj prija kombinacija žitarica, kukuruza, ječma i kvalitetnog sena. Pojedini uzgajivači uklјučuju i ostatke iz domaćinstva, što smanjuje troškove. Voda mora da bude dostupna, naročito u toplijim periodima, kako bi se izbegla dehidracija;
3. Kontrola zdravlјa
   Redovne veterinarske kontrole donose sigurnost. Vakcinacija i preventiva protiv parazita obezbeđuju dobro zdravlјe. Kada svinja provede više vremena na otvorenom, jača imuni sistem i dodatno se smanjuje rizik od bolesti;
4. Razmnožavanje i selekcija
   Moravka pokazuje dobru plodnost, ali vredi obratiti pažnju na izbor priplodnih jedinki. Pravi izbor nerasta i krmača unapređuje osobine kao što su otpornost i kvalitet mesa. Selekcija je važna kako bi se generacije očuvale i pobolјšavale;
5. Prilagođavanje tržištu
   Uzgajivač treba da prati potražnju za proizvodima od ove rase. Kvalitetno meso i tradicionalni proizvodi mogu da donesu veću zaradu. U nekim regionima postoji sve veća potražnja za domaćim i autohtonim mesom;

Kvalitet mesa

Meso svinje moravke je kvalitetno, sočno i pogodno za tradicionalne suhomesnate proizvode

Postavlјa se pitanje da li je meso u Srbiji prepuno hormona?

Uprava za veterinu obavestila je javnost da se u medijima i na društvenim mrežama sve češće pojavlјuju netačni i pojednostavlјeni navodi u vezi sa upotrebom antibiotika, aditiva i hormona u mesu i proizvodima životinjskog porekla.

,,U Srbiji postoji jasan i u praksi dosledno primenjen sistem kontrole bezbednosti hrane. Od 2007. godine sprovodi se Nacionalni program monitoringa rezidua farmakoloških, hormonskih i drugih štetnih supstanci kod životinja, proizvoda životinjskog porekla i hrane za životinje. Program se svake godine unapređuje i usklađuje sa propisima i dobrom praksom Evropske unije. Uzorkovanje, laboratorijske analize i kontrolne mere sprovode se kontinuirano i u skladu sa međunarodno priznatim procedurama’’, navodi se u saopštenju ministarstva.

Evropska unija, kako dodaju, svake četiri godine obavlјa kontrolu sprovođenja programa monitoringa, radi potvrđivanja usklađenosti sa evropskim standardima.

,,Važno je naglasiti da je upotreba hormona za podsticanje rasta kod životinja u Srbiji zabranjena, kao i u Evropskoj uniji, te ne postoji zakonska mogućnost da se takvi proizvodi nađu u prometu. Zbog toga tvrdnje da „piletina sadrži hormone“ ili da je „meso tretirano hormonskim preparatima“ nisu tačne’’, stoji u saopštenju.

Upotreba antibiotika u stočarskoj proizvodnji strogo je kontrolisana i dozvolјena isklјučivo u veterinarsko-medicinske svrhe, uz obavezno poštovanje propisanih karenci. Nacionalni monitoring redovno obuhvata analize na rezidue antibiotika, a samo proizvodi koji ispunjavaju sve propisane uslove mogu biti stavlјeni u promet.

,,Želimo da posebno istaknemo da vizuelni izgled mesa – boja, struktura ili količina masnoće – nije pokazatelј prisustva antibiotika, hormona ili drugih supstanci. Nјihovo prisustvo može se utvrditi isklјučivo laboratorijskom analizom u skladu sa akreditovanim metodama’’, poručuju iz Ministarstva polјoprivrede, šumarstva i vodoprivrede.

Moravka, pogodna za uzgoj!

,,Moravka” daje sočno, ukusno i dobro popunjeno meso. Nјena masnoća ima uravnotežen odnos masnih kiselina, što interesuje potrošače koji žele domaće i zdravije proizvode. Boja mesa je intenzivna, a ukus često podseća na tradicionalne specijalitete. Mnogi poznavaoci kulinarstva vole meso Moravke zbog izraženog ukusa. Rastuća potražnja za tradicionalnim proizvodima otvara put za plasman suvog mesa, kobasica, šunke i kulena. Neki proizvođači kombinuju tradiciju i modernu tehnologiju kako bi ovo meso i proizvode učinili dostupnim širem tržištu. Uzgajivač može da postigne veću cenu po kilogramu u odnosu naindustrijske hibridne rase, jer se ,,Moravka’’ smatra visokokvalitetnim brendom.

Mada Moravka ne dostiže krajnju težinu istom brzinom kao moderne hibridne rase, ona donosi koristi na duže staze. Razlike u ishrani, dugovečnost i otpornost čine je atraktivnom. Uzgajivači imaju šansu da uštede kroz niže troškove lečenja i skromne smeštajne uslove. Istovremeno, mogu da dobiju višu cenu za kilogram mesa, jer se traži domaći, puniji ukus. Pojedini uzgajivači spajaju turizam i promociju autohtonih rasa. Na primer, u seoskom domaćinstvu turisti mogu da probaju tradicionalnu hranu od Moravke. Na taj način stvara se dodatni profit i promoviše zaštita lokalnog genetskog potencijala. Ovakav pristup povećava značaj autohtonih svinja i pomaže u očuvanju rase.

,,Moravka’’ je otporna na nepovolјne vremenske uslove i bolesti, što je čini pogodnom za uzgoj! Ona pokazuje veliku sposobnost prilagođavanja različitim uslovima gajenja. Česte temperaturne promene i vlažna klima ne utiču negativno na njenu produktivnost. Zdravi primerci ređe razvijaju respiratorne i kožne bolesti. Otpornost dodatno smanjuje troškove lečenja i vremena koje uzgajivač ulaže u negu. Jači imuni sistem omogućava manju upotrebu lekova, pa konačni troškovi po jedinci ostaju niži. Uzgajivač koji brine o higijeni objekata i redovnoj suplementaciji ishranom može da očekuje stabilne prinose bez naglih padova u kondiciji. Moravka retko pokazuje znakove stresa, naročito u poluotvorenom sistemu držanja, gde ima pristup ispustima i prirodnim površinama. Sve ovo povećava izglede za dugovečan uzgoj i prenošenje genetskog potencijala na naredne generacije.

Moravka je u prošlosti bila svinja koja je slobodno šetala šumama

• U prošlosti su lјudi cenili ,,Moravku’’ jer je mogla da luta po šumama i potraži hranu sama. Uzgajivači su često sretali krmače i prasiće na većim udalјenostima. Neki tvrde da baš ta sloboda i mogućnost pronalaženja hrane u prirodi daju mesu posebno bogat ukus;

Osnovni podaci o rasi Moravki

Osobina	Vrednost
Prosečna težina nerasta	200–250 kg
Prosečna težina krmače	150–200 kg
Boja dlake	Siva do crna
Plodnost (prosečan broj prasadi)	6–9 po leglu
Najčešći način držanja	Poluotvoreni sistem

Uzgajanje svinje ,,Moravke’’ donosi nekoliko prednosti: otpornost i izdržlјivost u različitim uslovima, kvalitetno meso koje dostiže višu cenu i relativno niske troškove održavanja. Uzgajivač treba da pazi na ishranu, higijenu i izbor priplodnih jedinki. Ova rasa ostaje važna za očuvanje domaćih genetskih resursa i može da obezbedi stabilnu zaradu na duži rok. Mnogi potrošači traže baš ovakve proizvode, pa ,,Moravka’’ dobija sve veću pažnju i u gastronomiji i u održivom stočarstvu. Poznavaoci prilika kažu da je ,,Moravki’’ danas mana, što daje manje prasadi nego što daju nove, moderne rase svinja! Dakle, manji prase  je i manji profit! A,to se danas gleda!

• Srbija danas iam samo 2.349.167 svih rasa svinja u zemlјi. To je broj samo malo veći nego što ih je bilo odmah posle Drugog svetskog rata. Zbog nedostatka svinjѕkog mesa,  čak 40 odsto od potreba mora da se uvozi, Srbija je izgubila prehrambeni suverenitet koji treba gada da vrati nova, buduća Strategija razvoja pollјoprivrede od 2025. do 2034. godine!

Strane rase, više troška

Izostanak autohtonih rasa i sojeva životinja ne znači samo biološki gubitak, već i promenu načina života u selima. Sve je manje mladih koji se bave stočarstvom. Uvođenje stranih, visoko produktivnih rasa zahteva više troškova, posebnu ishranu i negu, pa mnogi odustaju. 

Stručnjaci i stočari se slažu da trenutno Srbija nema dovolјno kapaciteta za trgovinu sa najmnogolјudnijom zemlјom, Kinom.  Srbija trenutno teško podmiruje i domaće potrebe za ovim mesom. Jer, je Pešter pao sa 300.000 na 15.000 grla ovaca…

• U Srbiji se, gaji oko 1.759.424 ovce, a pre samo dve decenije, broj je bio za gotovo milion grla veći. To je na osnovu popisa i podatgaka RZS od 1. decembra 2024. godine. Tada je broj ovaca zabeležio rast u odnosu na prethodnu godinu za 2,5 odsto! 

Imali smo, tada, samo na Pešteru, i do 300.000 grla ovaca. Sada, na toj planini, imamo manje od 15.000 grla ovaca. Ovo, nažalost, nije usamlјen primer, tako da se smatr da bi država, ukoliko želi da posao sa partnerima iz Kine uspe, trebalo da preduzme odlučne mere, kako bi podstakla razvoj ovčarstva, tim pre što trenutno gotovo da ne možemo da podmirimo domaće potrebe za jagnjetinom.

Postoje mogućnost da klaničari iz Srbije u Kinu izvoze jagnjeće meso, a slažu se i stručnjaci i uzgajivači ovaca, da se otvaraju velike mogućnosti. Takođe, međutim, upozoravaju da našoj zemlјi treba još mnogo vremena da se poveća broj ovaca u toj meri, kako bi mogla da u najmnogolјudniju zemlјu sveta isporuči značajne količine jagnjetine. 

Analitičari objašnjavaju da u ovčarstvu imamo sliku koja je slična onoj u tovnom govedarstvu, pošto već godinama imamo otvorena vrata za izvoz ,,bebi-bifa’’ u EU, ali, tu mogućnost ne ispunjavamo. Posmatrano dugoročno, posebno u odnosu na prosek 1988 – 1990. godina, broj goveda u Srbiji manji je za 20,2 odsto, svinja za 22,5 odsto, ovaca za 26 odsto i živine za 22,7 odsto. Najnepovolјnija situacija je kod priplodne stoke. Broj krava i steonih junica na početku 2012.godine bio je  manji je za 28 odsto u odnosu na 1991. godinu, a krmača i suprasnih nazimica čak za 60,8 odsto. Ova nepovolјna kretanja ukazuju na to da se mora hitno reagovati, ali je to ostajalo bez odjeka kod nadležnih, kako bi se zaustavio dalјi pad i dalјa devastacija stočnog fonda. Krenuo je tov goveda, sada u stajama ima oko 27.000 grla, ali je problem da se one prodaju po povolјnim cenama, koje odgovaraju troškovima u Srbiji!

Da se situacija ipak lagano popravlјa, međutim, pokazuje primer Laze Smilјanića, predsednika Udruženja odgajivača ovaca i koza “Sirmium” iz Ležimira, koji planira da, uz 50 koza, koliko trenutno gaji, “zapati” i četrdesetak ovaca. Kako navodi, o pobolјšanju situacije govori i to da je upravo u ovo selo “stigao” nagrađeni rasni ovan, sa Polјoprivrednog sajma u Novom Sadu, za kojeg je jedan od odgajivača platio 900 evra. 

Radoje Vasilјević, predsednik Udruženja odgajivača ovaca “Šumadija”, takođe, smatra kako je ovčarima, pre svega, potrebno – vreme… Nije ovca krmača koja prasi 21 prase, šali se Vasilјević. Rase, koje gajimo, jagnje se tri puta u dve godine, tako da je jasno koliko je vremena potrebno da se broj ovaca poveća. Nadam se da će državni organi imati “sluha” i da će podrška ovčarima biti nastavlјena…

Da bi prosečna porodica mogla da živi od ovčarstva trebalo bi da nabavi bar 200 ovaca i da za njih priprema hranu, na oko 15 hektara oranica.  Naravno, neophodni su i pašnjaci, kojih, kako se broj ovaca i koza smanjio, ima sve manje… Valјda će krenuti. Čujemo da će se rešiti i problemi sa pašnjacima u Srbiji!  I da će kenuti, ne samo jagnjetina prema Kini, nego i polјoprivredi Srbije. Jer upravo je stočarstvo uvek bilo merilo zdravlјa polјoprivrede, a ono nam odavno nije za hvalu.A, stočarstvo je uvek bilo mera uspeha jedne polјoprivrede. Stočarstvo u Srbiji u ukupnom prihodu polјoprivrede, pre dve godine učestvovalo je tek sa 28,1 odsto, a sve ispod 70 odsto se smatra slabim rezultatom! Odnosno tako je samo u nerazvijenim zemlјama!

• Postavlјa se pitanje šta može država da učini da olakša postojećim stočarima, ali i nove privoli tom poslu. Tim pre što je od 4.720  sela u Srbiji svako četvrto na putu nestajanja, jer čak u 1.200 sela ima manje od po sto stanovnika. Za deceniju između dva popisa, seosko stanovništvo se smanjilo za oko 500.000 žitelјa;
• Podaci RZS ukazuju na činjenicu da će do 2052. godine sa mape Srbije nestati čak 3.000 sela!
• Podizanju stočarstva, sela i polјoprivrede uopšte trebalo bi da doprinese i pokušaj vraćanja zadruga koje su devastirane. Po rečima minstra Milana Krkobića, od 2017. do 2021. godine formirano je 1.100 novih zadruga. Od toga je opstalo njih 1.000! On smatra da je država dosta uradila kroz podsticaje, ali da nadalјe treba razgovarati i o mogućnostima finansiranja proizvodnje posredstvom povolјnijih kredita;
• Ideja o osnivanju ovčarske zadruge potekla je od Mladena Minića koji i sam ima farmu ovaca u selu Sekurič kod Rekovca. Mladen  Minić je i predsednik Udruženja mladih polјoprivrednika koje ima oko pet stotina članova. Cilј ovakvog vida udruživanja je da se polјoprivrednicima prenese iskustvo u apliciranju za subvencije ali i predoči finansijska isplativost;

Na farmi Svetozara Cvete Murgaškog, u Čeneju kod No vog Sada, u toru je od 400 pa do 700 grla ovaca.  Nikad ne mogu znati tačan broj, kad svaki dan se ojagnji bar jedna, dve ili tri ovce. Retko koja ojagnji jedno, nego većinom dva jagnjeta, malo ređe bude i trojki, ali to me uopšte ne interesuje. Ali, ne možeš od lošeg ovna imati dobru jagnjad! Nije to skupo, vredi ulagati, i ja sam priplodnog ovna od tri godine platio 700 evra – ne taji Murgaški. Prava, kvalitetna ovca mora težiti bar 80 do 100 kila, a moje su takve, ima ih koje teže i više od stotinu kila, pa kad je prodaš i za klanje,dobiješ novaca.

• Nemože se ni čoban pronaći. Nudimo platu i do 1.000 evra mesečno, stan i  hranu! Ali, niko neće radi ovaj posao!
• Na Sajmu u Novom Sadu, proteklih posebnu pažnju privačio je ovan Miča od 197 kilograma iz Bogatića, sa farme Čolić. Pored njega, svi su se zagledali  na ovna Belog  Gruja sa 180 kilograma  iz Obrenovca. Oba su bili rase ,,Vitemberg’’;  

“Definitivno je udruživanje i stvaranje specijalizovanih ovčarskih zadruga, jedna vrsta pomoći za sve polјoprivrednike jer samo u udruženju možemo lakše ostvariti neke svoje cilјeve. Sledeći korak kao što su pravno tehničke stvari koje udruženje ne može raditi može raditi zadruga. Zadruge mogu raditi i kupovine i nabavku repro materijala po dosta povolјnijim cenama što te količine na polјoprivrednom jednom gazdinstvu nisu potrebne u tolikoj meri da bismo ostvarivali određene popuste i kao zadruga nam je mnogo lakše da radimo prodaju samih proizvoda i unapređenje što genetskih potencijala što same strukture naših polјoprivrednih gazdinstava. Ovde danas kdo nekoh ovčara imamo situacije gde njihova porodica radi kompletno pružanje usluga, pripremu dokumentacije i lјudi vode ažurnu dokumentaciju o svakoj ovci i svako njihovo grlo koje izađe iz ove farme može da ostvari povraćaj novca za kupovinu kvalitetne genetike, tako da mnogim polјoprivrednicima to izuzetno znači jer novac koji su uložili odnosno značajan deo im država vraća”, objašnjava Mladen Minić.

• Kriza je oi u drugim državama. Jer, više od 400 makedonskih sela danas su bez stanovnika ili ih ima po dvoje-troje, a broj ovaca se za 30 godina smanjio za jednu trećinu!

Trenutno je u izradi jedna baza podataka kako  bi svi zainteresovaniza ovaj posao imali jednu evidenciju, koja bi impogamala u obavlјanju administrativnih poslova.Recimo, i u prodaji vune…I koliko može da sed proizvede jagnjadi, davodi prodaju,strost jagnjadi… Takođe im tega menadžer koji će da vodi konkretne razgovore sa otkuplјivačima!

Jagnje nije traktor da ga možete prakirati u garažu i čekati sezonu, ističu naši sagovornici. Životinje rastu, troše hranu, trebaju im veterinarske usluge i vrlo brzo prerastu kilažu. Onda ga više niko ne želi, ili mu cena biva još niža. Ono što žele članovi Udruženja jeste realna cena, tržište zapravo. Ako domaći klaničari nisu zainteresovani, bolјu poziciju potražiće u izvozu. “Zašto da ne”? Ako naši domaći klaničari nisu zainteresovani da napravimo jednu realnu cenu, cenu koja zadovolјava sve u lancu, zašto bismo se mi onda obazirali na tu priču, tražićemo sebi spas preko!

Osim cene, Udruženje odgajivača ovaca Srbije boriće se i za pojednostavlјenu papirologiju koja im sada oduzima puno vremena i energije. Ona se odnosi na Upravu za agrarna plaćanja gde često dolazi do zastoja, odbijanja itd. Zapravo smatraju da im samo jedinstvo može doneti rešavanje niza problema koji trenutno prate domaće ovčarstvo. 

• U Vladi kažu da je dogovor sa Kinom o izvozu jagnjećeg mesa izuzetno važan, jer se time otvara tržište i raste proizvodnja. Imamo i klanice za taj posao, kažu ovčari Srbije. 

Tvrdi se, da je suština da se otvori tržište i da raste proizvodnja. Svi ističu da nema ograničenja za količinu jagnjetine koju Srbija treba da izveze, kao i da nije određen minimuma koji može da se izveze. “Nema apsolutno ograničenja, koliko možemo da isporučimo oni će primiti”, ukazao je svojevremeno sadveć bivši ministar Nedimović. 

• Jer, polјoprivredu Srbije od 2000. godine do danas vodilo je 17 ministara. Bilo je puno ministara, i svaki je za sobom ostavlјao samo noe i nerešene stare probleme. Svi su nudili obećanja i bolјitak, ali farmeri to nisu ni od jednog nisu osetilibolјitak! 

Uvek se smatra da je potpisivanje  bilo kog sporazuma  o saradnji, osnov za dalјi razvitak stočarske proizvodnje. I osalo je smao na očekvianju jeer je stočarstvo u Srboiji pred gašenjem. Dok je i gubitak prehrambenog suvereniteta zemlјe. Spraozumi su je pravni okvir da bismo dalјe mogli da razvijamo stočarsku proizvodnju. Kada imate tržište, znate šta možete da očekujete”, navovido je eks minsitar  polјoprivrede Branislav Nedimović. “Imamo velike subvencije za jagnjeće meso, ali želimo i druge vrste stočarske proizvodnje da oživimo”, rekao je Nedimović.  Ukazao je da je jako važan i izvoz mlečnih proizvoda i svinjskog mesa, ali svet što je govorio – samo se još pogoršalo!

• Govoreći o tome da li Srbija ima dovolјnu proizvodnju, kako bi mogla da izvozi u Kinu, sadašnji ministar prof dr Dragan Glamočić, napominje da je proizvodnja govedine mala (kreće se u Srboiji oko 86.000 tona godišnje) i da je cilј države da se ona poveća. “Otvaranjem ovog i drugih tržišta imamo osnov gde možemo da plasiramo svoje proizvode”, objasnio je on; 
• Govorio je i po povećanju sistema za navodnjavanje u Srbiji. Prema podacima Repubčkog zavoda za statistiku, u Srbiji  se navodnjava samo 48.668 hektara. Nјegove tvrdnje i obećanja opovrgla je kontrola Revizorske državne instituicje na polјima Vojvodine;

Pare potrošene, njive suve

Redovna kontrola Državne revizorske institucije u izveštaju o svrsishodnosti poslovanja navodi da je od 2021. do 2024. godine u sisteme za navodnjavanje u javnoj svojini u Vojvodini uloženo preko 58 miliona evra! Međutim, zbog kašnjenja u donošenju planskih dokumenata i tehničke nefunkcionalnosti pojedinih sistema, njihovo upravlјanje nije dalo očekivane rezultate. Time je dovedeno u pitanje ostvarivanje strateških cilјeva predviđenih do 2034. godine.

Sistemi za navodnjavanje u javnoj svojini su izgrađeni na površini od oko 105.000 hektara, što je manje od šest odsto zemlјišta koje ima povolјne uslove za navodnjavanje. Međutim, zbog neodržavanja i nebrige vlasnika i korisnika, sistemi su u funkciji na značajno manjoj površini, utvrdili su revizori Državne revizorske institucije.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od planiranih 160.000 hektara polјoprivrednih površina za navodnjavanje u okviru Akcionog plana za sprovođenje Strategije upravlјanja vodama na teritoriji Srbije za period 2021–2023. godine, realizovano je samo 30 odsto tog plana.

• Uprkos kapitalnim ulaganjima od preko 58 miliona evra u infrastrukturu za navodnjavanje u ovom periodu, pojedini sistemi za navodnjavanje nisu stavlјeni u funkciju. Veliki broj izgrađenih sistema za navodnjavanje nije pušten u upotrebu, iako je u više slučajeva završena izgradnja fizičkih objekata, kao što je brana i akumulacija „Mali Iđoš“, crpna stanica „Mali Iđoš 2“, podsistem „Srbobran“ i sistem „Jaseničke kapi“;

Foto – Goran Mulić – Perma podacima RZS u Srbiji se u 2024. godini navodnjavalo samo 48.668 hektara njiva!

Sistemi za navodnjavanje u javnoj svojini su izgrađeni na površini od oko 105.000 hektara, što je manje od šest odsto zemlјišta koje ima povolјne uslove za navodnjavanje. Međutim, zbog neodržavanja i nebrige vlasnika i korisnika, sistemi su u funkciji na značajno manjoj površini, utvrdili su revizori Državne revizorske institucije.

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od planiranih 160.000 hektara polјoprivrednih površina za navodnjavanje u okviru Akcionog plana za sprovođenje Strategije upravlјanja vodama na teritoriji Srbije za period 2021–2023. godine, realizovano je samo 30 odsto tog plana.

Dodatni problem predstavlјa kašnjenje u izradi klјučnih planskih dokumenata, među kojima je i program navodnjavanja i odvodnjavanja u Republici Srbiji za period do 2032. godine, koji je i pored obezbeđene tehničke podrške u iznosu od 1,2 miliona evra bespovratnih sredstava i dalјe u fazi izrade. 

Javna vodoprivredna preduzeća nisu uspostavila potpunu i pouzdanu evidenciju o sistemima za navodnjavanje, niti su u registar vodnih objekata unela sve relevantne elemente infrastrukture, poput kanala i crpnih stanica. Većina sistema nije preneta na upravlјanje JVP „Srbijavode“ Beograd zbog lošeg fizičkog stanja, nedostatka dokumentacije o izgradnji ili vlasništvu.

Uprkos značajnim ulaganjima u infrastrukturu, planirano povećanje navodnjavanih polјoprivrednih površina nije postignuto, jer svi novoizgrađeni i rekonstruisani sistemi nisu pušteni u rad, što ugrožava ostvarenje strateških cilјeva u oblasti polјoprivrede i upravlјanja vodama.

Za razliku od drugih evropskih zemalјa, Srbija ima veoma nisku zastuplјenost navodnjavanja, sa navodnjavanim površinama koje u 2022. godini čine oko dva odsto obradivog zemlјišta. Najveći sistemi su na području AP Vojvodine, pre svega, u Bačkoj i Banatu – oko 75 odsto, što je uslovlјeno kvalitetnim polјoprivrednim zemlјištem i značajnim količinama tranzitnih voda (Dunav, Tisa i Sava) na ovom prostoru.

Na osnovu podataka Republičkog zavoda za statistiku, u 2024. godini ukupna površina koja se navodnjava iznosi 48.668 hektara, što je nešto manje od 20 odsto planiranih količina za navodnjavanje do 2034. godine. 

• Agrar Srbije od 2000. godine vodi 17 ministara polјoprivrede. Svi su obećavali gradnju od 100.000 hektara do milion novih hetara. Simboličnog povećanja ili smanjivanja je bilo… A, da je svaki dosadašnji agrarni ministar izgradio nove sistema samo na po 10.000 hektara, novih sistema bi sad u Srbiji bilo na 170.000 hektara! Uz postojeće sisteme njive ne bi bile žedne! Ovako se u Srbiji sad navodnjava manje od dva odsto od 3.257.100 hektara obradivih njiva! U svetu se navodnjava u proseku 17 odsto obradivih površina!

Na osnovu sporazuma Srbije i Kine o izvozu mesa i drugih polјoprivrednih proizvoda iz naše zemlјe u tu veliku azijsku državu, prva klanica i to iz Srema, dobila je dozvolu za izvoz. Za izvoz jagnjećeg mesa pored klanice „Đurđević” bilo je zainteresovano još šest  fabrika.

“Carske” ovce u Srbiji

U Kuzminu je osnovan Centar za ovčarstvo i obavlјenoje  prvo licenciranje “carske” rase.

Ruska romanovska ovca napasaće se i na srpskim livadama. U Kuzminu je na farmi Slaviše Nјegića, tada osnovan Centar za ovčarstvo i obavlјeno prvo licenciranje “carske” rase. Stočari veruju da je ovo prilika da se domaće ovčarstvo zanovi i unapredi ukrštanjem sa domaćim rasama. Ovca koja je preko Srema ušla u Srbiju, zvanično postoji kao priznata rasa po oba odgajivačka programa EU i Rusije, te ostvaruje subvencije, što je za početnike u ovčarstvu veliki stimulans. Ovu rasu karakterišu visoka plodnost, ranostasnost i velika vitalnost jagnjadi, rekao je Nјegić.

Romanovska ovca je vema otporna na bolesti, niske temperature i ekstremnije paragenetske faktore.Godišnje romanovska ovca na svet donese između pet i deset jagnjadi u dva jagnjenja zbog čega se ubraja u najplodniju rasu na svetu. Rekord je 11 jagnjadi u jednom leglu, a njeno uklјučivanje u domaće, primitivne rase, u značajnoj meri popraviće razvoj srpskog ovčarstva koje je i pored sve većeg interesovanja za jagnjeće i ovčije meso u drastičnom opadanju, kako u Srbiji, tako i u Evropi i svetu.

• Moramo da sačuvamo autohtone rase! 
• Jer, ako nestanu  životinnje, sa njima nestaju i znanja koja su se vekovima prenosila –  s kolena na koleno. Danas ima dosta teškoća da ovčari nemaju kome da prodaju vunu. Jer, vunu niko neće, a ovce se moraju šišati! 

Jer, danas u Srbiji je nestala nekadašnja tekstilna industrija, pa nema kome da se predaje i prodaje vuna. Niko više neće da je kupuje. Ovčari je lože ili bacaju. Gubitak tih veština povlači i nestanak čitavog kulturnog pejzaža sela. U svakoj staroj štali, u svakom dvorištu čuva se više od uspomene. To je živa veza s prirodom i lјudima koji su znali da žive u skladu s njom, a danas nema dovolјno interesovanja da se sačuva ono što je naša specifičnost i bogatstvo.

Sagovornici se slažu da se očuvanje autohtonih rasa ne sme prepustiti tržištu, jer ono favorizuje produktivnost, a ne kulturnu i ekološku vrednost. Ako bi jedini kriterijum bio ekonomski, manje produktivne rase bi nestale. A, izgubiti ih znači izgubiti neprocenjiv genetički potencijal i adaptacione osobine nastale tokom vekova. Potreban je balans između ekonomske logike i biodiverzitetske odgovornosti. 

Srbija ima izuzetno bogat fond starih genotipova koji može postati jedan od stubova zelene ekonomije, seoskog turizma i gastronomskog brendiranja zemlјe. Neophodno je da se konkurencija među rasama ne posmatra kao borba za opstanak, jedne mogu biti usmerene ka većem prinosu, druge ka očuvanju genetičkog i kulturnog nasleđa.

Festival za alpsko goveče

U Španiji država subvencioniše uzgoj autohtonih rasa, a ove životinje se tretiraju kao deo kulturnog nasleđa;

U Francuskoj sistem zaštite genetičkih resursa zasniva se na konceptu „porodičnih rasa” i saradnji između države, instituta i udruženja odgajivača;

Švajcarska je primer zemlјe gde se autohtone rase goveda i ovaca čuvaju i promovišu kao simbol nacionalnog identiteta. Čak postoje i izložbe i festivali posvećeni ovim rasama;

U Italiji su rase kao što su Sarda (ovca), Calabrese (svinja) i Modicana (goveda) prepoznatlјive po kvalitetu proizvoda i doprinosu očuvanju sela;

Čak i u Skandinaviji, zemlјe poput Norveške i Finske sprovode dugoročne programe za očuvanje starih rasa ovaca, koza i konja, u kojima je naglasak na prilagođenosti surovim klimatskim uslovima i očuvanju agrobiodiverziteta. Odgajivači aktivno sarađuju s univerzitetima i istraživačkim centrima. 

Institut za stočarstvo u Beogradu učestvuje u sprovođenju državnih mera podrške za očuvanje genetičkih resursa, uklјučujući subvencionisanje priplodnih grla i programe zaštite ugroženih rasa. Na svojoj Eksperimentalnoj farmi u Zemunu, Institut gaji zapate više autohtonih rasa — poput pirotske i karakačanske pramenke, MIS ovce, svrlјiške kokoši i banatskog gološijana. Jedan od najznačajnijih primera je projekat „Karakterizacija pirotske pramenke u cilјu njenog opstanka”, koji sprovodi s Institutom za biološka istraživanja „Siniša Stanković”.

Na lista ugroženih autohtonih rasa domaćih životinja su buša, podolsko goveče, domaći bivo, domaći brdski konj, nonius, lipicaner, balkanski magarac, mangulica, moravka, resavka. Uz njih i 14 rasa ovaca, dve rase koza, više rasa živine i dr. Odgajivači ovih rasa imaju pravo na subvencije, ali bez obzira na finansijsku pomoć njihov broj sve više opada.

Srbija bi sad trebala da ima;

1.Bar, oko 1,6 miliona grla goveda! 

2.Oko 6,5 miliona svinja;

3. Oko 3,5 miliona ovaca;

4.Oko 95 mliona pilića i osam miliona koka nosilјa;

                                        (Autor je analitičar i publicista)